VIDA BURIĆ

Vida Burić - Rođena 1982. godine. Živi u Beogradu. Odrasta na potezu Banjica – Dedinje – centar grada. Uskoro će prestati da mrcvarai studije Opšte književnosti i teorije književnosti, u narodu poznatije kao ''svetska književnost''. Objavljivala za Beogradske novine i za časopis Freedomfight.
Osvojila drugu nagradu na pesničkim susretima srednjoskolaca Jugoslavije 1999. godine. Išla u četvrtu beogradsku gimnaziju i pohađala muzičku školu ''Petar Konjović'' – odsek za solo pevanje. Od rođenja do fakulteta bavila se pevanjem i različitim vrstama igre. Pisanje shvata kao adolescenski ekces. Voli heavy metal, hard rock i balet.
Vida Burić
   

K V R G A

(Odlomak iz romana u nastajanju)

PRVI DEO

Imao sam već neko vreme isti onaj osećaj koji sam obično pripisivao umoru. To me je zaustvljalo. Sve to. Ceo problem. Znao sam da je ceo, isto kao što sam znao da nije jedini.

Naime, imao sam jasnu sliku (posle sam shvatio otkud mi), kako se ta blokada, koja mi neda da govorim, a tera da mislim, nalazi tačno između očne i nosne duplje, (mada malo više zanosi ka nosnoj). Nema to veze sa onim nosem što ode da živi po svojoj volji. Takva vrsta reminiscencije bila bi odveć jeftina, koliko god da sam dotičnog pisca, nekada manje, mada uglavnom više, obožavao. Kod mene je važnost nosa mogla da se pripiše tome što sam od svoje sedamnaeste godine bio alergičar, a od dvadeset pete asmatičar. To što sam tako precizno mogao da lociram ono što sam celog života tako slabo umeo da izrazim, nije delovalo sumanuto koliko je zaista bilo.

Tako sam veći deo života bio izložen, više nego ostali ljudi, tome da mi se izvesna izlučevina, bez prestanka, baš tu gomila i da nikada ne mogu sasvim da je se oslobodim (neprestana senzacija - koliko god ove reči bile neprimerene jedna drugoj). Verovatno sam zato ono svoje misteriozno stanje doživljavao u okviru nosne duplje, pre nego na nekom poetičnijem mestu. Biće da je zato.

*

Ne mogu da kod sebe poreknem klasični sindrom sredovečnog čoveka koji kupi vikendicu pošto ga odjednom preplavi želja da kosi travu, obrezuje lozu i iznova popravlja ogradu za koju uopšte nije siguran zašto postoji jer niti se u blizini nalazi put niti druga kuća. To je bio upravo taj sindrom. Samo bih ja ovde dodao i pčele. Obožavao sam pčele. Imao sam dvanaest košnica. Od kuće su bile udaljene tačno toliko da sam mogao čuti zujanje svake ponaosob. Ili mi se tako činilo. Uzbuđivalo me da im se približavam bez zaštitne kape i rukavica. Ovome dodajem – nikada me nijedna nije ubola.

*

Kada sam kupio poludovršenu kuću i prostrano imanje od jedne stare gospođe, koja je već tada počela oboljevati od alchajmerove bolesti pa ju je porodica poslala u sanatorijum, ideja da ću pokrenuti mešalicu za beton i napraviti još dve sobe, za koje nisam znao šta će mi, izgledala je daleka. Ja sam, znate, bio profesor. Predavao sam psihologiju u jednoj od gradskih gimnazija. U rukama sam držao samo knjige, olovke, maramice, pumpicu sa kiseonikom. A te stvarčice... što su modernije, to su laganije.

*

Često sam odlazio da naberem lekovitih trava od kojih sam pravio bljutave čajeve. Bilo ih je dosta iznad glavnog i najbližeg puta, koji je na dva kilometra od kuće izgledao kao sasvim nova civilizacija. Tako sam se, jednom, verao po strmini i taman što sam se sagao da dohvatim ono što iskusni biljari zovu bosiljak, a što je meni poprimalo uvek nove izglede i ukuse, neki tanušni, i dodaću, jako iritantni devojački glas dopirao je iz prikolice. Zakačena za prljavi automobil, prikolica puna izbezumljenih krava, malo nakrivljena, naglo se zaustavila. Nema ničeg prirodnijeg od devojke među kravama. No, slika nije trajala dugo. Ustavši iz gomile sena promolila je glavu, a zatim i nogu, kroz splet razigranih kravljih repova, preskočila prikoličnu ogradu i besno zamahnula suknjom. Ubrzo sam je video kako stoji u prašini pored leve kolovozne trake. Ni tada se nisam mogao setiti kuda je ona vodila.

*

Naravno da mi nije padalo na pamet da priđem ženskoj osobi koja kao kakva lutka na batrije cupka pored puta sama. To jednostavno nije bio moj problem. Ali... ona je prišla meni.

- Draga devojko, mislim da bi bilo bolje da sačekate neki auto i zamolite vozača da vas predaci. Ja stvarno žurim. Imam puuuuno obaveza. Moram i ove trave da stavim na sušenje. Doviđenjaaaa....

Rekla mi je da sam matora drtina. Mrzeo sam reč matora pored reči drtina. To su izmislili mladi u nedostatku opravdanja za svoje nezavršene fakultete, propale žurke, neplaćene kirije za studentske domove. Ti mladi. Čopori razbarušenih mrštavaca bez pokrića. Svi oni misle kako se svet trese od njihove drskosti koja nije ništa manje smešna od nekog nezapaženog sindikalnog štrajka. Sve te devojke treba da se ugledaju na, na primer, televizijske voditeljke. One su prvo, koliko ja znam, kafe kuvarice, pa najavljivačice programa koje ambiciozno prerastaju u upozorivačice na vremenske prilike, a već kroz koju godinu mudro zbore o aktuelnoj političkoj temi. Umesto toga, devojke danas, preko reda hrle da otmu nekoj poštenoj ženi njen teško stečeni klimaks. O momcima neću ni da govorom: paktovi, tranzicije, koncenzusi, razne vrste korektnosti, veliki bendovi, mali sinovi... smejurija. Onda sam prestao da u sebi trabunjam ove floskule, ne toliko dobre za kolumničare novinskih izdanja ovih godona, koliko prijanjajuće, gotovo nepogrešivo pogodne za upotrebu. No, još jednom da utvrdim... veliki bendovi, mali sinovi... smejurija.

*

Ćutala je i krajem dugačke smeđe kike kružila po obrazu. Sudeći po crvenilu ispod očne jagodice činilo se da ima do te mere oštru kosu da pramenom može prerezati papir. Išla je za mnom kao autistična. Trudio sam se da je ne gledam. Mislio sam, tako će lakše da skrene na bilo koju drugu stranu, ali sam se ipak na svakih nekoliko trenutaka okretao verovatno da bih video da li joj je obraz na mestu, ima li tragova krvi po zemlji. Brinuo sam se za sudbinu tog obraza. Nije mu bilo lako, a zemlja iza mojih nogu je bila bordo, trava crvena...

*

Nokti puni pukotina, podovi prazni od koraka, a iz kupatilskog slivnika bujao je žbun. Nema boljeg žbuna od onog nastalog na mestu za to neprimerenom, kao nova vegetacija što mi je podarila ovdašnja kanalizacija – i eto rime. Rime... rime... rime!

- Ukoliko si počela da plaćaš cenu svoje obesne mladosti, to je uvek upola cene. Mislim... ne uvek. Samo kada naiđeš na nekog poput mene. Mislim... samo kada naiđeš na mene. Mogla si da mašeš nožicama po blatu nekog jarka i dozivaš mamu u pomoć!

A pod suknjom prljavog oboda kvrgava kolena hiljadu godina stara, u krilu ruke deteta... sasvim malog deteta... možda deteta tek krenulog u školu što palčevima vuče tregere, a tregeri mu udaraju u prsa... sasvim uska prsa... dovoljno uska da sakriju ogromno srce. Jedno od onih predimenzioniranih srca pegavih arterija. Nisam ni ja znao šta su to pegave arterije dok mi čistačica škole u kojoj sam radio (što bi monasi rekli ''u svetu''), nije objasnila dok je golom šakom prala moju pepeljaru punu šlajma.

- Ti devojko, ili progovori, ili da se rastajemo. Posla sa autističnom decom nekako ne bih da imam. Znaš, ja ovde živim, ne iz razloga pedagoških, već iz razloga... ma progovori, ili da se rastajemo. A pre toga prekini da vrtiš stotalom po mom fikusu, bonsaiju... sam sam sebi smešan dok stojim nad ovom masom trave i nazivam je fikusom da bih tebe oraspoložio... ne... stvarno brinem taj žbun bez obzira na njegovo sumnjivo poreklo. Ma, vadi to stopalo iz slivnika!

Ostavio sam je u tom kupatilu, pa ako joj se toliko sviđa... šta da radim. Proveo sam noć u jednoj od one dve tek dozidane sobe krckajući orahe, iz petnih žila se trudeći da ih što više očistim. Onda ću imati više đubreta da sklonim. Ljuske od oraha su oštre. Ne bi se valjalo na njih poseći, a i sve radnje sa metlom sam neizmerno zavoleo.

Ujutru devojke više nije bilo.

Ali, posla je bilo. Mahao sam metlom i uživao u sitnim komadima ljuski koji su mi bezočno boli kapke. Setio sam se kako sam davno video u novinama koje je čitala moja žena, u onom dodatku za lepotu, (mada su svi dodaci dodaci za lepotu - kao da svet ne može shvatiti da lepota nije dodatak), kako se od ovih ljuski, naravno dobro samlevenih, prave preparati za otklanjanje mrtvih ćelija sa kože.
Mrtve ćelije!!!
Setio sam se svoje žene.

*

''Velika dela iz pičke ne dolaze. To je drugi zakon.''

Bila je to poruka koju mi je ostavila neposredno pre odlaska. Neprestano sam se trudio da zamislim kako izgovara ove reči. Nisam mogao. Ipak, pokušavao sam iznova i iznova. Radio sam to dovoljno često da bih joj dovoljno brzo zaboravio glas. Tako se i dogodilo. Ovaj štos koji sam ustanovio još kao osnovac, kada mi majka nije dala novac za fliperanu i kada mi je čuvar rekao da ne može da me pusti ukoliko ne platim, koristio sam tokom celog života. Naime, dok sam se nakon tog nemilog događaja vraćao kući, napinjao sam se da dozovem tanka usta koja su se na licu čuvara mrdala poput onih ivica što bi izmilele kada deca crveni plastelin stave među šake praveći glistu, crva ili stonogu. Ta usta su govorila kako je fliperana baš tog dana besplatna za sve. Bila bi to toliko nestvarana situacija da mi je sama pomisao na nju pomogala da zaboravim zvuk čuvarevih krajnika i nepravednu zabranu koriščenja flipera bez novca za žetone. Imajući u vidu baš takav reciprocitet mogućeg i nemogućeg, prilika da lažem ne samo sebe već i svoj organizam postajala je kao sasvim veliki bunker.

*

Naravno da onaj osećaj koji sam pripisivao umoru – nije bio umor, bar ne fizički. Sigurno to sa fizikom nije imalo ni najmanje veze. Više sa literaturom, nekada sopstvenom, a nekada – prosto literaturom. Oštroumnost, kako su me drugi karakterisali, ljubaznost naučena od majke engleskinje, duhovitost u koju sam bio ubeđen i liberalnost u koju su bili ubeđeni moji đaci, se kao vešto smišnjena varka (a nisam bio vešt čovek) krila tik uz egoizam i prezrenje prema skoro savakome i uglavnom svemu. Nisam čitao seminarske radove svojih đaka, ne zato što sam kao i većina njih bio uveren da je to besmislen školski običaj. Ne zbog toga. Zapravo, smatrao sam da tu nema ništa pametno da se pročita. Eto, to je to prezrenje, koje i kada je obelodanjeno ni u kome nije pokrenulo mržnju. Jer nije pokrenulo ništa. I, eto umora koji je bio mnogo manje umor, a dovoljno velika hipokrizija. A imao sam urođenu odbojnost prema hipokriziji, a ona je nekako smeštena na ključnom mestu u kome se formira identitet. Bio sam siguran da se tako formira moj, ali da na isti način nastaju mnogi drugi, skoro svi.

Ne zanam kako, ali je baš u svetlu ovoga, jasna slika blokade između nosne i očne duplje, dobijala svoj odraz i to u po dijagonali presečenom ogledalu. Jedna mi je dijagonala tog sakatog ogledala raskrvarila nožni prst. Skoro ga odsekla. Nisam se zbog toga uzbudio, jer se i druga dijagonala odlepila u dovoljno parčića, da ako ne shvatim, onda barem vidim jasnost one slike o nagomilavanju i apsurda koji me je sprečavao da govorim, a forsirao da mislim. Apsurda koji me je tražio uvek. Po bilo kojim mestima. Čak i po dvema, prvobitno nepotrebnim, novoizgrađenim sobama mog imanja, koje su čekale nekog gosta, koji bi došao ne znam odakle. Još manje zašto. Najmanje – ko bi to bio.

Čistačica zadužena za zbrinjavanje moga šlajma ispričala mi je priču, a možda i bajku, o pegavim arterijama.

Dakle, bila jednom jedna devojka (a da svi likovi ne bi bili u funkciji glavnog lika, sporedne je izbegla i usresredila se samo na unutrašnji svet glavnog junaka, koji naravno obrazuje fikcionalni svet glavnog problema). Jedino što problem nije bio sam.

To što nije bila kao ostale devojke, daleko je važnije od njenog odbijanja da bude baš kao one. Široka, a nedovoljno definisana interesovanja bila su joj kratkog maha, pa se činilo da je sposobna da radi bilo šta. Standardi koji su bili odveć visoki, kao po pravilu, dovodili su je do muškaraca čija su ramena bila nisko spuštena, a noge kratke kao u kepeca. Tako je te svoje, u potencijalu nezadovoljene stroge kriterijume, najpre zbog visine zahtevanog zadatka, jedino mogla zakačiti na vrhove njihovih uspravljenih kišobrana, naravno ukoliko bi drška bila dovljno dugačka i ukoliko bi kiša zaista padala, pa se kišobran morao držati otvorenim.

Tako se, jednog jutra, potpuno neočekivano – jer se ovaj događaj može graničiti sa fantastikom, da ne kažem da se u nju, bez razmišljanja može smestiti, probudila suženih prsa. Kao za inat – to nije bilo sve. Srce joj je poraslo toliko, da je objašnjenja odmah potražila kod Bahtina, nadajući se da gargantua – pantagruel sindrom neće okupirati baš svaki mišić, do juče, srca normalne veličine.

Ali, ni to nije bilo sve. Na arterijama su joj se stvorile pege. Bile su to kao one sunčane pege što se nakon povratka sa mora povuku. To se nije desilo.

Šta je dalje bilo sa tom devojkom, osim što su joj medicinsku sliku obojili veselim temperama, ne zna čak ni lekar koji je vodio taj slučaj. Ako ga je uopšte imala. Ako nije, možda su te pege samo telo duha, te se i devojka i mi moramo čuvati podsvesnih uverenja, npr. da je srce poraslo, prsa se smanjila, i da su pege na arterijama pege. Tako bi, otprilike, ovu misteriju objasnio moj najdarovitiji bivši đak. Narkoman i genijalac.

Kraj prvog dela
 

 

Copyright © by Balkanski književni glasnik – BKG, 2008.
CIP – Katalogizacija u publikaciji, Narodna biblioteka Srbije, Beograd 82
BALKANSKI KNJIŽEVNI GLASNIK, [Elektronski izvor] / Glavni i odgovorni urednik Dušan Gojkov.
– Elektronski časopis. Način dostupa (URL) http://balkanliteraryherald.com
ISSN 1452-9254 = Balkanski književni glasnik (Online)
COBISS.SR-ID 141175564
BKG 5 / 2008. Sveska 18.

Nazad