Bogdan Tirnanić

Bogdan Tirnanić (Beograd, 14. septembar 1941 – 16. januar 2009) je bio istaknuti srpski novinar, esejista, publicista, filmski kritičar i glumac. Pohađao je Desetu beogradsku gimnaziju, ali nikada nije maturirao.
Svoj prvi članak Bogdan Tirnanić je objavio 1960-ih godina u „Susretu“, listu Saveza omladine Beograda. Radio je dve decenije u „NIN“-u, u kojem je bio urednik kulture i jedno vreme i glavni urednik. Pisao je i za „Borbu“, „TV reviju“, „Oko“, „Književnu reč“, „Telegraf“, „Dnevni telegraf“, „Nedeljni telegraf“, „Nacional“, „Kurir“ i „Pres“, kao i u mnogim listovima nekadašnje Jugoslavije.
Radio je i na Televiziji Beograd, kao i na Televiziji Politika, gde je bio zamenik urednika.
Bio je i glavni urednik časopisa „Nju moment“ i kreativni direktor agencije „Sači i Sači“.
Tirnanić je bio i filmski kritičar, po mnogima najbolji u Srbiji. Igrao je jednu od glavnih uloga u kultnom filmu Želimira Žilnika „Rani radovi“. Glumio je i u filmovima „Crni bombarder“, „Živeti kao sav normalan svet“, „Zbog jedne divne crne žene“, kao i u seriji „Otpisani“.
Bio je saradnik na scenariju filmova „Dečko koji obećava“ i „Poslednji krug u Monci“
Objavio je knjige–zbirke novinskih članaka i eseja: „Beograd za početnike“, „Beograd za ponavljače“,
„Ogled o Paja Patku“, „Koka-Kola art“, bio je koautor „Beogradskih priča“, a napisao je i knjigu „Crni talas“ o ovom periodu srpskog filma u kojem je i lično učestvovao.
Tirnanić je dobitnik brojnih stručnih nagrada, među kojima i priznanja Udruženja novinara Srbije „Laza Kostić“ za najboljeg komentatora i nagrada „Jug Grizelj“ i „Veselko Tenžera“.
 

Bogdan Tirnanić

   

Holandov pogreb

Ovu mi je priču ispričao jedan Poljak kada sam ga upitao zna li šta se događa sa filmskom rediteljkom A. Holand.

"Poznavali ste njenog oca?" pitao je Poljak. Rekoh da nisam. Ne poznajem zapravo ni rediteljku A. Holand. Pitam tek onako. Šta da pitaš Poljaka koji se sutra vraća u Varšavu. "Njen otac je početkom pedesetih godina bio najčuveniji poljski novinar", rekao je moj sagovornik. Ja sam rekao da je to jako zgodno. "Ustvari", nastavio je, "bila su dvojica najčuvenijih: Holand i Višnjevski." Nikad čuo za pana Višnjevskog. Ako se taj prezivao Višnjevski. Sva je prilika da nije. "Bili su najbolji prijatelji. Odlično su se dopunjavali na stranicama Politike. Pisali su veoma oštro, kritički, ne skrivajući od javnosti tamne strane života i probleme društva. Bili su po tome ravni nekim romanopiscima i sineastima." Ubacih da mi to zovemo poljskom crnom serijom: pepeo i dijamant. On to nije komentarisao. Sutra se vraćao u Varšavu. Jer, sve se to događalo u stara vremena.

"Holand je pisao kao da je pripadnik radikalne, opozicione inteligencije, koja ne štedi partiju, ali, ipak, ima razumevanja za objektivne teškoće u razvoju socijalizma, nastale zbog složene međunarodne situacije kakva je tada postojala." Ovaj se nagledao mađarskih filmova, pomislih. Taj je nastavljao: "Višnjevski je delovao više kao liberalni partijski ideolog, kome je jasno kako inteligencija u svojoj kritici socijalizma nastupa sa istorijski prevaziđenih, malograđanskih šljahtinskih pozicija, kakve davno već počivaju na đubrištu istorije, no koje ipak, u datom trenutku složene međunarodne situacije, imaju svoj značaj u stvari nacionalnog jedinstva i višepartijskog okupljanja."

Bilo mi je dosadno. Pitao sam šta je konačno bilo sa Holandom. "Ubio se", reče Poljak. "Skočio je kroz prozor." Onda sam ja pitao ima li to neke veze s Višnjevskim. "Ima", rekao je. "Višnjevski je tih dana bio u zvaničnoj poljskoj novinarsko-državnoj delegaciji koja je posetila Moskvu. On je u Moskvi uživao priličan ugled. Studirao je tamo. Delio je sobu studentskog doma sa drugovima koji su kasnije postali veoma važne ličnosti. Nikada nisu imali tajni pred Višnjevskim. Jednog dana su ga odvojili od ostalih gostiju, strpali u čajku, odvezli nekuda van grada i tamo ga, u šumi, među brezama pod snegom, zakleli da će ćutati o onome što će mu saopštiti. On se zakleo. Juče smo likvidirali Beriju, rekoše."

Poljak je ćutao izvesno vreme. Iskoristio sam priliku da sipam viski. Jer se, uzgred budi rečeno, moj sagovornik pozitivno izrazio o toj tekućini. Nije zakerao da viski miriše na stenice. Ispivši gutljaj, Poljak je opet bio u svojoj priči: "Višnjevskom je ovo saznanje gotovo pomutilo razum. Nije spavao danima. Po njegovom povratku u Varšavu, Holandu nije trebalo dugo da primeti kako se prijatelj izmenio. Nekako je lokao votku na nov način. Ništa od onog samouverenog, ciničnog čoveka koga je poznavao tolike godine. Krpa. Holand ga upita šta je posredi. Zakuni se da ćeš ovu tajnu odneti sobom u grob, reče Višnjevski. Holand nije preterano obožavao poljske fatalističke egzibicije, ali, shvatajući da nešto teško pritiska prijateljevu dušu, on se zakle. U ćerku. Gospođicu A. Holand. Ubili su Beriju, reče Višnjevski, naglo se diže od stola i ode kući. Spavao je četiri dana bez prekida."

"Holand ne. Pio je votku. Znao je da se nekako mora osloboditi tajne koju mu je natovario Višnjevski, tajne koja mu uopšte nije bila potrebna, ali koja je bila toliko strašna da je njeno posedovanje bilo možda i smrtonosno." Oh, u cara Trojana kozje uši, rekoh. Nije znao za cara Trojana. Iz toga zaključih da Poljaci slabo proučavaju rumunsku narodnu književnost. Pod uslovom da je to rumunska priča. Možda je bugarska. Morao sam da odložim razmišljanje na tu temu. Verovatno zauvek. "Holand je održavao prijateljske veze sa Dejvidom Tompsonom, dopisnikom londonskog Tajmsa iz Varšave. Vlasti su blagonaklono gledale na njihovo druženje, jer je siroti Dejvid bio neobično korektan izveštač i, osim toga, odličan izvor informacija kada bi se našao u pripitom stanju. A nalazio se uvek. Holand je otišao kod Tompsona i zakleo ga na Bibliju da će ćutati. Ubili su Beriju, reče Holand. Onda ode kući i zaspa. Za razliku od svojih poljskih kolega, Dejvid Tompson se, saznavši tu vest, odmah istreznio i, specijalnim kanalom, šifrovano, poslao dragocenu informaciju u London. Zapravo, Tompson je bio agent MI 5. Nevolja je nastala zato što se prethodno nije konsultovao sa Moskvom. Ovo se saznalo tek mnogo godina kasnije, kada je Tompson objavio u Moskvi knjigu svojih sećanja. Radio je za Ruse punih trideset godina."

Priča je dalje tekla ovako: "Dva dana kasnije Tajms je objavio da je, sudeći po informacijama iz obično dobro obaveštenih krugova, boljševički zlikovac Lavrentij Berija osuđen na tajnom procesu i likvidiran. Nedugo zatim Moskva je to potvrdila, obnarodujući kako je proces britanskom špijunu Beriji i njegovoj izdajničkoj kliki ukinuo i samu mogućnost da se tako nešto — tajni politički proces — ubuduće ikada ponovo dogodi. Oni su, uostalom, od samog početka i nameravali da to saopšte svetu na velika zvona. Bila je samo u pitanju procena najpovoljnijeg trenutka. Procenjeno je kako trenutak nije ispao najpovoljniji i otvorena je istraga. Brzo se ustanovilo da je, po svemu sudeći, tajnu provalio drug Višnjevski. Jedna ekipa KGB-a doputovala je u Varšavu i pritisla Višnjevskog. On se ničega nije sećao. Odlučeno je da se Višnjevski svejedno strelja. I ovog se puta pokazalo kako streljanje ima blagotvorno dejstvo na pamćenje. Naglo ga osveži. Višnjevski se setio: "Rekao sam Holandu!" Onda uhapse Holanda. On je znao da je sve rekao Tompsonu, i odluči da zaštiti nekorektnog kolegu pošto njemu samom očito nije bilo spasa. Ekipe specijalista smenjivale su se danonoćno: od kada radi za englesku obaveštajnu službu, da li je i neke druge Jevreje uvukao u svoje prljave aranžmane s Amerikancima i Dulesom lično — oni su, naime, tako izgovarali: Dules — poznaje li nekog člana Komunističke partije Jugoslavije i slično. Holand je znao sve o metodama KGB-a. Sve o političkim procesima. Nije gajio iluziju da će izdržati. Čekao je samo pogodnu priliku. I kada se prilika ukazala, skočio je kroz prozor. Ovom događaju očevidac je bio jedan drugi politički zatvorenik, koji će nedugo zatim biti oslobođen. Prezivao se Gomulka."

I to je sve, pitao sam. "Ne, nije", reče Poljak. Pobojah se da će sada razvezati o tome kako je ona rediteljka, Holandova kći, u dobi od pet-šest godina bila otpremljena u pionirski logor turističke agencije Gulag, što je nesumnjivo grozno, ali što nas već izvestan broj godina zamara kao priča o užasima staljinizma. "Holand je bio veoma popularan", nastavi moj slučajni poznanik. "Na njegov pogreb sjatila se ogromna masa Varšavljana, možda pedeset hiljada duša, ako ne i više. Jan Kot je održao govor. Mnogi su plakali. Policija je fotografisala koliko je stigla, a stiže dosta. Onda su identifikovane pozivali u policiju na izjašnjavanje. Pitali su: "Zašto si bio na Holandovom pogrebu?" Jedan je rekao kako je slučajno prolazio pokraj groblja i da zapravo ne poznaje nikakvog Holanda niti bilo kog drugog iz te čifutske kosmopolitske bande. Drugi je tvrdio da tamo redovno bere pečurke. Treći je pokajnički jecao kako mu je Holand dalji rođak po ženinoj liniji, ali je, naknadnom proverom, utvrđeno da je oženjen nekom Brandis, ženom na svom mestu, aktivistkinjom, koja, uz sve ostalo, i nije imala nikakve žive rodbine jer su joj svi stradali tokom varšavskog ustanka. Četvrti je priznao kako je pogrešio i dao časnu boljševičku reč da više nikada neće odlaziti na Holandov pogreb; štaviše, prijaviće svakog za koga sazna da je to učinio. I tako dalje. Među fotografisanima se nalazio i Lešek Kolakovski. Pozvali su Lešeka na policiju. "Jesi li bio na Holandovom pogrebu?" pitali su. "Jesam", rekao je Kolakovski. "Zašto si bio na Holandovom pogrebu?" izbacili su oni svoj ubitačni adut. "Zato što je umro!" odgovorio je Kolakovski.

To je konačno bilo sve. Poljak se digao da krene. "Šta da poručim gospođici Holand?" pitao je.

"Poručite gospođici Holand da mi je žao što nisam prisustvovao pogrebu njenog oca", rekoh.
 

 

Copyright © by Balkanski književni glasnik – BKG, 2009.
CIP – Katalogizacija u publikaciji, Narodna biblioteka Srbije, Beograd 82
BALKANSKI KNJIŽEVNI GLASNIK, [Elektronski izvor] / Glavni i odgovorni urednik Dušan Gojkov.
– Elektronski časopis. Način dostupa (URL) http://balkanliteraryherald.com
ISSN 1452–9254 = Balkanski književni glasnik (Online)
COBISS.SR–ID 141175564
BKG 1 / 2009. Sveska 20.

Nazad