Antanas Venclova

Antanas Venclova (1906-1971) litvanski pesnik, prozaik, novinar. Njegovo pesničko delo je obimno i vrlo značajno. Međutim, njegov prozni rad je uglavnom novelistički a pripovetke su omiljeno štivo širokih čitalačkih krugova. Značajnija prozna dela: Breze u oluji, Noć, Smrt u Lisabonu, Rođendan, Prijateljstvo. Značajan je prevodilac.
Antanas Venclova
 

SMRT U LISABONU


Posle Sofijine smrti, Fabijonas Glauda se oženio, kako se pred sobom pravdao, zato što je velikom domaćinstvu, tačnije imanju, bila neophodna ženska ruka. Tuga je zavladala i u njegovom osmosobnom stanu u Kaunasu u ulici Kastutisa, u novoj zgradi. Pokojna žena je dugo bolovala i istinu govoreći, kako na imanju, tako ni u stanu nije gazdarica bila ona, nego tuđi ljudi - ekonom, sobarice i kuvarice. Kada su Sofiju u skupom hrastovom sanduku spustili u zemlju na groblju u bulevaru Vitautasa, kada su se razišli prijatelji i poznanici, Fabijonas se vratio u svoj stan. i osetio se tako nesrećnim, napuštenim i usamljenim da je odmah odlučio - hteo ne hteo moraće opet da se oženi...

Kordelija je radila u banci gde je on bio direktor, Fabijonas se dobro sećao - zapazio je Kordeliju već prvog dana, kada je ona, visoka predivna plavuša sa osmehom Mona Lize - kako je tada pomislio, ušla u njegov kabinet i donela mu da potpiše neke papire. Bacio je pogled na njenu vitku, još uvek privlačnu figuru, na drsko isturene grudi, na začuđujuću svežu boju lica i vrata. I sada se sećao: prva misao mu je bila - kako izgleda naga? Obična i normalna pomisao za muškarca koji je već prevalio pedesetu. Ova pomisao mu je padala na pamet svaki put kada bi je sreo na stepeništu ili je video kako sedi kraj prozora u operativnoj sali.

Ubrzo je saznao da je Kordelija mlada udovica. Muž joj je bio oficir, čini se poručnik. Glavni knjigovođa mu je preporučio da je prime na posao, pričao je da je oficir sve prokockao, počeo je da odnosi u zalagaonicu poslednje ženine haljine, a zatim se ubio. Da, da nije razvedena nego udovica. Istinu govoreći, direktor se nije udubljivao u te detalje, koji ga se uostalom u suštini nisu ni ticali. Kordelija je bila praktična žena, dobro je kucala, a još pre udaje završila je školu za knjigovođe, i sve joj je to išlo od ruke.

Kasnije je Glauda Fabijonas sretao Kordeliju čas u "Metropolu", čas u "Versalju" i uopšte ga nije čudilo što se sviđa muškarcima. Ipak, držala se nekako nadmeno, u njenom ponašanju nije bilo ni senke raspusnosti, svakome se osmehivala zagonetnim osmehom Mona Lize, koji na izgled nikome ništa nije obećavao. Fabijonas se sve više interesovao za svoju službenicu, ali nije mogao sebi da dozvoli da se zbližava sa njom na očigled svih, i zato je iščekivao trenutak da porazgovara sa Kordelijom bez svedoka, mada je i sam dobro znao kako će se dalje razvijati njihovi odnosi.

Taj trenutak je iskrsao potpuno neočekivano. Upravo je ručao i sobarica je servirala kafu u malom salonu, kada je telefonirao glavni knjigovođa i javio da je na nekom važnom dokumentu hitno potreban njegov potpis. Dokumenat je knjigovođa poslao direktoru kući, i Fabijonas je opet na vratima ugledao Kordeliju, visoku, vitku sa predivnom bojom lica i vrata, sa osmehom Mona Lize i opet je pomislio kako izgleda bez haljine. Pozvao ju je da sedne i Kordelija se spustila u veliku fotelju, tapaciranu plavim somotom, graciozno je naslonila ruke na naslon i prekrstila duge elegantne noge. Direktor se kasnije često sećao tog trenutka - kao da ga je udarila struja. Iz ormančića ispod stola izvadio je flašu "Biskvita", dve čašice i pozvonio sobarici da donese još jednu šoljicu. Kordelija je htela odmah da se vrati u banku - tako je naredio glavni knjigovođa, ali direktor mu je telefonirao da po dokument dođe neko drugi - gospođa Kordelija će se, tako je rekao preko telefona, malo zadržati.

Kordelija je govorila, kako se učinilo direktoru, sočnim, poverljivim, uzbudljivim glasom. Kada je upitao kako se sprema da provede odmor, ona je duboko uzdahnula i osmehujući se onim osmehom Mona Lize. odgovorila:
- Ja pripadam jednostavnom svetu. Biću kod kuće, pomagaću mami... Možda ću ponekad otići do reke da se okupam. Eto to su vam sve naše radosti, gospodine direktore.

Fabijonas Glauda je poželeo da se pokaže kao dobar pokrovitelj i ponudi joj odmor u Plangi. Ali je dobro znao - da joj ponudi svoju vilu je nepristojno, da joj ponudi novac, izgledaće kao da je potkupljuje. A kao vrhunac svega nije znao kako bi ona reagovala na njegovu darežljivost. Može i da ga odbije.

Kordelija je popila samo jednu čašicu konjaka, pohvalila kafu, i reklo bi se bez ikakve zadnje misli počela da razgleda salon: pre svega ju je zainteresovala porcelanska statuica na stoliću - poklon službenika za pedeseti rođendan, zatim je digla pogled na zid, gde je visila slika Žmudzinavičusa - šuma i reka obasjani zracima izlazećeg sunca.

- Bože, kakva lepota! - uskliknula je Kordelija kao za sebe i Fabijonas Glauda je ponovo osetio k a k v a je to žena. Ne samo elegantna, jednostavna i skromna - ona očigledno duboko oseća lepotu. Lično on, uvek zauzet poslovima, sednicama, savetovanjima i pregovorima ponekad bi potpuno zaboravljao da na svetu postoji još nešto sem banke, novca, inventara, debata i kredita, pozajmica, tužbi... Da ova je žena pored svih čisto ženskih vrlina, bez sumnje nadarena i priličnom dozom onoga što njemu nedostaje - poezijom, romantikom. Možda Fabijonas i nije razmišljao baš ovim rečima, ali sadržaj njegovih misli je bio upravo takav.

Kada ju je posle pola godine Fabijonas Glauda zaprosio - a to se dogodilo u istom tom salonu - Kordelija se strašno začudila, čak se i rasplakala. Fabijonas nikako nije mogao da shvati zašto ona plače - ili se uplašila tako iznenadne i neočekivane prosidbe, ili se setila života sa poručnikom-kockarom; namirisanom batistnom maramicom brisala je zagonetne plave oči, vlažne bez svake sumnje, čak su se i dve suze skotrljale niz Kordelijine obraze. Ipak nije se kolebala - iste večeri je dala svoj pristanak i ostala da spava u stanu bankara Fabijonasa Glaude. Međutim, ovo je za Fabijonasa bilo iznenađenje - sve se dogodilo odveć brzo: proživevši mnoge godine sa kapricioznom i bolešljivom Sofijom, direktor nije bio navikao na žene koje se brzo predaju. Nije bio donžuan i nije ređao pobede. Ali ono što mu se otkrilo te noći, definitivno ga je ubedilo da bez Kordelije neće moći da živi ni jedan dan. Otputovali su na imanje kraj velikog jezera, gde je Kordeliju sve ushićivalo. Trčala je da se skloni iza širokih Fabijonasovih leđa, kada bi ugledala običnu kravu ili ovcu kako mirno stoje - njoj ženi iz grada se činilo da će je životinja bez razmišljanja napasti i izbosti. Ovakvo ponašanje bi se Fabijonasu u drugim okolnostima učinilo glupim i izveštačenim. Ali mu se sada učinilo milim - ova vitka, interesantna žena je prostodušna kao dete i to je još više krasi i uzdiže njenu lepotu.

Kako bilo da bilo tek, Kordelija je postala prava gazdarica u osmosobnom stanu i na imanju. Novi položaj joj se očigledno dopao. Istina, Fabijonasu se činilo da mu je žena pomalo rasipna: odveć je hitro počela da izbacuje iz stana stari nameštaj i na njegovo mesto počela da kupuje nove tepihe i komode - po njenom ukusu. Usred zime je raskošno proslavila svoj rođendan - kuća je bila puna gostiju, uglavnom novinara, glumaca i nekih, bože me prosti, žutokljunaca. Pored svega Fabijonas se trudio da bude ljubazan domaćin, pio je sa gostima šampanjac, posmatrao kako njegova žena elegantno klizi po parketu čas s jednim, čas s drugim, a najviše sa nekim bledolikim mladićem, koji je očigledno sasvim nedavno počeo da koristi brijač. Sve je išlo normalno, ali pred jutro razveseljeni muškarci su prestali da obraćaju pažnju na domaćina, otkrivši na stolu njegove havanske cigarete sve su popušili, i počeli da mu se obraćaju sa "tatice"... Ovakvu familijarnost Fabijonas nije voleo nikada. A Kordelija je igrala i igrala, vrtela se i vrtela - izgledalo je da se nikada neće zaustaviti. Lice i vrat su joj se zacrvenili, oči blistale, gramofon je svirao i svirao...

...Ne, nije to bio gramofon, to je bio duvački orkestar, i svirao je marš... Čak se čulo kako odzvanjaju po kaldrmi kovane čizme vojnika - jen-dva, jen-dva, jen-dva... Čudno, vojnika je mnogo i ovde, kao u čitavoj Evropi... Idu i idu, i niko ne zna kuda i zašto idu... Je li on zaspao? Sve je moguće. Kažu da ako ne možeš da se setiš da li si zaspao ili ne, onda si stvarno zaspao... Vrata na balkonu su otvorena, i kroz njih dopire treperava svetlost, neka reklama koja se pali u zelenoj, crvenoj, plavoj boji i opet se gasi... Već je nastupilo jutro (bila je sredina zime) kada su Kordelijini gosti počeli da se razilaze. Fabijonas je bio strašno umoran i to što ga je čak i to prase, koje je nedavno počelo da se brije, počelo da naziva "tatice" izgledalo mu je kao vrhunac bezobrazluka. Ali nije želeo da deluje kao ljubomorni naivčina i smejao se zajedno sa ostalima. Zatim mu se sve pred očima smrklo, poželeo je da se zatvori u spavaću sobu, ali to bi moglo da izgleda nepristojno, a nije mogao ni da ostavi Kordeliju sa bledolikim mladićem... A Kordelija je sve vreme igrala i igrala, priljubivši se uz frak bledolikog mladića, koji je ovaj sigurno navukao prvi put u životu...

Kako se izmenio svet! Ko li je sada u njegovom stanu? Sigurno neki boljševički komesar. A na imanju... Priča se da će na imanju napraviti, ili su već napravili kolhoze. Naravno, da je Fabijonas Glauda ostao u Litvi, sada više ne bi bio među živima. Dobro je što više nije direktor banke. Nije bio gluplji od mnogih njegovih poznanika. Još pre nekoliko godina ovlašćena lica kupila su za njega u dalekoj prekookeanskoj zemlji hacijendu. Priča se da je tamo užasno toplo, crncima znoj lije na lica, nadzornici su u belom a na glavama su im šlemovi, onakvi kakve Englezi nose u kolonijama. Sve je to video na fotografijama. Naravno - hacijenda nije isto što i imanje u Litvi... Uostalom od kakvog je to sada značaja? Glavno je da je u bankama te daleke zemlje bio veći deo njegovog kapitala... Situacija se izmenila brže nego što je pretpostavljao, i on se uverio koliko je dobro što se unapred pobrinuo za sebe, kao i mnogi njegovi prijatelji - ministri, bankari, bogati ljudi iz Kaunasa... Fabijonas Glauda je bio umoran. Već drugi mesec kako putuje iz države u državu, iz grada u grad, iz hotela u hotel. Kordelija, ispočetka uplašena kao i on sam, u inostranstvu je opet živnula i počela da se oseća kao kod kuće. Čudno, kako se ona sada oseća svuda kao riba u vodi, a ceo život je proživela u Kaunasu i prvi put bila u inostranstvu sa njim pre tri godine kada su išli u Berlin i Pariz. Kada bi rekao da ne želi još jedno veče da provede u restoranu ili dansingu, ona je uvek odgovarala:
- Darling, (negde je pokupila tu reč, iako je bila iz predgrađa gde je živelo dosta Nemaca i govorila je samo nemački), nećemo se valjda čitavo veče dosađivati u sobi? Pa ja želim da vidim kakav je ovde svet, a ne bi bilo loše da nas dvoje popijemo koktel...

Mada je Fabijonas bio potišten, a misli su mu bile čas u Kaunasu, čas daleko iza nepoznatih mora, uvek je popuštao pred tajanstvenim osmehom Mona Lize, koji ga je kao i pre privlačio i obukavši smoking, držeći ženu pod ruku silazio je pored ogledala niz stepenice u bar, ili dansing i sedeo sa čašom, dok je njegova žena neverovatno elegantna (bez obzira na sve što se događalo u svetu, uspela je u inostranstvu da kupi novu garderobu u kojoj je smelo parirala ovdašnjim lepoticama) igrala sa nepoznatim muškarcima sumnjivih zanimanja, i što je najčudnije - na nemačkom je razgovarala sa ljudima svih nacionalnosti, sa belcima i mulatima, mladim zazjavalima i solidnim biznismenima. Vraćajući se mužu za sto, i hladeći se kineskom lepezom od slonovače, ona je govorila:
- Darling, ne možeš da zamisliš kako je interesantan onaj muškarac sa kojim sam upravo igrala! Znaš, on govori španski ili možda portugalski ali smo se odlično sporazumeli... I on, kao mi, putuje u Rio de Žaneiro.
- A ko je on?
- Izgleda da je konzul... Kaže da u Braziliji ima veliko imanje. Kada sam rekla da i mi idemo tamo, on mi se ponudio da mi pravi društvo na brodu... Pa to je dobro što sklapam nova poznanstva, zar ne? Bićemo među tuđincima i biće nam potrebni prijatelji. Zar ne, darling?

... Orkestar je odavno zaćutao i koraci vojnika, takođe. Fabijonas Glauda vidi kako se mulat crne kože, sjajne kose očešljane na razdeljak i čudno prebačene na čelo, naklanja ka Kordelijinoj ruci, a ona se zagonetno osmehuje i govori mu nešto nečujno. Orkestar je odavno zaćutao i koraci vojnika, takođe, ali svira džez i njegova se žena vrti, vrti i vrti u vihoru ružne igre nalik na gimnastiku... A mulat zalizane sjajne kose naginje se ka ruci njegove žene, ona se osmehuje, a zatim se glasno smeje - očigledno je izuzetno vesela... A on nije veseo. Nimalo mu nije veselo da skita iz zemlje u zemlju, iz grada u grad, iz hotela u hotel...

Fabijonas Glauda stenje. Polako da ne probudi Kordeliju. Ona spava na susednom krevetu, stisnuvši male pesnice i naslonivši ih na lice. Njeno lice prelepog tena bilo je malo bledo kada se vratila u sobu, na slepoočnicama je primetio žilice, žalila se da je bole noge, samo nije rekla zbog čega: da li zato što je cipele žuljaju ili je suviše šetala gradom i igrala. A on ponovo uzdahnu, osetivši kako mu nepoznati teret pritiska srce. Ovo se nije događalo prvi put. Na to ga je upozorio još lekar u Berlinu prepisujući mu lek. Pritiska ga ravnomerno, mučno i strašno, on tiho stenje. Zatim uzima sa noćnog stolića lek i posle nekoliko trenutaka, kako se to već više puta događalo poslednjih meseci, srce mu se smiruje i on kao da tone u san... A možda i ne tone. Gleda na balkon - balkon je otvoren, nad belim nepoznatim gradom sviće zora, tiho šušti drveće, pokrenuto daškom vetra sa okeana, ali svetla reklame se još uvek pale i gase, pale i gase. Nailazi kratka kišica, a možda to automobili tiho klize ulicama i nestaju iza ćoška. Izgleda da se u Litvu još dugo neće vratiti. Jedino ako Hitler uništi Sovjete. Pa jasno je kao dan da neće večno biti prijatelji, pre ili kasnije dohvatiće jedni druge za gušu... I Fabijonas Glauda se osmehuje: bio je lukaviji i od jednih i od drugih, ipak im je izmakao... Istina, Hitler ga ne bi ni prstom dirnuo, da su prilike bile druge, da nije boljševika, da se Hitler prvi pojavio u Litvi... A sada se ništa više ne može. Kako kaže pesma - "Zbogom cvete moj rođeni"... Otadžbina je ostala tamo, na istoku, i sada mu se katkad čini nerealnom, kao da nikada tamo nije živeo, kao da nije upravljao bankom, kao da tamo nisu ostala njegova imanja i osmosobni stan u ulici Kaustutisa...

Srce mu se definitivno smirilo. A on posmatra lice, osmeh Mona Lize i ne zna kakve se tajne kriju iza tog osmeha... Da li ga je volela bar jedan dan, bar jedan tren? Ruku na srce to ne bi mogao da kaže ni samome sebi. Ne, ipak razlika u godinama između muškarca i žene... Nije samo to. Naravi, temperament, ono što voliš - eto šta je važno u bračnom životu. O tome se i govorilo i pisalo hiljadu puta i ipak, brak je lutrija, samo lutrija... Da li je sa Kordelijom bio srećan bar jedan dan? Da, čini se da početak nije bio loš. Sam se uverio - one prve noći - još mu je bilo rano da se lišava onoga što životu muškarca daje svojevrsnu čar. Docnije je shvatio da je ona, žena koja je i ranije živela u braku, napravila određeni, vulgarno govoreći, eksperiment. Pa šta, ona je u pravu. Nisu sada takva vremena da se bacaš u reku vezanih očiju. Običan oprez tako karakterističan za muškarca je isto tako važan i za ženu - za nju je krajnje važno za koga vezuje svoj život, sudbinu, razgovore, misli, zajedničke snove u zajedničkom krevetu. Sve je to sasvim razumljivo. Kordelija je moderna žena, ali je dobra žena. Onog trenutka kada je trebalo doneti odluku - bežati ka nepoznatoj sudbini ili ostati u Kaunasu sa svojim bledolikim mladićem (on nije sumnjao u njihovu vezu), ona je ipak izabrala prvu mogućnost.

Da, nema sumnje pokazalo se da Fabijonas nije bio gluplji od svojih kolega. Jer ako opet stavimo ruku na srce, onda moramo priznati: nije on bio jedini koji je sumnjao u večnu nezavisnost Litve. Odveć je mnogo bilo faktora, odveć mnogo zahteva koji su predodredili njegovu sudbinu. Dok, se Hitler nije pojavio, u Evropi je vladala određena sigurnost, ali zatim... Zatim je postalo više nego jasno da je sve privremeno, nesigurno, kao na nekom jadnom brodiću.

I ipak ovo bekstvo, ovo putovanje je prevazilazilo snage Fabijonasa Glaude. On i žena su se, najzad, obreli na kraju Evrope u nepoznatom i tuđem gradu. Evropom je vladala zabrinutost. Preći granicu neke zemlje bio je problem. Ako je i moglo nešto da se uradi, onda je to bilo samo uz pomoć stabilne valute - dolara ili zlata. Obuzeo ga je užas kada je pomislio koliko je on, solidan gospodin od koga su zazirali svi i kod kuće i u inostranstvu, čim bi saznali ko je on - koliko je vremena ovde, u Evropi obijao pragove ambasada i konzulata dok nije uspeo da dokaže... Ne, naravno nije da je on čovek bez otadžbine. Takav nikoga nije interesovao, takav nikome nije bio potreban. Ne, dok je uspeo da dokaže da je njegovo mesto u onoj dalekoj državi, gde je njegova hacijenda, gde je u bankama njegov novac, gde nikome neće praviti neprilike, nego sasvim suprotno...

... Orkestar je ponovo svirao nepoznatu pohotnu i upornu melodiju uz koju su se vrteli zidovi, lampe i estrada sa orkestrantima u zelenim pantalonama i belim pripijenim sakoima. Činilo se da je publika podozriva, kao da su se ovde sakupili svi prevaranti iz grada, koji znaju nešto što ne zna on... Oni se došaptavaju, namiguju jedan drugom crvenim očima, kao ta crvena tečnost u njihovim visokim čašama. A napolju, s ove strane reke Težu, šušte krošnje visokih palmi oko šetališta, s ove strane reke Težu koja se blista i gde stoji parobrod "Kamoens". Upravo na taj parobrod su još sinoć utovarene sve njihove stvari - neobično čisto i uredno, ovde je sve dobro organizovano, ovde se neće izgubiti ni jedan kofer, uostalom, šta znači jedan kofer? - ovde se ne može izgubiti ni jedno ćebe, jastuk, češalj ili bilo koja druga sitnica. Sve je već utovareno, dobijene potvrde, koje su evo ovde u novčaniku pored njegovog i ženinog pasoša u kojima je, najzad, pečat i poslednje neophodne vize.

Nema tu šta da se priča, teško je napustiti obale Evrope i njen poslednji grad i preći s one strane velike vode. Njemu i Kordeliji ne može biti loše - pa nisu oni emigranti kao litovski seljaci koji su nekad pod pritiskom krize, sudskih izvršilaca, oterani sa zemlje, masovno odlazili u tu zemlju. I do dana današnjeg ih je tamo mnogo. Pričalo se da su mnogo toga preživeli. Pa šta, to je razumljivo, ako se nađeš u tuđoj zemlji bez poznanika, bez zaštite... Ali možda je to i dobro. Možda će i on uspeti da nađe radnu snagu za hacijendu među svojim sunarodnicima. Bez sumnje će rado doći kod njega. Pa svi smo mi litovci, i prijatno je od gazda čuti svoj maternji jezik...

Kordeliji se dopao parobrod "Kamoens". Stajao je u luci ogroman i beo sa crvenim dimnjacima. Mornari su se spretno kretali po palubi. Kordelija je, priljubivši se uz muža, stajala na obali, gledala parobrod i bez prestanka govorila:
- Znaš li kako mi je sve ovo interesantno, darling... Očekuje nas neobično putovanje... Obožavam putovanja! Sećaš li se kako smo posle svadbe... Berlin, Pariz... O, kako mi se dopada kretanje, novi krajevi, ljudi!
- Ali mi smo emigranti - turobno je rekao Fabijonas Glauda. Hteo je da doda "ljudi bez otadžbine" ali je već sama ta misao izazvala kod njega tugu, te je prećutao.
- Ali ti si bogat, darling... Zar ne, neverovatno bogat... Mi tamo putujemo kao da putujemo kući... Ne, možda se nisam tačno izrazila, možda ne kući, nego u goste...

Fabijonas se osmehnuo slabašnim osmehom, pogledao Kordeliju u lice i pomislio: "Nemoguće da ona stvarno ne shvata da se sve potpuno izmenilo i da ne idemo u goste, već u emigraciju, a to je kao nebo i zemlja..."

... Sviće jutro, ponovo će oživeti taj nepoznati južnjački grad ispunjen mirisom vode, narandži i šuma palmi. Ponovo će hiljade blistavih automobila kao reka poteći Avenijom da Liberdade pored sjajnih izloga bogatih radnji, zašareniće se prekrasno cveće u parku Eduarda VII u kome su se uveče skupljale južnjačke lepotice kraj žuboravih vodoskoka. Uzeo je sat i na svetlosti koja je dopirala sa ulice, kroz otvoreni balkon video da bi kroz dva sata trebalo da budu u luci. Vremena naravno ima, doručkovaće na parobrodu, ali ipak je bolje da odmah ustanu, da se obuku, dovedu sebe u red. Fabijonas je spustio noge i ne želeći da probudi Kordeliju pošao u kupatilo preko mekog tepiha koji je prekrivao pola sobe. Prekoračivši prag i upalivši svetlo kraj ogledala, ugledao je svoje lice i uplašio se. Posmatrala ga je nepoznata maska. Zar je moguće da je to on? Zar je mogao toliko da se izmeni tokom tih meseci dok su putovali iz države u državu, iz grada u grad, iz hotela u hotel? Jeo je reklo bi se normalno, osećao se podnošljivo, ali svakodnevne brige, uzbuđenja što su ga pritiskala, taj klimav, za njega neuobičajeni status iz koga je postojao samo jedan izlaz - u nepoznato sutra, isto tako puno briga, trzavica, čežnje - ne, sve ga je to slomilo...

Nagnuo se da otvori vodu u kadi i neljudski bol mu je ponovo opekao srce. Fabijonas je stigao da pomisli da treba da stavi pilulu pod jezik - bol bi sigurno prošao kako je prolazio i uvek ranije. Bože, lek nije bio kod njega, ostao je na noćnom ormaniću kraj postelje. Ne obraćajući pažnju na stalni bol koji mu je surovom snagom pritiskao čitavu levu polovinu grudi i oštro probadao u ramenu, kao da su mu sve kosti u ramenu bile smrvljene, napravio je dva koraka prema spavaćoj sobi, ali ga je odjednom napustila snaga, i uspeo je samo glasno da zastenje ili možda vikne... Negde je svirao orkestar, vrteli su se zidovi, prozori, vrata, vrteli su se tanjiri, vrtele su se tanke, visoke čaše nalik na krunice nepoznatog egzotičnog cveta, da, tanke i visoke, tanke i visoke (juče je sa Kordelijom dugo šetao botaničkom baštbm), a prevaranti su namigivali jedan drugom, o nečemu se došaptavali, kao da su smišljali neku novu špekulaciju, nisku i gadnu. Fabijonas Glauda je načinio još nekoliko koraka napred, napipao ivicu kreveta i srušio se u njega, misleći: "Sada će mi biti bolje, sada će mi biti bolje, sada će mi sigurno biti bolje..."

Probudivši se Kordelija je čula da pored nje umire čovek. Digla je glavu, pogledala kao smrt bledo lice, obliveno hladnim znojem. Počela je da drma muža, ne znajući zašto udarala ga je pesnicom u grudi. Muž je još disao, teško, isprekidano, grčevito hvatajući ustima vazduh. Kordelija je skočila, ne znajući šta da radi, nalila je u čašu vode iz česme nad lavaboom i pokušala da da mužu da popije. Fabijanos je ležao na leđima, široko otvorenih očiju punih užasa i neizrecivog bola. Kordelija je zgrabila njegovu ruku, naslonila uvo na grudi. Bože, pulsa nije bilo, srce je prestalo da kuca.

Kakav užas! Prvo što je Kordeliji palo na pamet bilo je da treba da pozove sobaricu, da joj kaže da zove lekara. Znala je da sobarica sa kosom ofarbanom u lila boju zna nemački. Naravno njoj bi sve lako mogla da objasni. Još uvek nije želela da veruje da se sve to dogodilo. Sigurno se desetak puta vraćala ka postelji da pogleda umrlog. Zar je moguće da je sve završeno? Šta će sada biti? Parobrod u luci čeka signal da otplovi. U Kordelijinoj glavi, na sreću, trezvenoj i razboritoj, promicale su razne misli u potrazi za najboljim i najsigurnijim izlazom. Ne, ne, da sada zove sobaricu graniči se sa bezumljem! Ta sobarica će samo pozvati lekara, koji će konstatovati da joj je muž umro. A zatim? Zatim - Kordelija je u svoj svojoj uzbuđenosti to odlično shvatila - morala bi da ide u komesarijat policije radi sastavljanja umrlice muža. Morala bi da organizuje sahranu. A to bi u stranoj zemlji, u stranom gradu i u stranom hotelu bila duga komplikovana i neobično skupa procedura. To je shvatila već prvog trena, tek što je muž prestao da diše; znala je da je niko neće kriviti za smrt - razlog ovakve smrti nije teško ustanoviti. Ali je isto tako dobro znala: dok stigne lekar, dok policija završi postupak, dok pokojnik bude sahranjen - proći će ovaj, a možda i ne samo ovaj dan... I parobrod "Kamoens" koji stoji u luci i čeka nju i njenog muža, taj parobrod će u međuvremenu isploviti u okean sa svim njihovim stvarima, sa svim onim što su poneli od kuće i što su uspeli da kupe u inostranstvu...

Kordeliju je tresla groznica. Bilo joj je sve strašnije u sobi sa lešom. Brzo je obukla još juče ispeglani kostim čelične boje u kojem je, kako joj se činilo, to je potvrdio i njen muž, delovala izuzetno elegantno i mladalački... Češljajući se u kupatilu pred ogledalom, gde je sijala mlečna sijalica koju je još muž upalio, videla je da je njeno lepo lice pobledelo, i da su joj pod očima crni podočnjaci. Umivši se, trudila se da se što mirnije našminka, samo se više nego obično napuderisala i narumenila. Oči su joj blistale, sočne usne su pokušavale da se osmehnu, ali joj se činilo da se osmeh pretvorio u jadnu stidljivu grimasu.

Vrativši se u sobu, odlučila je da navuče zavese na svim prozorima. Kroz otvorena vrata na balkonu prodirala je svetlost dana i taj dan ju je odmah opekao svojom vrelinom, a iza bulevara su se uzdizale palme i blistala voda u reci Težu. Iz luke je doleteo pozivni signal parobroda. Ne, naravno to nije bio "Kamoenos". A što da ne? Do isplovljavanja je ostao još samo jedan sat. A ona se još uvek nije spremila.

Instinktivno, a ne razumom, nekim šestim čulom, Kordelija je shvatila šta treba da radi. Otvorila je orman i ugledala muževljev smoking u kome je on sinoć bio u dansingu. Zavukla je ruku u unutrašnji džep i izvadila novčanik. Proverila je - u njemu su bili njihovi pasoši, potvrde za prtljag i nekoliko stotina dolara. Čitav sadržaj novčanika je premestila u svoju torbicu. Pored kreveta, na stoliću, bila je žuta torba. Kordelija je znala da su u njoj razni papiri za prekookeansku hacijendu, neke garancije i ostala, isto tako, važna dokumenta, za koje se ona ranije tako malo interesovala i koja su joj se sada učinila neobično važna. Držeći u jednoj ruci svoju tašnu u drugu je uzela torbu. Na sreću nije bila teška, delovala je čak elegantno. Sve više se plašila pokojnika - činilo joj se, da je on, dok se ona spremala, postao tuđ i strašan. Otvorila je nečujno vrata, u hodniku nikoga nije primetila. Lift je bio tu, iza ćoška na suprotnoj strani od sobarice. Ne bi trebalo nikoga da začudi što silazi liftom. Ključ, naravno, treba da ponese sa sobom. Važno je da posluga što je moguće duže smatra da su gosti u sobi i da ne dolaze da spremaju.

Ne osvrnuvši se Kordelija je izašla iz sobe, nečujno je zatvorila vrata i stavila ključ u džep kostima čelične boje. Okrenula se desno i videla da se lift slučajno zaustavio na njihovom spratu. U liftu su bila dva postarija muškarca, u pantalonama za golf i u svetlim sakoima. Obojica su pažljivo pogledala Kordeliju, jedan je čak pokušao da joj se osmehne, ali se ona okrenula i počela da prisluškuje njihov razgovor. Čini se da su razgovarali portugalski. Pustivši je prvu da izađe, muškarci su izašli u hol i kroz staklena vrata ušli u kafe.

Kordelija je izašla iz hotela. Već su automobili jurili preko trga na kome je bila fontana sa belim mermernim anđelima, u gustoj koloni milili su autobusi pod čijim se prozorima šarenile nerazumljive reklame. Ostalo joj je da pređe trg i pređe stotinak koraka bulevarom, a tamo se već blistala luka obasjana jutarnjim suncem. Sa vode je dopirala svežina, iako se osećalo da je sunce već u ovaj rani jutarnji sat rastopilo asfalt. U gradu će bez sumnje biti toplo, vlažno i sparno, kao juče. Kordelija je trotoarom pored hotela došla do kraja trga, sačekala da se zaustave automobili i zajedno sa većom gomilom prešla na drugu stranu. Uskoro se našla na bulevaru sa palmama koji je vodio na trg ispred luke, na čijem su se kraju i odavde jasno videli parobrod, čamci i jahte sa jedrima nad širokom rekom.

"Kamoens" se nazirao u daljini - prekookeanski brod, sav beo i ogroman sa crvenim dimnjacima. Stepenice su već bile spuštene i njima su se sa obale peli muškarci i žene, porodice i deca. Na kraju stepenica stajali su kontrolori u belim elegantnim uniformama i pregledali pasoše.

Kordelija im greškom umalo nije pružila muževljev pasoš. Na njenu sreću, grešku niko nije primetio, kontrolor iza staklenog prozorčića hitro je udario štambilj u njen pasoš i ona se našla na palubi gde je svakog trenutka bilo sve više i više sveta. Jedni su koračali mirno i slobodno, kao da putovanje na ovakvim brodovima za njih nije bilo ništa novo, drugi su se osvrtali, kao da su nešto izgubili, treći su se odmah upućivali dole u svoje kabine. Kordelija je odmah otišla na drugu stranu parobroda gde je u senci od dimnjaka bilo mnogo svežije i zagledala se u reku, koja je blistala među brodovima, nestajala u daljini stopivši se sa okeanom, a nad brodovima su letele ptice, bili su to galebovi i albatrosi.

Zatim je primetila da se parobrod već udaljava od obale. Da, tako je bez ikakve sumnje. Ponovo se prošetala prostranom palubom, kraj ping-pong stola i bazena, gde je posluga užurbano pregledala pumpe, i došavši na drugu stranu, ugledala je kako ljudi sa obale mašu putnicima. Otvorivši torbicu, pogledala se u ogledalce i pomislila da će morati promeniti kabinu. Kako da objasni da joj je umesto dvokrevetne, potrebna jednokrevetna? Sitnica, bez ikakve teškoće može smisliti hiljadu razloga: drugarica sa kojom je trebalo da putuje nije se pojavila - ta znate kako je sada u Evropi teško preći granicu; još može da kaže da se muž u poslednjem trenutku zadržao zbog poslova. Mnogo ima razloga zbog kojih čovek kreće na put, ili odustaje od njega.

Obala se udaljavala, a sa njom zajedno nešto ogromno, strašno, neprijatno, nešto što je trebalo zaboraviti. Da, Kordelija je znala da drugog izlaza nema - iz prošlosti će mnogo toga morati da zaboravi, da odseče od sebe, kao što je odsečena evo ova obala sa kućama, palmama, ljudima, automobilima, dokovima i sa njim, pokojnikom, lešom ili kako još da ga nazove... Hvala bogu, što ga nije pogledala napuštajući sobu. Sigurno je bio strašan. Njegov lik će je i bez toga pratiti još dugo.

Zatim je Kordelija sišla dole i bez poteškoća pronašla kabinu. Sluga u belom odelu je na sreću govorio nemački i ona mu je objasnila da su joj muža zadržali poslovi i da će joj biti potrebna jednokrevetna kabina. Sluga ju je ipak zamolio da uđe u rezervisanu, dok sa šefom ne nađe novu. Naravno, madam shvata - razlika u ceni koja nije proistekla krivicom kompanije... Ali takva sitnica nju sigurno ne interesuje... Da, da on misli da će još koliko danas...

Ušavši u kabinu, Kordelija je ugledala svoje i muževljeve kofere uredno poslagane na podu. Koliko ih je bilo? Da, jedanaest. Svi su na broju.

Zaključavši vrata otvorila je torbicu, izvadila muževljev pasoš i pocepavši ga prvo popreko a zatim u sitne deliće, zajedno sa ključem od hotela, bacila kroz prozor u more.

Kada je kroz pola sata, pošto je obukla novu toaletu, još jedanput proverila kako izgleda, svratila u restoran da popije kafu, Kordelija je primetila istog onog muškarca zalizane sjajne kose sa kojim je prethodne noći igrala. Mulat je sedeo sa još dva muškarca levo za stolićem, osmehnuo joj se i klimnuo glavom kao staroj prijateljici. Kordelija prvo htede da ne odgovori, ali je ipak odgovorila - osmehnula se bledim osmehom Mona Lize i uzdržano jedva primetno klimnula glavom, a zatim dostojanstveno prišla slobodnom stoliću koji joj je ljubazno pokazao stjuard.

Prevod: Ivana Sekiciri i Biljana Čudomilović
 

 

Copyright © by Balkanski književni glasnik – BKG, 2008.
CIP – Katalogizacija u publikaciji, Narodna biblioteka Srbije, Beograd 82
BALKANSKI KNJIŽEVNI GLASNIK, [Elektronski izvor] / Glavni i odgovorni urednik Dušan Gojkov.
– Elektronski časopis. Način dostupa (URL) http://balkanliteraryherald.com
ISSN 1452-9254 = Balkanski književni glasnik (Online)
COBISS.SR-ID 141175564
BKG 6 / 2008. Sveska 19.

Nazad