BOJAN BOSILJČIĆ

Roden je oktobra 1957 u Beogradu u znaku Škorpiona
Novinar, pisac (nikako književnik), muzičar, stolar, putnik.
Napustio Pravni fakultet na trećoj godini.
Objavljene knjige: »Uzaludni«, roman, 1992,; »Moraš me jednom opet ovde dovesti«, priče, 1993; »Đavolji kolosek«, roman, 1995.
Oba romana u godinama objavljivanja bila u užem izboru za NIN-ovu nagradu.
Dvadeset godina radio u Televiziji Beograd. Početkom devedesetih prelazi u Redakciju za kulturu. Tu pokrenuo magazin Metropolis, novembra 1993, najstariju i najbolju emisiju iz kulture u medijskom prostoru Srbije, koja se emituje do danas (februar 2006).
Autorski serijal Razgolićeni grad u čijih se dvanaest epizoda, od februara '97. do septembra 98, moglo pratiti arhitektonsko, urbanisticko i kulturno degradiranje Beograda bio i ostao jedini u svojoj vrsti.
Petog oktobra 2000, kao član štrajkačkog odbora sindikata Nezavisnost, prvi se pojavio na ekranu Nove RTS čime je započela njena sadašnja istorija.
U decembru 2001, pokrenuo i godinu i po dana uređivao magazin Ex Yu kult, u kome su gledaoci u Srbiji, kroz ekskluzivne priloge dopisnica ( žene drže do kulture, da se ne zavaravamo) iz Ljubljane, Zagreba, Sarajeva i Skoplja mogli da prate kulturnu produkciju, fenomenologiju i stanje duha u zemljama nekadašnje Jugoslavije. Takve emisije ni do danas nema ni na jednoj od televizija pomenutog prostora. Na TV Beograd Ex Yu kult prestao da se emituje zbog nedostatka novca za honorare...
U maju 2005, zbog intervjua u kome je kritikovao aktuelnog direktora RTS-a, otpušten. Beše to prejaka reč za direktora. Tužio je kuću, i taj spor dobija. U međuvremenu slobodni novinar - bez staža, bez zdravstvene knjižice - za privatnu producentsku kuću snima minijature o ribolovu. Pantha rei, moj Heraklite!
Gitaru svira od dvanaeste godine (klasična tehnika). Na Stradunu, leta '77, pevajući na Onofrijevoj česmi, zaustavio pešački saobraćaj od Pila ka Pločama. Više od polovine slušalaca mislilo da je to taj Ibrica.
Sa horom »Ivo Lola Ribar«, leta '88, pevao u lionskoj operi, u predstavi »Aida« u rimskom amfiteatru iz I v.n.e.
Od orahovog i hrastovog drveta ume da napravi svakakve stvari.
Više od četrdeset puta prošao maršrutu od Kopra do Dubrovnika i Kotora. Boravio na većini ostrva hrvatskog primorja, kao i na poluostrvu Pelješcu.
Poseduje mašinu za kucanje ROYAL, model 1937.
Knjige su mu mahom u prvom licu; novinski tekstovi nikada.
Žena mu se zove Bojana.
Od ukidanja viza letuju u Rovinju.
Poznaje svaku ulicu Beograda.




 

KLJUČ U RUKE

 

Poneka noć prođe. Druge uglavnom ne. Ulica je nekad bila od onih gospodskih. Ali sada se trzam u snu; nešto je, u tom neprekidnom toku dole, postalo nepodnošljivo. Iz godine u godinu motori izduvne cevi prljave gume penju se ka meni.
I soba u kojoj spavam: visokih zidova sa kojih se sprala boja i sada senke farova huje preko tih praznih, prljavih prostora. Gledam ih. Gledam te senke. Kad ustanem – ustajem, naime, noću – parket, stari, hrastovi parket muklog zvuka, krcka pod mojim bosim stopalima. Nemam nameštaja. Poneka stolica, uz zid, i stubići sa gipsanim glavama, radovima moje bivše žene, vajarke. Neke mi je glave ostavila kada je otišla. Ali to je bilo davno. Ne sećam se tog odlaska. Ali ljubavi se sećam. I toga kako se ona gasila. Ljubav. Kako je mojoj ženi počinjalo da smeta što sam je ujutru probudio a htela je još da spava. To je bilo teško gledati. Ne odlazak. Većinu glava i nameštaja je odnela. Mislim, to je u redu. Šta čovek da radi sa tolikim glavama i nameštajem?
I tako sam odlučio da renoviram stan. Meni nije smetalo. Ali bilo mi je žao stana. Građen je davno, sa lepšim namerama. Možda mi je taj stan bio prijatelj, to sam hteo da proverim.
U dnevnim novinama koje su bačene ležale ispod ormančića za cipele, ne gledajući datum, prepoznajući neke od vesti, prelazeći ravnodušno i preko njih i preko onih koje su mi bile sasvim nepoznate, pronašao sam oglasnu stranu i u njoj tu privatnu firmu koja je nudila baš ono što mi je trebalo. Ključ u ruke - pisalo je. Okrenuo sam broj. Svidelo mi se to: ključ u ruke. A gde inače?
Došli su sutradan: preduzimač u ljubičastom odelu i njegov predradnik. Pustio sam ih unutra.
»Cakum-pakum«, rekao je preduzimač posmatrajući sve te zidove plafone svetlarnike. »Mi vam garantujemo«, kezio se brišući palcem i kažiprstom uglove usana, »da će vam se jako dopasti kako ćemo uraditi vaš stan. Biće apsolutno savršeno. Apsolutno.« Zagladio je unazad sveže opranu kosu nalik na vunu koja mu je padala preko ušiju. Kosa se vratila na uši. »Vrlo lep stan«, dodao je, »vrlo lep«.
Predradnik je merio vrata i prozore. Starinska vrata, šira od uobičajenih. Danas se ne prave takva vrata.
»Imate li posebnih želja ili ćete sve prepustiti nama?« upitao je preduzimač naslanjajući se na jedan od stubića sa glavom. »Uzgred«, zainteresovao se, »imate gde da živite dok mi vašarimo ovde?«
»Imam«, rekao sam.
»Mesec dana«, rekao je preduzimač. »Stan je veliki. I visok.«
»Imam«, ponovio sam.
»Vrlo dobro!« pljesnuo je rukama. Stubić sa glavom se zaljuljao. On se trgao i rukama umirio glavu: »Ne smemo dozvoliti da umetnost strada!« Iskezio mi se u lice. Odmaknuo sam se korak:
»Kada ćete početi?«
»Sutra«, rekao je otkrivajući svoje dlanove, »ako nemate ništa protiv?«
»Sutra?« ponovio sam. Kroz zavesu se, na drugoj strani ulice, nazirala seda glava starice koja je sa balkona tresla stolnjak i gledala dole prateći let svojih mrva. »Sutra?«
Preduzimač me posmatrao sa zanimanjem i nestrpljenjem:
»Da, da, sutra, zašto čekati sa ovako lepim stanom. Lepim, premda oronunlim. Ali mi ćemo...«
»Sutra«, rekao sam. »Počnite sutra«.
»Odlično«, pljesnuo je rukama i ponovo se iskezio. »Ekipa će doći u osam.« Namignuo mi je poverljivo: »Spakujte se do tada. Neumoljivi su kad počnu da sklanjaju nameštaj.«
Starica sa balkona je ušla, zatvorila vrata i navukla zavesu.
»Spakovaću se«, rekao sam.

Bili su tačni. Preduzimač je bio užurban, raspoređivao je ljude, pokazivao sobe, označavao slaba mesta u parketu, mahao rukama. Stajao sam, sa svojim koferom uz jedan zid, i posmatrao. Predradnik je seo na stolicu i pušio. Radnici su unosili kofe, četke, mašinu za hoblovanje, konzerve sa lakom, šmirgle, špahtle, merdevine. Preduzimač mi je prišao:
»Stan je u sigurnim rukama. Bićete fascinirani rezultatima.« Coknuo je jezikom i ispružio dlan: »A sada ključeve, molim! U dva primerka«, dodao je, »za predradnika i mene«.
Izvadio sam ključeve iz džepa i komplet rezervnih iz fijoke pisaćeg stola kojeg su dvojica radnika već vukla ka kuhinji.
»Taaako!« preduzimač je bio zadovoljan. »Budite oslobođeni svake brige. Biće ovo mali Tadž Mahal kad se vratite u njega!« Poveo me do vrata i otvorio ih:
»Lepo se odmorite u gostima!«
»Ne idem u goste«.
»Ne u taj ćošak!« doviknuo je preduzimač mladom, bubuljičavom radniku koji se mučio s komodom, »uz onaj zid!« Okrenuo se ka meni: »Pa dobro...« Pružio mi je ruku: »Momci su mladi«, pokazivao je palcem iza sebe, »treba im stalna kontrola. To je moj način rada«, opet je namignuo, »tako je temeljnije«.
Okrenuo sam se i stao da se spuštam niz stepenice. Vrata se zatvoriše za mnom. Ključ u ruke.

Hotelska soba gledala je u oljušteni zabatni zid susedne zgrade i u dvorište sa kontejnerima za đubre po kojima su rile gradske mačke. Mesečni najam takve sobe bio je jeftiniji od one sa pogledom na park. Park sam dobro poznavao; odrastao sam tu.
Jednom smo, moja bivša žena i ja, tragajući za hotelom u unutrašnjosti u kojem bismo proveli neki predugi praznik, nabasali na ovakvu sobu. Bilo je kasno za nastavak vožnje, i hotelski momak se snebivao dok smo se ona i ja ogledali po masnoj sobici razdvojenih kreveta, bez kupatila, bez duše, bez ičega. »To je sve što imamo«, rekao je momčić, »praznik je«. Znali smo da je praznik ali nismo mogli u tu sobu. I kad smo prolazili pored recepcije, devojka koja je stajala za pultom, sećam se njene plave, kratke kose, pozvala nas je: »Apartman 402 je noćas slobodan. Neki su ga ljudi rezervisali od sutra.« Pružila mi je ključ: »Tako ste lepi«, rekla je. »Ostanite kod nas«.
A kad smo ušli u apartman, dočekao nas je sa svim svojim foteljama, trosedom, televizorom, mini-barom i ogromnim krevetom sa koga su se kroz prozor videle krošnje platana u praku. Moja bivša žena je samo uzdahnula i stegla me za ruku. Držali smo se za ruke, tada, dok smo ulazili u aparetman 402. Bili smo lepi, i ja se sećam toga.

Posle nedelju dana odlučih da svratim u stan. Znao sam da je počeo preobražaj i želeo sam da uhvatim taj momenat kad se nešto pokreće. Zazvonio sam i otvorio mi je jedan od radnika:
»Da?«
Objasnih mu da sam vlasnik stana i utom se iz unutrašnjosti začuo preduzimačev uzvik:
»Samo napred, samo napred, neka vas ne iznenađuje nered«, govorio je zadihano preskačući letve i kofe, »to je, znate, uvek tako.«
Rukovali smo se. Ruka mu je bila znojava.
»Došli ste ranije. Pretpostavljam da nije žurba u pitanju?«
Radnici su iz moje sobe iznosili garnišnu. Četiri i po metra. Sklonismo se da prođu. Parket je bio skinut, sobe su delovale preorano. Preduzimač se osvrnuo preko ramena. Neki su radnici let-lampom ljuštili boju sa kupatilskih vrata.
»Vidite«, rekao je tražeći cigarete po džepovima, »sve teče po planu. Ali«, zastao je paleći cigaretu, »ne bi valjalo da se uprljate.« Povukao je dim i ispustio ga: »A i ja volim kompletna iznenađenja. Sećate se«, namignuo je, »mesec dana.«
Osvrnuh se po sobi. Stakla su bila ušljiskana krečom.
»Mesec dana«, rekao sam. »Doviđenja«.
»Svakako, svakako«, potapšao me po ramenu i otišao u kupatilo. Nisam video veš mašinu. Izađoh iz stana.

Krenuše kiše. Iz hotelske sobe čulo se kako kaplje na lim. Kap kap kap kap. Đubretari su noću praznili kontejnere. Mokri miris nafte iz izduvne cevi đubretarskog kamiona prodirao je u sobu. Čitao sam stare novine.
Iako sada ne znam ni gde moja bivša žena živi, iako je sve što je vezano za naš zajednički život svetlosnim godinama udaljeno od mene, ja, opet, često mislim na nju. Poneka njena reč. Ili pokret. Voleli smo se. Sasvim sam siguran u to. To je van svake sumnje. Ono što ne znam to je momenat kad se ljubav okrenula u obrnut smer. Mnogo toga smo pokušali. Ali ništa nismo uspeli, moja žena i ja. Ljubav je otišla. Ali u meni još uvek zaleđene stoje topole pored puteva kojima smo se vozili, neke male reke, i kuće koje mi u tim prolascima nisu ništa značile. Teško mi ide privikavanje na to da prošlost tako jako boji moju budućnost bojama nedostižne, daleke prozračnosti onih dana koji čak više ni ne pripadaju meni, ali koji ne žele ni da me napuste već samo rastu u pamćenju kao gromade okamenjene pene, večni kao mali kosturi leminga duboko u arktičkom ledu.

Dve nedelje kasnije odlučih da opet svratim do stana. Otvorio mi je preduzimač. Nije se osmehivao.
»Zar nismo rekli mesec dana?« upitao je.
»Da«, rekoh, »ali prolazio sam ovuda pa sam mislio da...«
»Dobro, dobro, udjite...«
Plafoni su bili blistavi. Gipsani radovi na njima bogatiji od ranijih. Pločice na terasi bile su nove. Nisam se sećao da smo u dogovoru spominjali te pločice. Voleo sam one stare. Preduzimač me pratio u stopu.
»Molio bih vas da ne ulazite u kupatilo. Prešli smo ga uljanom bojom. Zbog isparenja.«
Nisam ušao u kupatilo. Krenuh ka izlazu sa preduzimačem za petama.
»Još nedelju dana«, rekoh na vratima.
Preduzimač me gledao.
»Možda će nam trebati još vremena.«
»Koliko?« upitao sam.
Preduzimaču se trzala gornja usna. Šmrknuo je.
»Još dve nedelje.«
Skrenuh pogled ka kuhinji. Tamo su bili stubovi sa gipsanim girlandama na vrhu. Dva stuba, na kojima su se videla izbočenja na koja je trebalo da nalegne ploča šanka. Veštački mermer; video sam je naslonjenu na zid.
»Rekao sam da ne želim veštačke materijale.«
Nije se ni pomerio.
»To je pravi mermer. Uverićete se.«
»Još dve nedelje«, rekao sam i okrenuo se. Zalupio je vrata za mnom. Nije to bio pravi mermer.

Nekoliko dana pre roka zazvonio sam opet. Očekivao sam da je počelo čišćenje, i želeo sam da sam rasporedim glave po sobi. Otvorio mi je predradnik. Kroz poluotvorena vrata video sam odsjaj novembarskog sunca na lakiranom parketu i nekakve lukove i arkade umesto velikih, klizećih vrata između soba. Predradnik se nije micao.
»Ja sam vlasnik«, rekao sam. »Hoću da pogledam svoj stan.«
»Ne mogu nikoga da pustim bez šefa.«
Lift, stari lift sa drvenom kabinom u žičanom kavezu mirovao je iza mojih leđa. Sve je mirovalo.
»Pozovite šefa«, rekao sam.
Predradnik se počešao po guši:
»On je na putu.«
Osvrnuo sam se po hodniku: bila je to ta zgrada, prepoznao sam pločice i stepenište i gelendere i sijalična mesta.
»Kada se vraća s puta?«
»Za nekoliko dana«, rekao je predradnik, onda se povukao korak unazad, i zatvorio vrata. Više se ništa nije čulo.
Rešio sam da sačekam zakazani dan i da sa preduzimačem raščistim celu stvar. Na ulici, sunce me je zaslepilo.

Poslednjeg dana, lako sam spremio kofer. Smog je mirisao kroz zatvorene prozore. Otvorio sam vrata hotelske sobe i sudario se sa kolicima punim peškira, plastičnih flaša, krpa i metli. Iz drugih soba čuli su se zvuci usisivača, dovikivanje sobarica, kašljanje. Sobe s pogledima na park. Odgurnuo sam kolica, tek toliko da prođem, i krenuo hodnikom.
U kristalnoj tišini poznatog haustora pritisnuo sam dugme zvonceta. Umesto mog, starinskog, od belog porculana koje je virilo iz bakelitne dozne, sada je tu bila plastična naprava sa imitacijom rubina. Čekao sam. Onda se iz unutrašnjosti začuo zvuk papuča. Vrata je otvorio nepoznat muškarac srednjih godina, u kućnom ogrtaču. Levo rame bilo mu je niže od desnog.
»Da?« rekao je.
Tada sam se setio da pogledam pločicu na vratima. Bila je nova. Moje ime bilo je na njoj.
»Tražite nekoga?« upitao je čovek.
»Da«, rekoh i izgovorih svoje ime.
Muškarac je nosio kućni ogrtač od poliestera, fosfornih boja. Pritegao je gurtnu opasača i šmrknuo:
»Taj sam. Recite.«
U hladnom, zakrivljenom holu šare mermera lelujale su kao paučina. Okrenuo sam se i stao da se spuštam niz stepenice.
Kofer sam ostavio kraj bandere na koju smo godinama naslanjali kese sa đubretom. Bilo je jutro, i kofer je bio usamljen.
Hodao sam gradom. Izlozi su iskrili kraj mene, i farovi automobila. Spuštala se magla. Veče me je zateklo ispred stare kafane u dalekom kraju, gde sam poslednji put bio davno. Uđoh.
Kelner mi je klimnuo i pokazao na slobodan sto. Seo sam i naručio. Kroz stakleni zid kafane, ulica je tonula u mrak. Unutra, gosti su sedeli i tiho razgovarali. U ćošku, do kuhinje, mladić i devojčica u napuhnutim jaknama su se ljubili. Jakne su šuškale i njihova kuvana vina su se pušila. Imali su vremena. Svi smo ga imali. Za stolom do mog, muzičari su, dopuštajući da im se cigarete klate na donjoj usni, uzeli instrumente. Pum pum pum oglasio se bas. Harmonikaš je raspetljavao kaiševe. Gitarista je pritezao žice. Stisnuo je akord, pa nategao treću žicu. Opet udario akord, opet nategao. Pogledao je po kafani. Gosti su pridigli glave. Kelner je stajao i smeškao se. Znali smo da će svakog časa zasvirati.

 

Copyright © by Bojan Bosiljčić & Balkanski književni glasnik – BKG, 2006.

Nazad