ZORAN M. MANDIĆ

Zoran M. Mandić je rođen, u oficirskoj porodici, 20. avgusta 1950. godine u Vladičinom Hanu na jugu Srbije. Gimnaziju Nikola Tesla završio je u Apatinu, a zvanje pravnika stekao na novosadskom Pravnom fakultetu.
Objavio je sledeće knjige pesama: Koraci sumnje, 1971, Putnik i njegova nevolja, 1976, Opekotina, 1980, Upustvo za opstanak, 1982, Karinska trojstva, 1987, Čitaonica, 1989, Nišan, 1990, Kraj sezone, 1991, Bizarna matematika, 1991, Citati, 1992, Radovi na putu, 1993, Naspram čuda, 1994, Kraj sezone i druge pesme, 1995, Citati i druge pesme (izabrane pesme, priredio Saša Radojčić), 1996, Nisam nikada napisao pesmu koju sam mogao da napišem, 1997, Apatin i pesme od pre, 1998, Usekline, prozora, 2000, Nestvarni štafelaj, 2005. i Mali (p)ogledi, 2006.
Objavio je knjigu mikro/eseja Mali naslovi, 2003. g., a drugo dopunjeno izdanje 2008. god., za koju je dobio prestižnu nagradu Stevan Pešić.
Objavljeni su mu izbori iz poezije na italijanskom, Gospodovo pismo, u pevodu Dragana Mravovića, 1994. i na makedonskom, Ne brinem za nadu, u prevodu Riste Vasilevskog, 2004. g.
Zastupljen je u velikom broju antologija i pregleda Srpske poezije u zemlji i inostranstvu.
Prevođen je na više jezika – francuski, italijanski, nemački, slovački, mađarski, makedonski...
Bio je član žirija knjiženih nagrada: Brankova, Pečat varoši sremskokarlovačke, Pavle Adamov, Dušan Vasiljev, Ervin Šinko, Kruna despota Stefana Lazarevića, Knjiga godine Društva književnika Vojvodine, Lenkin prsten, Meša Selimović, Povelja Karađorđe i dr.
Za književni rad nagrađen je: Ervin Šinkom, 1975, Pečatom varoši sremskokarlovačke, 1976, Oktobarskom nagradom Apatin, 1998, Iskrama kulture Vojvodine, 2000, Stevanom Pešićem, 2004. i Knjigom godine DKV, 2005. g.
Piše književnu i likovnu kritiku, koju je objavljivao u: Politici, Poljima, NIN-u, Borbi, Dnevniku, Zlatnoj gredi, Letopisu matice srpske, Koracima, Gradini, Književnoj reči, Književnim novinama, Kovini, Mons aureusu, Bagdali, Likovnom životu, Večernjim novostima, Dometima, Oku, Književnom listu, Stvaranju, Ovdjetu, Stremljenjima, Ulaznici, Rukovetima, Književnom magazinu i dr. kao i na TV Novi Sad u emisiji U sazvežđu knjiga i na RTS Beograd.
Živi i radi u Somboru i Apatinu.
Član je AICIL-a – Evropskog udruženja književnih kritičara sa sedištem u Parizu, Upravnog odbora Društva književnika Vojvodine i Udruženja književnika Srbije.
Zoran M. Mandić
 

Smisao pisanja
(mali esej o neporecivosti)

Pojam smisla nikada nije obuhvaćen u svojoj opštosti. Muke filozofa širile su tu neobuhvaćenost i njima unosile još veću konfuziju. Otuda i toliko praznih reči u zapisanim izrekama, bilo da su pisane "drugom", ili, "samom sebi", kao što je to činio Marko Aurelije Antonin. Pesnici su se na "drugi način" ophodili prema tom "velikom pojmu" posvećujući brojna pevanja likovima: ljubavi, sreće, božanstava, slave, ushićenja, radosti, prijateljstva, ili smrti. A, među njima posredovali u isticanju i krunisanju smisla, kao "vrhovnog božanstva" života. Njihov dar za ubedljivost, pa čak i metaforičkog, kazivanja i zapisivanja svrstao ih je u najpouzdanije "apostole" smisla. I njegovog nedorečenog stanja unutar svakog ljudskog bića. U kome se čovek najsigurnije gnezdi. Odmara i čudi između talasa svetlosti i tame. I samopreračunava dosadnim brojkama, poznatim i nepoznatim statistikama i treperenjem knjigovodstvenog znakovlja. Simboličkih razmena i zamena simbola. Možda i ne znajući da je svaki pojedinac po sebi – jedan smisao. Biblijski ukoričen u nisku duboko unutrašnjih pokretača njegove duše. I tela, koje se besciljno klati između oklevanja i pohote. Na osetljivom mestu ritamskog pripajanja jednog daha drugom. Na vremenskom pojilu uzneverenih sličnosti. I njihovih poremećenih, gotovo nepomirljivih, odnosa i veza sa razlikama.

Smisao je, govorili su religiozni filozofi, oblast verovanja. Iz koga mora biti isključen svaki oblik čulnosti. I sve pretočeno u zamišljenu sliku. Kao moguće iznenadno prikazanje odabranih. rečitih, ali i dobro lektorisanih, svedoka. Njihovu prvopozvanost ne priznaje ni jedan istinski pesnik. Ma kako i ma koliko se trudili da ih zavedu. Za sobom, ili u svojim knjigama.

Pesma je uvek više stanje. Najviši nivo i stadijum bestelesne strasti. Vrh, ili apogej, kako su govorili Stari Grci, svega i svakoga. Pa, čak i onih koji tu strast nisu osetili. Zalutavši u magli sopstvenog bića. Među rečima, znakovima, pričama i njihovim limesima. I nenapisana pesma je to stanje. Ona uvek postoji i nikada se ne govori naglas. Slobodna je i nesahraniva. Smisao smisla je neporeciv i njegov nemušti komentar.
 

 

Copyright © by Balkanski književni glasnik – BKG, 2008.
CIP – Katalogizacija u publikaciji, Narodna biblioteka Srbije, Beograd 82
BALKANSKI KNJIŽEVNI GLASNIK, [Elektronski izvor] / Glavni i odgovorni urednik Dušan Gojkov.
– Elektronski časopis. Način dostupa (URL) http://balkanliteraryherald.com
ISSN 1452-9254 = Balkanski književni glasnik (Online)
COBISS.SR-ID 141175564
BKG 6 / 2008. Sveska 19.

Nazad