VILIJEM SAROJAN

Vilijem Sarojan (1908-1981) američki pisac jermenskog porekla koji je naglašeno originalnom tehnikom pripovedanja najviše pisao o životu američkih "malih ljudi", često jermenskih i drugih doseljenika. Verovao je da su hrabrost i humor najdelotvornija sredstva za savladavanje životnih nedaća. Rođen je u Kurdistanu 1908, detinjstvo je proveo u sirotištu, a zatim emigrirao u SAD, gde je stekao reputaciju najvećeg humaniste savremene američke literature.

Dela: zbirke priča: "Zovem se Aram", "Pet zrelih krušaka", "Smeli mladić na letećem trapezu", "Mama, ja te volim", "Tata, ti si lud", "Jedan dan u popodnevu sveta"; romani: "Ljudska komedija", "Doživljaji Veslija Džeksona", "Predmet smeha"; drame: "Vreme vašeg života" (Pulicerova nagrada 1939.), "Moje srce je u gori".

Pored pisanja romana i priča, bavio se i kinematografijom. Iako se ozbiljno bavio kinematografijom, veoma kratko je radio u Holivudu, i to samo za vreme snimanja filma Zlatni dečko 1939. godine. Za filmsku verziju dela Ljudska komedija osvojio je OskarA za najoriginalniji scenario. Film je takođe bio nominovan za najbolju sliku, najboljeg režisera, najbolju kostimografiju i najboljeg glumca. Sarojan se u vrhuncu filmske karijere vratio književnosti. 1942. poslat je u London kako bi radio na predstavi za koju je sam napisao scenario, Avanturama Veslija Džeksona (eng. The adventures of Wesley Jackson).
Vilijem Sarojan
   

PRI ZALASKU SUNCA

Moram da se smejem sećajući se te devojke, Varancove, koja nije ličila ničemu živom što sam ikada video, ni ptici, ni cvetu, ni polju, ni potoku, a sve to bilo je združeno u njenom čudesnom biću, i u noći, dok sam šetao sa njom kroz grad, pitao sam se je li to stvarnost, ta zemlja, naš grad, ta devojka i ja, i pod svetlošću uličnih svetiljki nisam umeo da kažem da li to ona ide sa mnom kroz jedno razdoblje života, ili sam se ja, zato što je poznajem, vinuo nekako sasvim sa zemlje, i izvan vremena, jer meni se čini da još nikada nije bilo ljubavi tako bezvremene, tako suštastveno bez početka i bez kraja, i da je nikad više neće biti.

Moram da se smejem, sećajući se svega što sam zaboravio, jer sam zaboravio onu mahnitu potrebu koju sam osećao u te dane da saznam istinu života, veličanstveniju nego što je ma koja istina koju sada znam, istinu o kojoj sam nekad snatrio sa tom devojkom Mirom, i saznao da je nikada neću upoznati, zato što sam smrtan, ne manje no ona, i onda u beznadežnosti i očajanju, kupio sam novu odeću i šešir za telo koje je bilo sve što je preostalo od mene, a sve drugo bilo se smrvilo u smrti ove potrebe, i ispunio sam srce i um novim idejama o načinu života, manje veličanstvenim, ali verovatnijim idejama.

Moja zabava sada izaziva bes te smrti u meni, i smeh mog tela spotiče se pred grkom tugom moga mrtva srca, i nejasno se sećam te čudesne čežnje što sam nekad osećao i koja je ubrzo postala tragična, opominjem se, u srcu gde se zbivaju sve velike tragedije, moje čudesne želje da odem sa ove zemlje sa tom malom Ruskinjom, jer zemlja je ružna i puna smrti, a izgledalo je da mi nismo ružni i da nikad ne možemo umreti. A kad sam saznao da je to nemogućno, ili da možemo zaslužiti besmrtnost samo ako primimo ljudsku smrt i uputimo se njoj, postao sam i podrugljiv, smejao sam se toj besmislenoj čežnji, zaboravio sam na nju, ostajući da živim, noseći novo odelo.

Više no ma gde drugde, izvesnije nego na licu zemljinom, izgledalo mi je da smo ona i ja živeli, kao jednim životom, ona i ja, kao jednim novim životom, u dubinama muzike, gde je tačnost i određenost, i to je bila muzika koju smo zajedno slušali, na koncertima, i muzika koju smo zajedno slušali, jer smo bili zajedno, koja nikad nije bila ni napisana niti ju je neki orkestar ikad svirao.

I zato mi je izgledalo neverovatno da je naša stvarnost bila samo stvarnost supstance, mesa i krvi i kostiju, naša smrtnost na zemlji, naša uobličena i oživotvorena supstanca u tom gradu, u to vreme, Mirino odeveno telo i moje vlastito, i svako od tih dvaju tela bespomoćno je želelo jutro na zemlji, dan našeg početka, dan dolaska vremena, da dokaže našu bezvremenost, i šetajući s njom svake večeri oboleo bih i zanemeo od te dečačke čežnje, i satima bismo hodali po čitavom gradu, pokušavajući da razumemo ono o čemu smo mogli misliti ili nadati se, - jer tako smo se mnogo voleli, - pokušavajući da razumemo šta je smisao takve ljubavi.

Bio sam mlad, ali ne tako vrlo mlad, jer kad čovek napuni dvadesetu godinu zamišlja da je dugo živeo, od postanka zemlje do poslednjeg časa disanja, i oseća mnogu povest ove ili one vrste da struji njegovom krvlju i da postaje deo njegovog identiteta, da se stvrdnjava u njegovim kostima, a sećam se da se ja nikad nisam osećao mladim. Zahtevao sam od vlastite lične smrtnosti ispunjenje, istinsko i ukupno, a ne samo idealističko, jedne čežnje, nesumnjivo čežnje moga života, i Mirinog, pa prema tome čežnje koju nisam mogao da zapostavim. Znam da nisam želeo da je izbegnem, da prosto spavam s njom i – gotovo; jer tada bih morao da priznam da je življenje bilo beskorisno, jer nisam imao snage da mu nametnem velelepnost, a ne zato što je tako u svakom slučaju, i što sam ja konačno morao da pretpostavim, možda obmanjujući sebe.

Ne znam zašto se te čudesne čežnje još uvek javljaju u novim životima, kad je iskustvo već davno dokazalo njihovu jalovost i opasnost, ali one se odista još javljaju, i mora biti nekog razloga tome, pa pomišljam da su one sveopšti i večiti, neizbežni događaji rašćenja, polako ili brzo gurnuti ustranu, prema tome kakav je slučaj, jer one vode samo najdubljoj tuzi, ili samo smrti, a nikad, bojim se, velelepnosti koju bude u srcu i silovito zahtevaju, jer, možda, u prirodi stvari, mi smo, na kraju krajeva, prilično ništavni, i prilično slabi, i vrlo se brzo prilagođavamo zemlji i ograničenjima smrtnosti.

U svakom slučaju, ranije u životu znao sam za drugojačiju žudnju, i nisam osećao nemoćnost tih prolaznih čežnja, kad bi one bile ispunjene, jer nisam želeo, ni očekivao, ni zahtevao ništa više no što sam dobivao, zato što sam bio samo delimice izgrađen, i samo delimice svoj. Sada, s Mirom, ja sam još bio samo delimice svoj, i još samo delimice izgrađen, ali je sad postojala ova razlika: mučile su me ove nade o velelepnosti i kanda nikad nisam mogao da se zadovoljim ničim manjim, ako to ne bi bila sama smrt, jer sam se bio dotakao bludnica i umr'o u jednoj noći, i sledećeg jutra obreo se opet živ, i pomalo bolestan, a Mira nije bila jedna od tih, i sa njom sam nameravao da zadobijem život, ne smrt, i nameravao sam da zadobijem celovitost, moj potpuni indentitet.

Pitao sam se šta bih radio, čak i sa Mirom, ako bi odgovor trebalo da bude smrt i nemoć, i potom najkukavnije i najponižujuće obmanjivanje samoga sebe, i malodušno prihvatanje najbliže najbolje stvari, i činilo mi se da bih pretpostavljao da budem mrtav, potpuno zbrisan, potpuno bez sećanja i nade. Poznavajući nju, nisam mogao da verujem da naša ljubav nije ništa više doli ono što se događalo bezbroj puta pre toga, i začelo da će se događati do kraja vremena, i bilo je dugih lepih noći kada, pošto bih satima šetao sa njim i vratio se u svoju sobicu, nisam mogao da spavam, i sanjao bih budno o drugoj zemlji i drugoj jednoj smrtnosti, o mestu ubavijem, i o životu veće snage i tačnosti, i sad moram da se smejem na to, jer sećam se da sam tvrdio da to može biti i da će biti, ili pak ja nimalo o životu neću hajati.

Pre Mirinog dolaska, ja sam bio nevešt i nespretan i osećajan i prost, i ovda onda stidljiv, ili budalast, ili bojažljiv, u prisustvu, pozno u noći, nagog ženskog tela, i uvek, pošto bih se narugao sebi što ne tražim nikakav smisao od života, i što ga drugi neko ima, silazio bih niz mračne i zagušljive stepenice na gradsku ulicu, i tamo žmirkao ili psovao ili govorio sebi da je to divno, odista čudesno, znajući pri svem tom da ovaj nemir ne može biti istina o smrtnosti, da zacelo nije bio to, i pitao se šta bi mogla biti istina, i gde bih ikada mogao naći nekoga koga bih mogao voleti a da mi telo i duh nisu pometeni mnoštvo jevtinih i zbunjujućih čuvstava.

Od Mirine nagote video sam samo lice i vrat i mišicu i ruku, ali lice znači mnogo, budući da je suština i odraz svega ostalog, i ljupkost mišice, bele i glatke, i skladnost ruke, i žar oka: sve to znači mnogo, i videći sve što je bilo nezaodenuto na njoj znao sam, bezmalo istinitije nego da sam je video potpuno bez nametnute odeće dana i mesta, lepotu same Mire, unutrašnju koliko i spoIjašnju, spokojan ili gipki duh ljupko uobličen u belinu puti, i želeći mnogo smisla i ljupkosti u ovom neverovatnom, i za me čudesnom uzajamnom saznanju, često nisam mogao čak ni dotaći njenu ruku, bojeći se da ako ne bi svako od nas razumeo lepotu i smisao tog izrednog bezazlenog pokreta opštenja, vascela uobličenost čežnje bila bi pustošno svedena u ništavilo.

Hoću da kažem, želeo sam da Mira i ja budemo |edno, da slavno budemo jedno, i bojao sam se da dotaknem njenu ruku, bojao sam se da će nas to uzdići izvan čudesnog mesta u koje smo bili ušli, i ponovO nas postaviti usred ružnoće zemlje, a nisam želeo da se to dogodi, i mislim da ni Mira nije želela da se to dogodi. Stalno smo pitali jedno drugo kuda bismo mogli otići da budemo sami, ali ono na šta smo mi mislili možda je bilo kuda bismo mogli otići izvan savremene rugobe, i bilo je tužno kada smo morali da se odlučimo na šetnju obalom pored Ambarkadera, i ona dalje ka Marini, što su u stvari samo mesta, a manje ono što smo mi tražili.

Mirin otac bio je mali krojač čija se radionica nalazila u ulici Tausend, nedaleko od mesta gde sam ja radio kao knjigovođa kod jednog uvoznika kafe, i poznavao sam ga mesecima pre nego što sam se upoznao sa Mirom. Odlazio sam u njegov dućan jedanput nedeljno, posle kancelarijskog rada, da mi uglača odelo, ili prišije dugme, i dok bih stajao iza zavese u uglu sobe, vodio bih glasan i za me zanimljiv razgovor s njim, jer uživao sam da ga slušam kako govori engleski sa vrlo zanimljivim ruskim naglaskom. On je gledao na me, mislim, kao na jednog od onih neobičnih mladića koji, iz puke nestrpljivosti i nervoze, u mladim godinama pohrle u život i pokušavaju da steknu mnogo novaca. U svakom slučaju, mnogo sam se šaljakao sa njim, i on je znao da se ja to šaljakam, ali je uvek bio prijateljski raspoložen, i bilo mu je milo da me vidi. l meni je on bio drag. U šali, pitao bih ga hoće li iskreno da mi kaže jesam li lep, a on bi vrlo ozbiljno razmotrio pitanje, i onda bi odgovorio: Pa, ne, niste tako lepi, ali valjan ste mladić. A meni je to uvek bilo prijatno, jer znao sam koliko su velike u mene uši, i kako mi je tužan izraz.

Jedne subote po podne stajao sam iza te zavese, dovikujući g. Varancovu, kad čuh da se vrata njegove radionice otvoriše, i, budući radoznao, provirio sam iza zavese i ugledao Miru. Tako vam boga, rekoh, ko je ovo? Onda sam čuo kako starac i Mira, na starčev mig, jer se jedna mušterija nalazi iza zavese, tiho ćućore na ruskom, i ne znam šta se zbilo, prosto sam razumeo da moram da se upoznam sa tom devojkom pa makar skrhao vrat.

Starac mi je doneo odelo, i obukao sam se, očajno pokušavajući da smislim nešto da kažem toj devojci. Izišao sam iza zavese, uredno zakopčan, savršeno konvencionalan, ali potpuno opijen od čudesnog osećanja kojim je Mirin glas prodirao mojim telom i umom. Ona nije ličila ničemu živom, neprestano sam govorio sebi, i konačno, kad sam platio njenom ocu za njegov trud, upitao sam je, trudeći se da izgledam miran, trudeći se da gledam u njeno lice ne trepćući, Kako se zovete?
To je bilo glupo pitanje, ali šta sam ja tu mogao!
Mira, kazala je.

Nisam mogao ništa drugo da smislim da joj kažem, jer nije bilo lako biti tako blizu nje i gledati u njene oči, zato sam se okrenuo njenom ocu, trudeći se da budem onaj bistri mladić, kakvim sam zamišljao da me on smatra.

Je li ovo vaša kći? - upitao sam.
Zaprepastio sam se da takvo ljupko stvorenje može da bude kći ovog tihog starca, i čak kad mi je kazao da ona jeste njegova kći, nisam mogao da verujem to, i spominjem se da sam pomislio: - Pa onda odista nije ničija kći, to se tek tako dogodilo, kao što se takve stvari događaju.

Starac nas je predstavio jedno drugom. Ne znam zašto je to učinio, sem ako ne zato što sam se ja vrzmao tu, ne odlazeći iz radionice.
Miro, kazao je on, ovo je...
Karl Hofrnan, rekao sam. Ja sam Austrijanac.
Austrijanac? kazao je stari. Nisam to znao. Ja sam mislio da ste vi Amerikanac?
O zacelo, odgovorio sam. Ovde sam rođen, na drugoj strani grada. Moji roditelji su umrli. Ja ne govorim nemački, ali znate šta hoću da kažem.

Govorio sam kao budala, želeći da Mira sazna odakle sam, sve podatke o mom početku, i pričao sam dalje, starcu i Miri o mojim đačkim danima, i o tome kako sam se uvek bedno osećao, i kako sam jedva čekao da ostavim školu.

Prošle godine ostavio sam školu, rekao sam ponosito. Zaposlen sam već čitavu godinu. Moja tetka me više ne izdržava.

I još nisam otišao. Starac je postao zbunjen zbog mog prisustva, ali činilo mi se da se Mira, mada nije govorila, samo osmehivala i pažljivo slušala sve što sam govorio, i nije mi zamerala što ostajem, a verovatno je čak želela da ostanem.

Izišli smo iz radionice zajedno, otpratio sam je do kuće starog Varancova, bezmalo tri milje udaljene. Mira je kazala da bi se povezla tramvajem, ali prijatno je veče, pa ako ja odista želim da se prošetam, pa, zacelo, i ona to želi isto tako. Video sam kuću u kojoj stanuje - kuća je bila sumorna - i nisam mogao da zamislim Miru u takvoj sredini. Izgledalo je neverovatno da je takav cvet mogao da nikne na takvome tlu, i pitao sam se kako je to mogućno.

Možda je sve to bila dečačka ludost, ali za mene je to bilo nešto čudesno, i kad sam otišao do nje, pitao sam se u mojoj sopstvenoj odaji kako se takve stvari događaju. Eto, nalazio sam se tu u toj maloj odaji, u to vreme, i nekako ne u to vreme, a Mira je bila u očevoj kući, i nekako činilo mi se da nijedno od nas ne pripadamo onamo gde smo, i pitao sam se gde mi odista pripadamo.

Posle toga, ona je dolazila svako po podne u očevu radionicu, i šetali smo se zajedno, a moje raspoloženje i osećanje prema njoj polako je postajalo njeno raspoloženje i osećanje prema meni, i najzad smo nas dvoje postali jedno, iako je svako od nas ostao posve po strani, i moja ruka jedva da je ikad dotakla Mirinu ruku. Išli smo na večeru u francuske i italijanske gostionice na Severnoj Obali. Išli smo na simfonijske koncerte i operske predstave, ponekad čak i u bioskope, i polako je ova čudesna čežnja, u svakom od nas zajedno, za nekom tajanstvenom velelepnošću života dobila oblik i postala stvarna, tako da smo najzad, posle četiri meseca, bili tužni zajedno, i nismo mogli da govorimo, i činilo mi se da ja potpunije znam Miru no što je ikad ranije čovek poznavao ženu. Isprva sam bio brbljiv, i pričao sam do iznemoglosti o onome šta sam radio i o čemu sam mislio i snevao, i šta se nadam da uradim, a čas po čas Mira bi progovorila i smejala se na isti način, ali sve je to iščezavalo pod rastom one čežnje u nama, i najzad nismo mogli da govorimo, štaviše, nismo hteli da govorimo, nije čak bilo potrebno da govorimo.

Video bih Miru i ona bi videla mene, i to je bilo sve. Hoću da kažem, bilo nam je dovoljno oboma da znamo da svako od nas živi, i odnekud je to bilo od tako ogromnog značaja po nas, da čak i posle svih ovih godina ja još uvek moram da se smejem, sećajući se nje i sebe kakvi smo bili tada. Verujem da je sve to nekako bilo zbog činjenice što smo se bezmalo uvek viđali predveče, u smiraj dana, kad se tišina spusti na zemlju, i svetlost tužno prelazi u tamu, a nebo, nad okeanom, upravo pred utonuće sunca, vrišti strasnom bojom iščezavanja toplote, vrišti protiv noći, protiv dolaženja studi, protiv dolaženja smrti i skrovitosti, a sve to verovatno se udruživalo da nas načini tmurnim od čežnje da posedujemo, i posedujući jedno drugo, da posedujemo celu vasionu, sav život, svu ljupkost i lepotu, jednom, i nekako zauvek.

l bili smo uplašeni.

Jedne septembarske večeri, kad smo se poznavali sedam meseci, povezli smo se tramvajem, u ulici Gieri, i odvezli smo se do okeana. Ne znam zašto smo to učinili, sem ako ne zato što smo očajno osećali potrebu da odemo na neko mesto koje bi moglo izgledati daleko od zemlje, daleko od grada, ali, uveren sam da nismo zastali da se zapitamo: Zašto? Sećam se da smo zajedno stajali na prednjoj platformi tramvaja, gledajući ka moru, i čas po čas jedno u drugo, ne govoreći ništa, a svako od nas bio je malo više uplašeno no ikad pre toga.

Tramvajska pruga Gieri penje se do vrha jednog brega, a sa te tačke, dok se tramvaj kotrlja naniže, vidi se okean, i u smiraj dana, kada se ova čudesna tuga spušta na zemlju, i kad je sunce nisko nad dalekim beskrajem vode, ova slika je i divna i strašna, i izgleda za trenutak kao slika jednog drugog mesta, i budi u čoveku osećanje da pripada tom drugom mestu, i da je uvek bio tamo. I biti u tramvaju, sa osećanjem da pripadamo mestu bez početka i kraja, isto je kao biti, neverovatno, iz dva mesta, dve zemlje, dva sveta, sveta tramvaja, i ovog drugog sveta, sveta suštastva, onih dubokih i večitih čuvstva u srcu čoveka koja ustraju bezmalo patetično, uprkos svem nagomilavanju ljudskih mesta i ideja: koliba, sela, gradova, vlada, civilizacija. I čovek oseća nostalgiju za tim drugim mestom, koje je tim više tragično što čovek zna da takvo mesto ne postoji: barem ne u ovom vremenu.

Otišao sam sa Mirom do morske obale, i šetajući pored nemirne vode sve je odjednom bilo savršeno, kao što je i taj trenutak bio savršen, ali iza tog savršenstva behu noć i smrt, promena i raspadanje i pustoš, na zemlji i u srcu života, i znali smo da ne može biti postojanosti slave ni bezvremenosti ljubavi, ni obožavanja života, i zato što smo to znali tugovali smo tragičnom tugom tog trenutka. Sve će proći kad taj trenutak prođe: Mira, i ja, i ceo život.

Na vetru, ona je skinula kaput, otkrivajući ruke, tako čudesno savršene i lepe da sam se smejao i plakao u isti mah, a vetar joj je mrsio kosu, i odjednom, u sebi, nezavisno od čuvstva i jezika, počeh da plačem i proklinjem, znajući da će to biti smrt, neminovno, i ako će to svakako biti smrt, zašto ne bih mogao ja, sa Mirom, umreti sa umiranjem dana? Zašto ne bismo mogli pripadati njegovom savršenstvu zauvek? Zašto bismo morali da čekamo onu drugu smrt, a tela nam trula, stara i ružna? Da umremo drugde?

Jednog trenutka, kad se ona zagledala u moje oči, i videla u njima ovu želju, Mira je zajecala, i onda se nasmejala, okrenula se od mene i pobegla ka vodi. Samo je moje srce znalo jezik kojim da odgovori na taj jecaj, i ono je kriknulo: Miro, umrimo sada, umrimo zajedno, sada i zauvek. Ali moje telo pohrlilo je njoj, kao što telo mladića hrli telu devojke, i usne mog tela dotakle su usne Mirinog tela, i njegove ruke zagrlile su nju, i onda se dogodilo opet isto: kao sa svima drugima. Hteli smo život. Ovde, na ovome mestu.

Dan je tonuo ispred noći, a mrak je osvajao. Stajali smo pored vode, dršćući i ne znajući kojim putem da krenemo. Lagano, vratili smo se na ulicu, u život zemlje, u grad, i ušli u jednu obalsku gostionicu. Sedeći za stolom, preko puta Mire, videći u njenim očima smrt ove čežnje, i u njoj smrt moje vlastite čežnje, znao sam da je svršeno, i da će se kroz godinu dve Mira udati za nekog mladog čoveka koji ima dobro zaposlenje, i da će biti njegova žena, kao ma koja druga devojka, i, gutajući vrelu kafu, znao sam isto tako da će mi sutra ujutru biti prvo da kupim novo odelo i nov šešir, i da zaboravim na sve to, i da živim koliko god je mogućno, ništavan i slab i smrtan.

Prevela Ljubica Popović
 

 

Copyright © by Balkanski književni glasnik – BKG, 2008.
CIP – Katalogizacija u publikaciji, Narodna biblioteka Srbije, Beograd 82
BALKANSKI KNJIŽEVNI GLASNIK, [Elektronski izvor] / Glavni i odgovorni urednik Dušan Gojkov.
– Elektronski časopis. Način dostupa (URL) http://balkanliteraryherald.com
ISSN 1452-9254 = Balkanski književni glasnik (Online)
COBISS.SR-ID 141175564
BKG 5 / 2008. Sveska 18.

Nazad