Embrouz Birs

Embrouz Birs (Ambrose Gwinett Bierce, 1842-1914?). Američki pisac kratkih priča, novinar, esejist, pesnik, kritičar. Cenjen i osporavan, poreden sa Edgar Alan Poom (Edgar Allan Poe), neobična je pojava u društvu svoga doba. Nekonformist u periodu u kome je preovladivao konformizam, satiričar kasnog devetnaestog veka, izazivao je kako divljenje tako i kritiku i osporavanje. Njegova satira bila je ponekad „suviše gorka da bi bila smešna". Deseto dete roditelja, religioznih fanatika, koji su živeli na farmi u Ohaju, jedini je izbegao da ga ne slomi nemilosrdna diciplina koja je vladala u porodici. Od terora roditelja spasao ga je stric koji je primetio dečakovu inteligenciju i počeo da se birne o njegovom obrazovanju. Poslao ga je u vojnu akademiju i to mu je dobro došlo kad se kao dobrovoljac prijavio u Linkolnovu armiju u kojoj je ostao sve do kraja rata.
Po završetku rata odlazi u Kaliforniju i tu počinje njegova literarna karijera. Postaje urednik lista The News Letter u kome je pisao svoju čuvenu rubriku Town Crier. Postao je poznat u književnom krugu Kalifornije, sprijateljio se sa Mark Tvenom. U Englesku je otišao sa ženom 1872. godine, tu proveo tri godine, pisao za časopise Figaro i Fun, i stekao nadimak „gorki Birs".
Pored kratkih priča njegovo najpoznatije delo je Đavolov rečnik (Devil's dictionarv).
Priče iz građanskog rata su u stvari antiratne. Prikazujući strahote građanskog rata koji je be-sneo u SAD sredinom prošlog veka, pokazao je besmislenost i okrutnost takvog načina rešavanja sukoba među ljudima. Najpoznatije su i najpotresnije Događaj na mostu Sovine reke i Čikatnauga. Prva je san čoveka pred vešanje, a druga govori o bojnom polju viđenom očima gluvonemog deteta.
U pričama jeze (horror stories) izrazit je njegov crni humor koji se graniči sa brutalnošću. Kritičari su istovremeno hvalili i osuđivali njegovu maštu kao najzlobniju i najmorbidniju u američkoj književnosti.
Prezirao je politiku, religiju, društvo i konvencionalne ljudske vrednosti. Kao ogorčen protivnik hipokrizije, predrasuda i korupcije bio je obožavan i omražen genije, čovek „kontroverzan i tajanstven".
Neobičan život neobično je i završen. Otišao je u Meksiko 1914. godine da se pridruži snagama Panča Vile kao posmatrač za vreme građanskog rata u toj zemlji. Tu mu se gubi svaki trag, nikad se nije vratio, nikome se nije javio i ne zna se kako je završio.

Z.M.

 

Ambrose Gwinett Bierce

 

STRANAC


Čovek izađe iz mraka u mali osvetljeni krug naše logorske vatre koja se gasila i sede na kamen.
„Niste vi prvi koji istražuju ovaj kraj", reče ozbiljno.

Niko mu nije protivrečio. On sam je bio dokaz te istine jer nije pripadao našoj grupi i mora da je bio negde u blizini kad smo se mi ulogorili. Štaviše, morao je imati drugove u blizini jer to nije bilo mesto gde čovek može da živi ili putuje sam. Više od nedelju dana, pored nas i naših životinja, jedina živa bića koja smo videli bile su zmije zvečarke i krastave žabe. U pustinji Arizone čovek ne može dugo da živi zajedno sa takvim stvorenjima: mora da ima tovarne životinje, zalihe hrane, oružje - „opremu". A u sve to spadaju i drugovi. Možda sumnja u to kakvi su ljudi mogli biti drugovi ovog jednostavnog stranca, kao i nešto u njegovim rečima što bi se moglo protumačiti kao izazov, učinili su da se svaki od nas šestorice „džentlmena pustolova" uspravio u sedeći položaj i stavio ruku na oružje - čin koji je značio, u to vreme i na tom mestu, politiku iščekivanja. Stranac ne obrati pažnju na to i poče opet da govori istim odmerenim, jednoličnim glasom kojim je izgovorio prvu rečenicu:

„Pre trideset godina Ramon Galegos, Vilijem Šo, Džordž V. Kent i Beri Devis, svi iz Tusona, prešli su planine Santa Katalina i putovali na sever sve dokle je to dopuštala konfiguracija zemljišta. Bili smo u potrazi za zlatom i nameravali, ako ništa ne pronađemo, da nastavimo put dalje do reke Gila negde u blizini Big benda gde smo čuli da postoji naselje. Imali smo dobru opremu ali ne i vodiča - bili su samo Ramon Galegos, Vilijem Šo, Džordž V. Kent i Beri Devis."

Čovek je ponovio imena polako i razgovetno, kao da hoće da ih utisne u pamćenje onih što su ga slušali, a oni su ga svi do jednog sad pažljivo posmatrali, no sa manjom zebnjom u pogledu njegovih mogućih drugova negde u mraku koji nas je okruživao kao crni zid. U ponašanju ovog dobrovoljnog istoričara nije bilo nagoveštaja neke neprijateljske namere. Više je ličio na nekog bezopasnog ludaka nego na neprijatelja. Nije taj kraj bio toliko nov za nas a da ne znamo kako usamljenički život mnogih običnih ljudi može da razvije kod njih nastrano ponašanje i karakter koji nije lako razlikovati od mentalnog rastrojstva. Čovek je kao drvo: u šumi svojih bližnjih razvijaće se pravo koliko mu njegova opšta i individualna priroda dopušta; sam na otvorenom, on popušta deformišućim pritiscima i uticajima koji ga okružuju. Neke takve misli su mi prolazile kroz glavu dok sam posmatrao čoveka ispod oboda svog šešira koji sam natukao da bih se zaštitio od svetlosti vatre. Mahnit čovek, nema sumnje, ali šta traži ovde u srcu pustinje?

Pošto sam se upustio u pričanje ovog događaja, želeo bih da mogu da opišem čovekov izgled, što bi bila prirodna stvar, Na nesreću, i u neku ruku čudno, nalazim da ne mogu to nikako učiniti, jer kasnije, nismo se uopšte mogli složiti kako je bio obučen i kako je izgledao. Kad pokušavam da sredim sopstvene utiske, oni mi izmiču. Svako može da ispriča neku priču; pripovedanje je jedna od osnovnih osobina ljudskog roda. No, za opisivanje je potreban dar.

Kako niko nije narušio tišinu, posetilac je nastavio:
„Ovaj kraj nije sad ono što je tad bio. Nije bilo nijednog imanja između Gile i Zaliva. Malo je bilo divljači ovde i u planinama, a oko retkih izvora vode bilo je trave tek toliko da naše životinje ne gladuju. Da smo imali sreće da ne naiđemo na Indijance mogli smo se probiti. No, u toku jedne sedmice cilj naše ekspedicije se promenio od otkrivanja bogatstva u borbu za očuvanje života. Bili smo veoma daleko da bismo se mogli vratiti, jer što je bilo pred nama nije moglo biti gore od onog što je bilo za nama, i tako smo nastavili put. Jahali smo noću da bismo izbegli Indijance i nesnosnu vrućinu, a danju smo se skrivali kako smo najbolje mogli. Pošto smo potrošili zalihe mesa od divljači i ispraznili burad s vodom ponekad smo bili danima bez hrane i pića. Tad bi nam neki izvor ili plitki potok na dnu nekog rečnog korita povratili snagu i duševno zdravlje pa smo uspevali da ubijemo neku divlju životinju koja je takođe tražila vodu. Ponekad je to bio medved, ponekad antilopa, kojot ili kuguar - šta bi bog dao, a sve je bilo hrana."

„Jednog jutra, dok smo obilazili planinski venac tražeći pogodan prolaz, napali su nas Apači koji su nam bili na tragu duž jedne jaruge nedaleko odavde. Znajući da ih je deset na nas jednog, nisu preduzeli svoje uobičajene mere kukavičke predostrožnosti, nego su jurnuli na nas u galopu, pucajući i dižući dreku. Prihvatanje borbe nije dolazilo u obzir: poterali smo naše oslabele životinje uz jarugu dokle god je bilo prohodno, a onda smo iskočili iz sedla i potrčali u cestar na jednoj kosini ostavljajući neprijatelju svu našu opremu. Ali, zadržali smo svoje puške, svaki od nas - Ramon Galegos, Vilijem Šo, Džordž V Kent i Beri Devis."

„Isto društvo", primeti šaljivčina iz naše grupe. On je bio sa istočne obale i nije znao šta je pristojno ponašanje u društvenom opštenju. Pokret neodobravanja našeg vođe ućutkao ga je i stranac nastavi priču:

„Divljaci su takođe sjahali, a neki od njih su ustrčali uz jarugu iza mesta odakle smo mi pobegli i na taj način presekli naše dalje povlačenje u tom pravcu, terajući nas da se penjemo. Na nesreću, cestar je bio kratak i kad smo stigli na otvoreno zemljište iznad njega dočekala nas je paljba iz dvanaest pušaka; no, Apači pucaju loše kad su u žurbi, i hvala bogu niko od nas nije bio pogođen. Dvadeset metara uz kosinu, izvan cestara, bile su vertikalne stene u kojima je, baš ispred nas, bio uzan otvor. Utrčali smo u njega, obrevši se u pećini veličine obične sobe u kući. Tu smo neko vreme bili bezbedni: jedan čovek sa puškom repetirkom mogao je da brani ulaz od svih Apača u zemlji. Ali, protiv gladi i žeđi nismo imali odbranu. Još uvek smo imali hrabrost, no, nada je bila prošlost."
„Nijednog od tih Indijanaca nismo više videli, ali po dimu i svetlosti njihovih vatri u jaruzi znali smo da su i danju i noću motrili na nas sa puškama na gotovs na ivici cestara - znali smo da ako iko od nas pokuša da izađe, neće doživeti da napravi tri koraka na otvorenom. Tri dana, stražareći naizmenično, izdržali smo pre no što su naše patnje postale nepodnošljive. A zatim - ujutru četvrtog dana - Ramon Galegos je rekao:
„Gospodo, ne poznajem dobro dobrog boga i šta mu je ugodno. Živeo sam bez religije, a ne znam ni vašu. Izvinite, senjori, ako vas zapanjim, ali, meni je došlo vreme da prekinem igru Apača."

Klekao je na kameni pod pećine i prislonio revolver na slepoočnicu. „Madre de Dios"1, reče, „dolazi ti duša Ramona Galegosa."
„I tako je ostavio nas - Vilijema Šoa, Džordža V. Kenta i Beri Devisa."
Ja sam bio vođa pa je bio red na mene da govorim.
„Bio je on hrabar čovek", rekao sam - „znao je kad da urnre i kako. Glupo je poludeti od žeđi i poginuti od Apačkih metaka, ili biti živ odran - to je neukusno. Hajde da se pridružimo Ramonu Galegosu."
„Tako je", reče Vilijem Šo.
„Tako je", reče Džordž V. Kent.
Ispravio sam udove Ramona Galegosa i pokrio mu lice maramicom. Tad Vilijem Šo reče: „Voleo bih tako da izgledam - malo docnije."
I Džordž V. Kent je isto rekao.
„Tako će i biti", rekao sam, „crveni đavoli će čekati nedelju dana. Viljem Šo, i Džordže V. Kente, izvadite pištolje i kleknite."
Učinili su to a ja sam stao pred njih.
„Svemogući bože, oče naš", rekao sam.
„Svemogući bože, oče naš", reče Vilijem Šo.
„Svemogući bože, oče naš", reče Džordž V. Kent.
„Oprosti nam grehe naše", rekao sam.
„Oprosti nam grehe naše", rekli su oni.
,,I primi duše naše."
„I primi duše naše."
„Amin!"
„Amin!"
Položio sam ih pored Ramona Galegosa i pokrio im lica.

Nastade komešanje na drugoj strani naše logorske vatre: jedan od naših ljudi skoči na noge sa pištoljem u ruci.

„A ti!" viknuo je - „ti si se usudio da pobegneš - usudio si se da ostaneš živ? Ti, kukavička psino, poslaću te da se pridružiš njima pa makar visio zbog toga!"
Ali, skočivši kao panter kapetan ga zadrža, uhvativši ga za zglob ruke. „Uzdrži se Same Juntsej, stani!"

Sad smo svi bili na nogama, izuzev stranca koji je sedeo nepomično i očigledno odsutno. Neko je ščepao Juntsejevu drugu ruku.
„Kapetane", rekao sam, „nešto ovde nije u redu. Ovaj čovek je ili ludak ili lažov - običan, svakodnevni lažov koga Juntsej nema zašto da ubija. Ako je ovaj čovek pripadao toj grupi onda je ona imala pet članova, a jednog od njih - verovatno sebe - on nije spomenuo."
„Tako je", reče kapetan, puštajući pobunjenika koji sede, „ima tu nešto - neobično. Pre mnogo godina pronađena su, na ulazu u tu pećinu, tela četvorice belih ljudi, skalpirana i sramno unakažena. Tu su i sahranjeni. Ja sam video grobove, videćete ih i vi sutra."

Posetilac ustade, visok pri svetlosti vatre koja se gasila, i na koju smo skoro zaboravili slušajući bez daha njegovu priču.
„Bila su četvorica", rekao je - „Ramon Galegos, Vilijem Šo, Džordž V. Kent i Beri Devis."
Ponovivši imena mrtvih on ode u mrak i više ga nismo nikad videli.

U tom trenutku jedan od naših ljudi koji je bio na straži, dođe među nas, s puškom u ruci i malo uzbuđen.
„Kapetane", reče, „poslednjih pola sata tri čoveka su stajala tamo na zaravni." On pokaza u pravcu u kome je otišao stranac. „Video sam ih jasno, jer je mesečina, ali kako nisu imali puške a ja sam ih držao na nišanu smatrao sam da oni treba da naprave prvi pokret. Nisu, ali dovraga, išli su mi na živce."
„Idi na svoje mesto i ostani tamo dok ih ponovo ne ugledaš", reče kapetan. „Vi ostali poležite ili ću vas sve gurnuti u vatru."

Stražar se poslušno povuče, psujući, i ne vrati se više. Dok smo prostirali našu ćebad vatreni Juntsej reče: „Izvinite, kapetane, ali, ko mislite da su oni?"
„Ramon Galegos, Vilijem Šo i Džordž V Kenet."
„A šta je sa Beri Devisom? Trebalo je da ga ubijem."
„Potpuno nepotrebno, ne bi ga mogao učiniti mrtvijim. Idi da spavaš."

________________
1 Majko božja. (Španski)

Prevod sa engleskog Zora Minderović
 

 

Copyright © by Balkanski književni glasnik – BKG, 2008.
CIP – Katalogizacija u publikaciji, Narodna biblioteka Srbije, Beograd 82
BALKANSKI KNJIŽEVNI GLASNIK, [Elektronski izvor] / Glavni i odgovorni urednik Dušan Gojkov.
– Elektronski časopis. Način dostupa (URL) http://balkanliteraryherald.com
ISSN 1452-9254 = Balkanski književni glasnik (Online)
COBISS.SR-ID 141175564
BKG 6 / 2008. Sveska 19.

Nazad