PREDRAG Ž. VAJAGIĆ

Duži trideset pet godina i vrednu diplomu. Višak slobodnog vremena nagnao ga ka pisanju tekstova prosečne kakvoće, koju špihuje bezobraznom ambicijom. Obznanjuje se u mnogim časopisima, piše za "Vreme", "Peščanik" i "Etnu", a zanoveta i sa književnih portala, uglavnom satiričnim kmekom.
 

Predrag Ž. Vajagić

   

TAVAN


Život nije more, nego tek - paučina. U lepljivoj mreži niti nemoćnim nožicama mlataraju - zarobljeni predmeti, uspomene, nade... A svemoćni pauk luči konce iz svojih predivnih bradavica (nisu tako lepe, već suču predivo - otud naziv) i isisava im svest i značaj. Pa se te suve ljušture pod dodirom sećanja smrve u prah. Od koga je, konačno, sve i počelo.

Puf, pant... dahćem uz 258 stepenika lestvice užasa najšepurastijeg nebodrpa u mom "malom mistu" - penjući se na tavan u potrazi za oholo odbačenim parom čizama. Lift ne radi jer je osvetoljubivi komšija precvikao neke kablove, kad ga je optužilo da je biciklanu okupirao za kiseljenje kupusa.

Uklješteno škrguću tavanske dveri! Kao da se, skvrčen, rotiram u zupčanicima brave. Ugledah raštimovane fotelje, kovrdže federa, piramide prašnjavih flaša, raštrkane utrobe kućnih aparata, vene žica... Ogrisci vremena i ustajala krv nostalgije! Sve što je uz lozinku "šteta da se baci", preživelo racije vremena. Uskipeo tavan budi mi vrtoglavicu - kao da se prošlost obrušava na mene! Bivši život, izneveren, zatrpava ovaj sadašnji!

I tu u uglu - odeljenje za tehničku robu. Braon kofer i u njemu, obgrljen poklopcem zvučnika, gramofon Iskraton (škrgut ploče, metalni zarezač na igli da spreči štucanje vinila...) Kraj njega teška pisaća mašina ("Rešite se negde tog monstruma", govorila je majka) kojom su, zasigurno, kucane nameštene presude ruskim partijcima. Ćudljiva stara dama je na svakih pedesetak otkucanih reči petljala čađavu traku, kočila kvrge slova, prezirući, očigledno, moje tmušave književne pokušaje. Zatim, skukuljeni oklopi kućnih kornjača - iskolačenih kino-projektora. I, konačno, monarh naše dnevne sobe -radio Universal. Smešten u kutiju od šperploče i ćudljivo sklon zaglušujućem krčanju. Iza platnene koprene krio je "dve okrugle senke, kao dojke pod majicom, dva zvučnika" (A.H) A pri dnu nekoliko dugmića (prvo sleva - odlomljeno, izgubljeno). Pritiskom bi se osvetljavala skala po kojoj je škriparao crveni jezičak i upirao u čudne reči - Helsinki, Abu Dabi, Tirana, Kijev, Ankara, Rejkjavik... Mešali su se glasovi i zvuci, treperile krajnosti... Ceo svet preseljen u našu sobu, uz cenjkanje tonova planetarne pijace, čije tezge samo što se ne sruše uz kotrljanje voća i ljudi.

Tad ugledam dve ukalupljene vojničke duguljaste kape, očev zagrebački suvenir. O, kako smo se pod tim šapkama od krutog kartona brat i ja, na majčinu sablazan, bespoštedno bubecali. Nije ona bila očajna što se njeni petlići marišu! Problem su -izdajničke kape. Njihov pletenicama obgrljeni grb krije i po jednu nemilu fotografiju. Brat se lema pod zaštitničkim bekenbardima Franca Jozefa, a mene sokoli tunjavi Franja Ferdinand. Majka ustrelja oca pogledom, kolutajući očima izlazi s razbojišta, a on začikava kroz zube: "Mili moji Habsburgovci".

Odnekud izljuma plišani Vučko i sećanje na pesmicu koja pojašnjava zašto ima rukavice ("Kad te je.., da te ne ogrebe"). Ta maskota trebala je biti dar devojčici u koju sam se, uz drhtaj krvi i paničnu spoznaju da je volim više i od roditelja, zaljubio. Vučko i dalje prašnjavi na mom tavanu i... toliko o uviru prve ljubavi. Tad sam se zarekao da se nipošto više neću zaljubljivati. I održao sam reč, ali tek - 2 meseca i 14 dana.

U duhu već pomenutog gesla premećem obuću: plavi gumenjaci za plažu (očeve šljape velike poput barke), isplažene patike, sablast krivih štikli... Čeznuo sam da sve dizajnere obuće, zbog čijih idiotluka sam često bio na ivici suza i samoubistva, proteram negde da tucaju kamen. Tek nešto podnošljivije bile su patike (vimbldonke), ali su one, u duhu opšteg siromaštva - čepanjem privođene u prosečnu dotrajalost, da ne štrče sjajem novog.

Opa, u kutiji Eva Sardine - praćkica od dvobojne žice, s desetinama malih potkovica, neophodnom municijom. Tu je i iskošteno telo flomastera-pljuca - u koju se (isključivo na času) dune, da izleti raskvašena loptica papira. Setih se još dve školske manguparije. Fizička bol bila bi nanošena kad bi se čvor na kraju šala nakvasio u ledenoj vodi, pa bi se njim vitlalo kao šestopercem. Trajniju, duševnu patnju donosila bi čaurica smokija pritiskom raspršena u protivničko uho, čiji je levak bilo gotovo nemoguće iščistiti od te neobične sačme.

Očevi FRONT-ovi i sva moguća izdanja povodom Titove smrti svezani su kanapom čija končana kičma puca uz oblačak prašine. ("Ne to bacati, to je istorijski dokument", govorio je otac kad smo mu ismevali kolekciju). Iz trudnih koverata presipaju se fotografije. Upadljiv nedostatak mojih slika iz detinjstva, a bio sam (nećete verovati) podnošljivo lepa beba. Bratu je ovekovečena svaka nužda i aljkavi obrok... a mene nigde. Dovoljno za sumnju da sam zapravo - usvojen!!! Godinama sam njuškao, tražio dokaze, upijao kućne šapate... I nikad ne nađoh ni žilicu tajne. Na kraju, ostade to najveća zabluda mog detinjstva (jedino ako mi majka sad ne bi, u suzama, sve priznala), posle one da je na velikom zidnom portretu Sergeja Jesenjina zapravo moj otac. A dve različitije pojave nisu postojale na zemaljskoj šarenici.

Evo i metalne kutije u kojoj je baba, kad je među penzionerima provrludala vest da socijalne proteze bolje nalegnu ako se sisaju tvrde bombone, držala legendarne 505 -. O zlatnom dobu za slatke odlivke ostade poskočica. “Josip Kraš, heroj naš/ borio se, borio i u keks pretvorio“.

U jednom povezu pravilno izrezani papiri, spojeni božanstvenim OHO lepilom ("Čupkaš ga, pa guliš, a ono se odvaja lagano i pravilno, kao što su se sa lica careva i kraljeva odvajali gips i glina posmrtnih maski... Ne znaš u čemu je zapravo suština tog užitka. Vjerojatno u tome što si svo vrijeme imao dojam da guliš vlastitu kožu, ali umjesto bola osjećao si ugodu." M.J.) To su časopisi koje sam sam uređivao, ilustrovao, i (sebi) prodavao. Sadržaj top liste slatkiša (šampion-bombone RONDOMENT), telefoni omiljenih curica, reportaže sa krunjenja kukruza, čičaglišoliki stripovi...

D.K. kaže da ga privlače ruševine uspomena. "Kad je nešto porušeno to zadobija milost u mojim očima, milost da bude opisano u priči". Dok me iznutra liznu žalac tajanstvenog plamena, shvatih da se u čeprkanju po smetlištu vremena može naći po koji očuvani, zaboravljeni odgovor koji bi još, kad se očisti i kad mu se pritegnu žbice svrhe i uvrne pokoji ventil - mogao nečemu koristiti. Ako svi odgovori nisu tek drage, bezvredne i nepotrebne zbirke.

Spuštam se, odmeravajući nanovo pronađene cokule, koje maestro slučaj šalje u novi život. A ja sam ponovo zavirio u stari - proživljeni, pa zaboravljeni... Eh, da mi je ova pamet, a ono vreme... Ma, nema svrhe sad o tome. "Prošla", što bi rekli stari, "baba sa kolačima". Usput, mimoilazim se sa komšijom koji je uprtio kacu punu gnjilog kupusa. Mirisna dobrodošlica pri povratku u stvarnost.
 

 

Copyright © by Balkanski književni glasnik – BKG, 2008.
CIP – Katalogizacija u publikaciji, Narodna biblioteka Srbije, Beograd 82
BALKANSKI KNJIŽEVNI GLASNIK, [Elektronski izvor] / Glavni i odgovorni urednik Dušan Gojkov.
– Elektronski časopis. Način dostupa (URL) http://balkanliteraryherald.com
ISSN 1452-9254 = Balkanski književni glasnik (Online)
COBISS.SR-ID 141175564
BKG 6 / 2008. Sveska 19.

Nazad