ZORAN ĆIRIĆ

Rođen u Nišu (1962), gde i danas živi i radi i podvaljuje establišmentu.
Knjige priča: Zlatna dekada (1992), Nišvil (1994, 2002), Kalibar 23 za specijalistu (1995, 2002), Zen Srbiana (1997, 2003), Vulvaši (1998), Odbrana gradova (1998), Kaži mami (1999), Starinska stvar (2001), Gang of four (2005), Tvrda ljubav (2006)
Romani: Prisluškivanje (1999, 2000, 2002), Hobo (2001, 2007), Smrt u el Pasu (2003), Slivnik (2004)
Knjiga pop-eseja Divlja horda /zabeleške mlađeg pokvarenjaka (2007)
Poezija: Rio Bravo (1990), Remix (1991), Wah – Wah (1992), Tajni život u Srbiji (1995), Post (1996), Pesme o zanatima (1997)
Knjiga – “katalog sponzora” Magični geto (1995), koautor Zlatko Ristić Paya
Nagrade: Brankova, Fonda Borislava Pekića, NIN-ova, Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu.
Priče, pesme i odlomci iz romana prevođeni na više stranih jezika.
Osnivač i vođa nekoliko rokenrol bendova, a trenutno sa sinom trubačem nastupa kao sobni vokalno/akustičarski duo.
Zoran Ćirić
   

ŽELIM TE


Kako si me napalio sa onom porukom! Mislim da su mi gaćice mokre! I dok sedim sada uz komp stiskam prekrštene noge, a u glavi mi ti sa mojom fotkom ispred sebe, a u rukama ti ono što želim da popuni prazninu koju stiskam... Totalno si me... Ah... Vrela sam.

Baš, baš, baš si mi ulepšao veče i radiću sa više strasti misleći na tebe. Dižeš me. Sa dečkom sam se kresnula juče prvi put posle viđenja s tobom. Mesec dana apstinencije. Sutra ujutru idem na kontrolu, onaj put kad je trebalo da odem, otišla sam kasno, oko 11h, a bris se daje rano. Pa mi je doktorka zakazala za nekoliko dana, a ja baš tog jutra dobijem, i onda se odužilo. Trebalo je da odem u ponedeljak, ali me nešto mrzelo da ustajem rano jer uvek idem popodne na fakultet, ali pošto sutra idem od 9h, ustaću još malo ranije, da odem i na tu kontrolu. Znaš šta mi je dečko rekao juče: "Je l' primećuješ da se menjaš? Deluješ iskusnije". Ništa mu nisam odgovorila. Pa šta bi?

U ovog sadašnjeg dečka sam bila mnogo zaljubljena skoro godinu dana, a onda su počele da me nerviraju neke stvari kod njega. On uopšte nije zainteresovan za dizajn i kada sam ga pitala šta onda traži na ovom fakultetu, odgovorio mi je da je lakše da studira grafički dizajn nego, recimo, medicinu ili arheologiju. Tada su me njegovi takvi, ravnodušni odgovori strašno iritirali, ali sada sam i ja ravnodušna prema njemu. Mogla sam da komentarišem moje, njegove, tuđe, bilo čije radove, ali on je u tome tako bezvoljno učestvovao, da sam izgubila volju za to sa njim. U zadnje vreme, izbegavala sam razgovore o tome. Radila sam i nisam ga pitala za komentar. A nisam ni ja njegove radove komentarisala. Ostavljala sam to profesorima čiji je to zadatak.

Trudila sam se da ne obraćam pažnju na stvari koje mi smetaju, ali kada je počeo da insistira da se promenim onako kako nisam želela, onda sam počela da se odljubljujem od njega. Prvo me to bolelo, želela sam da se odljubim, ali mi je to teško polazilo za rukom, pa sam i nekako počela da se mirim sa situacijom. A onda si došao ti i tada sam bila sigurna da ja stvarno ne želim da radim sve te stvari zbog njega. I prevarila ga s tobom. I priznala sebi da me on nikad nije poljubio u čelo, nežno i toplo, i uopšte to sa njegovim ljubljenjem je bila gimnastika. Mislila sam da ću ipak da osećam grižu savesti, ali je nisam osećala. Osećala sam tebe u meni i shvatila da se on i ja tu ne pronalazimo. Ali, eto, sa njim sam i dalje. Trudim se da bude sve ok, manje-više, jer ne znam kako bi bilo kada bi raskinuli budući da smo u istoj klasi, a što se mene tiče volela bih da ostanemo u prijateljskim odnosima, kao što smo nekad bili, ali sumnjam da bi se to tako završilo i sa njegove strane. Pa je sada neka stagnacija, viđamo se, ali uglavnom se naša viđenja svode na seks jer nešto drugo baš i ne znamo da radimo.

On je, inače, zaluđenik za taoizam, u životu - a nadasve u seksu. On se, tako mi izgleda, veoma ozbiljno bavi time. I primenjuje to u seksu. On nikada ne svrši-svrši, nego zadržava to u sebi i "izvlači na gore", kako to on kaže. I tako onda sakuplja energiju. Koja ne znam za šta mu služi - jedino što ide u teretanu, bilduje mišiće, i radi te tao vežbe. Terao je i mene, da i ja počnem da vežbam, pa da se što bolje usklađujemo u seksu i doživljavamo mikrokosmičke obrte. Ali meni to nije išlo. Bilo mi je dosadno da meditiram što više mogu – imam pametnija posla. U stvari, na početku veze sam pokušala i trudila se, međutim, nije to bilo za mene. Onda sam ga neko vreme lagala kad bi me on pitao je l' vežbam kući te vežbe iz knjige. Govorila sam mu da vežbam da se ne bi naljutio. A onda kako sam postajala hladnija u odnosu sa njim tako me je i on sve ređe pitao, dok nismo potpuno prestali da razgovaramo na tu temu. Što je meni odgovaralo. Ali, u suštini, kad bi on trebalo da svrši, zaustavio bi se, ja nisam smela da se mrdam, i onda bi posle nekoliko sekundi nastavili. A mene je za to vreme neumoljivo napuštao i sami nagoveštaj nadolazećeg orgazma. Mnogo sam se nervirala zbog toga, kao da mi je život u tim momentima postajao nepodnošljivo prolazan, cirkuska iluzija u koju ni pas lutalica neće da poveruje. Ali je ipak bilo tu nečeg ok, a to je da smo mogli i po nekoliko sati, sa malim pauzama, da vodimo ljubav, jer je njemu non-stop dignut. Zato što nikad ne svrši. Mada se ja umaram brže od njega i krenem da uzdišem – krajnje seksi – kako ne mogu više, na šta mi on redovno pametuje da kada bi i ja vežbala - mogli bi tako u nedogled. Ali čemu sve to? Jednostavno, kad god se zapitam o bilo čemu drugom, a da je bilo kako vezano za nas, shvatim da je stvar čista kao suza – razilazimo se.

I to je bio produženi nastavak moje vernosti. Mada je malo čudno kada se krešeš istovremeno sa obojicom. Nije naporno, ali može da zbuni. Ne znaš koga zapravo varaš. Kada sam mnogo zaljubljena i srećna, ja onda ne varam. A ranije sam više varala nego sada. Pre njega sam baaaš varala. Skoro da nisam imala dečka koga nisam prevarila. Ali, slažeš se, to je to u tim godinama. Sada sam malo porasla! I uozbiljila se! He, he, he...

Naravno da sam i ja imala svoju veliku ljubav, tj. ljubav sa kojom sam izgubila nevinost. To je bio momak koga sam gledala još kao devojčica sa petnaest godina, ali za toliko sam i tada bila svesna da ne mogu da ga muvam. Jer je on ionako prilično stariji od mene, a tada u tim godinama ta razlika je bila neshvatljiva. I onda sam ja, eto, čekala da još malo porastem, da postanem devojka i krenem u akciju. U međuvremenu, dok sam rasla, slušala sam priče o njemu, on je inače momak iz mog kraja. Bilo mi je zanimljivo da slušam priče o njemu jer su odisale bajkovitom opasnošću, rizičnim životom na ivici, i to me je još više mamilo da ga upoznam i da slušam sve te dogodovštine - od njega. Ono čime se on bavio bilo je obijanje kuća, a ponekad i butika, pretežno u Hanoveru. Bile su tu i druge destinacije u Nemačkoj, ali u Hanoveru mu je najbolje išao posao, pa se tu najduže i zadržao. U tom gradu mu se i završila karijera lopova. Ne znam kako, tu su se glasine malo više razilazile. A niko se nije usudio da ga lično pita nešto na tu temu. On sada živi ovde, i dalje u mom komšiluku, oženio se, ima dete, drugo je na putu da se rodi, ako se već nije rodilo jer sam njegovu trudnu ženu videla još letos.

I tako sam ja stalno slušala priče o tom njegovom avanturističkom životu i rešila da ga startujem. Imao je izrazito crn ten, što je mene posebno palilo, jer sam oduvek volela tamnopute muškarce. Ali imao je i bejbi-fejs facu, uokvirenu kosom koja mu je padala negde do brade, kako bi prekrila njegove klempave uši – koje je samo on primećivao. Pa kad ih ja, vizuelni tip, nisam primetila, ko bi? Taj njegov bejbi-fejs se vrlo interesantno i pomalo čudno lepo uklapao sa njegovim snažnim telom. Osim fizičke privlačnosti koju je posedovao, a koja je meni bila toliko neodoljiva, još više me privlačio on sam kao ličnost. A i na licu mu se video život. Je l' da da na nečijem licu možeš da vidiš njegov život? Meni se tako čini... Uzbudi te neka crta na tom licu, neki izraz, neka mekoća, ili neka tvrdoća, nešto što ti govori o toj osobi. Uzbudi te i tera te da nađeš značenje ostalih crta na tom licu i prodreš u njihovu unutrašnjost. E, tako sam ja htela da upoznam Mladena; da mi otkrije svoje naličje.

Jedne večeri u kafiću "Trema" startovala sam ga rečima da sam ja devojčica iz njegovog kraja i da sam se mnogo zaljubila u njega. U stvari, htela sam samo da me primeti i da mi se javi na ulici kad se budemo sreli. Ali posle tog susreta, koji je, čini mi se, njemu bio simpatičan – poljubio me u obraz tada, dugo se nismo sreli, iako smo, rekoh, živeli u istom delu Naselja. I tako je moja čežnja za njim jačala i jačala, toliko da sam jedne večeri sedela kod okretnice, gde bi autobus stao da pokupi radnike iz druge smene koji su se vraćali u moravski deo grada, i čekala da prođe. On se, inače, često vozikao svojim crnim Audi kabriom, i u njemu je izgledao još smelije, moćnije... I, da, te večeri je bio moj osamnaesti rođendan - za koji sam žurku pravila par dana kasnije, jer sam čekala da bude petak i da društvo može duže da ostane – on je prošao i ja sam mu mahnula, i on je stao da se kao pozdravimo. Nisam umela drugačije, iskreno sam mu rekla da sam čekala da ga sretnem. Bio je malo zbunjen, ali je rekao da ide do benzinske pumpe i da ga sačekam ili da krenem sa njim, pa da pričamo. Sačekala sam ga, bila sam sa drugaricom i nisam htela da je ostavljam samu. Naravno, brzo smo se dogovorile za neku zajedničku kupovinu koju smo već bile isplanirale, i onda se rastale. Dok me stezala za nadlanicu, poželela mi je da me ovo ludilo što pre prođe. I da me ne boli mnogo pre nego se naučim da se čuvam. Kad malo porazmislim, to nikako nije ličilo na nju, ali tada jedva da sam i obraćala pažnju na nju, samo sam čekala da se što pre udalji sa autobuskog stajališta.

Dakle, te večeri smo se Mladen i ja prvi put poljubili, ali na moje razočarenje, nismo razmenili brojeve telefona, tako da sam morala ponovo da čekam priliku da se sretnemo i eventualno nešto nastavimo. Ubrzo se i to dogodilo: sreli smo se, razmenili brojeve i posle dve telefonske zvonjave konačno se videli izbliza, duže nego što je potrebno da se popije dupli kapućino i popuše dve cigarete. On mi je pričao o sportu kojim se bavio kad je bio ovde: slobodnim penjanjem na stene, to ga je jačalo za razne situacije koje su mogle da ga zadese na njegovom poslu i dizalo mu je adrenalin – od koga je, izgleda, bio zavistan. Viđali smo se nekih mesec dana kada je morao da otputuje ponovo na tri meseca da, kako je govorio, "napravi pare". On je tamo putovao u zimskim mesecima: novembar, decembar i januar, jer tada rano pada mrak i može sa svojom ekipom lepo da organizuje obijanje neke kuće u rani suton. Uvek su to radili u kasnim popodnevnim satima, a nikad noću. Ne znam zašto – ja sam mislila da se to radi noću. Nismo se kresnuli za tih mesec dana, nekako nisam bila još spremna, a i ono, znaš, klasična fora – čekala sam da me zavoli.

E, sad, dok sam ja tako čekala, ispalo je da sam, pored Mladena zavolela još nekog... Bila sam treća godina srednje Umetničke škole, kada je taj profesor došao da nam predaje "oblikovanje grafike". Eh, zaljubila sam se u njega čim je ušao u učionicu. U tom trenutku mi je izgledao mnogo mlađe, a kasnije sam saznala da je '56 godište. Da, na tim prvim časovima kod njega, verovala sam da ima tridesetak godina jer mi je tako izgledao i fizički, a i bio je nekako mlad duhom. Zračio je, mada se nije upinjao da nam mentoriše. Kada su krenuli časovi kod njega, počeo je da pokreće u meni kreativnost za koju do tada nisam ni slutila da postoji negde unutra. Mislim, bila sam svesna da imam talenta za crtanje, ali tu vrstu ekspresivnosti, koju do tada nisam poznavala, počeo je odistinski da budi, i ja sam se upravo tada bila razletela sa skicama i crtežima, zadavajući samoj sebi nove zadatke... I naravno, tu su krenule pohvale, radila sam sa više žara i energije, što se osećalo, što je i on osetio. Kako je ta strast prema crtanju, slikanju, dizajniranju rasla – rasla je i prema njemu. A tu negde pred Novu godinu, pre zimskog raspusta, počele su da kruže priče po školi kako je on pre pet godina bio izbačen iz te iste Umetničke jer se smuvao sa nekom učenicom i kresnuo sa njom na maturskoj večeri u wc-u. E, kad sam to čula imala sam hrabrosti i stvarnog motiva da se još više zaljubim u njega, i da počnem da verujem da ćemo se smuvati kad-tad, makar to trajalo koliko traje jedno matursko veče. Rešila sam da mu stavim do znanja da mi se sviđa.

Poslednji čas pre zimskog raspusta, ja onako napaljena do daske njegovim korekturama, pričama, pogledima, reših da mu to kažem. Uvek smo na njegovim časovima slušali muziku dok smo crtali, i mene je kao pogodila neka pesma na radiju i rasplačem se ja dovoljno glasno da me čuje. Očekivala sam da me pita šta mi je, kako bih mogla da izađem iz učionice i pozvala njega da izađe, da mu objasnim problem. Međutim, on je video kako plačem ali nije reagovao. Onda sam ja, s odlučnim predumišljajem, istrčala iz učionice, očekujući da on izađe i pita me šta se desilo, ali ništa. On je ostao unutra. Nije bilo druge nego da otvorim vrata i rukom mu pokažem da izađe iz učionice. Stajala sam u hodniku i plakala, a on je izašao sa mlakom radoznalošću na licu i pitao me: "Šta je bilo, Violeta?" A ja, između dva jecaja, hvatam vazduh i kažem mu: "Profesore, ja sam se mnogo zaljubila u vas". Kada sam čula sebe, i kako zvuči ta rečenica, počela sam da se smejem! I on je počeo da se smeje i onako nežno me dodirnuo i rekao da to nije ništa strašno, da se smirim i da ćemo pričati o tome. Rekla sam mu da je meni sad malo glupo zbog ovoga, na šta je on odgovorio da izađem na kratko u dvorište, da se saberem i da se vratim na čas, a posle časa, pošto su nam bili poslednji časovi tog dana kod njega, da ga sačekam, da će on da me poveze kolima i da ćemo da popričamo. Poslušala sam ga, nije mi bilo teško da prestanem da plačem. On me zaista sačekao i pošli smo ka mojoj kući malo zaobilaznijim putem, da bismo duže pričali. Pokušala sam da opišem šta osećam prema njemu, u svakom smislu. Rekao je da je primetio, i da sam mu ja vrlo draga jer sam vredna, slatka, simpatična i tako to... Na kraju vožnje smo se prvi put poljubili. Kada sam došla do daha, rekla sam mu da bih želela da izgubim nevinost sa njim. Naravno, ne tada, ali nekom drugom prilikom. On je oćutao, sa nekim meni pomalo misterioznim smeškom. I ja sam se nasmejala, ovog puta spontano, iz čiste stidljivosti.

Februara je došao Mladen i doneo mi penjačice da zajedno idemo na penjanje. I dalje sam bila u ljubavnom filmu sa Mladenom, ali sam želela i profesora. Čini mi se da sam, posle svega, igrom slučaja izgubila nevinost sa Mladenom, ubrzo nakon njegovog povratka iz Nemačke. Iako sam bila svesna da me baš ne voli na način na koji sam ja htela da me voli. Ali, razmišljala sam da ima dovoljno vremena da me zavoli dok ne ode ponovo u Hanover. Išli smo na penjanje u Jelašničkoj klisuri, za koju su znalci govorili da ima "najbolje prirodne stene". Mislim da sam se zbog svoje građe začas prilagodila tom sportu jer ti sportisti treba da budu što lakši. Umem ja da budem ponekad sportski tip - kad zatreba, iako to suštinski nisam. A on je bio snažni, atletski tip, sa razvijenom masom mišića; zbog tog sporta se i trudio da malo smrša kako bi se lakše peo.

Uzbudljivo mi je bilo sa njim, sve je bilo sa dozom adrenalina – ne toliko penjanje, koliko slušanje njegovih priča, kao kada je jednom zaglavio u Minhenskom zatvoru i iz istog pobegao u roku od dva dana! Ili kada nije imao gde da prespava ni šta da jede, pa je sa pijace ukrao dinju i paradajz i to mu je bilo za ceo dan, ili za dva. Ili kada je sa trafike ukrao cigarete, dok mu je prodavačica vadila neko piće iz izloga. A da, pošto mu je bio zabranjen ulazak u zemlje Evropske unije još kad je prvi put napravio neko sranje pa su ga zatvarali, on je narednih sedam godina, koliko je još trajala njegova karijera, prelazio ilegalno granice, peške po nekim zabitima gde je mogao da umakne graničarima. Dobro je poznavao te prolaze, imao je ogromnu kartu Evrope na zidu. Nikada nisam videla veću Evropu na zidu nečije sobe.

Bila sam srećna sa njim, ali seks me nije mnogo uzbuđivao, valjda je samo to njegovo prisustvo bilo toliko uzbudljivo, da do nekakvih posebnih varnica u seksu nije ni moglo da dođe. Možda sam bila još premlada da bih i to proživljavala sa njim. Da, bilo je bolno i naporno prvih nekoliko puta. Kasnije je išlo kako je išlo: sa moje strane više nekako uz pomisao kako bi to trebalo da izgleda, nego sa istinskim uživanjem. On je, čini mi se, uživao. Bilo je lepo što je živeo sam u kući koju je tek počeo da sređuje, tako da smo bili skroz slobodni da se kresnemo gde stignemo. Jednom smo to radili i u šatoru, na kampovanju u Jelašničkoj klisuri, gde su bile te najbolje stene za penjanje. Ima istine u tome da je seks bolji posle nekog sporta. Stvarno je uživanje snažnije, brže se uzbudiš i sve jače doživljavaš.

On me je naučio da ga "lepo pušim" (to je tvoj izraz, molim!), prvo onako nežno usnama i jezikom, nikako zubima, a onda kad on više očvrsne, idem malo brže jer se i ja tada već napalim i zanesem, pa ga više želim! Sa njim mi je najviše odgovarala poza – on dole, leži na leđima, a ja sedim odozgo. Dok bih ga tako jahala, kao da sam plesala u nekom klubu. Znaš da je meni neostvarena fantazija da se kresnem s nekim usred mase ljudi na nekoj žurci? Kada sam to rekla jednom dečku u srednjoj školi, nije više hteo da se viđa sa mnom. Otada tako nešto nisam predlagala nikome, osim ponekog neobaveznog, polušaljivog komentara u fazonu: "Šta misliš kada bi to uradili na žurci?". Odgovori su bili različiti. Čini mi se, ne znam, da bih sa Mladenom to možda i ostvarila, tj. da bi on hteo ali u nekom drugom gradu gde nas niko ne bi poznavao i nikada više video.

I jeste ključna stvar bila ta razlika u godinama, barem za njega. Već je bio ušao u tridesete i trebala mu je žena sa kojom bi planirao porodicu, decu, želeo je to jako, pričao mi je o tome. Govorio je da, kada bi se oženio, ne bi više radio to što je radio do tada. Trebala mu je sigurnost koju nikada nije imao. Ja se, eto, nikako nisam uklapala u te planove. Tek sam završavala srednju školu, želela na Akademiju. Naše budućnosti su se prilično očigledno razilazile. Mada sam ja u to vreme bila sigurna da kada bi me on sačekao – da bih se udala za njega. Ali njemu se nije čekalo. Prošlo je još devet meseci do njegovog sledećeg odlaska. Ja sam mu stalno govorila da ga volim i pitala da li on voli mene. Uvek mi je govorio da sam mu draga. Reči "volim te" su za njega bile teške reči. Tako mi je govorio. Ali jedne večeri mi je šapnuo da me voli, jedne od poslednjih naših večeri. I mislim da sam to tada i osetila. Osetila sam te reči, negde u sebi. Kao da su prošle kroz mene i negde se sakrile. Samo što i dalje ne mogu da odredim da li se to mesto nalazi u meni ili izvan mene... Znam samo da sam u čistom seksu počela da uživam i doživljavam simptome orgazma tek poslednjih nekoliko puta. Tek kada je rekao da me voli.

Ubrzo je otišao, čuli smo se nekih mesec dana po njegovom odlasku i onda prestali da se čujemo. On je znao šta hoće od života, a pored njega kao da sam i ja naučila šta hoću, od sebe i od drugih. Mada nisam htela da verujem u to – htela sam njega i dalje. Dosta dugo mi je trebalo da shvatim kako naše budućnosti ne bi mogle da idu u istom smeru. On je, kaže, znao to odmah. Pa da, ipak je imao više iskustva od mene. A možda sam i ja mnogo ranije znala da sve to nema šanse da uspe, ali mora da je u pitanju bilo ono slepo verovanje.

U međuvremenu su se izdešavale stvari sa mojim omiljenim profesorom. Diplomski sam izabrala da radim iz njegovog predmeta, iako je razredni, koji mi je predavao "plakat", čini mi se očekivao da ću za maturski rad uzeti da radim plakat. A ja sam kao temu uzela propagandni materijal za Sajam knjiga. Sve ono – od logotipa sajma pa do ulaznica. U to vreme, pošto se već bližio kraj godine, počeli smo da razmišljamo o prijemnom ispitu na Akademiji, i kod kog bi profesora, eventualno, mogli da spremamo crtanje i slikanje. Naravno, ja sam htela da se spremam kod njega, kao i još dva druga i jedna drugarica. I tako smo mi počeli da idemo kod njega na privatne časove crtanja. Pošto je imao mali atelje u kome nas četvoro sa njim nismo mogli da stanemo, časovi su se održavali u njegovoj dnevnoj sobi, koja je za tu priliku bila improvizovani atelje. Njegova žena i deca su, kada bi imali čas, obično išli u šetnju jer smo crtali aktove. Prvo nam je pozirala jedna drugarica iz odeljenja, koja je spremala prijemni za psihologiju, ali mi nismo pričali po odeljenju da nam Nata pozira. To se kasnije otkrilo jer sam ja imala naviku da lepim crteže na zidove moje sobe, pa je naša zajednička drugarica, jednom kada je bila kod mene, provalila da nam je Nata bila model. Posle je Nati dosadilo da tri sata sedi u jednom položaju za trista-četristo dinara, pa je odustala od poziranja. Onda smo crtali neku profesorovu komšinicu, pa nekog tipa koji je već pozirao u Umetničkoj, pa na kraju neku njihovu porodičnu prijateljicu.

Tako smo se mi punom parom spremali za taj prijemni, kada se dogodilo matursko veče u kafani "Kaljava peć". Muzika je bila standardni turbo i nije mi bilo teško da se nalivam, kako bih mogla da se derem jer sam jedino tako mogla da razgovaram, iako mi i nije bilo do pričanja već do vrištanja. Uskoro sam se napila, onako kako sam to radila na tehno-žurkama u "Noćnom klubu". Samo, sada sam bila zrelija i nekako jača, pa se nisam onesvestila, niti sam bljuvala gde stignem. Pamtim da je "moj najomiljeni profesor", kako sam ga zvala i pred drugima, bio pripit i da sam mu ja stalno prilazila i molila ga da plešemo zajedno. Drugarice su mi skretale pažnju da preterujem, i taman sam počela da se spuštam i pribirem, kada me drug pozvao u wc da ušmrkamo kokain. Po završetku te ceremonije, gde sam uspela da eskiviram tog velikodušnog druga, ja sam odlučila šta treba da radim i pozvala profesora da se vidimo. Došao je po mene, otišli smo u njegovu vikendicu i desilo se ono iščekivano. Bila sam prilično iznemogla, ali se sećam da je na zidu stajalo ogledalo u kome smo se ogledali i veselo zaključili da bi to bila kres-art fotka. Umetnost iznad svega. Hm, i pored sveg tog alkohola i koke, sigurna sam da nije bilo ništa posebno, jedino što nisam to htela otvoreno da mu stavim do znanja. Bio mi je naprosto drag i ne bi bilo fer. Verovatno nikada neću saznati koliko je mnogo rizikovao zbog moje navalentnosti. Ili možda nije ništa rizikovao? Nije ni važno, nikome od nas, odavno su me ta osećanja prošla - ostao je samo ispunjeni hir. Uostalom, umeo je on i ranije da me nonšalantno dodirne, tako da drugi ne vide kako se ustresem. Naročito kod njega kući, iza štafelaja, dok smo crtali aktove. Vešto bi rukom prešao preko moje tanane letnje suknje. Što bi moju inače izraženu ekspresiju još više pojačalo!

Tih nedelja, pre i za vreme prijemnog ispita, Mladen i ja se nismo viđali. Čak smo uspeli i da se posvađamo. Kada sam se prvi put kresnula s profesorom, posle mature, to je bilo više iz očaja jer mi je Mladen, i pored našeg pomirenja, rekao da je najbolje da se više ne viđamo. To sa očajem me tek kasnije stiglo i razbistrilo mi glavu i srce. Svejedno, nisam se osećala ni kao varalica, ni kao prevarena. Nisam se uopšte osećala - izvan crtanja i slikanja i ostalog rada u Umetničkoj.

Kod profesora smo nastavili sa spremanjem i došao je poslednji čas crtanja i on se ponudio da me odveze kući jer nam se čas odužio, a imala sam ogromnu tablu koju nisam mogla sama da odnesem kući. I onda smo ponovo otišli do vikendice i odradili oproštajno kresanje i ja ga na kraju pitala: "Šta misliš, koja ću da budem na listi?". A on gleda da ne zaboravi nešto dok se užurbano oblačio, i pokušava da se opusti ne znam zbog čega, te mi samo udeli onaj, više ne tako misteriozni smešak, i nekako odsutno mi kaže: "Pa prva, ko će da bude prvi ako ti ne budeš". Da, bio je to kres za srećan prijemni. Fenomenalno sam ga uradila i bila sam stvarno prva na listi.

Posle toga sam pozvala Mladena, da častim, i tada smo se ponovo smuvali. Ali to je trajalo još par meseci do njegovog sledećeg odlaska. Ovog puta sam bila potpuno svesna da je to između nas definitivno gotovo. Nije bolelo, niti su sećanja budila nekakvu osvetoljubivost kakvu sam primećivala kod nekih mojih drugarica u trenucima kada im se dešavao raskid sa nekim za koga su mislile da je samo njihova ljubav i samo njihov momak. A ljubav i momak ne stanuju na istom oblaku, samo što moje drugarice retko gledaju u nebo.

Doduše, i meni se događa da lebdim ispod neba skroz odsutno, dok hodam ulicom i na trenutak se zapitam kuda sam, u stvari, pošla... Skromna krošnja breze, usamljena na izlokanom pločniku, boje kapija i zidova iza kojih se naziru dvorišta prostranija od ulice, oblik brojeva na grubo omalterisanim kućama - sve sam to povezivala sa nečim što mi nije bilo poznato, ali nekako su me, ne znam zašto, te slike podsećale na neke situacije ljubavi. Često sam obuzeta sama sobom kada sam sa drugim ljudima u društvu. Ali, kada sam sama, drugačije je. Ponekad, kad mi se neko puno sviđa. Kao ti. Onda stalno mislim na tebe. Na isti način na koji razmišljam o dečijim crtežima. Oni su mi oduvek bili mnogo privlačni. Interesovanje je počelo u srednjoj školi, na časovima psihologije, kada smo učili značenje dečijih crteža. Od onog arhetipskog kruga sa pipcima koji je bio sve, preko tela kroz kojeg se provide unutrašnji organi, do crteža koji su stvarno imali neku priču. Sećam se jednog primera, kada je dete na temu "autoportret" nacrtalo samo sebe, dopisavši komentar: "Ovo sam ja samo sam u prirodi mnogo lepši". Ili kada je dete na temu da nacrta svoju porodicu – nacrtalo roditelje sa bezbroj nogu i prokomentarisalo: "Oni stalno negde idu". Ima u toj infantilnosti mnogo istine. I iskrenosti. Koja u većini slučajeva nestaje sa odrastanjem. A dok se to sa odrastanjem dešava, mi je i dalje neprekidno tražimo i težimo ka njoj, ne shvatajući da smo je se odrekli. A neki je i ne traže. Kao da je se stide. I onda stavljaju nekakve maske sa kojima misle da mogu sve. Baš kao ono kad se našminkaš i misliš da možeš sve. A čovek ne može sve što sme. I tek onda shvatiš da se uzaludno trudiš da povratiš tu dečiju spontanost i iskrenost. Koju si iz ne tako bitnog ili velikog razloga izgubio. A da je nisi izgubio, onda bi stvarno mogao sve.

Krivo mi je bilo kada nam je profesorka psihologije rekla da donesemo naše crteže koje smo radili kada smo bili mali. Ja ih nisam imala. Nisu mi ih sačuvali mama i tata jer smo se u to vreme nekoliko puta selili, pa su u selidbama postojale važnije stvari od tih nesačuvanih crteža. Našla sam crteže iz perioda osnovne škole, tada smo se već uselili u kuću u kojoj i sada živimo, ali to nije bilo to. Tada sam već naučeno crtala. A meni su bili potrebni oni najinfantilniji... Da bih nekako odagnala osećanje gubitka, terala sam sestričinu da mi crta. Marija je tada imala tri godine i to je bio pravi uzrast. Ponekad bih imitirala njen rukopis i crtala. Pravila sam i grafike imitirajući Marijin crtež, a dala sam joj temu da nacrta svoju tetu, tj. mene. Negde sam pročitala da je to zloupotreba. Pa, možda je i jesam zloupotrebila – iskoristila sam Marijin crtež kao moj. Bez njenog znanja. Ali znam da se ona ne bi naljutila jer jednom kada mi je iskidala ogrlicu, počela sam da se derem na nju, a ona je, pomalo u strahu, rekla: "Teto, izvini... ali ja te volim". Onda sam ja, postiđena svojim ponašanjem, odmah zaboravila na svoju ogrlicu od drveta i pomislila da svakako i ja nju volim. Možda je ogrlica trebalo da se iskida da bi obe otkrile našu međusobnu ljubav i povezanost. I da bih ja bila sigurna da se ona ne bi naljutila ako joj iskopiram crtež. U međuvremenu sam postala kolekcionar tih crteža, imam ih gomilu, i uvek u njima mogu da nađem sirovu, smelu, nepromišljenu likovnost.

A to se na Akademiji ni sa džinovskom lupom ne može pronaći. Ni u mrvicama. Zamisli, tri nedelje pred raspust profesor nam zadao sledeći zadatak – piktogrami za aerodrom za osobe sa invaliditetom. Nekako i mogu da razumem za gluve i neme, oni prepoznaju slike (a piktogram je slika koja zamenjuje reči, poput putokaza), ali kako uraditi piktograme za slepe? Gluvi i nemi mogu to da rezonuju jer imaju već te slike u glavi i ti stilizovani crteži su im potpuno jasni, barem mi se tako čini. Ali za slepe je to posebna priča; pošto oni čitaju na dodir, za njih bi trebalo nešto reljefno da se uradi, ali kako kada ne znam ono njihovo pismo, a bilo bi suviše naporno da sada počnem da proučavam njihovu azbuku. Kada smo se profesoru požalili, on je samo rekao da zamislimo da smo slepi, i kako bi se najlakše snašli na aerodromu. Dobro, meni je odmah palo na pamet to nešto reljefasto što bi bilo putokaz za njih – ali sa kakvim znacima? Mi bukvalno ne znamo kako oni doživljavaju stvari, predmete, objekte, pa da na osnovu toga napravimo neke slike koje bi oni prepoznali. Sećam se prošle godine na časovima psihologije, profesorka nam je donosila knjigu sa fotografijama skulptura koje su pravili slepi. I bile su vrlo interesantne te skulpture, mislim da im je zadatak bio da naprave sami sebe. Svi su pravili predimenzionirane ruke, jer oni najviše saznaju baš preko ruku i one su im najbitnije za razotkrivanje spoljnjeg sveta, pa ih valjda zato predstavljaju većim od svih drugih delova tela... A ne mogu da koristim zvučne signale jer to ne spada u sferu piktograma. Nego, uradiću nekako i to. Pa, šta drugo mogu?

Ponekad se pitam da li je sve ovo što radim, grafički dizajn, zaista umetnost. Da li je umetnost ambalaža koja odmah posle upotrebe završava u kanti za otpatke? Da li su umetnost plakati koji se cepaju, prelepljuju, a da čak ni ne znamo jesu li poslužili svrsi? Čak i da je cilj ispunjen, njihov izlepljen život traje suviše kratko. Dobili smo informaciju, i što se nas tiče možemo odmah da ga iscepamo. Plakat mora da nas zainteresuje na prvi pogled. Mora da zaintrigira kontrastom boja, odnosom veličina, jer je to prvi utisak koji nas vuče da saznamo koju poruku nosi. Za razliku od plakata - zaštitni znak, logo, brend, robna marka... to je nešto postojano. Tu je izbor fonta presudan i on mora da bude inkorporiran u celinu znaka. A logo i znak mogu da idu i posebno. Ali i kada su odvojeni moraju da budu snažni. Ne bi smeo da se oseti nedostatak ovog drugog... Kao kod ljubavnog para koji podseća na nas. Samo podseća...

A onda sam prestala da postavljam pitanja o tome šta jeste a šta nije umetnost. Bila sam prva godina Akademije kada ga je dekan predstavio kao našeg profesora kaligrafije. Pojavio se, nekako sluđen, sa gomilom tek sveže odštampanih knjiga u rukama. To su bile njegove knjige kaligrafije. Otvarao je knjige redom i stavljao nam ih ispred nosa kako bi ih pomirisali. I pitao je: "Da li osećate ovaj miris?" Ne znam kakva je bila veza između mirisa štamparije i onoga što je trebalo od njega da učimo o pismu. U redu, možda i ima nekog smisla. Slova nastaju u štampariji. Ali ta slova koja nas je učio da pišemo – pisala su se trskama. Koje nam je on lično pravio i oštrio. Tekstovi koje smo pisali bili su unikatni.

Sećam se kada nam je podelio trske, na mojoj je na vrhu izrezao nešto nalik na kapu. Tada sam shvatila da moram ozbiljno da se posvetim toj veštini. Gledali smo ga kako je demonstrirao taj čin pisanja, za njega je to imalo ritualno značenje. A posle i za mene. Gledala sam ga kako prosto ostaje bez daha u trenucima tog brzopisa. To je bilo nešto oteto od života. I njegovog i mog. Kao sjedinjavanje sa Kosmosom. Na jednom času mi je dao svoju knjigu "Ćirilska kaligrafija", da odnesem profesoru fotografije. Ali kako se knjiga meni mnogo dopala, odnela sam je kući. Nije mi zamerio. Ubrzo je primetio moje razbuktalo interesovanje i sa više posvećenosti se odnosio prema meni nego prema ostalima. Meni je to prijalo. Uvek je moja slova pokazivao drugima. Čak me jednom terao da idemo na pivo, tu u lokalnoj birtiji, pošto se naš fakultet nalazi pomalo van grada, pa nije bilo drugog izbora gde bi se popilo pivo. Ja sam se nešto dvoumila, jer znaš ono, šta bi rekle moje kolege... On je to primetio i nije me više terao. Ali mi je danas krivo što to nisam uradila. Ipak, verovala sam da ćemo jednom zaista popiti pivo zajedno. I popili smo (ne znam da li je baš bilo pivo ili neki jači alkohol), ali ne sami, već na otvaranju izložbe kaligrafije u njegovom rodnom Pirotu, koju je on organizovao kako bi prezentovao svoje studente. Izložbe tog tipa su inače bile retke. Naravno, između ostalih, bili su tu i moji radovi... Sada na njegovim časovima ne pišemo više kaligrafiju, već smišljamo tipografska pisma koja će se umnožavati u štampariji. Ali ja kod kuće još uvek pišem i trskom. I uvek pri tom ritualu hvata me ona ista drhtavica koju sam prvo videla na njemu. Sada znam odakle dolazi. Sa istog mesta odakle dolaze strasti... Trenutno kopiram Artura Bejkera, koga mi je profesor dao da učim jer je primetio taj nerv, impuls koji odgovara meni. I stvarno mi odgovara. Pišem ga kao od šale. Kao da je to moj rukopis...

Ej, dečko me ponovo zvao, nije mogao da izdrži da me ne pita šta se to promenilo u meni. Rekla sam mu da želim da budem sama neko vreme, a on ako hoće da me čeka – neka me čeka, a ako neće – onda ne mora. Dok je disao u slušalicu slušajući moju nezavlačeću taktiku, odjednom sam se osetila kao da ponovo crtam neki davno izgubljeni crtež iz mog putujućeg detinjstva. To mi je pomoglo da razgovor završim uz prijateljski pozdrav, uz nekoliko pomalo gorkih šala na račun slobode, za koju smo se složili da ne postoji sve dok ne zarobiš nekog u svom srcu. Uspeli smo da se nasmejemo i poželimo jedno drugom raspust za pamćenje...

Uf, baš sam se namučila da smislim šta da izmislim. Nego, znaš šta? U stvari, i nije neki naročiti problem kresati se sa više njih istovremeno. Sve dok si ti jedan od njih. Shvataš razliku?
 

 

Copyright © by Balkanski književni glasnik – BKG, 2008.
CIP – Katalogizacija u publikaciji, Narodna biblioteka Srbije, Beograd 82
BALKANSKI KNJIŽEVNI GLASNIK, [Elektronski izvor] / Glavni i odgovorni urednik Dušan Gojkov.
– Elektronski časopis. Način dostupa (URL) http://balkanliteraryherald.com
ISSN 1452-9254 = Balkanski književni glasnik (Online)
COBISS.SR-ID 141175564
BKG 6 / 2008. Sveska 19.

Nazad