ZORICA JEVREMOVIĆ

Zorica Jevremović (1948), dramaturgiju diplomirala na Fakultetu dramskih umetnosti 1975. Piše za pozorište i o pozorištu, pozorišna i video rediteljka, intermedijalna teoretičarka.
Dramaturgijom se bavila u alternativnim i neformalnim grupama pozorišta i filma: KPGT (1980-1990), Art-film (1981-1983), Nova osećajnost (1984-1985), Preduzeće za pozorišne poslove (1992)
Kao zagovornica jugoslovenskog kulturnog prostora istraživala kulturnu istoriju i teološko običajno pravo multinacionalnih i više konfesionslnih sredina u SFRJ: Dubrovnik (1976-1980), Perast (1981), Povlja (1982), Tacen (1981-1984), Poljica (1986-1990), Dečani (1981-1989) Zjum (1990).
Uređivala alternativne naučne zbornike iz književne istorije objavljene u „Književnosti“: (Sava Mrkalj -1984), (Sv. Sava –Hilandar- 1988), (Vatroslav Jagić-1990).
Bila urednik za medije u „Književnim novinama“ (1982)
Osnivala alternativna pozorišta koja su funkcionisala kao „pozorišta kvarta“ u getoiziranim zajednicama, na mestima koja ranije nisu bila pozorišno aktivirana: „Ulično dečije pozorište“ u Skadarliji (1985), „Džepno pozorište M“ u psihijatrijskoj bolnici „Dr Laza Lazarević“ (1993-1995), „PUT 5a“, feminističko pozorište u Autonomnom ženskom centru protiv seksualnog nasilja (1997-1998).
Početkom poslednjeg rata bila aktivistkinja dveju antiratnih grupacija: „Civilnog poketa otpora“ i „Beogradskog kruga“ u okviru kojih je izvela više kulturoloških projekata.
Objavila knjige iz multimedijalne teorije i pozorišne drame: „Raspad sistema“ (2000), „Semiološli krugovi“(2001), „Četiri predratne drame“ (2001), „Spotovi nostalgije“ (2006, „Četiri predratne drame“, drugo prošireno izdanje (2006): „Na stanici“-1968, „Oj, Srbi’o, nigde lada nema“ – 1971, „Kopile 1948-1968“ – 1987, „Fjodorova devojčica“ – 1991, „Balada o devojačkom odelu“ (2006).
Članica je Saveza dramskih umetnika Srbije od 1978.
 

Stripovska storija o dve princeze
work in progress
(stare fotografije kao gradivni element foto-stripa)

Revija za ružičasti strip: U jednoj pulskoj frizernici, pre trideset godina, u toku trajanja pulskog filmskog festivala, došla sam do italijanskog nedeljnika Bolero. Podnaslov nedeljnika je glasio - „Sentimentalni fotoromani, reportaže i aktuelnosti“. Datum - 2. juli 1978. Na koricama velika fotografija u boji Grejs Keli sa ćerkom Karolinom na nekom prijemu, natpis na levoj strani „Svadba godine“, ispod velikim slovima najava iz sadržaja tabloida „Jedan izuzetan fotoroman sa pravim slikama princeze Žino i Grejs“, potom mala fotografija u boji Žinoa i Karoline, a ispod nje natpis „Romansa o Karolini“.

U to vreme ono što se danas imenuje tabloidom bili su nedeljnici namenjeni ženskoj populaciji bez posebnog žanrovskog određenja. To nisu bili ženski listovi za modu, kuvanje i ženske savete a ni erotsko profilisani skandal žurnali. Bili su to rubni novinski izdanci mitologije za žene, u kojima su fotoromani imali noseću ulogu. Nešto što pripada zabavi, i zamenjuje intelektualne potrebe čitateljki, nešto na granici dobrog ukusa i čežnje za eteblirano dobrim iz elitne umetnosti. Ono što se moglo zvati ružičasta revija, u kome skandali i fotografije paparaca nisu prelazili granicu žute štampe, bili su u najbenignijem smislu deo takozvane bulevarske štampe. Bolero se prodavao i u pulskim novinarnicama: u Istri je bilo uvreženo višejezično ponašanje, italijanski je bio ravnopravni jezik u samousluzi, u novinarnici, u bolnici. Ali ove ružičaste revije najčešće su se razgledavale u frizernicama, kozmetičkim salonima i postojećim salonima za lepotu. Žene bi razmenjivale utiske o viđenom i svaka bi dodavala svoju priču na otšampanu. Ružičaste revije su dugo trajale po izlasku, video se trag prstiju od mnogobrojnih prelistavanja. A kad bi strip-siže poput ovog o princezi Karolini bio ostvaren u dosluhu sa događanjima iz „visokog“ društva, razbibriga čitateljki se činila bajkovitom.

Gledajući iz ugla frizerskog salona ovaj foto roman gde se žene ulepšavaju za dan-dva-tri, gde je prolaznost vremena deo zbivanja bez koga frizernica ne postoji, Bolero se tvorio žurnalističkom prečicom u vremenu između pranja kose i ulaska pod haubu. U to vreme nije bilo feniranja, ni nadomeštanja kose, ali ni videa ni komjutera. Dok su žene čekale na red za ulepšavanje, Bolero im je bio odskočna daska za odlazak u slikovnu fikciju. U nedostatku insitucije namenjene ženama, u to vreme nije bilo ženskih nevladinih oranizacija niti radionica za medijsko prosvećivanje, frizernica je postajala masmedijski kutak. A u to letnje doba odvijanja jugoslovenskog filmskog festivala u Puli, Bolero je postajao simbol drugačijeg, urbanijeg života tamo negde, u kapitalizmu, otklon od rustične partizanije koja nije donosila ništa ugodno, prijemčivo za nasušnu žensku maštovitu motivaciju.

Da se posle trideset godina uloga frizernice u običajnom pravu masmedijskog života žena u tranziciji nije bitno mnogo promenila, svedoči poslednji broj srpskog ženskog tabloida Glorija, od 9. januara 2008. na koji sam naišla dok sam radila na ovom tekstu. Na str. 112 stoje dve fotografije Grejs Keli – prinčevski par od Monaka i kadar iz filma „Držte lopova“ – uz tekst o kineskoj kretorki Veri Vong koja je „za izložbu posvećenu preminuloj monačkoj princezi, Grejs Keli“ napravila haljinu njome inspirisanu.

Fotografija kao foto-stripovska sličica
: Postoje tri podvrste stripa nastalog sa fotografijama kao stripovskim sličicama: foto-roman, film-strip i strip od gotovih fotografija, fotografija koje nisu pravljene za predstavljeni foto-strip.

U ovom broju Bolera nailazimo na nekoliko foto-stripa sa istim fotografom i režiserom. Da li su fotograf Remo Zolezzi i režiser Cesare Canevari bili stalni saradnici Bolera, to i nije pitanje. U ovom broju, tri foto-stripa su potpisali, svi liče jedan na drugog, dati u šest-sedam sličica, u pet-šest table. Iako se foto-roman smatra nižom vrstom slikovne komunikacije, u jednom foto-stripu je i Ornela Berti, u to vreme ime i u italijanskoj kinematografiji. Ostali glumci u foto-stripovima su nepoznati široj filmskoj javnosti. Tako i glume ako se poluanfas glumca pred kamerom može podvesti pod glumu. Prisutan je napor da se nevelika radnja sižea foto stripa smesti u nekoliko tabli. To htenje ne doprinosi uživanju, foto-stripovi su stiroporni, hladni. Očito da stripovska sličica u ovom tipu foto-romana funkcioniše po principu slike sa filakterom koja je deluje više kao dosetka, podsećanje, ukras iz crtanog stripa. Nizanje fotografskih sličica ne podstiče zbivanje iako se obraća pažnja na rakurse. Retki krupni planovi više podsećaju na samostalni crtani strip-tablu no na fotografiju koja može da prenese upečatljivu vizuelnu komunikaciju. Dejstvo foto-romana je inače nisko, gledateljke očas prelete sled ovih sličica, zadovoljstvo je pogon da se razgleda sledeći foto-roman.


Film-strip je svoje nastajanje zahvaljivao ogromnoj popularnosti filmova poput King Konga ili Frankenštajna. Tako je posle filma King Kong E.B. Schoedsacka i M. C. Coopera iz 1933, ista radnja postala siže u Cravathovom istoimenom stripu, da bi stripovski Frankenštajn nastao po filmu Frankenštajnovo prokletstvo 1957. Terence Fishera gde su kombinovani filmski kadrovi sa crtanim filakterama.

Za sled davno snimljenih fotografija koje tvore treći tip foto-stripa, idealni primer je ovaj iz 1978 - Romansa o Karolini.

Starim fotografijama u stripovsku tablu: Biografski sadržaj foto stripa Romansa o Karolini u 16 stripovskih tabli prepliće dve biografije, majke i ćerke, Grejs Keli i i Karoline Grimaldi di Monako. Na prvoj tabli, početak foto stripa u dve sličice predstavlja bebu Grejs i bebu Karolinu. Ispod njih, važan oblik stripovske sličice u ovom foto stripu – crni kvadrat u kome se ispisuje tumačenje stripa ili tekstom nadomešta radnja izmeđju sličica – govori o svrsi stripa: „Ove dve fotografije su snimljene u razmaku od trideset godina; trideset godina koje nose u sebi sve one nade, ambicije i bitke jedne žene koja ja određena da bude „naj“ i otvaraju put ka...“I onda kreće storija o usponu mlade bogate američke devojke kroz brodvejske nastupe do prve epizode na filmu da bi postala partnerka Gariju Kuperu u „Tačno u podne“. U ovom času nam postaje jasno da je muškarac radio ovaj nepotpisani foto strip. On izborom starih fotografija i tekstom potvrđuje da ova „ponosna, isuviše ponosna devojka koja hoda kao kraljica“ dobija s razlogom holivudsku etiketu „ledena Grejs“ postavši jedna od najplaćenijih glumica. Ali, ona je rođena bogata. Piše autor foto stripa: „Ona traži nešto više, niko je ne razume, samo ona zna šta želi da postigne“. Iako upoznaje najbolje reditelje i najveće filmske starove, ni Hičkok ni Keri Grant je ne dovode u zonu ushićenja kao princ Renije koga upoznje u Monte Karlu gde je Hičkok doveo kao junakinju svog novog filma „Držte, lopova“, koja je, inače - kraljevskog porekla. Autor foto stripa se ne libi da uvede motiv sudbinske predestinacije: Grejs igra lik „kraljevskog porekla“ jer ona hrli u zarljaj jednom stvarnosno princu. Na tabli br. 5 u tekstu koji objašnjava radnju kaže se da je princ „pre svega dobra partija“. Foto strip dobija na melodramskom angažmanu.

Autor koristi sve vrste starih fotografija: dvorske fotografije, razglednice Monte Karla, fotografije iz filmskih publikacija, fotografije iz privatne zbirke Grimaldijevih, fotografije „paparaca“ i po koji crtani amblem Grimaldijevih. Crta povremeno filaktere, koristi sve pravougaone formate za filakterski tekst ili tumačenje nepostojeće radnje između dve sličice.

Na tabli br. 9 ulazi druga princeza u fotostripovsku priču – Karolina. Tu se kao u zapletu prepliću priče dve pinceze, Grejs i Karoline. Jedna dramska priča o princezi gura drugu priču. Ideja autora je konačno jasna, on priča bajku o princezinoj princezi. U tabli br.10, posle tri fotografije s venčanja, tabla biva upotpunjena fotografijom poštanske marke - koja predstavlja novi bračni par.

Na tabli br. 13 među fotografijama Karoline i i njenih zabavljača gde Filip Žino počinje da se izdvaja kao dominantni muški lik, nalaze se i dve intermedijalne fotografije: dve čitateljke listaju Bolero koji na naslovnoj strani donosi fotografiju Karoline i Žinoa sa neke večere. Sa te večere su i fotografije ispod ovih, u narednom redu table, tako da se intermedijalnost ostvaruje unutar table, koliko i unutar čitavog Bolera. Dve čitateljke komentarišu očito članak o ovom poznatom džet set paru, pa sledi dijalog između njih dve kako je Žino „stariji od nje sedamnaest godina, da je kolekcionar flertova i da nema čuveno poreklo“. Udvajanje fotografske medijske priče, interpoliran medijski komentar unutar fotostripske storije, pravi je medijski dragulj ovog foto stripa. Flash forward kao fash back. Koliko je autor bio svestan massmedijskog delovanja foto stripa u Boleru, govori i nekonkretizovano mesto u kome čitaljke prelistavaju ovaj ženski nedeljnik. Mogla je to biti i frizernica, mesto gde sam i ja došla do ovog primeraka nedeljnika.

Posle francuskog stripa „Mirliton“ (1972) gde istoimeni junak, tigar Mirliton, „propadne“ kroz okvir šeste stripovske slike a ctači Koven i Mašero naznače numaracijom da se epizoda nastavlja „za nekoliko stranica kasnije“, za autorku ovog teksta Romansa o Karolini poseduje najzanimljiviju stripovsku podstrategiju proširenja sripovskog sižea. Naime, posle table br. 12 dolazi do prekida foto stripa, umetnut je blok „ljubića“, ženskih priča među kojima je i jedan elitni tekst literate Gustava Flobera – „Madam Bovary“. Tačnije jedan isečak iz proslavljenog romana. Posle njega nastavlja se sa spomenutom tablom br.13. Romansa o Karolini, do kraja.

Potraga za kraljem dešava se skoro do samog kraja stripa. Engleski princ Čarls je najbolja kraljervska partija za majku princezu, ali ćerka princeza ima neku svoju varijantu. Na poslednjoj tabli stripa, br. 16, u filakteri stripovske sličice vidimo Žinoa koji kaže „Vremena su se promenila... Kraljevske visosti se mogu udavati za ljude u koje su zaljubljene“. Ali, autor foto stripa ne prelazi preko fantazma majke princeze i upisuje joj tekst da „majka podjednako brine kako će odigrati kraljicu-majku“, ispod sličice majke i čerke koje idu u kupovinu mladine haljine za venčanje. Po autoru foto stripa majka je „izgbila bitku“ ali „tu je princeza Stefanija koja je uzgleda poslušnija od svoje starije sestre“. Poslednja foto sličica prikazuje udatu Karolinu sa mladoženjom u prostoriji dvorca Grimaldijevih u čijoj pozadini stoji portret majke princeze. Tako se udvajanje dva života princeza, majke i čerke, završava u znaku majke princeze, uz propratni tekst – „Grejs može da računa da će Stefanija ostvarirti njene ambicije: i posle svega Čarls iz Engleske je još uvek neoženjen“. I tako je bajci o princezinoj princezi stavljena tačka.

Govor tela princeze: U sledu ovih fotografija telo se pokreće na klik fotografskog aparata i odgovara tipu i formi date fotografije: fotografija iz porodicnog albuma Grejs Keli, fotografije iz sveta holivudskog filma, filmski kadrovi, svadbene fotografije u Kneževini Monako, privatne fotografije iz života porodice Renije, fotografije paparaca, kraljevske fotografije s engleskog dvora princa Čarlsa, fotografije amblema kneževine Monako, razglednice kneževine Monako, fotografije kneževske porodice namenjene štampi. Sve one prepliću fotografsku priču o moći fotografije kao medija. Fotografija je svedok prošlosti, koliko i sadašnjosti. Izostanak fotografija iz života Grejs Keli udato Renije i njene ćerke Karoline bi bio tamna mrlja u njihovoj biografiji. Stoga, stripovske replike u filakterama ovog foto-stripa doobjašnjavaju samo ona mesta gde nije bio prisutan fotografski aparat. Obe princeze su prestavljene kao figure za fotografisanje. Tako je buduća princeza Renije a tadašnja filmska glumica prikazana je u nežnoj pozi ljupke, neiskusne mlade žene, a njena ćerka princeza, Karolina od Monaka, kao zbunjeno devojče željno zabave izvan kneževskih dvora. Tu nema nigde istinskog osmeha, sve je poza. Telo je suspregnuto u akciji lične predstave. Bez odeće, šminke, frizure, teško bi bilo zamisliti princezu, i princezinu princezu, u kakvoj opuštenoj, životnoj situaciji. Ova ženska tela su markirana položajem i ulogom žene na kneževskom dvoru.

Ali, osim ovog afeminističkog trenda, što je za ukuse današnjih analitičara relevantni minus, foto-strip Roman o Karaloni zrači subkulturnom aurom. Njegov značaj je u njegovoj marginalnosti, rubnoj umetnosti stripovskog žanra i fotografskog medija. To što nedostaju podaci o autorstvu ovog vrlo velikog medijskog posla - govori u prilog njegove alternativnosti koja ne poznaje korisničke granice.
 

 

Copyright © by Balkanski književni glasnik – BKG, 2008.
CIP – Katalogizacija u publikaciji, Narodna biblioteka Srbije, Beograd 82
BALKANSKI KNJIŽEVNI GLASNIK, [Elektronski izvor] / Glavni i odgovorni urednik Dušan Gojkov.
– Elektronski časopis. Način dostupa (URL) http://balkanliteraryherald.com
ISSN 1452-9254 = Balkanski književni glasnik (Online)
COBISS.SR-ID 141175564
BKG 6 / 2008. Sveska 19.

Nazad