Anton Pavlovič Čehov

Anton Pavlovič Čehov, rođen je 17.1.1860. a umro 15.7.1904. godine. u Taganrogu u trgovačkoj porodici. 1869. godine upisao se u taganrošku gimnaziju koja je nosila pečat provincijalne prizemnosti duha. Kada je 1875. godine očeva radnja propala, Čehov se sa porodicom preselio u Moskvu. Kada je završio gimnaziju 1879. godine dobio je stipendiju od 25 rubalja i upisao se na medicinski fakultet u Moskvi. 1886. godine izašla je njegova prva zbirka priča "Šarene priče“. Organizovao je pomoć gladnim seljacima, osuđuje zloupotrebu vlasti i korupciju. Čehov je majstor ruske novele. Kroz svoje mnogobrojne pripovetke on piše o ruskoj stvarnosti XIX veka. Kroz njih opisuje karijerizam, malograđanstvo, primitivizam ruskog seljaštva kao i događaje koji su se zbili raznim ljudima.
Čehovljeve drame se grade na unutrašnjoj dramatičnosti, obilnom tekstu i lirskim elementima. To nisu drame zbivanja već raspoloženja, a po tome Čehov postaje jedan od začetnika moderne dramaturgije.
Neke njegove pripovetke su zapravo komedije a druge tragedije. Pisao je o ruskom egoizmu i hvalisanju pojedinih lica. U svojim pričama i dramama on stvara jedinstvenu atmosferu. Čehov ne opisuje uzroke društvenog ponašanja i ne ocenjuje postupke likova već ih opisuje, ismeva ako treba i takođe opisuje njihove živote. Mnoge Čehovljeve drame se igraju danas u pozorištima. Stvorio je jedinstvenu sliku ruskog realizma koji se može doživeti kroz smeh ili kroz suze.
U književnoj kritici je dosta često mišljenje da Čehov nije imao snage da napiše roman. I sam Čehov je rekao: "Ne umem da pišem veće stvari“. Većina njegovih pripovedaka je komična pa je zato on od smeha stvorio sopstveno oružje protiv ružnih pojava života: eksplozijom smeha je ismevao laži, korumpirane ljude i one na vlasti.
Pola veka posle svoje smrti, Čehov je ostao u senci ruskih romansijera. Tek, kasnije ljudi su shvatili njegov značaj i u njemu otkrili genijalnog umetnika.
Najvažnija dela:
• Višnjik
• Ujka Vanja
• Tri sestre
• Galeb
Poznatije novele: Stepa, Slučaj iz prakse, Činovnikova smrt, Paviljon br. 6, kao i mnoge mnoge druge.
 

Anton Pavlovič Čehov

   

ŽENA BEZ PREDRASUDA


Maksim Kuzmič Saljutov je visok, u ramevima razvijen i kršan. Njegova telesna građa može se smelo nazvati atletskom. Izvanredno je snažan. On savija novčiće, čupa s korenjem mlado drveće, zubima podiže tegove i kune se da na zemlji nema čoveka koji bi se usudio da se porve s njim. On je hrabar i smeo. Nije viđeno da se on bilo kada bilo čega bojao. Naprotiv, njega se boje i blede pred njim kad je ljut. Muškarci i žene ciče i crvene kad im on steže ruke: boli ih! Negov divni bariton nemoguće je slušati, jer od njega zagluhnu uši... Silan čovek! Ne znam drugog čoveka sličnog njemu.

I ta čudovišna, neljudska, volujska snaga ni na šta nije ličila, ličila je na crknutog pacova, kad je Maksim Kuzmič izjavljivao ljubav Jeleni Gavrilovnoj! Maksim Kuzmič je bledeo, crveneo, drhtao i nije imao snage ni stolicu da podigne kad je trebalo da preko svojih velikih usana prevali: "Ja vas volim." Snagu kao da je nešto zbrisalo, a njegovo veliko telo pretvorilo se u veliku praznu mešinu.

On je izjavljivao ljubav na klizalištu. Ona je letela kao ptičica po ledu, laka kao perce, a on jureći za njom, drhtao je, gubio dah i šaputao. Sa lica mu se čitala patnja... Vešte, čvrste noge klecale su i zaplitale se kad je trebalo na ledu urezati nekakav komplikovani monogram... Vi mislite da se on plašio odbijanja? Ne, Jelena Gavrilovna ga je volela i žudela za tim da joj on ponudi ruku i srce... Ona, mala, slatka, smeđa, bila je gotova da svakog trenutka sagori od nestrpljenja... Njemu je već trideset godina, nema bogzna kakav položaj, novaca nema baš mnogo, ali zato je tako lep, duhovit, vešt! On odlično igra, odličan je strelac... Niko ne jaše bolje od njega. Jednom, kad su zajedno jahali, preskočio je takav jarak preko koga bi se zamislio da li da skoči svaki engleski jahač!...

Nemoguće je ne voleti takvog čoveka!

I sam je znao da je voljen. Bio je ubeđen u to. Ali ga je mučila jedna misao... Ta misao pritiskala mu je mozak, izazivala u njemu bes, terala ga da plače, nije mu dala ni da pije ni da jede, ni da spava... Trovala mu je život. On se zaklinjao na ljubav a istovremeno mu je ta misao rila po mozgu i udarala u slepoočnice.
- Budite moja žena! - govorio je Jeleni Gavrilovnoj. - Ja vas volim! Ludo, strašno!
A sam je istovremeno mislio: "Imam li ja pravo da budem njen muž! Ne, nemam! Kad bi ona znala kakvog sam porekla, kad bi joj neko ispričao moju prošlost, ona bi me ošamarila! Sramna, nesrećna prošlost! Ona iz poznate porodice, bogata, obrazovana, pljunula bi me kad bi znala kakva sam ja ptičica!"

Kad mu se Jelena Gavrilovna obisnula oko vrata i zaklela mu se da ga voli, on nije bio srećan.

Ta misao sve mu je otrovala... Vraćajući se sa klizališta kući, grizao je usne i mislio: "Ja sam podlac!" Kad bih bio častan čovek, ja bih joj ispričao sve... sve! Bio sam dužan, pre nego što sam joj izjavio ljubav, da joj otkrijem svoju tajnu! Ali ja to nisam učinio i, ja sam, znači, nitkov, podlac!"

Roditelji Jelene Gavrilovne dali su svoj pristanak na njen brak s Maksimom Kuzmičom. Atleta im se sviđao: umeo je da poštuje i kao činovnik mnogo je obećavao. Jelena Gavrilovna osećala se kao da je na sedmom nebu. Bila je srećna. Zato je jadni atleta bio daleko od sreće! Do same svadbe rastrzala ga je ista misao kao i kad je izjavljivao ljubav...

Kinjio ga je i jedan prijatelj, koji je poznavao njegovu prošlost kao svojih pet prstiju... Bio je prinuđen da tome prijatelju daje gotovo celu svoju platu.
- Počasti me ručkom u "Ermitažu"! - govorio je prijatelj. - Inače ću svima ispričati... I još mi daj dvadeset pet rubalja na zajam!

Jadni Maksim Kuzmič oslabio je, propao... Obrazi upali, na pesnicama iskočile žile. Razboleo se od misli. Da nije voljene žene, ubio bi se...
"Ja sam podlac, nitkov!" mislio je. "Morao sam joj sve otkriti pre svadbe! Neka, neka me pljune!"

Ali pre svadbe joj nije ispričao: nedostajalo mu je hrabrosti.
A i pomisao da će posle objašnjenja morati da se rastane s voljenom ženom bila je za njega užasnija od svih drugih misli!...

Došla je svadbena svečanost i mladence su venčali, čestitali im i svi su se divili njihovoj sreći. Siroti Maksim Kuzmič primao je čestitanja, pio, igrao, smejao se, ali je bio strašno nesrećan. "Ja ću sebe, stoku, prisiliti da joj sve objasnim! Mi smo venčani, ali još nije kasno! Možemo se i rastati!"

I on joj je ispričao...

Kad je došao određeni čas i kad su mladence ispratili u spavaću sobu, preovladali su savest i poštenje... Drhteći sav, jedva dišući, ne znajući za sebe, bled, Maksim Kuzmič joj bojažljivo priđe i uzevši je za ruku reče:
- Pre nego što pripadnemo... jedno drugome, ja moram... moram da ti otkrijem...
- Šta ti je, Maks? Ti si bled! Svih ovih dana si bled, ćutljiv... jesi li bolestan?
- Ja... moram da ti sve ispričam, Ljelja... Sednimo... Moram te poraziti, otrovati tvoju sreću... ali šta da se radi? Dužnost, pre svega... Ispričaću ti sve o svojoj prošlosti.
Ljelja razrogači oči i kiselo se osmehnu...
- Hajde, pričaj... Samo brže, molim te. I nemoj tako drhtati.
- Ja sam se ro... rodio u Tam... tam... bovu. Moji roditelji bili su mali ljudi i strašno siromašni... Ispričaću ti kakva sam ptičica. Bićeš užasnuta. Pričekaj!... Videćeš... Bio sam prosjak... Kad sam bio dečak, prodavao sam jabuke... kruške...
- Ti?!
- Užasavaš se? Ali, mila, to još nije tako strašno. O, mene nesrećnika! Proklećete me ako saznate.
- Ama šta?
- Kad sam imao dvadeset godina... bio sam... bio... oprostite mi! Ne terajte me! Bio sam... klovn u cirkusu!
- Ti!? Klovn!

Saljutov, u iščekivanju šamara, pokri rukama svoje bledo lice... Bio je gotov da se onesvesti...

- Ti... klovn? I Ljelja se stropoštala s divana... poskočila... stala trčati...

Šta joj je? Uhvatila se za stomak... Spavaćom sobom odjekivao je, razlegao se smeh, sličan histeričnom...

- Ha-ha-ha... Ti si bio klovn? Ti? Maksim... Mili moj! Izvedi mi nešto! Dokaži da si to bio! Ha-ha-ha! Mili moj!
Ona priskoči Saljutovu i zagrli ga...
- Izvedi nešto! Dragi! Mili!
- Ti se smeješ, nesrećnice? Prezireš me?
- Izvedi nešto! Umeš li da ideš i po konopcu? Hajde!

Obasula je muža poljupcima, priljubila se uz njega, počela da tepa... Nije se primećivalo da se ljuti... On, ništa ne shvatajući, srećan, udovolji ženinoj molbi.

Priđe krevetu, izbroja do tri i zaustavi se s nogama uvis, naslanjajući se čelom na ivicu kreveta...
-Bravo, Maks! Bis! Ha-ha! Mili! Joooš!
Maks se zaljuljao, skočio u istom položaju s kreveta i počeo da hoda na rukama...

Ujutru su Ljeljini roditelji bili zapanjeni.
- Ko to tamo gore lupa? - pitali su oni jedno drugo. - Mladenci još spavaju... Sigurno se posluga ludira... Kako lupaju! Gadovi jedni!

Tatica se popeo gore, ali poslugu tamo nije našao.
Na njegovo veliko čuđenje buka je dolazila iz sobe mladenaca. On je malo postojao pred vratima, slegao ramenima i odškrinuo ih... Kad je zavirio u spavaću sobu, naježio se i zamalo nije umro od čuđenja: nasred spavaće sobe Maksim Kuzmič izvodio je u vazduhu najvratolomniji salto mortale; pored njega stajala je Ljelja i aplaudirala. Oboma su lica sijala od sreće.
 

 

Copyright © by Balkanski književni glasnik – BKG, 2008.
CIP – Katalogizacija u publikaciji, Narodna biblioteka Srbije, Beograd 82
BALKANSKI KNJIŽEVNI GLASNIK, [Elektronski izvor] / Glavni i odgovorni urednik Dušan Gojkov.
– Elektronski časopis. Način dostupa (URL) http://balkanliteraryherald.com
ISSN 1452-9254 = Balkanski književni glasnik (Online)
COBISS.SR-ID 141175564
BKG 6 / 2008. Sveska 19.

Nazad