Andrija Matić

Andrija Matić rođen je 1978. godine u Kragujevcu. Diplomirao je, magistrirao i doktorirao na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Autor je romana Nestanak Zdenka Kuprešanina (Matica srpska, 2006) i Šaht (Stubovi kulture, 2009). Bavi se i proučavanjem anglo-američke književnosti. Objavio je više radova iz ove oblasti, kao i studiju T. S. Eliot: pesnik, kritičar, dramski pisac (2007). Živi u Beogradu.
Andrija Matić
   

Elektronski špijun

Stanislav Zlokolica postao je doušnik Državne bezbednosti još dok je bio student, krajem devedesetih godina prethodnog stoleća. Kako se to desilo? Jedne večeri, tokom racije u jednom popularnom beogradskom kafiću, policajaci su u zadnjem džepu njegovih pantalona pronašli paketić marihuane. (Travu je dan ranije dobio od kolege sa fakulteta, umesto novca koji mu je ovaj dugovao za neke diskove. Nije imao nameru da je nosi u grad. Jednostavno, zaboravio je paketić u džepu pantalona.) Zatim su ga uhapsili i odveli u policijsku stanicu. Tamo su ga dežurni inspektori ispitivali o svemu i svačemu, a kada su saznali da je student, pozvali su ljude iz Državne bezbednosti. Ovi su ga kratko saslušavali, a onda su mu ponudili da postane njihov saradnik. Rekli su da će mu zauzvrat oprostiti krivično delo i da ništa neće reći njegovim roditeljima. Zlokolica nije imao kud nego da pristane. Ljudi iz Službe su ga odmah upisali u saradnički registar pod šifrovanim imenom „Tehničar”, pošto je bio student elektrotehnike.

Njegov zadatak bio je da špijunira studente i profesore sa svog fakulteta. U početku mu je sve to delovalo mučno, sramotno, nemoralno, ali je potom shvatio da nema izbora, te da će biti bolje ako u čitav poduhvat uđe sa što manje emocija. Ovakav pristup brzo je dao rezultate. Već u prvoj nedelji saradničkog zadatka Tehničar je otkrio planove nekoliko profesora i studenata koji su na fakultetu želeli da organizuju protest. Sticajem srećnih okolnosti, među zaverenicima je bio njegov najbolji drug koji mu je, logično, rekao sve potrebne informacije, tako da je njegov posao bio samo da nadležnima prenese ono što je čuo od druga. Zatim je prijavio i šest članova „Otpora” koji su nameravali da prekinu jedan ispit. Nakon toga usledila je serija zapaženih akcija u kojima je Tehničar „otkucao” skoro trideset ljudi, što mu je obezbedilo reputaciju pouzdanog saradnika Službe.

Njegova saradnička avantura privremeno je prekinuta 6. oktobra 2000. godine. Tada ga je pozvao njegov pretpostavljeni (izvesni Ranko) i naredio mu da smesta prekine sa radom. Ovu naredbu Stanislav je primio sa pomešanim osećanjima. S jedne strane, bilo mu je drago što više neće morati da špjunira kolege, ali je, isto tako, bio pomalo tužan što se završava najuzbudljiviji period njegovog života.

Pošto je prekinuo s obaveštajnim akcijama, Zlokolica je rešio da završi fakultet. Stoga se zatvorio u kuću, počeo danonoćno da uči i posle devet meseci uspeo da stekne diplomu inženjera elektrotehnike. Mesec dana nakon diplomiranja, uspeo je i da se zaposli – kao serviser računara u jednom velikom javnom preduzeću. Posao je podrazumevao popravku kompjutera, eliminisanje virusa, instaliranje novih programa i opreme. Međutim, to nije bio kraj njegovim podvizima. Nekoliko meseci kasnije Zlokolica se i oženio. Za doživotnu saputnicu izabrao je ćerku svog šefa, neuglednu mršavu devojku kratke kose i krupnih zelenih očiju, koju je upoznao dok je na šefovom kućnom računaru postavljao novi anti-virus softver. Devojka se zvala Ines i bila je pet godina starija od njega. Njemu je tada bilo dvadeset i četiri godine.

Prvih nekoliko meseci njihovog bračnog života proteklo je u savršenoj atmosferi. Vodili su ljubav skoro svakog dana, odlazili u pozorište, šetali, išli na večere, viđali se sa prijateljima. A onda se pojavio i prvi ozbiljniji problem. Jedne večeri Ines je suprugu priznala da ne može da ima dece. Rekla mu je da je sa osamnaest godina izvršila abortus (nesuđeni otac bio je njen profesor matematike), da je tom prilikom došlo do izvesnih komplikacija i da joj je lekar još tada kazao da je zauvek izgubila sposobnost rađanja. To je za Stanislava Zlokolicu bio težak udarac, budući da je u brak sa njom ušao prvenstveno jer je želeo da sebi što pre obezbedi naslednika. Zbog toga su među njima počele da se javljaju sve besmislenije čarke, sa sve oštrijim rečima, pa je on u nekoliko navrata ozbiljno razmišljao o razvodu. Naravno, te misli nikada nisu bivale konkretizovane, nikada se nisu pretvarale u reči, zato što bi u slučaju razvoda Zlokolica ne samo morao da se iseli iz stana, koji je pripadao njegovoj ženi, već bi morao i da potraži nov posao, pošto mu je ženin otac i dalje bio rukovodilac u preduzeću.

Narednih meseci situacija se znatno pogoršala. Čarke među supružnicima postale su ozbiljnije, a Zlokolica je počeo i da sumnja u ženinu vernost. Naime, svake večeri Ines je nekuda odlazila i vraćala se kasno, a kada bi je on upitao gde je bila, ona bi mu ogovarala da je išla sa drugaricama u grad. Pri tom je imala pakostan izraz lica, praćen nekakvim zluradim osmehom, koji kao da je govorio: „Budalo, neću valjda tebi da se pravdam.” Što je najgore, osim te facijalne ekspresije, Zlokolica nije imao nikakav konkretan dokaz za ženino neverstvo, niti je bilo načina da do njega dođe. Pored bračnih trzavica, javljali su se problemi i na poslu. Zbog nove sistematizacije platu su mu smanjili za čitavih dvadeset procenata, a proširili su mu i radna zaduženja, tako da je sada, pored održavanja računara, morao da brine o nabavci opreme, njenom transportu i skladištenju.

Zbog svega toga Zlokolica je često zapadao u duboko očajanje. Naročito u večernjim časovima dok bi kod kuće, sam samcit, čekao svoju ženu. Tada bi pio, uzdisao i satima pokušavao da shvati zbog čega mu se život pretvorio u takvo mučenje. A kada bi se umorio od pića i uzaludnog razmišljanja, legao bi na kauč i obučen zaspao, ne dočekavši ženu da se vrati „iz grada”.

U takvom stanju čovek obično napravi neku glupost, nešto zbog čega se posle kaje do kraja života. I Zlokolica bi verovatno učinio nešto slično da jednog jutra, odmah po dolasku na posao, nije dobio sledeću SMS poruku: „Neka Tehničar dođe ispred svog fakulteta danas u 17:00. Ranko.“ To je moglo značiti samo jedno – njegov stari pretpostavljeni iz Službe, koji mu je davao obaveštajne naloge za vreme studija, pozivao ga je na sastanak.

Ova jednostavna poruka imala je na njega isceliteljsko dejstvo. Odmah je prestao da misli o svim dotadašnjim problemima. Čak se i ljutio na sebe što je dozvolio da ga takve trivijalnosti parališu, da mu oduzmu nadu, da mu život pretvore u vegetiranje prebijenog pacova koji je ostavljen na đubrištu da iskrvari (ovu sliku je, zaista, često imao pred očima dok je razmišljao o sopstvenom životu).

Kada je sat na njegovom kompjuteru pokazao 16:30, uzeo je svoje stvari i sa osećanjem skoro savršene radosti napustio kancelariju. Napolju je padao sneg, koji je on inače mrzeo jer je u gradu uvek dovodio do saobraćajnog kolapsa, ali mu to sada nije izgledalo strašno. Naprotiv, ulice pod snežnim pokrivačem delovale su mu romantično, pomalo misteriozno, što je pred njegov sastanak sa službenikom Državne bezbednosti imalo posebnu draž.

Ispred Elektrotehničkog fakulteta stigao je deset minuta ranije. Naslonio se na Teslin spomenik – prvi put osetivši sudbinsku povezanost sa velikim naučnikom – i počeo da osmatra prolaznike kako bi spremno dočekao svog nekadašnjeg starešinu. Želeo je da pred njim ostavi utisak čvrstog, pouzdanog čoveka, sigurnog u sebe, koji je kadar da izvrši svaki povereni zadatak.

Ranko je došao sa petnaest minuta zakašnjenja. Na sebi je imao crni kaput i sive pantalone. U ruci je nosio veliki crni kišobran sa srebrnom drškom. U odnosu na vreme kada ga je Zlokolica poslednji put video, imao je nekoliko kilograma više, što je bilo najvidljivije na obrazima i podbratku. I kosa mu se od tada značajno proredila. Ali je zato i dalje bio hladan, ozbiljan, kao kada mu je prvi put izdao obaveštajno zaduženje.

„Zdravo”, rekao je Ranko, pružajući mu ruku. „Izvini što kasnim. U gradu je potpuni haos.”
„Nema nikakvih problema”, kazao je Zlokolica. „Sad sam i ja stigao.”
„Ništa, ’ajmo onda do Golsvordijeve. Ima tamo jedan dobar kafić u kojem možemo na miru da razgovaramo.”

Na putu do Golsvordijeve ulice nisu razgovarali o poslu, već o vremenu i saobraćajnim prilikama. Ranko je nekoliko puta ponudio Zlokolici da stane pod kišobran, ali je ovaj svaki put odbijao, plašeći se da bi njegov učitelj mogao shvatiti takav gest kao izraz nedovoljne čvrstine.

Kafić se je bio smešten u prizemlju jedne neugledne zgrade. Sastojao se od dve prostorije različite po kvadraturi. U jednoj su bili šank i omanji sto sa dvema stolicama, dok se u drugoj, većoj prostoriji nalazilo više stolova oko kojih su bile crne kožne fotelje. Osim šankera, konobara i tri mlade devojke, u kafiću nije bilo drugih ljudi. Iz zvučnika je dopirao savremeni crnogorski pop. Ranko i Zlokolica seli su za jedan od stolova u većoj prostoriji, naručili piće (Ranko vinjak, Zlokolica viski), a onda je učitelj nekadašnjem učeniku počeo da objašnjava zašto ga je pozvao na sastanak:

„Verovatno se pitaš zašto sam te pozvao ovako iznenada. E, pa, vidiš, stvar je vrlo hitna. U poslednjih par godina razvijen je nov metod špijunaže. To je špijunaža putem interneta. Do danas to nismo mogli da kontrolišemo, pa se ispostavilo da su mnogi domaći subjekti ovim putem slali poverljive informacije stranom faktoru. Ali je Služba rešila da tome stane na put. U stvari, možda si čuo, više se ne zovemo Služba, već BIA – Bezbednosno informativna agencija. Dakle, BIA je odlučila da osnuje posebno elektronsko odeljenje koje bi se bavilo praćenjem informacija na internetu i sprečavanjem njihovog curenja prema stranim obaveštajnim službama.”

Ranko je uzeo gutljaj vinjaka i promuljao ga u ustima kao da proba neko skupoceno vino iz Toskane. Potom je nastavio:
„Znam, pitaš se zašto sam tebe pozvao. Pa, recimo da je to izraz zahvalnosti za ono što si u prošlosti uradio za nas. A i završio si elektrotehniku, što ti je velika prednost za ovaj posao... Dakle, šta misliš? Želiš li da se aktivno uključiš u odbranu zemlje?”

Zlokolica je bio toliko oduševljen pozivom da je čitavim telom zadrhtao. Čak je i jedan slabašan osmeh bio na dobrom putu da zagospodari njegovim usnama. Međutim, u njegovoj glavi začuo se ozbiljan glas koji je počeo da mu govori sledeće: „Polako, još nije sve završeno. Moraš ostati pribran do kraja. Ako hoćeš da dobiješ ovaj zadatak, ne smeš pokazati nijednu suvišnu emociju.” Stoga nije odmah pristao, već se naglo uozbiljio i upitao:
„Mogu li malo da razmislim? Znate, ja se bavim i drugim stvarima, imam porodicu, prijatelje, posao. Ne mogu sve tek tako da ostavim.”
„Nažalost, nemamo vremena za razmišljanje”, odgovorio je Ranko, gledajući ga pravo u oči. „Moraš odmah da mi kažeš.”
Zlokolica je duboko uzdahnuo i rekao:
„Pa, dobro, ako je tako hitno, onda... šta mogu... prihvatam.”
„Znao sam ja da si ti ispravan momak”, kazao je Ranko veselo i nekoliko puta ga potapšao po ramenu. „Nego, vidi, prvo treba da prođeš malu obuku. Treba da se upoznaš sa nekim tehničkim finesama. Zato sutra posle posla dođi na Banjicu, gde će ti moji šefovi objasniti čitavu proceduru.”

Sutradan, po završetku radnog vremena, Zlokolica je otišao u Centar za bezbednost na Banjici. Portir na ulazu ga je evidentirao i rekao mu da ga očekuju u sali br. 311 na trećem spratu. Kada je ušao u salu, video je Ranka i nekoliko mladih ljudi kako sede za velikim okruglim stolom. Ranko ga je odmah predstavio budućim kolegama i ponudio mu da sedne sa njegove desne strane, što je ovaj prihvatio sa osobitim zadovoljstvom.

Mladi ljudi u prostoriji (trojica muškaraca i jedna devojka) bili su otprilike istih godina kao i on. Mladići su sasvim obično izgledali. Bili su kratko ošišani, tupog izaza lica, sva trojica u farmerkama i starim, ispranim duksevima. Devojka je delovala dosta drugačije. Imala je dugu smeđu kosu koju je neprestano zabacivala pozadi. Nosila je crne pantalone, crni blejzer i belu košulju sa širokom kragnom. Na osnovu njihove spoljašnjosti Zlokolica je zaključio da je devojka došla u Centar pravo s posla, a da su mladići verovatno bili tek svršeni studenti koji još uvek nisu pronašli zaposlenje.

Nepunih deset minuta nakon njegovog dolaska, u salu su ušla dvojica elegantnih, starijih muškaraca, noseći u rukama nekakve zelene fascikle. Svima su poželeli dobar dan, rukovali se sa Rankom i seli na dva upražnjena mesta sa njegove leve strane. Zatim su se predstavili, rekavši svoja imena i funkcije u Bezbednosno informativnoj agenciji. Jedan je bio šef novoosnovanog elektronskog odeljenja, dok je drugi bio njegov zamenik.

Šef je bio stariji i od Ranka i od zamenika. Mogao je imati pedeset godina, najviše pedeset pet. Bio je to upadljivo mršav čovek, bledog koščatog lica i obrijane glave na kojoj su se, neposredno iznad slepoočnica, isticale dve nabrekle žile. Nosio je naočare sa debelim crnim okvirom. Na početku je ukratko objasnio ciljeve novih bezbednosnih mera. Rekao je da su državni neprijatelji pronašli internet kao nov mehanizam za „prodavanje” informacija, da oni putem elektronske pošte, fejsbuka, majspejsa i drugih sličnih sredstava svakodnevno podrivaju bezbednost zemlje i da je zadatak Agencije da neprijatelja u tome spreči. Zatim je predao reč svome zameniku, koji je bez okolišanja počeo da obrazlaže na koji način će saradnici otkrivati razmenu problematičnih informacija:
„Vaš rad će se odvijati u četiri faze. U prvoj fazi otkrićete lozinku potencijalnog neprijatelja. Korisničko ime je uvek, kao što znate, prvi deo imejl adrese i ono će vam na vreme biti dostavljeno. Kako ćete otkriti lozinku? Tako što ćete tokom predstojeće obuke naučiti da koristite specijalne programe koji su razvijeni ovde u Agenciji.”

Zamenik je bio nizak, pogrbljen čovek od oko četrdeset godina. Govorio je kroz nos, kao da čitav život boluje od hronične prehlade. Obrazi su mu bili prekriveni bradom od tri dana, s tim što je njena granica bila pomerena naviše, pa se činilo kao da dlake svoj put ka vratu počinju neposredno ispod podočnjaka.

„U drugoj fazi ćete čitati sadržaj mejlova”, nastavljao je zamenik, „zatim sadržaj poruka na fejsbuku ili majspejsu, i vršićete selekciju bezbednosnog materijala. U trećoj fazi ćete napisati izveštaj o selektovanom materijalu. Narednih dana ćete naučiti kako se to radi. U četvrtoj fazi ćete predati materijal vašem neposrednom pretpostavljenom, a to će biti gospodin Ranko Buntić.”

Zamenik je napravio kraću pauzu kako bi osmotrio buduće saradnike. Bio je smrtno ozbiljan. Oči su mu imale čudan sjaj, kao kod hipnotizera koji se sprema za akciju. Iz nekog nejasnog razloga, najviše je gledao u pravcu Stanislava Zlokolice. Ovaj se, međutim, nije dao zaplašiti. Svaki zamenikov pogled on je dočekao sa dostojanstvenim izrazom lica, odajući utisak stabilnog mladića nadprosečne inteligencije koji savršeno zna šta hoće u životu.

Nakon ovog rata pogledima zamenik je svakom od saradnika dodelio odgovarajuće zaduženje:
„Pošto vas ima petoro, predlažem da već sada ustanovimo podelu posla. Na osnovu podataka koje imam o vama, mislim da je najbolje da podela izgleda ovako: Zlokolica Stanislav biće zadužen za praćenje mejlova na stranim servisima kao što su jahu, gugl i drugi; Milić Ksenija i Trnavac Ljubomir biće zaduženi za praćenje mejlova kod domaćih provajdera; Pustinjaković Jasenko biće odgovoran za poruke i komentare na fejsbuku, dok će Trumbetaš Zvonimir pratiti poruke i komentare na majspejsu. Je li to jasno?”

Zatim je zamenik izložio detaljan program predstojeće obuke – sa tačnom satnicom i temama koje će se obrađivati – da bi izlaganje završio sledećim rečima:
„Dakle, drage moje kolege, sudbina zemlje sada je u vašim rukama. Od vas sve zavisi. Jedna pogrešna procena, jedna mala neopreznost, i čitava zemlja može doživeti katastrofu. To nijednog trenutka ne smete zaboraviti.”

Da je neko tada mogao da zaviri u dušu Stanislava Zlokolice, video bi kako on preživljava složena emotivna stanja. U početku je bio blago uplašen, zato što je pred njim bio rizičan poduhvat od kojeg je zavisila bezbednost zemlje. Zatim je bio srećan, jer je rizičan zadatak poveren baš njemu. Na kraju se iz ova dva protivrečna osećanja rodila nekakva slatka zebnja, koja se ubrzo pretvorila u pravu pravcatu ekstazu. No, kako Zlokolicu nijednog trenutka nije napuštala svest o tome gde se nalazi, ovaj unutrašnji proces se nije mogao primetiti na njegovom licu. Ono je imalo isti dostojanstven izraz kao i na početku sastanka.

Obuka je trajala nedelju dana i odvijala se takođe u Centru za bezbednost. Polaznici su za to vreme naučili kako se kradu lozinke, kako se vrši klasifikacija obaveštajnog materijala, kako se kriju tragovi upada u mrežu, kako se uništavaju podaci ako dođe do infiltracije stranih elemenata i slično. Obuka je bila značajna i po tome što je Zlokolica saznao neke detalje o svojim kolegama-saradnicima. Kako je i pretpostavio, mladići su bili tek svršeni studenti bez zaposlenja. Jasenko je bio diplomirani matematičar, Ljubomir je imao diplomu pravnog fakulteta, dok je Zvonimir Trumbetaš završio arhitekturu. Ksenija, jedina devojka iz grupe, bila je prevodilac za engleski jezik i radila je u Ministarstvu obrazovanja. Za razliku od prvog dana kada se u Centru pojavila u strogom businesswoman izdanju, sada se oblačila dosta slobodnije. Jednom je došla u crnim helankama i kratkom sivom džemperu, a drugi put je nosila uske farmerke, nežnu bluzu bež boje i čizme sa visokom štiklom. Zlokolica je čak u tri navrata sedeo pored nje, pa je mogao da oseti njen izazovni parfem koji mu je svaki put skretao pažnju sa bezbednosne problematike i navodio ga na bludne misli.

Kada je obuka završena, Ranko je pozvao sve članove grupe i odveo ih do njihovih kancelarija u potkrovlju Centra za bezbednost. Potom im objasnio kako treba da izgledaju njihovi izveštaji i podelio im spiskove sa imenima lica za elektronsku obradu.
Zlokolica je dobio veoma zanimljive ličnosti. Prvi na spisku bio je jedan opozicioni političar, druga je bila jedna novinarka, treća je bila direktorka jedne nevladine organizacije, četvrti je bio jedan poznati pisac... Ipak, kako se moglo i očekivati, on je prvo otišao na imejl svoje žene. Hteo je da konačno otkrije da li je njegova ljubomora bila opravdana. I već nakon kratkog pretraživanja ženinog inboksa uspeo je da pronađe mnoštvo lascivnih poruka koje su poticale od izvesnog Milorada Filipovskog. Ne samo što je u njima taj zlikovac njegovu ženu zvao „mačkice”, „kurvice”, pa čak i „čobanice moja mala”, već se u njima moglo pronaći pregršt detalja koji su jasno iliustrovali neke njihove susrete. Štaviše, u jednoj poruci, koja je imala naslov „Seti se, Barabara”, Milorad Filipovski je napisao:

Draga moja Ines,

Juče kod tebe u stanu, posle onog trećeg, najdužeg seksa, hteo sam nešto da te pitam, ali nisam imao hrabrosti. Nadam se da mi nećeš zameriti ako te to sada pitam: zašto se ne razvedeš od onog luzera? Vidiš kako nam je lepo zajedno. Zašto se mučiš, kad može da nam bude savršeno?

Tvoj odani pastuv Milorad xxx

Dakle, ne samo što ga je Ines varala i sve vreme pravila budalom, nego je to radila u njihovom stanu. Zlokolica je zatim otišao u odeljak „sent“ i tamo grozničavo potražio odgovor svoje supruge, ali je ona u svojoj poruci napisala samo „ljubavi, večeras ću ti sve objasniti, kiss”, tako da se nije moglo zaključiti šta je tačno mislila (premda se lako moglo pretpostaviti da njene namere nikako ne mogu biti pozitivne).

Reći da je Stanislav Zlokolica kipteo od divljeg gneva, da je hteo da ubije svoju ženu ili njenog ljubavnika, značilo bi grubo falsifikovati istinu. Njegovo tadašnje stanje bilo je gore bar deset puta. Međutim, ono nije trajalo ni celih pola sata, jer mu je nova obaveštajna energija priskočila u pomoć. Naime, ona je na površinu njegove svesti izbacila savršen plan osvete koji je Zlokolica, ne znajući nijedno bolje rešenje, odmah sproveo u delo. Najpre je izbrisao ženin imejl nalog. Zatim je otišao na imejl pastuva Milorada i odatle poslao preteće pismo na internet adresu ministra policije. Tekst pretećeg pisma glasio je ovako:

Dolijao si, đubre izdajničko. Pronaći ćemo te makar se sakrio na kraj sveta. Nećeš izbeći svemoćnoj ruci pravde. Platićeš za sve ono što si učinio ovoj napaćenoj zemlji, zajedno sa svojom katoličko-jevrejsko-masonskom bagrom. A posle ćemo da ti karamo ženu, pičko jedna prodana.

Oslobodioci Srpstva

Osvetivši se ženi i njenom ljubavniku – tačnije rečeno, uspešno započevši osvetu, jer to je uvek proces, nikada trenutak – Zlokolica je osetio strahovit napad migrene. Ona ga je mučila i ranije, mada nikad tako surovo kao te večeri. Počelo je i da mu zuji u ušima, a pred očima su mu igrale sitne tačkice nalik na televizijski sneg. Zato je otišao do Rankove kancelarije, rekao mu da se ne oseća dobro i zamolio za poštedu.

Migrena je prestala da ga muči tek kada je ušao u stan. Ines, naravno, nije bila u njemu. No, to mu ovoga puta nije smetalo, jer je konačno saznao njenu vešto skrivanu tajnu koju je mogao da upotrebi u psihološkom ratu protiv nje. Osim toga, prvi segment njegove osvete bio je uspešno sproveden, te se moglo očekivati da će i ostatak dovesti do valjanih rezultata.

Sutradan, odmah po dolasku u Centar, Zlokolica je prionuo na elektronsku obradu potencijalnih neprijatelja. Kako je već rečeno, prvi na listi bio je jedan opozicioni političar. Brzo je „razbio” njegovu lozinku i ušao mu na mejl. U njemu, nažalost, nije bilo bog zna šta da se vidi. U inboksu se nalazila samo jedna poruka od nekog Dejana Bugarskog i nije bila bezbednosno interesantna. U odeljku „sent“ bile su dve poruke: odgovor Dejanu Bugarskom i neki dosadan dopis gradskom sekretaru za kulturu. Političar je, očigledno, bio dobro istreniran da nigde ne ostavlja poverljive podatke. Stoga je Zlokolica u izveštaju napisao da „nema korisnih informacija”, a onda prešao na obradu novinarke, koja je bila druga na listi. Kod nje se, međutim, moglo naći i te kako mnogo zanimljivih podataka. Ona je izvesnom Alimpiju Drljeviću govorila o nekoj emisiji u kojoj je će se obelodaniti veze političara i mafije. Nije navela ništa konkretno, ali je to Zlokolici bilo dovoljno da u izveštaju napiše „predmet zahteva hitnu akciju”.

Kada je završio s novinarkom, pogledao je na sat i video da je vreme za drugi dnevnik Javnog servisa. Zato je prekinuo sa radom i upalio televizor, a onda se gotovo istopio od zadovoljstva kada je spikerka pročitala prvu vest:

Poštovani gledaoci, dnevnik počinjemo vešću koja je nesumnjivo obeležila dan za nama. Naime, danas oko 16 časova policija je u beogradskom naselju Besni Fok uhapsila Milorada Filipovskog, za koga postoji osnovana sumnja da je planirao atentat na ministra unutrašnjih poslova. Kako je na konferenciji za novinare saopštio direktor policije, Filipovski verovatno pripada znatno ozbiljnijoj kriminalnoj grupi, pa državni organi sprovode opsežnu istragu kako bi otkrili sve one koji su umešani u ovaj slučaj.

Postoje ljudi koji kada dožive uspeh nakon mnogo neuspešnih godina prestanu da budu aktivni. Njih tada obuzme nekakva prijatna letargija i oni više nisu sposobni za bilo šta osim da uživaju u blagodetima pobede. Postoje i oni drugi, koji nakon takvog uspeha ne prestaju da se trude; koji se ne zadovoljavaju jednom pobedom; koji u sebi tek tada pronalaze skrivene potencijale i žude za novim uspesima. Zlokolica je pripadao drugoj grupi. Saznavši da je svoga suparnika poslao u zatvor, on se nije opustio. Naprotiv, munjevito se vratio za kompjuter i sa žarom verskog fanatika nastavio da otkriva državne neprijatelje.

Kući je došao oko deset uveče. Na kauču u dnevnoj sobi sedela je Ines. Lice joj je bilo crveno i podnadulo od plača. Lako je mogao da pogodi šta je izazvalo njenu tugu, ali se pravio da ništa ne zna.

„Otkud ti?”, upitao je. „Čudo nisi sa drugaricama? Je l’ sve u redu?”
Ines je ustala sa kauča, sklopila šake i patnički uzdahnula, kao da treba mužu da saopšti neku tragičnu vest.
„Ne, nije ništa... Stanko, htela bih da razgovaram sa tobom... Znaš, ja sam dugo razmišljala... Nije nam išlo u poslednje vreme i ja sam zbog toga bila mnogo nesrećna... Ali mislim da možemo da pokušamo da ispravimo sve što nije valjalo... Kažem ti, razmišljala sam i shvatila da... da te, zapravo, još uvek volim... i da bih volela da ponovo budemo srećni zajedno.”

Na usnama Stanka Zlokolice zaigrao je osmeh arhetipske radosti. Ubrzo se, međutim, taj osmeh iskrivio u izraz dubokog prezira.

„Kako da ti kažem... ja znam sve. Znam za tebe i tvog odanog pastuva. Mislila si da sam glup, ali, vidiš, sve se na kraju dozna.”

U tom trenutku ona je vrisnula, nehotično stavivši ruke na obraze, kao da glumi Munkov „Krik”. Gledala ga je preneraženo i ništa nije progovarala.

„Da, draga, znao sam sve vreme. Samo sam čekao da vidim da li ćeš mi to sama reći.”

Ines je zaustila da nešto kaže, ali je u poslednjem trenutka od toga odustala, zaplakavši i teatralno se srušivši na kauč.

„Dušo, to ti neće pomoći. Ipak nisam toliki kreten. I, da, još nešto, sutra podnosim zahtev za razvod braka”, bio je nepokolebljiv Don Zlokolica. „A što se tiče mojih stvari, iseliću se do kraja nedelje. Zbogom!”

Iako je napolju bila snežna mećava, iako nije znao gde bi mogao da prespava te noći, osećao je neizrecivo zadovoljstvo, poput mlade profesorke kada prvi put u životu pred studentima izgovori bezobraznu reč. To je verovatno bio prvi put da je potpuno preuzeo kontrolu nad sopstvenim životom, što je bilo dovoljno da potisne sve moguće probleme. Ne manje važno bilo je to što je na ženinom licu video izraz pokajničke sramote za koji je verovao da nikada neće doživeti. A godilo mu je i saznanje da ona nikada neće saznati na koji način ju je raskrinkao.

Ipak, zadovoljstvo nije dugo trajalo. U svesti Stanislava Zlokolice ubrzo su počele da naviru misli o mogućem prenoćištu. Postojale su dve opcije: da pozove nekog od starih prijatelja ili da ode u Centar za bezbednost na Banjici. On se odlučio za drugu mogućnost. Odlazak kod nekog od prijatelja sasvim sigurno bi podrazumevao vraćanje usluge u budućnosti, što mu je te noći izgledalo neprihvatiljivo.

Pre nego što je ušao u svoju kancelariju, začuo je neke glasove koji su dopirali iz prostorije koja je bila dodeljena Kseniji i Ljubomiru. Učtivo je pokucao, otvorio vrata i zatekao koleginicu kako sedi ispred televizora i gleda neki film. Čim ga je ugledala, Ksenija je skočila sa stolice i počela da se pravda:
„Ćao, Stanislave. Ja ostala još nešto da završim, pa se uspavala. Kol’ko je sati?”
„Sad će još malo pola dvanaest. I ja sam se vratio da nešto završim. Što da mi ostaje za sutra, kad mogu večeras”, uzvratio je Zlokolica. „Hoćeš da pijemo kafu?”
„Pa i mogli bismo po jednu”, rekla je Ksenija.

Nedugo zatim mladi saradnici su se upustili u prijateljski razgovor. Pričali su o raznim stvarima, da bi se na kraju skroz opustili i priznali jedno drugom da te noći, zapravo, nemaju gde da spavaju. Za razliku od njega koji je sam otišao od kuće, Kseniju je muž izbacio, misleći da je našla ljubavnika, pošto je tokom obuke svake večeri bila odsutna. No, njihov je razgovor ubrzo prerastao konvencionalne okvire i pretvorio se u izlive latentne strasti. A kada strast više nije mogla da se drži pod kontrolom, došlo je do prave erotske eksplozije. Za nešto više od dva sata saradnik i saradnica vodili su ljubav čak pet puta. Izmenjali su sve poze kojih su mogli da se sete i ispunili sve fantazije o kojima su ikada maštali. I ne samo to. Opijeni orgijastičkom požudom, iskusili su čitavu istoriju seksualnosti. Bili su sirovi pećinski ljudi i posvećeni pagani i smerni hrišćani i barokni preljubnici i prefinjeni klasičari i raspojasani romantičari i radikalni modernisti i svestrani postmodernisti i ljubavnici iz svih drugih perioda koji su svetu vođenja ljubavi doneli nešto posebno. A iznad svega toga, bili su očajnici koji su tokom ta dva sata zaboravili na sopstvenu nesreću.

Nekoliko dana kasnije Stanislav i Ksenija počeli su da žive zajedno. Iznajmili su garsonjeru na Banjici, udaljenu samo nekoliko stanica od Centra za bezbednost. U međuvremenu, dan pošto je svojoj supruzi saopštio da želi razvod, Zlokolici je ljubazno uručena radna knjižica; što će reći, dobio je otkaz. To ga, razume se, nije mnogo potreslo, jer je sada imao devojku iz snova i ključnu ulogu u odbrani zemlje – kategorije pred kojima svaki privremeni neuspeh izgleda zasluženo banalno.

Ljubavna veza Ksenije i Stanislava odrazila se i na njihov obaveštajni rad. To je bila još jedna njihova zajednička aktivnost i oni su joj se potpuno predavali. Tokom elektronske obrade oni su izdvajali korisne podatke, svako u svom sektoru, a onda su uveče, u pauzama vođenja ljubavi, analizirali na koji način bi svi ti podaci mogli da se upotrebe protiv potencijalnih neprijatelja. Ubrzo su svoje ideje počeli da unose u izveštaje. Tako je Zlokolica za jednog političara koji je dugo živeo u inostranstvu napisao: „Veoma opasan element. Predlog daljih mera: diskvalifikacija u medijima na osnovu poverljive prepiske sa B.V.” Njegova draga je otišla korak dalje. Pretražujući mejlove jedne poznate spisateljice, Ksenija je pronašla pornografski snimak koji je ova bila poslala svojoj ljubavnici. Ali, ona nije predlagala nikakve mere, niti je bilo šta zapisala u izveštaj, već je snimak samoinicijativno postavila na internet. (Ne treba ni napominjati kako se to odrazilo na ugled spisateljice.) Zatim su narednih dana ljubavnici počeli da otkrivaju bankarske račune opozicionih političara, skaredne fotografije neposlušnih novinara, poverljive dokumente nevladinih organizacija i slično. Njihova obrada bila je temeljna, besprekorno potkovana najrazličitijim argumentima, pa su samo mesec dana kasnije dotični političari smenjeni, novinari osramoćeni, a NVO aktivisti javno žigosani kao saradnici neprijatelja.

Ipak, njihova ljubavno-bezbednosna idila nije trajala dugo. Prekinuta je baš u trenutku kada je počela da se zahuktava. Naime, jedne večeri Zlokolica je u inboksu nekog opozicionog političara pronašao spisak finansijera njegove stranke. Odmah je u izveštaju napisao da je reč o značajnom materijalu i predložio da se spisak objavi posredstvom nekoliko tabloida koji su bili pod kontrolom Bezbednosno informativne agencije. Nadležni su prihvatili njegov predlog, te je naredne nedelje spisak zaista osvanuo u tabloidima. Ispostavilo se da je među glavnim finansijerima ove opozicione stranke bio i jedan beogradski kriminalac. Sve to, naravno, ne bi bilo strašno da pomenuta opoziciona stranka nije naprasno promenila stranu i počela da podržava vlast. Kako je reputacija stranke bila ozbiljno ukaljana, njihov predsednik je zatražio da se ustanovi ko stoji iz ove podmetačine. Primivši instrukcije sa najvišeg mesta, načelnik Agencije je odmah naložio internu istragu, koja je ubrzo pokazala da su Zlokolica i Ksenija odgovorni za pronalaženje spiska. Uzalud su se oni pravdali da su imena lica za elektronsku obradu dobijali od svojih pretpostavljenih. Uzalud su govorili da su oni bili samo „tehničari”, te da nisu mogli da znaju kako će se upotrebiti prikupljene informacije. Neko je morao da plati za ovaj skandal, a Zlokolica i Ksenija su za to bili najpogodniji.

Šta se sa njima dalje desilo do danas je ostala enigma. Neki tvrde da su Stanislav i Ksenija sklonjeni iz Agencije i da je elektronsko odeljenje rasformirano. Drugi kažu da su oni unapređeni, da su postali rukovodioci odeljenja koje je nesmetano nastavilo sa radom. Treći govore da je saradnički par završio u zatvoru. Četvrti su sigurni da je BIA odlučila da ih kao doušnike pošalje u inostranstvo. Bilo kako bilo, nakon ovog bezbednosnog skandala njima se gubi svaki trag. Ali je zato legenda o njima ostala i danas se strastveno prepričava među obaveštajcima širom zemlje.
 

 

Copyright © by Balkanski književni glasnik – BKG, 2009.
CIP – Katalogizacija u publikaciji, Narodna biblioteka Srbije, Beograd 82
BALKANSKI KNJIŽEVNI GLASNIK, [Elektronski izvor] / Glavni i odgovorni urednik Dušan Gojkov.
– Elektronski časopis. Način dostupa (URL) http://balkanliteraryherald.com
ISSN 1452–9254 = Balkanski književni glasnik (Online)
COBISS.SR–ID 141175564
BKG 1 / 2009. Sveska 20.

Nazad