Biljana Ćulafić (ex Ćućko)

Biljana Ćulafić, spisateljica, književna kritičarka, i ilustratorka rođena je 27.februara 1979. godine u Ðakovu. Diplomirala je pedagogiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu.

Priče i kritike objavljivala je u časopisima: Gradina, Koraci, Književne novine, Povelja, Treći Trg, Balkanski književni glasnik, Satir, zEtna (Srbija), Knjigomat, ZaRez, Riječi, Ka/Os, Cunterview, Litkon (Hrvatska); u zborniku izdavačke kuće Alma – Najkraće priče 2006, zbirci socijalno angažovanih radova Centra za liberterske studije (CLS) – Zagrcnuti u tranziciji, zborniku priča Kikinda short – version 3.0.

U izdanju Kikindske Narodne biblioteke objavila je knjigu priča Marginalna stvar za koju je dobila književnu nagradu Ðura Ðukanov za 2007.godinu.

Živi i radi u Beogradu.

 

Biljana Ćulafić

 

VUK JE VUKU ČOVEK

Miroslav Kusmuk, Vuk; Besjeda, Banja Luka 2008.

Uvijek kad se nađe u novoj nevolji,
a sjeti se ove kroz koju prolazi sada,
vidjeće da je svaka nevolja samo
dio puta koji mora da pređe.

Miroslav Kusmuk dobro je proučio život vukova pre no što je stvorio roman „Vuk“; zato se on, od početka do kraja, može čitati na dokumentarističkom nivou, ali taj nivo tek je spoljašnjost alegorične suštine ovog naizgled jednostavnog romana (a zapravo, jedina jednostavnost „Vuka“ jeste u naturalističkom i linearnom stilu pripovedanja). Sva dešavanja u romanu mogla su se, dakle, dogoditi među vukovima, ali je nepobitno da se ona dešavaju među ljudima (mada se jedini ljudski lik pojavljuje tek na poslednjoj stranici knjige).

Sve počinje od rađanja, pa i ovaj roman. Perspektivu pripovedača koji s naklonošću, ali, iznad svega, racionalno predstavlja svet vukova, Kusmuk će brzo transformisati u sugestivno pripovedanje, budući da za svog junaka bira jednog od vučića iz legla alfa-ženke. Jedinku koju izdvaja, krasi iskonska zrelost i neobična osećajnost. To je vučić kojeg ne zanimaju igre, uprkos aktivnoj i radoznaloj prirodi; odlikuje ga, takođe, vanredna masivnost i fizička spretnost. Otac ga posmatra s nepoverenjem i prezirom, jer ga mladost vučića podseća na sopstvenu prolaznost i mogući poraz. S druge strane, majka se potajno nada da će baš taj mladi vuk naslediti i nju i oca, te previđa da je takvo nasleđivanje obično nasilno.

Vuk zna da bi dolazak na mesto predvodećeg značilo sukob s porodicom, te ga on svesno izbegava. Poziciju alfa-mužjaka donosi smrt majke (njegov otac ostaje skamenjen od tuge pored majke). Mržnja koju oseća prema vuku koji mu je ubio majku ne jenjava ni sa osvetom. Ta mržnja, otrovaće mu dušu, učiniti ga hladnim i nedodirljivim. Poštovanje koje je čopor osećao za njega preokreće se – u strah. Previše je drugačiji da bi uvideli da se iza maske neustrašivosti skriva razorno očajanje. Zato ga, prvom prilikom, čopor ostavlja da umre od rana zadobijenih u lovu. Tako on prestaje da im bude pretnja. Ali, mlado telo jače je od smrti, i vuk opstaje, postajući samotnjak.

Ipak, zima će ga naterati da shvati da jedino u grupi može da preživi, te on okuplja novi čopor, od vukova, koji su, poput njega, odbačeni. Može li se u toj novoj grupi razviti odnos poverenja – koji i čini čopor homogenim? Vuk ne veruje u to, jer je ono što povezuje ovaj novi čopor samo želja za opstankom. Ipak, kroz raznolike zajedničke akcije, čopor se pokazuje efikasnim, sposobnim da se izbori za nova lovišta. Vuk, štaviše, uspostavlja prijateljski odnos s jednim mladim vukom u čijoj srčanosti, ali i melanholičnosti, prepoznaje sebe. On postiže nemoguće: otpadnici postaju njegova porodica.

Ipak, dešava se nenadani obrt (koji, konačno, potvrđuje pripovedačku zrelost Miroslava Kusmuka, umešnost da razvojem događaja obraduje iskusnijeg čitaoca): vuk, koji je nekad bio odbačen od svog čopora, sada se odriče novog, onog koji je sam stvorio. Prepušta ga prijatelju, mladom vuku, i njegovoj vučici, želeći da izbegne sukob. Možda će sada, u samoći, vuk pronaći mir? Ili, nešto drugo, nešto za čim je žudeo koliko i za sopstvenim čoporom? Jedno je sigurno: prvi put, nezavisno od volje čopora, on odlučuje o svom životu.

Tri snažna motiva: odanost, hrabrost i ljubav, Kusmuk obrađuje kroz tri dela romana, koja predstavljaju različita životna doba vuka. Hrabrost, koja je urođena vuku, u prvom delu predstavljena je nerealnim samopouzdanjem. Česti odlasci u lov su uspešni, i kod vuka stvaraju osećaj nepobedivosti (a tipično za mladost jeste uverenje da je svaku nameru moguće sprovesti u delo, bez obzira na stvarne kapacitete). Susret s medvedom, i sukob iz kojega se povukao, mladi vuk doživljava kao gorak poraz, kao malodušno ustuknuće i dugo ga sebi neće moći oprostiti. Omnipotentnost vuka dobija tako realnu pukotinu koja mu jasno pokazuje da postoje granice i zakoni koji se postavljaju pred svako stvorenje, ma koliko da je ono moćno. Hrabrost se, u drugom delu romana, ogleda u sposobnosti vuka da se suoči sa samoćom i odbačenošću, a u trećem – u volji da se prevaziđu kodeksi ponašanja svog roda; tu on donosi odluku, da ubuduće živi u drugom svetu, na granici između vukova i ljudi. Odanost vuka prema porodici u mladosti takođe je slepa u svojoj apsolutnosti, sve do trena kad ga čopor odbacuje... i preti da se zauvek izgubi, ali, ovde dolazi do susreta s mladim vukom. Tada vuk postaje svestan činjenice da se odanost može razviti samo među sličnima, ali se na nju ne oslanja u potpunosti, jer svoju odanost, u poslednjem delu romana, poklanja jednoj kuji. Zbog toga najtragičniju notu Kusmuk daje upravo motivu ljubavi, koja, prema njegovom pripovedanju, može biti iskrena samo u prijateljskim i roditeljskim relacijama.

Pripovedač vešto vodi radnju, i, mada koristi linearno pripovedanje (koje, najčešće, za rezultat ima predvidljive zaplete!), iznenađuje zanimljivim i autentičnim rešenjima. Ali, ono što, iznad svega, zaokuplja pažnju čitaoca jeste verno, sugestivno prikazivanje emotivnih stanja glavnog junaka. Kada je vuk srećan – čitalac zaista oseća njegovu radost, a kad je besan, čitalac želi da se on osveti za nepravdu... Pripovedač, nesumnjivo, piše kvalitetno, a pisati kvalitetno često znači i – pripovedati tako da zaintrigirani postaju i dete i erudita.

Da li je, konačno, izuzetnost balast ili blagoslov? Prema Kusmuku – i jedno i drugo. Jer, biti bolji može biti najveća mana (u očima drugih!) ali, s druge strane, imati kvalitete poput srčanosti i osećajnosti – predstavljaju mogućnosti da jedinka doživi iskustva na koja obični smrtnici i ne pomišljaju.

Jasno je da je Miroslav Kusmuk iskoristio svet vukova kako bi prikazao relacije među ljudima, odnos „normalnih“ prema izuzetnim pojedincima, koji su, zbog svoje indivudalnosti, često predmet podsmeha, zavisti i odbacivanja. Grupa generalno voli istovetnost i prosečnost, i u modelima ponašanja i u moralnom kodeksu kojim se rukovodi. Ovaj pisac nije slučajno svom junaku podario izuzetnu senzitivnost i moralnost – osobine koje danas, u vreme utilitarnog pragmatizma, imaju vrednost koliko i neka anahrona, beskorisna stvarčica koje bi se normalni ljudi najradije otarasili. Demode je – biti častan. I osećajan. Izgleda da je demode i – biti čovek.
 

 

Copyright © by Balkanski književni glasnik – BKG, 2008.
CIP – Katalogizacija u publikaciji, Narodna biblioteka Srbije, Beograd 82
BALKANSKI KNJIŽEVNI GLASNIK, [Elektronski izvor] / Glavni i odgovorni urednik Dušan Gojkov.
– Elektronski časopis. Način dostupa (URL) http://balkanliteraryherald.com
ISSN 1452-9254 = Balkanski književni glasnik (Online)
COBISS.SR-ID 141175564
BKG 6 / 2008. Sveska 19.

Nazad