Slobodan Anić

Slobodan Anić rođen je 1950. godine u Drugovcu kod Smedereva. Uspešno pokušava da se bavi književnim radom od V razreda osnovne škole kada je osvojio prvu nagradu na konkursu koji je raspisala opština Kolari povodom Dana Republike. Završio Učiteljsku školu u Požarevcu 1970. godine. Kao đak bio odgovorni urednik školskog lista "Učiteljac" i dobio priznanje Opštine Požarevac za najbolje literarno stvaralaštvo na Festivalu mladosti 1967. godine. Vetrovi života su ga izvesno vreme udaljili od književnog stvaranja. Osim u požrevačkoj "Reči naroda" i u časopisu "Braničevo", nije objavljivao. Sada pokušava da se vrati književom radu. Piše uglavnom krtke priče i eseje, ponekad (u retkim trenucima inspircije) napiše i pesmu.
 

Slobodan Anić

 

Vilinje guvno

Sva deca oduvek vole skrivena, tajanstevena i strašna mesta. Najstrašnije, i istovremeno najprivlačnije mesto za nas decu iz Gornje male, pa i iz celog Cerja, bila je Stublina, proplanak u seoskoj šumi, na mestu gde izvire potok Drenovac. Obraslo bujnom travom i okruženo senovitim krošnjama starih, granatih vrba, topola, jasenova, javora i drugog drveća, mesto je odisalo nekom tajanstvenom, gotovo nezemaljskom lepotom, koja očaravajuće deluje na preosetljive ljudske prirode, čineći ih bez razloga sretnim i razdraganim, ali ih ispunjava i nekim osećanjem tajanstva, nedorečenosti. Nedorečenost je, verovatno, ona sila koja čini privlačnom bilo koju pojavu ili biće, bez obzira da li je to šuma, pesma ili žena. Muškarci se, recimo, zaljubljuju isključivo u žene koje ih, osim lepotom, privlače i svojom tajanstvenošću i nepredvidljivošću. Žene koje nemaju tu osobinu, ma koliko bile lepe, možemo da volimo, ali se ne zaljubljujemo u njih.

Stublina je bila kao stvorena za đačke izlete zbog izvora sveže vode iz kladenca, koji Cerjani zovu Stublina, pa je zato i celo to mesto tako nazvano. Prostora za igre na dva gola, između dve vatre, klisa, žmurke, hajduka i Turaka i svega što samo razigranoj dečjoj mašti može pasti na pamet, bilo je napretek, pa su nas učitelji često tamo vodili. Oni bi zaseli u hlad granatog klena, a nas prepuštali Prirodi, najstarijoj učiteljici svih vremena, blagoj kao majka, pravičnoj kao otac, a često okrutnoj kao tuđe kuče koje smo iz nestašluka džarkali.

Mi bismo se za tren oka raspršili po livadi, a oni hrabriji bi se usudili da po nekoliko metara zađu i u šumu. Ipak i pored sve lepote i privlačnosti Stubline, samo su bezbrižnost učitelja, prisustvo ostale dece i jasna dnevna svetlost uspevali da delimično ublaže neki nejasan, tajanstveni strah i jezu koje je u nama izazivalo to mesto, jer, na Stublini je bilo – vilinje guvno.

Te dve reči krile su u sebi nešto nepoznato, tajanstveno i strašno, ali istovremeno i privlačno, zbog iskonske želje u svima nama da se neotkriveno otkrije, nepoznato upozna. To je, zapravo, bio i nezvaničan naziv tog divnog proplanka i vrlo se često upotrebljavao, možda češće nego njegov zvaničan naziv Stublina. Niko se ne seća kada je i ko prvi Stublinu nazvao tim imenom, ali svi znaju da se tu okupljaju vile i u vedrim letnjim noćima, kada sa neba sipa kiša zvezda, igraju kolo, pevaju, i pesmom svojom zavode namernike koji tuda naiđu, a od njihove zanosne lepote, taj ko ih vidi kasnije više nije od ovoga sveta: ni sa kim ne razgovara, mesto ga ne drži, noću ne spava nego vrluda po poljima, a kažu da najčešće dolazi baš tu na Vilinje guvno – valjda i on postane vilenjak. Ne znam samo zašto se to isključivo događalo mladim, naočitim muškarcima, a nikada ženama i starijim ljudima. Oni su, doduše, viđali vampire, veštice i ostale nečiste sile, ali vile nikada.

*

Živeo je u našem komšiluku u Gornjoj mali, pre nego što su ga odveli u Kovin, u azil za umobolne, neki Velibor. Beše on najlepši i najsnažniji momak u okolini – visok kao bor, širok u ramenima, lepog lika i blagog pogleda. O njegovoj snazi pronosile su se mnoge priče. Jednom se, kažu, parna mašina vršača, koju je s gumna na gumno vuklo po nekoliko pari volova, zaglibila u blato, a Velibor je uspeo da je pomakne, pa su je volovi vukli dalje. Kad bi se na uzanim poljskim putevima srela zaprežna kola pa ne bi mogla da se mimoiđu, on ih je sa lakoćom zanosio u stranu.

Iako snažan, nikad se ni sa kim nije potukao – možda i zbog toga što niko nije smeo da ga izazove, a on sam nikad nije zapodevao kavgu – bio je dobar prema svakome, prijatan i veseo momak. Na prelima, poselima, slavama i ostalim seoskim skupvoima ne samo da je rado priman, već su ga i pozivali jer je izvrsno pevao, u frulu je svirao bolje nego drugi momci, a znao je i da gudi uz gusle. Jedine gusle u selu, koliko znam, imao je moj deda. Velibor je često dolazio kod nas, i nakon rada, uveče, uz rakiju, molio je dedu da gudi, a on je pomno slušao i gledao njegove prste. Zaželeo je i on da proba. Već posle nekoliko dana gudio je veoma dobro, a kako je inače lepo pevao, moj deda se oduševio. Sam je pronašao javor, i to u blizini Vilinjeg guvna, i izdeljao gusle koje je o Pokladama dao Veliboru.
– Evo, sinovče – rekao je – i gudi, pevaj, da se naše staro ne zaboravi!

Valjalo je videti ganutost u Veliborovim očima dok je sa nekom vrstom pobožnosti prihvatao gusle koje mu je deda pružao. Te večeri su njih dvojica ostali uz gusle i vino duboko u noć. Ja sam ih u krevetu slušao dok mi se oči nisu same sklopile.

*

Te iste godine, ujesen, slušao sam ga na slavi kod moje tetke, na svetog arhanđela Mihaila. Bejah tek pošao u prvi razred osnovne škole, mnogo šta nisam razumevao, ali me se njegovo pevanje duboko dojmilo. Prvo bi prosipao šale i viceve pomagan od svih ostalih; zatim pevao vesele pesmice da se društvo razgali. Posle toga sledilo je udešavanje gusala, dok bi se gosti, naročito žene, stali pripremati za slušanje. Posle onih pošalica, tamni i drhtavi zvuk gusala delovao je dostojanstveno-ozbiljno i pomalo tužno, što se odražavalo i na licima ljudi, a ja sam se čudio, nedorastao da shvatim uzrok takve promene. Tek kad se po sobi razlegao njegov prijatni bariton i potekle prve reči pesme, razumevajući njen sadržaj, shvatao sam zašto su se ljudi uozbiljili. Pevao je tada, sećam se, neku novu pesmu, veovatno izniklu ispod mastiljave olovke tada još uvek živog narodnog pesnika Vlaje iz Glibovca, o nekoj devojci Miri iz Rekovca. Ona je ubila svog momka zato što se on ženi drugom, pa je onda legla kraj njega mrtvog, zagrlila ga i izgovorivši neke reči čiji smisao ja tada nisam razumevao, nešto kao „život nas rastavio, neka nas smrt sastavi“, pucala i u sebe. Zatim je, kao, i dete koje je ona trebalo da rodi, ili ga je već rodila, nešto reklo, prekorevalo ih.

U toku pevanja sve bi žene plakale i krajičkom marame brisale suze, a muškarcima bi odjednom nešto počelo da smeta u grlu: prokašljavali bi se, jabučice im se micale gore-dole dok su gutali to što im se u grlu isprečilo, a neki bi i napolje izlazili. Kad pesma završi neko vreme bi se čulo samo šmrcanje žena. Velibor bi lagano pripaljivao cigretu, a zatim, odjednom, malopređašnji tužni zvuk gusala bi se prosto preobrazio pod njegovim veštim prstima, gudalo počelo veselo da poskakuje, i neki potpuno drukčiji zvuk, kao da to nisu iste one gusle, razlegao bi se po sobi. Još uvek suzna lica žena i ozbiljna lica muškaraca bi se ozarila. Jeste to žalosno, ali mi smo još živi, verovatno su mislili, i ponovo se točilo vino i uzimale čaše u ruke.

Velibor bi sa posela uvek odlazio među prvima. Niko ne zna kuda je posle lutao, ali pouzdano se zna da nije išao pravo kući jer je njegova majka, udovica Ivana, često govorila da je tek u zoru došao kući. Sa devojkama se nije sastajao, osim u kolu, a žene su svi dobro čuvali, jer, mora se priznati da su mu neke od njih upućivale značajne poglede, a kakve su želje bile sadržane u njima to njihovi muževi nisu smeli ni da slute. Govorkalo se prvo da se sastaje sa nekom udovicom na Brdnjaku; neki momci se usudiše da ga prate, ali mu izgubiše trag negde u pravcu Drugovca. Pričalo se i nagađalo sve i svašta sve dok jednom Badža Bure, vrativši se pijan sa vašara u Selevcu na svetog Iliju, ne objavi narodu da je, „ovog mi vina, dabogda ga više ne okusio ako te lažem“, prvo čuo, a zatim i video Velibora na Vilinjem guvnu, „moralo je biti iza ponoći jer kad sam došao kući već je svitalo“, kako sedi u senci jednog klena, naslonio se na njega i duva u svirajku, tako tužno da je i nebo proplakalo i pustilo svoje zvezdane suze da klize niz njegove mrkosive obraze.

Isprva mu ne verovahu: „pijani Badža, ko zna šta mu se priviđalo“. Doduše, prečica vodi preko Vilinjeg guvna jer putnici obično svraćaju ma izvore da se osveže, ali niko pametan ne ide tuda noću.
„A zar je pijani Badža pametan?“
„Pravo kažeš, treba to ipak proveriti.“

*

Jedne večeri, beše mladina pa nije bilo meseca, dvojica momaka iz Miloševića kraja, naočiti i omiljeni kod devojaka i po lepoti, i po bogatstvu, a i po držanju, naoružani obojica noževima, jedan kratežom, a drugi sekirčetom „zlu ne trebalo“, pređoše preko seoske utrine gde su deca obično napasala guske, pa pored rupa na ivici šume iz kojih se vadila zemlja za ciglu kada se u Cerju gradio Dom kulture, zaputiše se ka Stublini. Staza im je bila poznata jer su često tuda prolazili idući u Selevac. Ipak, nešto im se sklupčalo u stomaku i nešto im mililo niz kičmu, ali nijedan nije hteo da prizna svoj strah da se ne obruka pred drugim. Prednjeg zaboleše oči od naprezanja zenica da se pobiju kroz mrak, a zadnjeg zaboleše leđa jer ih je naprezao očekujući da mu nešto skoči za vrat.

Negde huknu sova.

Za trenutak se slediše, pa odmah krenuše dalje ne želeći da priznaju svoj strah. Ipak, zadnji zastade pa poteže čuturicu sa rakijom.
– 'Oćeš ti malo? – upita nastojeći da govori basom.
Prednji jedva dočeka i skljoka se na panj koji se kao poručen tu zatekao. Dalje ne bi ni mogao jer su mu kolena klecala.
– Daj!
Grlo mu je bilo stegnuto, tako da se trže od sopstvenog neprijatno utanjenog glasa. Prihvati čuturicu i naže je osećajući kako mu rakija pali ždrelo i stomak, a sleđene žile ponovo proradiše.
– Po ovoj tami ne možmo da ga vidimo, a da ga čujmo možemo i ovde – pogovori onaj što je išao pozadi.
– Bolje da se vratimo i sednemo u rupu – spremno prihvati prednji. – Noć je, a nije daleko – čuće se i tamo.

Vratiše se, sada obrnutim redosledom, ali sa mnogo manje napetosti, sedoše u ugao rupe na iždžikljali korov i zapališe cigarete, povremeno dodajući čuture jedan drugom.

Noć beše tiha i topla. Nijedan od njih nije primetio kada je onaj drugi zaspao.

Pred zoru se jedan probudi, odmah se seti gde je, i pretrnu. Pogleda onog drugog, vide da još spava i bi mu lakše. Dohvati čuturicu i istrese onih nekoliko zaostalih kapi, a zatim zapali cigaretu. Noć im je uzalud prošla, ali mora nešto da smisli jer su im ostali drugovi znali kamo su se uputili. Ustade, izađe iz rupe i pomokri se uz brest koji je tu rastao. Kada se vratio, drugi već beše budan.
– Jesi li čuo? – upita ga prvi.
– Jesam. To me i uspavalo – slaga drugi.
– Kako samo ume da onako žalosno svira! – opet dodade prvi.

Posle njihovog izveštaja bilo je potpuno jasno da su Velibora vile uzele pod svoje i da on „nije baš sastavio“.

*

Po selu počeše sve više da se šapuću i poluglasno govore razne priče o Veliboru i vilama. Najviše su o tome govorile starije žene. Mi, dečurlija, kad bismo čuli da se o nečemu takvom govori, načuljili bismo uši i pažljivo slušali. Igre nam više ne behu tako zanimljive. Danju kod stoke, a uveče na sokaku, samo smo pričali o vilama. Ponavljali smo priče koje smo čuli od starijih i, kako nismo bili u stanju ni da ih najbolje razumemo, ni dovoljno upamtimo, morali smo da ponešto svoje izmišljamo i dodajemo. Gložili smo se oko toga šta je istina, a šta nije; odbacivali smo ono što nam je izgledalo obično, što može svakome da se desi, a prihvatali kao istinu samo ono što je čudesno, neverovatno, jer vilama samo takve nemoguće stvari i mogu da se događaju.

Najlepšu priču je, ipak, ispričala moja rođaka Boba. Njena priča nije bila tako čudesna, naprotiv, bila je skoro obična, ali je Boba pročitala mnogo knjiga, bila je nešto starija od nas, išla je već u sedmi razred, nosila je naočare i umela veoma lepo da priča svojim toplim, nežnim glasom. Valjda sam zbog toga od svih priča koje smo tada čuli i izmišljali, jedino njenu i zapamtio. Pokušaću da je ispričam baš onako kako ju je ona kazivala.

*

Počelo je to još u maju, kad se kosila prva trava. Velibor je, mimo običaja, rano legao, da bi ujutru, po rosi, kosio travu na Stublini. Znate da je njegov otac poginuo u partizanima. Zato mu je mesni odbor, kao sinu palog borca i zato što je siromašan, dao Stublinu na korišćenje.

Bilo je divno majsko veče i prozor na njegovoj sobi je bio otvoren. Miris jorgovana i cvrkut ptica su prodirali u sobu i nisu mu davali da spava. Jeste li nekad čuli slavuje u maju, dok mirišu jorgovani i sija pun mesec? Velibor od te silne lepote nije mogao da zaspi, pa je izašao u dvorište da malo prošeta. Zapalio je cigaretu, gledao zvezde i slušao slavuje. Kad je popušio, shvatio je da uopšte neće moći da zaspi.
„Što ja ne bih išao sada da kosim? Mesečina je, sve se vidi.“

Krenuo je u šupu da uzme kosu, koju je već ranije bio otkovao i pripremio, pa se štrecnu.
„A ako naiđem na vile?“ – pomisli.
Malo se kolebao, opet je malo žmirkao na zvezde, malo one na njega, pa se na kraju odluči:
„Ma, idem! Po ovako lepoj noći ništa loše ne može da mi se dogodi... A baš bih voleo da vidim te vile, da l' su stvarno tako lepe kako se priča!“

Uzeo je kosu i otišao. Kad je stigao na Stublinu još nije bila nastupila ponoć. Kosio je snažnim zamasima uživajući u tome kako se rosna i meka trava podatno prepušta oštroj kosi i slaže u otkose. Zastajao je samo s vremena na vreme da izgladi kosu. Tek kad nebo poče da bledi i zvezde da se gase on oseti prijatan umor. Otre nadlanicom oznojeno čelo, pa pođe do kladenca da se umije. Kosu i vodir okači na klen, umi se i napi vode, pa prostre gunj, zapali cigaretu i leže na leđa. Nebo nad njim beše beskrajno i duboko, a ipak nekako mnogo bliže nego dok je stojao. Mesec je još odavno bio zašao. Zapita se da li tamo negde u beskraju vasione ima još negde ovakve lepote, pesme slavuja i mirisa trava. Seti se usput i vila, pa se nasmeja. A onda mu lahor zore lagano sklopi oči i on zaspa. Odjednom oseti da mu sunce sija pravo u lice. Otvori oči i pred sobom ugleda divnu prikazu: anđeoski lepo lice neke devojke naginjaše se nad njim. Sunce je bilo iza nje tako da su njegovi zraci sijali kroz njenu kosu i pravili oreol oko njene glave. Blago mu se smešila i gledala očima zelenim i dubokim kao gorska jezera. Nije smeo da se pomakne ni da trepne bojeći se da će priviđenje nestati. „To je, znači, vila“, pomisli on. Ni na kraj pameti mu nije bilo da se zapita kako to da sunce sija, kad se vile pojavljuju samo noću.
– Dobro jutro. Jesi li se naspavao? – zazvoni mu njen glas u ušima lepši od pesme slavuja. Tek tada se reši da trepne. Kad opet pogleda, ona je još uvek bila pred njim.
– Ti nisi vila? – upita on u neverici.
Ona ga u prvi mah zbunjeno pogleda, a zatim se nasmeja. – To si se ti noćas s vilama družio, a? Jesu li ti one ovo pokosile?

Tek tada on u njoj prepozna jednu devojku, tu, iz Cerja. Iz drugog je kraja i dosta mlada pa je zato nije dotle zapažao. Ali sada se odmah zaljubio u nju. Ona je klečala pored njega, držeći krčag u rukama. On se podigao, seo, i uhvatio je za ruke. Gledao ju je u oči tako nežno kao što je niko do tada nije gledao.
– Hoćeš li da mi budeš devojka? – upitao je.
Ona je slegnula ramenima.
– Ne smem od mame – rekla je.
Prvo htede da se nasmeje na te njene reči, ali ona je to rekla tako naivno i iskreno, kao pravdajući se, da se on razneži i postade mu još milija. Uze joj glavu među dlanove, pa joj poljubi oči, kao otac kad ljubi ćerku. Ona nije znala da li da ga zagrli (još uvek je u rukama držala krčag pa joj je to smetalo) ili da se otrgne i pobegne. On ju je, međutim, već pustio i ustao.
– Sutra ću opet da budem tu – rekao je.

Tako su se oni zavoleli kao golub i golubica. Sastajali su se svuda, a najčešće na Vilinjem guvnu. On joj je brao cveće i govorio nežne reči, držali su se za ruke i šetali po mesečini. Ali jednog dana, ona se razboli i umre. Sada Velibor od tuge tako vrluda i zbog tog svira onako tužne melodije na Vilinjem guvnu.

*

Kada je Boba završila sa pričanjem, mi ostali smo zaprepašćeno zurili u nju. Kako samo može da bude tako okrutna i da tako grozno laže?
– Lažeš, Bobo – prvi sam promucao.
– Ma, ne lažem. Takva je priča. Evo pitaj koga hoćeš – širila je ona ruke pravdajući se. Njenu priču potvrđivale su sve devojčice. Šta nam je drugo preostalo nego da poverujemo. Samo, zaboravili smo da je pitamo koja je to devojka bila. Nismo čuli da je ijedna devojka umrla.

Naravno, Boba je lagala. Ispostavilo se, međutim, da je nešto od toga bilo istina, a ona je to, na neki način, umela da nasluti.

*

Na brdu poviše Stubline, desno od potoka, nalaze se Radojičića kuće. Njihove bašte i livade su odmah ispod seoske šume, tamo gde se jaruga širi u plitku dolinu. Verovatno je Velibor baš tamo prvi put zapazio Ljubicu Radojičić, devojče od jedva petnaestak godina, dok je bosa i u kratkoj suknjici, preplanulih butina, bila nagnuta pleveći baštu. Moguće da je ona namerno zauzela takvu pozu koja će privući pažnju prolaznika, jer beše od one sorte ženskica koje još od detinjstva umeju da izluđuju muškarce. Pričalo se o njoj da je još u šestom osnovne bila kod poštara u stanu i da su ga zato oterali iz Cerja. Za njom je bio pošandrcao i nastavnik likovnog i za vreme časa stalno u nju gledao. Bila je veoma lepa i verovatno je Boba baš o njoj i pričala. Kosu je imala plavu i prirodno kovrdžavu, usne pune i napućene, a oči joj nisu bile „duboke kao gorska jezera“ nego žućkstozelne, vragolaste, a po potrebi je umela da im da čežnjiv izraz. Grudi joj behu isturene, struk uzak, a u hodu se tako uvijala da je svako ko sebe smatra muškrcem morao za njom da se okrene. Otac njen ju je još dok je bila dete nazvao Vrtiguza. Iako mlada, imala je već više ljubavnih veza i to pretežno sa oženjenim muškarcima.

Sasvim je moguće da je Velibor za njom izgubio razum, da su se tog leta kupali goli po vodojažama, valjali po vrbacima i kukuruzima, milovali po naviljcima i vrzinama, sve dok nije poželela drugog. Onda je jednog jesenjeg jutra, te iste godine kad nam je Boba ono ispričala, nađoše utopljenu u Stublini: glava joj je bila u vodi, a gole butine behu okrenute uzbrdo. Dođe milicija i odjednom se nađe dosta očevidaca koji su je viđali sa Veliborom. Neki čak izjaviše da su videli i kako se njih dvoje svađaju, a gluva Mica ispriča kako je čula kad je rekao da će je ubiti ako se bude sastajala s drugim.

Odvedoše Velibora u zatvor. Tamo je proboravio sve do proleća, a onda ga pustiše zbog nedostatka dokaza. Iz zatvora se vratio potpuno izmenjen: posiveo u licu, mutna i ponekad izbezumljena pogleda, poguren i tromih pokreta. Pri susretu sa drugima gledao je u zemlju, ni sa kim nije razgovarao, a ljudi su ga izbegavali.

Sledeće zime, za vreme školskog raspusta, skupili smo se mi dečurlija iz Gornje male ispod rupe gde se pravila cigla, na padini prema Stublini, da se sankamo. Sneg je bio do iznad kolena, a pored nas je naišao Velibor noseći kosu na ramenu i vodir sa brusom o pojasu. Išao je na Vilinje guvno.
Nedavno sam saznao da je umro u ludnici.
 

 

Copyright © by Balkanski književni glasnik – BKG, 2008.
CIP – Katalogizacija u publikaciji, Narodna biblioteka Srbije, Beograd 82
BALKANSKI KNJIŽEVNI GLASNIK, [Elektronski izvor] / Glavni i odgovorni urednik Dušan Gojkov.
– Elektronski časopis. Način dostupa (URL) http://balkanliteraryherald.com
ISSN 1452–9254 = Balkanski književni glasnik (Online)
COBISS.SR–ID 141175564
BKG 6 / 2008. Sveska 19.

Nazad