Milan Janković

Milan Janković je rođen 1961. godine u Požarevcu. Nekada poznatiji kao gitarista lokalnih rok grupa "Hogar" i "Tamo daleko", do sada je u ediciji "NOVA" Slobodana Mašića objavio 3 romana. ("Psalme huliteljstva", 1984. u prvom kolu edicije, zajedno sa knjigama Miro Vuksanovića i Radomira Smiljanića; "Avramov žrtvenik" 1988. i "Đavo u cik zore" 2001.) Roman "Detinjstvo večnosti" pojavio se u digitalnom obliku na sajtu IP "Zavetine" iz Beograda, za tu privilegiju se izborivši kao jedan od 20 nagrađenih rukopisa u konkurenciji od 407 prispelih radova iz čitavog sveta.) Jednom svojom pričom bio je zastupljen u časopisu "Savremenik", pod uredništvom Srbe Ignjatovića, a pisao je nešto malo i za kisobranblog.com, projekat Baneta Dimitrijevića.
Trenutno radi na romanu "Dosije Golubić", inspirisan intrigantnim životom Mustafe Golubića i drami "Mesto sata budi te granata".

 

Milan Janković

   

Frida Kalo, ili "traka oko bombe"

(odlomak iz tajnih spisa Mustafe Golubića, pronađenih pod nazivom
"Prilozi za istoriju anarhizma")

- Svi srećni revolucionari liče kao jednojajčani blizanci. Oni zlokobni se unesrećuju svako ponaosob na originalan i drugima još nedokučen način! – na brzu ruku sam smrmljao Fridi Kalo, nakon razmene salonskih sintagmi i opaske da me je Meksiko Siti zbunio izgledom "košničko-mravinjačkog" Vavilona. Dok se obdanica u mrak pretapala, preko jezika sam jedva prevalio da sam poreklom iz Hercegovine i da ima pravo da me zove - Tito! (Setio sam se imena koje je drug Staljin, krajem septembra 1934. godine dodelio Budimiru Bosancu Brki, u prisustvu Josipa Broza, Ivana Srebrenjaka i moje nedostojne malenkosti! Po ko zna koji put se lažno predstavivši nanovo sam dokonao da sve moje maske bejahu izgovor za nezgrapnu privrženost dvo-stvarnosti. U sebi sam zapretao uspomene, ili bolje reći, tralje uspomena uzapćene kračunima zaborava. Demoneći se u uloge preuzimanih likova, sve sam se maglovitije sećao ko sam ja, zapravo, odakle sam, gde sam, da li sam se i kud sam se zaputio.)

Kako god da jeste, preko Kube sam dospeo brodom do Kankuna, a odatle sam iznajmljenim automobilom, preko Meride, Koatzakoalkosa, Verakruza i Puebla, posle skoro tri nedelje truckanja, nekako stigao u Meksiko Siti. Da put brže ne okončam presudno je doprineo šofer, Kaetano, kroz "ekspediciju" insistirajući, taksativno navedeno: pod a) da se izanđali motor šklopocije, ishitreno nazivane limuzinom, hladi svako malo; pod b) da se priklonimo narodnoj kuhinji, samo naizgled nerezonski skrećući sa najkraće trase više desetina kilometara da bismo svratili u Toluku i u kantini "Del Rio" uživali u piletu sa salamom (Pollo con ensalada) i u svinjskom kotletu (Lonno de cerdo); pod v) da ne propuštamo sieste uz raspupele mulatkinje sa karanfilima zadenutim u raskuštranim punđama; Da zlo bude grđe odocnjenju sam i sam kumovao, pokvarivši stomak, prvi a verujem i poslednji put se naslađujući voćkama kao što su juke, njame, malange i aujame. U prestonicu Meksika, raštrkanu na nadmorskoj visini od bezmalo dva i po kilometra, stigao sam sa neopravdanim zakašnjenjem.

Odaslat na operativnu akciju pod signaturom "Ognjeno dojenče", striktno sam ispoštovao uputstvo da ‘ne podljućujem oluju u čaši’. U skladu sa time, nastanio sam se dve ulice dalje od trenutnog utočišta Lava Trockog. Držeći se na ‘propisanoj distanci ali, ipak, na bliskom domicaju’, klonio sam se svake slučajnosti da mu se pojavim u vidokrugu. Zato sam vrebao i najmanji povod da se zateknem u Fridinoj blizini.

Boreći se sa istinom da me ispočetka ne htede na oči, zaokupio sam joj pažnju izjavom da je seksepilni ekvivalent nitroglicerina i otrov požude toliko jak da se mora čuvati u malom pakovanju. (Visoka je možda jedva malo iznad metar i po, a njenu produhovljenu lepotu ne umanjuju, ni sa ponosom isticani, brčići nad gornjom usnicom ni šokantna opscenost vokabulara.)

Neočekivano i za samog sebe raznežio sam se kada je "ubrizgala emociju" u evociranju proteklih godina, bez pomnijeg hronološkog redosleda.

Njeno puno ime je Magdalena Karmen Frida Kalo i Kalderon, i kao datum rođenja navodila je uvek 7. juli 1910. godine. Iako je bila tri godine starija, istrajavala je u definiciji kako je njen život počeo tek kad je začet nov Meksiko, na dan dizanja Revolucije. Po ocu, slikaru i fotografu, poteklom iz Orade u Rumuniji, imala je nemačko-jevrejsko, a po majci špansko-indijansko-katoličko poreklo. Sa šest godina je okusila prvi gorki plod nesreće oboljevajući od dečije paralize, zauvek ostavši sa desnom nogom mršavijom i krhkijom od leve. "Imajući sebe premalo u vlasti", u srednjoj školi je proglašena za glavnog bundžiju i muškobanju, profesore izvrgavajući ruglu. Smirila se, tek na izgled, upoznajući se sa Dijegom Riverom, koji je radio mural u školskoj dvorani, ne sluteći da će ih fatum spojiti. Na njega je privremeno zaboravila 17. septembar 1925. godine, najmračnijem danu u njenom, tminom i samoćom, prožetom životu. Sa prijateljem iz detinjstva vozila se autobusom na koji je svom silinom naleteo tramvaj. Metalna drška probila joj je stomak izašavši kroz rodnicu, kičmeni stub joj je bio polomljen na tri mesta, kao i ključna kost, nekoliko rebara i karlica, dok joj je ionako sakata desna noga bila smrskana na jedanaest mesta! Zarobljena u gipsanom koritu dugi niz meseci, muštrana na spravi za istezanje i podvrgavana eksperimentalnim hirurškim zahvatima, osvedočila se da se sa Đavolom sretnu samo oni koji ga u srcu gaje i ljuljaju!

Uvrežena u bešćutnost i osamu, od duga vremena počela je da slika samu sebe uz pomoć ogledala. Blistava umetnička karijera, proistekla iz nadljudske patnje, počela je tada, a završiće se negde u večnosti. Govorila mi je kako "slika sebe zato što je isuviše često sama, i zato što sebe najbolje poznaje." I pored malodušnog ponavljanja kako je starica postala još mnogo pre nego što je kroz vrata utrobe u život utekla, ličnim primerom je ispevala himnu ljudskoj istrajnosti, prohodavši nakon 35 operacija! Posledice udesa su bile fatalne po njenu ionako ranjivu intimu jer, pored bola koji ni morfijum nije stišavao, usledila je i niska pobačaja, a tako je žarko želela potomstvo! (Kad je uvidela da molitve Bogu nemaju odziva počela je da se klanja pred paganskom Boginjom materinstva - Koatlikue.)

Svrstavana kao umetnica u nadrealiste odgovarala je "da nikada nije slikala snove već samo i isključivo svoju stvarnost" punu tuge i izobličujuće patnje, uverena da će na njenim slikama mnogi od nas da se nesvesno potraže. Pored toga, događaji kao što su strasna veza, brak, razvod i svi izgledi za ponovno venčanje sa dvadeset jednom godinom starijim Dijegom Riverom, dovodili su je na prag nervnog sloma. Prelazeći preko niza Dijegovih vanbračnih veza, zamalo ga je zatukla "mokahetom" (meksičkim kamenim avanom), kad ga je zatekla u ljubavnom klupku sa njenom rođenom sestrom, Kristinom! Nije, stoga, čudo, što mi je priznala da je "pretrpela dve nesrećne havarije u životu. Jedna je bila saobraćajni udes. Druga, fatalnija, je strast za Dijegom!"

- Smejala sam se na majčine reči kada smo Dijego i ja potpisali bračni zavet, da se "slon oženio golubicom", aludirajući na njegove godine ali i gojaznost u odnosu na moju mladost i lomljivost. Ubeđena da se Đavo u Dijegu otelotvorio, tešila sam sebe da je privrženost bitnija i potrebnija od vernosti. Zbog ljubavi sam suspregla ljubomoru prema njegovoj prvoj supruzi, Lupe Marin, i postale smo kao sestre. – gugutala mi je tokom jedne duge jesenje sijeste, protkane oporim ukusom tekile. (Tekila mi nije prijala ali mi se, zato, svidela rakija od prevrelog soka šećerne trske zvana gvarup, dok sam, umesto vode, pio pivo sa limunom i solju.) Alkohol je uvek bio samo uvod u lascivne serklove, na čijim vrhuncima bi Frida goste šokirala skarednim pesmama i izjavama tipa – najslađa je "gurka – ranosvanka!" Ponekad bi u svojoj vili organizovala privatnu projekciju filma "Travnati sendvič", iz 1915. godine, smatranog za jedno od prvih pornografskih ostvarenja ikada snimljenih i "odglumljenih". Na moj zahtev, prikazala mi je i američki film snimljen 1932. godine, "A woman commandts" (Žena komanduje), reditelja Pola Štajnera, posvećen životu Drage Mašin, dok je još bila kabaretska pevačica. Ražalostio sam se kada sam video da je to, zapravo, jeftin i rđav pokušaj rimejka "Plavog anđela" sa Marlenom Ditrih.

Frida se istrajno nosila sa problematičnom seksualnošću, ne pobijajući da se ’prometala u Demona bluda’ uz pomoć predstavnika oba pola! Glasine da je prvo ljubavno iskustvo imala sa učiteljicom, zbog čega ju je majka ispisala iz te i premestila u drugu školu, nikada nije osporila, dozvoljavajući da prerastu u pikanterije za uveseljavanje dežurnih moralista. (Bulevarska štampa je Fridi u usta stavila neizrečenu besmislicu da ju je učiteljica podsetila na mačora, Huan Pabla, kada lapće mleko iz čorbalukića!) Tvorac Nadrealizma, Andre Breton, obožavao je Fridin rad, nazivajući ga "trakom oko bombe", a Frida je, sa svoje strane, obožavala njegovu suprugu, privolevši je u bludnu krletku. Pariski kvazinadrealistički časopis "Art Brut" je Fridi pripisao izjavu da joj gospođa Breton liči na vatromet u oružarnici, što je pokrenulo čitav lanac tužbi zbog kleveta i skandale sa snažnim propratnim efektom neočekivano izborene slave. Već naredni dvobroj časopisa, (3-4, 1938.) na ime pomirenja, doneo je Fridin literarni prilog pod naslovom "POMRAČENJE EGA". Bezuslovnu pažnju, skromno prosuđujem, pleni navod u epilogu teksta:

"Zapadni deo Sijera Madre podario mi je bezmerje utehe. Žedna nadnaravnog, brala sam pejotl u pustinjskom pojasu kod Katorkea, neometana od urođenika..

Indijanska sveta zemlja - VIRIKUTA, je, osim meni, dala pribežište i hodoljubima koji su iskali pročišćenje duha. Verovali su u jutarnja pričešća, i bratimili se s kultom čarobnice Košmarnog buđenja, na nahuau narečju zvanom i Lopeuh. (Objasnili su mi kako "ona gospodari nad zmijama i jedno je sa ostrvljenim zverima".) Uz molitvu, pevanje, uzimanje svete biljke i meditaciju, nastojali su da kult odobrovolje i usaglase ga sa katoličkim Bogom.

- Predati se Bogu, znači, bar donekle suzbiti strahove – indijanski vrač nas je opijao čulnošću saznanja. - A biti hrabar znači biti iskren prema samom sebi. Poštovati se. Nikad se ne samoosuditi. Tragati za sakralnim nasleđima. Dostizati ih, mimo oklevanja. Jer, Bog je najsvetliji deo duše, koja u njega lagano prerasta. Varka je, samo, da je On na nebu. Ako i jeste, to nebo buktinja u našim srcima, a nipošto iznad naših glava.

Za nas je kazao da smo smerni rađaoci čarolija i da svako od nas u svojoj nutrini prikriva Hram duše, a nikako prestonicu Lucifera. Jelovnik sastavljen od kukuruza, govedine, voća i tortilje nas dovodi do "Vrhovnog venčanja" kod koga je dete mali čovek a čovek, zapravo, veliko dete. Religijsko-obredne tehnike samo pomažu da napolje izbije unutrašnji plač za obiljem svetlosti. (Jer, po legendi Maja, kukuruzno zrno se utapanjem u Reku života reinkarnira u Sunce večnosti.)

Počastvovana da mi oko vrata obese zlatni krst sa raspetom zmijom, doživljavala sam pomračenje ega i oči su mi postale svetlost sama. Bila sam rešena da ispravljam druge ne zanemarljivim ispravljanjem sebe, kroz revoluciju dignutu iznutra. Pokoškati se sa stereotipima, i pomiriti se da ste bolna Drugost."

Fridin trijumf, kada je Luvr u januaru 1939. godine otkupio jedan njen autoportret, pripisivan je daleko pre talentu, za samoreklamerstvo nego nepobitnom slikarskom umeću.

Sa Dijegom joj je bilo mučno a još mučnije joj je bilo bez njega, pa joj se ponovo vratio sa molbom da udome Lava Trockog, od druga Staljina odmetnutog osnivača Crvene armije i komesara spoljnih poslova Sovjetske Rusije. Predsednik Meksika, Kardenas, odobrio je Trockom azil, pošto ga je ovaj izgubio u Norveškoj, a Frida mu je ustupila u maurskom stilu sagrađenu porodičnu kuću u predgrađu Kojoakan. U nju se, januara 1937. godine, Trocki uselio sa suprugom, Natalijom Sedovom, živeći, što bi naš mladobosanac, Ivo Andrić rekao, "u strahu, kajanju i stalnom strahu od straha".

- Moleći ga da mi nešto pobliže kaže o epopejskom dobu crvenog Oktobra iščeprkala sam nekoliko manje znanih epizoda. Čula sam kako je, u suton carizma, Lenjin sa 32 istomišljenika na putu od Švajcarske ka Rusiji, u Švedskoj dobio revoluciji neophodnih 22 miliona maraka. Staljin je ka Moskvi krenuo iz Sibira a on, lično, iz Njujorka parobrodom, 27. marta 1917. godine, stajući na čelo 275 ruskih emigranata, čim je od Lenjina dobio predugo čekani telegram. (Njegov sadržaj je bio kratak: "Juče je bilo rano. Sutra je kasno. Danas!") Od uspostavljanja sovjetske vlasti naovamo, Trocki se najradije sećao uređivanja satiričnog lista "Krokodil", jer je tom poslu pristupao sa većim oduševljenjem nego radu na stvaranju Crvene armije! Neopisivo gord je bio i na činjenicu da je vlasnik jednog od samo nekoliko spasenih primeraka knjige "Pre nego što je Hitler došao", iz pera izvesnog barona Zebontedorfa. Objasnio mi je da je baron Hitlera, još kao neperspektivnog slikara učlanio u mistični red "Germanorden". Pišući naširoko o svom uticaju na Hitlera pri nastojanju da se domogne vlasti, sebi je potpisao smrtnu presudu, a knjige su mu skončale na lomači. Na sreću, nekoliko primeraka je spaseno, a jedan od njih je dospeo do Trockog – to je jedino što sam o Trockom od Fride uspeo da doznam, jer je na njega bila ogorčena. (Duhovno klonuo, psihičko i telesno rasterećenje načas je našao u razmrežavanju njene podašnosti, nastojeći prošlost da strgne od sebe ne kao "zmijski" već kao "zmajski svlak". Ne prođe mnogo a pukla je bruka, i morao je da se iseli iz kuće, utoliko više što su se razišli i na doktrinarno-idejnom nivou.)

Dijego se, takođe, sa Trockim zamerio, nešto zbog Fridine blagonaklonosti a nešto zbog toga što se preobratio u staljinistu, pridobijajući za nove ideje postupno i Fridu. Fascinirana do idolopoklonstva, naslikala je sliku "Staljin i ja" a dnevnik je ispunila maštanjima o susretu sa Ocem svetske revolucije i parolama "Živeo amigo Staljin!"

Što se NKVD-a i GRU-a tiče, oko Trockog smo formirali skoro neprimetan obaveštajni punkt ali i pouzdan bezbednosni tampon. Neophodno nam je bio potreban živ, da igra ulogu žrtvenog jarca, krivog za svaki krah u privrednom i društvenom životu Sovjetske Rusije. Budnost u zemlji smo držali stalnim insistiranjem da nam preti opasnost od atentata na vojne i političke vođe i sabotaža na privredne objekte, čiji bi vinovnici bili potčinitelji Lava Trockog. Jedno od mojih primarnih zaduženja bilo je da mu, po prvom redu hitnosti, obezbedim stalnu pasku. Strateški gledano, plan smo ostvarili, i, počev od boravka na ostrvu Prinkipo na Mramornom moru, pa nadalje, tokom potucanja u Francuskoj i četvorogodišnjeg boravka u Norveškoj, Trocki je dan-noć bivao na oku moskovskih specijalnih agenata. Upućujući ih da se drže procedure jasno propisane važećim Sigurnosnim protokolom, pozvao sam ih na pojačan oprez. Posebno sam nastojao da istaknem da bezbednosti Trockog ne ide u prilog hudo verovanje da mu je izvesni "Džekson" naprečac postao privržen prijatelj, posećujući ga već nekoliko dana uzastopno. Na pitanja ima li istine da se Meksikom kao šumski požar širi pandemija nesanice, praćena akutnim zaboravljanjem, odgovarao sam da je u pitanju ujdurma režima, ne bi li se narod o jadu zabavio.

- Ne kaže se, ovde, džaba da je režim "nevesta na svakom venčanju i leš na svakoj sahrani!" – zasmejao sam ih i u istom, vedrom tonu nastavio: - Bitno je samo da budnost dignete na najviši stepen, kada već Trocki "po čitav dan spava: od ručka do večere i od večere do ručka!" (Sećate se da je Gogolj tim rečima isparodirao šefa policije u demitizujućoj pripovesti "Šinjel".)

Mene je čekalo novo zaduženje i teška srca sam napustio Fridu. Sećanja na nju i skrivanje u vagonu punom vodovodnih cevi, tokom puta preko granice, u Teksas, smatrao sam za najteže trenutke u svojoj ne baš kratkoj karijeri. Negde duboko u meni tinjala je vera da ćemo uspeti da ostvarimo san i obiđemo Južnu Ameriku. Zavetovala me je da posetimo četvrt Sopokaći u La Pazu, na 4 kilometra nadmorske visine, i ulicu Sagarnagi – ulicu veštica.

- U njoj se odvija svakodnevni vašar okultnih veština. Tamo ću kupiti sasušeni fetus lame i prineću ga kao žrtvu nevinosti božanstvu Paćanami. – Frida mi je rekla okvašene oči opet pravdajući vlagom u vazduhu.
- Ja bih radije da te odvedem u Rio. Negde je rečeno da je "Bog šest dana vežbao stvarajući svet da bi se tek sedmog usudio da izvaja taj grad", za koji nije preterano reći da je "tropski Pariz." – rekao sam joj i sasuo duplu tekilu niz grlo, hitro kao da sam kuršum ispalio.

Narednog jutra izgubio sam se bez da je pozdravim, jer rastanke nikad nisam naučio muški da podnesem. Nadao sam se da će me okrutna komedija kobi ponovo dognati pred njena vrata, mada smo oboje vrlo dobro znali da reč "nada", na španskom jeziku, označava "NIŠTA"!

(odlomak iz rukopisa za roman "Dosije Golubić")
 

 

Copyright © by Balkanski književni glasnik – BKG, 2009.
CIP – Katalogizacija u publikaciji, Narodna biblioteka Srbije, Beograd 82
BALKANSKI KNJIŽEVNI GLASNIK, [Elektronski izvor] / Glavni i odgovorni urednik Dušan Gojkov.
– Elektronski časopis. Način dostupa (URL) http://balkanliteraryherald.com
ISSN 1452–9254 = Balkanski književni glasnik (Online)
COBISS.SR–ID 141175564
BKG 1 / 2009. Sveska 20.

Nazad