LAURA BARNA

Rođena je 6. februara 1964. godine u Jazovu (Senta). Objavljuje proze u književnoj periodici. Objavila arheološki roman Protovir (2003.) i knjiga priča Nevolje gospodina T. ili suteren (2006.). U pripremi su roman Sanatorijum pod belim i knjiga priča Tamo neka zanimanja.
Živi u Beogradu; piše gde slučaj odredi.

 

 

PAD

 

Svi su nervozno iščekivali da se popnem, priželjkujući neskriveno moj skori pad. To se i dogodilo. Ipak, ne toliko uobičajeno, redovno, uhodano, ponajmanje brzo. Dogodilo se da sam padao van svih očekivanja dugo; bezmalo večnost je potrajao taj moj nervozno iščekivani pad. Zapravo, dibidus sam smorio kibicere; iznureni, negodujući, odlazili su kud koji, histerično odmahujući rukama; iza njih je ostajala gomila odbačenog đubreta (kakvo se učestalo nađe kod čekalaca), ulepljena pljuvačkom kao tutkalom.
Kad konačno padnem, biće to samo lak i udoban spust, bez ateriranja jer gomila đubreta je zauzimala pozamašnu površ, dokle mi je dosezao pogled. Ali, do pada ima još podosta, mislio sam opušteno, usporeno mlatarajući širom raširenim rukama u pernata krila. Nastojao sam koliko-toliko da opravdam iščekivanja prizemljašâ, upinjao se iz petnih žila da zauzmem ptičju pozu (ili sam barem verovao da je zauzimam), strmoglavljujući se pravac u najzbijeniju gomilu, koja se sad, dok se rasplinjavam u prisećanjima na Da Vinčijeve crteže i makete fantazmagoričnih ptičurina, vidno proredila.
Doduše, ostala je nekolicina najupornijih; mogu lepo iz ptičje perspektive da im prebrojim temena: jedno, dva, tri, četiri, pet, šest – grickaju zanoktice i nokte, pljuckaju izgrickano, trljkaju mokre dlanove o butine; nogama besno otšutkuju ulepljene humke; posle su im ostaci izderane hartije lepršali sa vršaka cipela ili bi se posesivno obmotavali oko nožnih listova, što ih je dodatno razdraživalo; čuo bih odonuda i pokoju sočnu psovku, prigušenu batom nogu; strelovito se uspinjala, kao prasak rasprskavala oko mojih hipersenzitivnih ušnih školjki, ali mi to, začudo, ovaj put nimalo nije smetalo.
Privikao sam se čak i na neuobičajeno dugo padanje; odsustvo gravitacionih sila me nije zbunjivalo, čak ni bajkovito lebduckanje još. Na šta se sve živ stvor neće privići, iščuđavao sam se; na kratkotrajnom iščuđavanju se sve uglavnom i završavalo. Pad mi je pričinjavao osobito zadovoljstvo i to mi je bilo sasvim dovoljno. Jedino me gomilica razočaranih kibicera pomalo zabrinjava; rovare po donjem stomaku kao krtice, i bilo bi fer da bar najupornijim priredim očekivani prizor zbog kojeg su propustili i poslednji tramvaj, jer evo, moj slobodni pad upliviše u novi dan, ponoć je odavno prošla, ulični čistači raskrčuju humke đubreta, prte ih u džakove, odnose nekuda.
Izdržite, još malo, samo što nisam – paaaoooooo! hteo sam da im doviknem ali mi je naprasno ponestalo daha; oćutah kao riba sad već praćakajući se odnekuda slepljenim nogama u skliska peraja. Nisam siguran – letim li ili plivam, o padanju dakako više nije moglo biti ni pomena. Svejedno, novo iskustvo razvuklo mi je usne u razdragan kez; kezim se dodatno obradovan spoznajom kako to odavno nisam činio; dumam, ne vredi, ne mogu jasno da se setim kada li sam se poslednji put smejao načinom iskrenog smejača.
Misli mi uporno podgurkuje nekakav licemerni poltron; odeven je kao i ja, liči na mene, zapravo neodoljivo mu njuška podseća na moju i od tog prizora me spopada jeza. Ali, priznajem, prijatan neki, taj moj novopečeni kez, milina mi od njega, razgoni čak i jezu. I, iako neiskusan po tom pitanju, verujem da me je naprasno skolala sreća. Poltron je zaklopio šakama lice, glavu zagnjurio pokajnički među noge, pada uporedo sa mnom; usput tuguje. Žao mi ga najednom; nespretnjakoviću ne polazi za rukom (niti za nogom) da zauzme pozu za pad te lebdi u mestu kao kakav besmisleni lebdeći objekat, kvari mi prosek, i ako nameravam konačno da dočekam pad, svakako bih morao da otkačim zabušanta.
Jedno, dva, tri … tri … teme? drvo!, no dobro, nije loše ni tri, bez drveta. Tri kibicera, dakle, i dalje iščekuju; ruke su sad uvukli duboko u džepove, povremenim cupkanjem održavaju budnost, ostavljeni na pometenoj čistini kao kakvi kameni samci. Slepa nada ih ne napušta, i sad bih smesta morao nešto da preduzmem, bilo šta, napravim tobož skandal, pogibeljni gaf ili kakav dobar izazov akrobate, konačno, bar malo im priuštim od očekivanog zadovoljstva.
A kako bi bilo da strmoglavim licemernog poltrona – sasvim prikladan prizor, uzgred, zauvek se otarasim napasti što mi samovoljno mutlja po mozgu jer, čvrsto sam bio odlučio, od noćas u svoje srce propuštam samo nju. Dovoljno je da umilnim smeškom kurvinski prošapuće lozinku: s-r-e-ć-a i ja bih bez razmišljanja otkatančio vratanca svojega srca. Izvolite, gospojice Srećo, Srećice, samo napred, pravac – tu, još bih usrdno kružio kažiprstom po levoj polovini grudnog koša.
Na brzinu proveravam stanje stvari s kezom, odlično, tu je, ne mrda, moj je. Ja, Smejač! obradovan sam.
Poltron je zaokupljen tugovanjem. Slepac! Glavu i dalje drži zarinutu među raskrečene noge i mogao bi sad sasvim olako da se otkotrlja nekuda, tako savinut u tugaljivo klupko, daleko, što dalje od nas.
Opa! jedan od trojice kibicera upravo je pao, kolena su mu časom klecnula i – paf! Glava mu ostala zarivena u sveže opalo lišće; uskoro bi moglo svega da ga prekrije jer je u međuvremenu počeo da duva severac i lišće je lepršalo naokolo kao paperje. A možda su mi krila popustila, razdesila se pa odkojekuda ispadaju šarena percad. Da me barem glasne žice nisu izdale, priupitao bih uljudno, pokajnički licemernog poltrona ne čini li mu se listje kao paperje. A i da me nisu izdale, taj me više ne bi čuo. Eno ga, kotrlja se, zlikovac, brzinom svetlosti, nestaje mi iz vidokruga; odlično! Tužni parčići mu poispadali, pa batrgavo kaskaju za njim. Jedna beda manje, mislim ali sumnjam.
Mislim i na dva preostala kibicera; priljubili se jedan uz drugog, održavaju ravnotežu, ne razabirem, nije li ostao jedan ili su ipak dvojica. Svejedno, Jedan ali vredan ili Jedan k’o nijedan. Prezirem krajnosti i ugojene crve sumnje i pravo je čudo ko mi ih sad, u odsustvu licemernog poltrona, gura u mozak. Taj je bez sumnje daleko odmaglio, raspršio obogaljenu parčad tugovana po vazduhu i bestraga zbrisao.
Uspeo sam da padnem u momentu kada su se dvojica kibicera bez svesti skljokali jedan preko drugog, taman pred zabezeknuta lica pridošlica koji su brzinom sužavali krug uokolo žive humke. Nisam mogao da odvojim pogled od opsenjujućeg prizora.
Čekam. Čekamo. Čekaju. Priliku. Da se pridignem. Pridignemo. Pridignu.

Beograd, novembar, 2005.

 

Copyright © by Laura Barna & Balkanski književni glasnik – BKG, 2006.

Nazad