VANJA NIKOVIČ

Vanja Nikovič, rođena 1974. u Beogradu. Piše priče, novele, romane, haikue i haibune; prevode i prikaze pisaca iz Južne Amerike. Prevođena na engleski, španski, japanski, nemački jezik. Sarađuje sa književnim časopisima u zemlji i inostranstvu. Dobitnica više međunarodnih nagrada. Zbirka priča, zbirka haikua i roman biće objavljeni tokom 2009. Živi u Dominikanskoj Republici.  

Vanja Nikovič

   

Vernik

Suton. Na klupi u parku sede dve gospođe. Tiho razgovaraju.
- Vidite li bledog gospodina koji sedi na klupi nedaleko od naše? Znate li da svakodnevno odlazi u crkvu? Zatim, satima sedi na klupi. Dlanovi su mu najčešće sklopljeni i dodiruju bradu. Usne mu se jedva pomeraju u tihoj molitvi. Pogled mu je spušten. Pokajnički. Kao da ne želi da se razmeće verom.
- Kakva skromnost! U današnje vreme pravo je čudo videti istinskog vernika. Mislim da bi trebalo da se upoznamo sa tom dobrom dušom. Možda bi u nekoj drugoj situaciji naš gest bio protumačen kao nametljiv. Ali, sigurna sam da će nas naš brat po veri razumeti.

Dve gospođe diskretno nameštaju svoje tamne bluze. Istovremeno ustaju i prilaze nepoznatom čoveku.

- Dobar dan, gospodine. Izvinite ako vas uznemiravamo. Često vas viđamo u parku, pa smo zaključile da bi bilo lepo da se upoznamo sa vama. Znate, i mi smo duboko religiozne.
- O čemu vi govorite?
- Nema razloga da vam bude neprijatno. Nismo mogle da ne primetimo vaše svakodnevne posete crkvi. I vaše sklopljene dlanove, dok se nečujno molite, sedeći satima na klupi.
- Da! Moja nezadovoljna žena po celi dan gunđa i ne mogu da je slušam. Prinuđen sam da bežim iz sopstvenog stana u park, koji se nalazi u sklopu crkve. Ukoliko je suviše hladno na klupi, sedim u crkvi. Ruke su mi sklopljene jer razmišljam o jednoj velikoj misteriji.
- O Bogu?
- Ne. Razmišljam koliko bi svet bio jednostavniji kada bi žene manje pričale i gledale svoja posla, umesto što stalno nešto zapitkuju. I donose glupe zaključke.
 

Recept za sreću

- Dobro jutro, komšija. Sinoć sam pročitala da vam je u štampi novi roman. Čestitam. Neverovatni ste. Uređujete baštu ispred zgrade. Putujete. Slikate. Organizujete akcije za pomoć beskućnicima. I uvek ste tako ljubazni, nasmejani. Zadovoljni. Kako uspevate sve da postignete?
- Hvala vam na divnim rečima. Ne znam… možda je odgovor na vaše pitanje… ne razmišljam nikada o novom danu. Ne planiram ništa. Ja sam sakupljač lepih trenutaka, koji me inspirišu.
- Ne razumem. Možete li mi odati vaš recept za sreću, ali u jednoj rečenici?
- Bolujem od leukemije.
 

Dosadan dan

14 h i 8 min. Dugim koracima približavam se restoranu.
U Njujorku, beskućnik pronalazi novčanik pun dolara.
U Švajcarskoj, usedelici umire mačka.
U Meksiku, prostitutka dobija premiju na lotou.
U Sudanu, petočlana porodica umire od gladi.
U Australiji, mladić skače sa desetog sprata solitera.
14 h i 11 minuta. Ulazim u restoran. Pozdravljam prijateljicu lakim poljubcem u obraz. Naručujemo aperitiv.
„I, ima li nešto novo?“ pita me, ne dižući pogled sa jelovnika.
„Ništa“, odgovaram, prikrivajući zevanje.
„Dakle, još jedan dosadan dan.“
 

Dan bez datuma u nepoznatom gradu

Sivo jutro u nepoznatom gradu. Kapi kiše satima kucaju na prozor iznajmljenog stana nepoznatog vlasnika. Sedim u fotelji pokrivena ćebetom. Slušam promukli glas nepoznatog džezera. Nepoznati crni mačor bez imena, koga sam pronašla u magli, spava u mom krilu. Čitam putopisni roman nepoznatog pisca.
Povremeno zatvaram oči. Zamišljam zalazak Sunca nepoznate afričke zemlje.
Povremeno otvaram oči. Čitam praznine između reči.
Povremeno samo žmurim.

Zvuk telefona kvari melodiju dana. Podižem slušalicu. Nepoznati glas pita za nepoznatu osobu. Isključujem telefon.
Kiša prestaje. Otvaram prozor. Ulicom koračaju nepoznati ljudi. Udišem nepoznate mirise.
Počinje da me okružuje tama. Po zidovima šetaju nepoznate senke.
Nepoznati grad iščezava. Još jedan dan bez datuma nestaje.

Prilazim ogledalu. Nepoznati lik i ja istovremeno glasno poželimo šarene snove jedan drugome.

Ležem u nepoznati krevet. Nepoznati crni mačor stavlja šapu na moje hladne prste. Slušam nepoznate zvuke, koji ulaze kroz prozor. Kapci mi se sklapaju. Brojim sekunde svoga života, koji se gube u nepoznatom gradu. Polako tonemo u san. Nepoznati crni mačor i ja.
 

 

Copyright © by Balkanski književni glasnik – BKG, 2008.
CIP – Katalogizacija u publikaciji, Narodna biblioteka Srbije, Beograd 82
BALKANSKI KNJIŽEVNI GLASNIK, [Elektronski izvor] / Glavni i odgovorni urednik Dušan Gojkov.
– Elektronski časopis. Način dostupa (URL) http://balkanliteraryherald.com
ISSN 1452-9254 = Balkanski književni glasnik (Online)
COBISS.SR-ID 141175564
BKG 5 / 2008. Sveska 18.

Nazad