DARIO DŽAMONJA

Rođen 18. januara 1955. godine i umro 2001. godine u Sarajevu. Iza njega ostaju knjige kratkih priča: Ptice iz moje ulice, Zdravstvena knjižica, Drugo izdanje, Priručnik, Oni dani, Prljavi veš, Pisma iz ludnice i posthumno objavljena Ptica na žici. Bio je kolumnista u časopisima Slobodna Bosna, Večernje novine, Naši dani, Oslobođenje, Komunistu, Valteru i Valter ekspresu.
Bio je urednik u časopisu Lica, dobitnik je nagrade Veselin Masleša za najbolju knjigu proze za 1985. godinu, te Fund Free Expression Award 1993, Writes Club Madison IIPrizefor Non-fiction 1994 i otkupne nagrade za poeziju Madison 1996. godine.
 

DUH-PISAC (1)


Sve što trebaš u životu je nečije uho, malo polupanje, mrvica osmijeha od koje se može prehraniti cijeli dan

U Americi postoji predivno zanimanje. Ono se ubilo za mene, a ja se rodio za njega. Ghostwriter. Bukvalni je prijevod čuj, ba, mene – prijevod?!) kako i naslov kaže, ali pravo značenje je da se radi o, recimo, piscu iz sjenke koji svoje ideje i talenat prodaje kojekakvim kuntzovima, kingovima, grishamima, crichtonima...Oni dobijaju lovurinu, lovorike i slavu, a njemu daju za akšamluka... Zauhar i njemu i njima. Jeste da zvuči malo i kurvanjski, ali pokušao je on pisati pod svojim imenom, nudio izdavačima rukopise i svi su mu redom odgovarali (ako bi se uopšte udostojili da odgovore) da je izgubljen slučaj za pisanje, da se mani ćorava posla, da se uhvati kakva čestita posla...
Volio bih da i ja imam jednog takvog da ga izvučem iz špajza kad god mi zatreba, platim mu koju lozu, kupim šiljke i stvar riješena.
Da ne griješim duše. Ima ljudi koji se sami nude, baz ikakve nadoknade, ali čim čujem ono: “Moramo jednom sjesti da ti nešto ispričam, samo ti to možeš napisati”, znam da je to neko teško sranje i pitam se je li moguće da ja pišem takve daveže od priča. Ili je to nešto toliko “novo”, kao i moj Trubadur gramofon. A, tako i zvuči. Zato i prekidam takve ponude već u samom startu: “Znam, znam...”
Ipak, kad mi jedan čovjek započe priču, umjesto uobičajenog “ovo ti je živa istina...”, ponudi se da mi ispriča jedan “istinit vic”. Ja se zainteresovah pošto za tu kategoriju književne forme nikad nisam čuo... Elem, neki frajer ti je imao ženu koja je pod bogom milim sve znala, ničim je iznenaditi! Vrati se on s posla i pita: “Znaš li ko je umro?” “Znam”, mrtvo-hladno odgovara ona i nastavlja čupati obrve. “Znaš li ko je dobio otkaz na poslu”, pita za čovjeka koji ni sam do jutros to nije znao. ”Ma, znam”, veli ona ne prestajući puhati u tek lakirane nokte. “Znaš li ko se oženio?” Brijući pazuha ona s dosadom na licu svom liku u ogledalu odgovara: “Ma, znam.” Ne da se on, pa je pita: “Znaš li šta sam jutros doručkovao?” Ona ga gleda kao zadnjeg kretena: “Bezbeli da znam”. “Pa, kako, majka mu stara, i to znaš?” Ona upire drškom u njegovu kravatu: “Pače. Još ti je mozak na kravati.”
Frajer naskroz povilenio. Kad se vrati s posla ćuti, prihvati se kašike i pokusa ručak, svali se na kauč da malo ubije sovu, ali, ne lezi vraže - ona ne samo da po cijeli dan gleda meksičke “sapunice”, nego i reprize... Digne se i protalaha po gradu: sreće ljude, gleda u izloge, sjedi u kafani i sluša šta se priča, ali ga strah otići kući i opet upitati: “Znaš li...?”
Jedan dan mu pade nešto na pamet i mada pomisli: “Jesam li ja ovo načisto poludio?” Ode na selo i kupi kozu, strpa je u vreću, pa u gepek, a onda, pazeći da ne sretne nikog od komšija, natovari je na leđa i ostavi je u kadi. S merakom se zavali u fotelju, stavi hladno pivo pred sebe, raskrili novine, a kad se ona fištrija vrati s posla on i ne diže pogleda...
Ona othuknu kad je skinula pretijesne cipele, pa ode u kupatilo da skine šminku... Začu se kako je nešto palo na pod i razbilo se i ona ufura u sobu: “Znaš li šta je u kadi?”
On ne odgovori spika, nego povuče dobar gutljaj pive iz flaše, odbi gust dim u njenom pravcu i reče: “Znam!”
Oči su mu se iskolačile čekajući moju reakciju na ovaj “istinit vic”: “I, šta misliš?”
Mada je to bila stara priča koju sam skoro i zaboravio, ja prvo sebe pljesnuh po koljenu, a onda u silnom “uzbuđenju i oduševljenju”, kr’nuh rukom po stolu tako jako da se preturi fildžan s kafom, opalih ga štosom u rame, a njemu naočale spadoše na po nosa.
Mahao sam glavom kao da nikako ne mogu vjerovati onom što sam upravo čuo, a on je, sav napet kao struna treptao očima: “Može li šta od ovoga ispasti?”
Prijekorno ga pogledah: “Može li šta ispasti?” U njegovim očima se pojavi strah. “Čuješ li ti sebe šta govoriš“, nastavih da ga mučim. “Ovo je prva liga! Znaš li šta je prva liga? To ti je ovo što si sad ispričao.”
Njemu zamalo suze ne grnuše na oči. Bojao sam se da će mi zgrabiti ruku da je poljubi, pa je sklonih sa stola. “Ne bih ti lagao. Ovo je prava stvar. Treba to još malo dotjerati – naravno, ali...”
On me žurno prekinu: “Svakako, svakako... nisam ja ni mislio... nego, znaš, eto... palo mi na pamet... Ne ljutiš se?”
Nije bilo teorije da ja platim račun. Izađoh iz kafane. Poslije par koraka začuh njegov glas. Stajao je na vratima i mahao mi: “Daco, znači – može?”
Podigoh palac u zrak kao što se piloti pozdravljaju i krenuh kući. Razmišljao sam kako je ono All you need is love obično sranje!
Sve što trebaš u životu je nečije uho, malo polupanje, mrvica osmijeha od koje se može prehraniti cijeli dan, samo jedna riječ što će te izvući iz bespuća i suhe pustinje vlastitosti u kojoj ti se jekom, sve slabijom i slabijom vraća tvoj glas, a ispružena ruka ostaje prazna, znojava, pa suha, nepotrebna i iscrpljena, gdje nemaš koga upitati: “Sjećaš li se...?”, gdje tebi nema niko uputiti isto pitanje...

***

Dragi moj Ghostwriter-u, moj anonimni prijatelju, moj pišče iz sjene, znam da ti ovo nije bilo na umu kad si mi pričao svoj “istiniti vic”, da si to drukčije zamišljao.
Ako te to imalo može utješiti: zamišljao sam i ja mnogo toga drukčije, ali je ispalo ne onako kao što bih želio nego kao što mora.

 

Copyright © by Dario Džamonja & Balkanski književni glasnik – BKG, 2006.


Esej o Džamonji objavljen u ovom broju BKG možete pročitati ovde.

Nazad