Tamara Lujak

Tamara Lujak (1976, Beograd) piše kratke priče, aforizme, književne prikaze i dr. Bavi se prevođenjem. Saradnik i urednik brojnih časopisa. Prevođena na poljski. Objavila zbirku priča Vilina planina (2006).
Aforizme objavljivala u časopisima Naš trag, Putevi kulture; zbornicima Aforizmi i aforističari 6 (2006) i Dribling duha (2007). Dobitnik povelje „Kraljevskog književnog kluba Karađorđević” za aforizam 2006. godine. Dobitnik treće nagrade Umetničkog udruženja „Multi Art“ iz Zrenjanina, prve nagrade Druženja žena „Sva lepota sveta“ i prve nagrade udruženja građana „SCI&FI“ za kratke priče.
Kratke priče objavljivala u časopisima: Galaksija, Politikin Zabavnik, Naš trag, Orbis, Znak sagite, Signal, Ulaznica, Blic zabave, Trash, Nova zora, Putevi kulture, Mons Aureus, Kvartal; Internet časopisu Balkanski književni glasnik; na Internet stranicama: Anti Trafficking Centre, Bunker, Art-Anima, Bundolo; Internet fanzinu Helly Cherry; fanzinima Emitor, Zeleni konj, Nova; interaktivnom CD izdanju Monthly scream 01; nedeljniku Grad; elektronskom nedeljnom listu Satir; radiju „Plana“ iz Velike Plane, radiju „Naksi” iz Beograda, Radio Beogradu; zbirci priča Nova srpska SF i OFF priča (1999) i zbornicima Najkraće priče 2004 (2005), Vrata moje priče (2005), Najkraće priće 2005 (2006), Alisa u zemlji priča (2006), I posle priče priča (2006), Jednostranične priče (2007), Ženske priče (2007), Gradske priče 2 (2007), Treća stvarnost (2009).

 

Tamara Lujak

 

Vidarice


Šuma je bila gusta i gotovo neprohodna i Drvenglava je sporo napredovala. Svom se težinom oslanjala na debeli čvornovati štap i teško je disala. Pun je mesec već tri puta prešao preko neba od kad je krenula na putovanje i polako je osećala posledice.

Boleo ju je svaki mišić, svaka kost na telu ali je istrajno nastavljala dalje. Pred zoru će stići u dvorac i zatražiti pomoć od Resave, čuvene mlade vidarke. Vesti o njenim čudesnim izlečenjima mogle su da se porede samo sa vestima o njenoj sestri Jezavi.

Lepotica bez premca, Jezava je lečila slepe i sakate, siromašne i bogate i skupo naplaćivala svoje usluge. Bolesne i unesrećene je primala u, za njih, posebno podignutom šatoru, dok u dvore niko nije smeo da uđe.

Drvenglava se ne seća da li se više naslušala priča o Jezavinoj nezapamćenoj i nepomućenoj lepoti, o neverovatnim izlečenjima u kojima su, kako se verovalo, učestvovale vile ili nečastive sile, ili o hladnoći njenog srca.

Resava je, sasvim suprotno, bila blage i krotke naravi. Na dvore je u svako doba dana i noći primala bolesne i unesrećene i lečila ih u postelji od svile, bilo da su ubogi prosjaci ili kraljevskog roda.

K njoj je išla Drvenglava. Morala je da je vidi i uveri se da li su priče o mladoj vidarici istinite. Govorilo se da joj se leva ruka osušila pošto je njome udarila Jezavu, ali starica nekako nije u to mogla da poveruje. Mora da je postojao neki drugi razlog.

Starica je čula da su mnogi prinčevi prosili vidarice ali su ih obe uporno odbijale, iako iz sasvim suprotnih razloga. Resava je verovala da će prestati da bude vidarica ukoliko bude postala žena, dok je Jezava smatrala da ni jedan princ nije dovoljno bogat za nju.

Već je svitalo kad je Drvenglava izbila na čistinu. Visoke kule zamka behu obavijene gustom maglom. Pred ulaznom kapijom je stajao stražar, koji čim ugleda Drvenglavu, zasvira u zlatnu trubu.

Teška se kapija otvori i sama Resava izađe pred staricu. Preko ramena je imala prebačenu svilenu maramu koja je skrivala sasušenu ruku. Starica se toplo osmehnu kad je Resava uze za ruke i uvede u unutrašnje dvorište zamka.

Pre nego što je stigla da se požali na bolove u krstima, mlada vidarka pripremi ukusnu večeru i ponudi staricu toplim čajem od lišća belog jasena, toplom kupkom od bundeve, krastavaca i lišća žalosne vrbe i prenoćištem.

„Srce ti je čisto poput vode sa izvora, stoga ne brini, nikad nećeš izgubiti dar”, reče Drvenglava dok su tog jutra sedele i pile čaj. Resava se osmehnu smerno i pognu glavu.

„Nemam čime drugim da te darujem za dobrotu i pomoć koju si mi pružila do ovim zmijama i žabama krastačama koje sam sama ulovila. One su mi bile jedina hrana na dugom i zamornom putu, a verujem da će ti poslužiti kao dobar lek protiv mnogih bolesti.”

Resava se toplo zahvali na lepim darovima, pokloni starici vrećicu punu lekovitog bilja i otprati je do kapije zamka.

Odmorna i zadovoljna, Drvenglava je lakim korakom krenula na put. Tri su puna meseca prokrstarila nebom kad je stupila pred kapiju Jezavinog dvora. Kule zamka su bile optočene zlatom i dragim kamenjem i tako su se presijavale na suncu da starica prekri lice rukama iz straha da ne oslepi.

Nesigurnim korakom je prišla zidinama palate i nije stigla ni da ih sagleda u punom sjaju, niti da se obrati slugama koje su čuvale ulaznu kapiju kad joj saopštiše da će biti primljena u šatoru pred palatom.

Starica je ceo dan i celu noć sedela na niskoj, tvrdoj stolici i čekala da se Jezava pojavi. Narednog jutra je sluge probudiše iz lakog dremeža i upitaše kakve je darove donela gospodarici. Drvenglava duboko uzdahnu, izvadi iz širokog rukava venac od šarenog poljskog cveća i pruži ga slugama.

Zamoli ih samo da poruče gospodarici da, kad već ne može da je primi, puna tri dana i tri noći nosi venac, jer je verovala da će time pomoći u izlečenju njene kostobolje. Ništa drugo ne traži od vidarice.

Kad su sluge donele venac od cveća, Jezava ga prezrivo pogleda, besno odgurnu rukom i naredi da se starica protera. Kako je izvolela tako bi učinjeno. Drvenglavu proteraše, a starica se, uvređena, prekri ogrtačem preko glave i nestade.

Sluge su još dugo stajale u čudu i posmatrale uzvišicu na kojoj je Drvenglava do malopre stajala. Odlučiše da Jezavi ništa ne govore, jer su verovali da su prisustvovali sili većoj od njene. Nisu ni znali koliko su bili u pravu, jer je Drvenglava bila niko drugi do stara veštica.

Odavno se nosila mišlju da poseti dve sestre, dve vidarice. Sad kad se uverila u njihove moći i zavirila u njihovog srca, odlučila je da svaku nagradi po zasluzi. Boginje su napale Jezavino lepo lice, te je narednog jutra osvanula sva u ranama i krastama koje nikad neće zarasti. Tako je stara veštica kaznila srce od kamena.

Resavi se, međutim, tog jutra povratila leva ruka pa je sa još više žara i predanosti lečila bolesne. Tako je veštica nagradila dobrotu čistog srca. A tako će i vas nagraditi jednog dana kad je budete sreli.
 

 

Copyright © by Balkanski književni glasnik – BKG, 2008.
CIP – Katalogizacija u publikaciji, Narodna biblioteka Srbije, Beograd 82
BALKANSKI KNJIŽEVNI GLASNIK, [Elektronski izvor] / Glavni i odgovorni urednik Dušan Gojkov.
– Elektronski časopis. Način dostupa (URL) http://balkanliteraryherald.com
ISSN 1452-9254 = Balkanski književni glasnik (Online)
COBISS.SR-ID 141175564
BKG 6 / 2008. Sveska 19.

Nazad