DEJAN MILOJEVIĆ

Dejan Milojević, rođen 16. decembra 1959. godine u Beogradu. Piše aforizme, književne prikaze i kritike.
Objavio je knjige aforizama: Grešiti je patriotski (1996), Varanje u pasijansu (2004) za koju je dobio nagradu "Radoje Domanović" i zbirku eseja Približavanje daljinje: Alternativni vodič kroz kućnu biblioteku (2007).
Zastupljen u brojnim antologijama, enciklopedijama, zbornicima i panoramama, našim i stranim. Aforizmi su mu prevođeni ne nekoliko jezika.
Kao aforističar i književni kritičar dvadeset godina prisutan u radijskim emisijama, u časopisima i dnevnim listovima.
Dobitnik je najznačajnijih nagrada za satiru.
Živi i radi u Beogradu.

Dejan Milojević

   

(PO)BEDNICI I OSTALI

Da li se u umetnosti i, uopšte u životu, čovek mora uvek nanovo dokazivati? Reklo bi se da je to zakonitost egzistencije. Međutim, slikar Petar Lubarda smatra da je to koliko nepodnošljiv teret za svakog - dokazanog - umetnika («ja ne mogu polagati ispit svakog dana.»), toliko je i bezobrazluk jer umetnost i život nisu sport (« slikar nije trkački konj.») u kome su pobede jedino važne, i pored olimpijskog gesla koji se pretvorio u floskulu - Važno je učestvovati.

Šta tek reći o običnom čoveku i njegovim egzistencijalnim mukama?

Treba se setiti najvećeg pesnika nacije koja «vaspitava» svoj narod da su pobede jedino važne i da postoje samo pobednici sa jedne strane a svi ostali su gubitnici. Taj pesnik jeste Volt Vitmen a njegov stih koji opovrgava mediokritetski pogled na svet glasi:

Ura za one koji nisu pobedili!

Pazite, pesnik one koji su učestvovali u «borbi» a nisu pobedili, ne naziva poraženima već prosto konstatuje da «nisu pobedili». Ustvari, ne konstatuje nego staje na njihovu stranu, diže im zdravicu i u njima vidi suštinu životne borbe.

Uostalom, budimo malo patetični, nisu li porazi više naučili svakog od nas, nego pobede koje nas bacaju u euforiju i samo nas zavaravaju da vredimo više od drugih? Setimo se Senekinog učenja koje, iako deluje kao da propagira pesimizam, mi nazivamo stoicizmom. Dakle, čovek treba hrabro da se isprsi pred životom i prihvati sve što mu on donese, bilo pobede, bilo poraze koji su, to je svima jasno, mnogo češći. I lekovitiji.

U zbirci aforizama Vesne Denčić STRADANJE U CIKLUSIMA i srpska književnost je dobila svog Vitmena u kojoj autora ne zanimaju pobednici u društvenoj igri koja se zove «borba za vlast» nego je okrenut luzerima, onima koji su dočekali i ispratili tolike (po)bednike. One koji su samozadovoljno mislili, i misle, da svet sa njima počinje i da je njihova pobeda poslednji modni krik istorije. Ili, kako to Vesna lepo kaže:

Odelo ne čini čoveka ali se po tome poznaje sirotinja.

Ona ne pristaje da se časni, pošteni i radišni ljudi - osnova svakog društva i države - nazivaju žrtvama tranzicije. Nije tranzicija pala sa neba i zato autor (možete je zvati i autorka, neće se naljutiti) jasno adresira krivce znajući da tamo gde ima žrtava ima i zločinaca. Baš na tragu Kantove misli - Država koja za ideal nema društvenu pravdu, pretvara se u najobičniju razbojničku družinu. Denčićeva to kaže na svoj način:

Vlast mora da bude smenljiva
zato što i ostali političari imaju bolesne ambicije.

Vesna nikome ne prašta sunovrat u moralnom ponašanju, svesna da smo ušli u dvadeset prvi vek i da se približavamo dobu vodolije, kada će dugo odlagana realizacija pravde i društvene harmonije morati da dođe na red. Ili ćemo i dalje tonuti u antagonizme koji će opstanak cele planete dovesti u pitanje. Svetska, ne samo finansijska kriza, najbolji je dokaz za to. Svima je već dosadilo guranje čoveka u Prokustovu postelju raznih izama, bilo da je u pitanju fašizam, komunizam, socijalizam, feminizam itd.

Ona nas svojim satiričnim radom upućuje kako se boriti ne za bolje sutra nego za dobro danas - usvaja ekološki moto: Misli globalno, deluj lokalno. Dala nam je smernice ako ne kako da se ponašamo a ono kako da mislimo. A to nije malo jer od misli do akcije put nije dalek. Tačnije, misao je prvi korak akcije.

Denčićeva sve to postiže na književno ubedljiv način, svojim stilskim majstorstvom amortizuje obilje zla i nepravdi na kojima je, na žalost, sazdan ovaj svet, te u tom svetlu treba gledati i na poneku brutalnost izraza kojima vraća milo za drago onima koji su prvi počeli sukob. To jest, za one koji, što bi rekao Vinaver, «ne vole hiperbole, ni preterivanja nego su više za pisanje elipsi», ona nudi filigransko majstorstvo svojih aforizama.

A što se tiče pitanja da li se čovek mora nanovo dokazivati odgovor se nameće sam od sebe: Vesna Denčić je odavno dokazano vredan pisac (može i spisateljica, neće se naljutiti). Zbirka STRADANJE U CIKLUSIMA potvrđuje njen kvalitet kao satiričara (može i satiričarka, neće se naljutiti.) i ne samo što potvrđuje nego je ovo ujedno i njena najbolja (čitaj: najzrelija) zbirka aforizama do sada.

Dakle, nije suština u dokazivanju nego u napredovanju. Još kad bi i čitaoci ispratili taj njen kreativni uspon, svima bi bilo lepše. I lakše. Da ne bude kao u njenom aforizmu:

Najbolji crni humor gaji narod koji izumire.

Uostalom, i dinosaurusi su izumrli pa šta im fali?
 

 

Copyright © by Balkanski književni glasnik – BKG, 2008.
CIP – Katalogizacija u publikaciji, Narodna biblioteka Srbije, Beograd 82
BALKANSKI KNJIŽEVNI GLASNIK, [Elektronski izvor] / Glavni i odgovorni urednik Dušan Gojkov.
– Elektronski časopis. Način dostupa (URL) http://balkanliteraryherald.com
ISSN 1452-9254 = Balkanski književni glasnik (Online)
COBISS.SR-ID 141175564
BKG 6 / 2008. Sveska 19.

Nazad