NADA DUŠANIĆ

Nada Dušanić (1961) pisac i slikar iz Sombora. Objavila je knjige proze Priče u boji I 2003. i Boje tamnih svetlosti 2005. godine, obe u izdanju Narodne knjige iz Beograda. Knjige su promovisane u Beogradu i Somboru krajem 2005. uz istovremenu izložbu slika ulja na platnu. Tematika slika prati tematiku pripovedaka, pa su razvrstane po ciklusima i slede poglavlja Priče u boji I, Boje tamnih svetlosti, Prelomi (ili uticaj Čehova na slikarstvo) i mini-ciklus Godišnja doba.
Objavila roman Kuća sa druge strane 2007. godine u izdanju Narodne knjige i napisala filmski scenario po motivima romana.
Dobila III nagradu časopisa "Ulaznica" za 2008. godinu za priču Pad.
Stalni saradnik Balkanskog književnog glasnika.
 
Nada Dušanić
   

Jutro

Jutro me je zateklo budnog, sa pogledom uprtim u pravcu prozora. Gledao sam smrznuti sneg na krovu zgrade preko puta. Blještava svetlost se prelamala u raznim pravcima otkrivajući pri tom svu raskoš i lepotu boja sunčevog spektra.

Tako je barem ona rekla, prošlog petka ujutru, dok je sedela na prozorskoj dasci, sa čelom prislonjenim na hladno staklo. Ja nikada ne bih smislio takvu rečenicu, ali ona bi. Bilo je tipično za nju da govori i radi nešto što nekom drugom nikada ne bi palo na pamet. Hteo sam da joj kažem da niko normalan ne bi dočekao jutro sedeći na prozoru, ali umesto toga, samo sam pitao:
- Šta radiš tu?
- Gledam te kako spavaš. Setila sam se kako si jednom rekao da ti je savest potpuno čista, pa spavaš kao beba. Velika beba sa bradom.

Nasmešio sam se nadajući se da ona neće primetiti moj osmeh ispod brkova, ili ako ga primeti, da neće shvatiti pravi razlog.

Naime, ona je sigurno mislila da izgleda vrlo pristojno. Spavaćicu je čedno namestila do same ivice belih sokni uvrnutih u dnu članaka. Ali svetlost koja je dolazila spolja, kroz tanku tkaninu jasno je ocrtavala oblike njenih nogu, tako da sam sve video. Leva je bila podignuta malo više i oslanjala se na prozorsku dasku na kojoj je sedela, a desna je bila nešto niže na radijatoru ispod prozora. Stopalo je priljubila uz rebra radijatora pokušavajući da ga ugreje, ali radijator je bio tek mlak. Uvek su joj zebla stopala, i spavala je u belim čarapicama. Vežbe aerobika i neredovna ishrana, učinili su da nije bilo ni grama viška težine na tim nogama. Leđa je uvezala oko struka mojim džemperom. Džemper je bio debeo i dovoljno dugačak pa je sedela na njemu, i valjda zato nije osećala hladnoću prozorske daske.

Ponekad se žalila na bolove u leđima i objašnjavala:
- Suviše su tanka, a nose težak teret. Nije ni čudo da me bole.

Podsmevala se svojoj tvrdoglavosti, kao i bezuspešnim pokušajima njenih roditelja i prijatelja da joj objasne kako ne može glavom kroz zid, i da se mora promeniti. Htela je da napusti studije i da se priključi jednoj plesnoj grupi, koja je često nastupala kao pratnja poznatim pevačima.

Oprezno sam pokušao da joj predočim kako će se sigurno pokajati ako prekine studije, ostalo joj je još samo par ispita i diplomski.

- A šta ću posle, ako i dobijem tu diplomu? Šta je tebi donela tvoja diploma?
- Donela mi je sigurnost i mir. A ti si bila vukovac i u osnovnoj i u srednjoj školi. Ne možeš sve napustiti i biti nekakva plesačica.
- Mogu, što da ne? Nego, jesi li ti to rekao "sigurnost" i "mir" , ili mi se učinilo?
- Učinilo ti se.

Nisam imao snage da se raspravljam sa njom. A nisam baš ni imao neke naročite argumente. Možda je ona u pravu. I kad bi diplomirala, verovatno ne bi dobila posao. A ako bi ga i dobila, sigurno da je ne bi plaćali dovoljno da može živeti od toga.

Drugi problem je bio što nije podnosila gužvu u tramvajima, pa je išla sa jednog kraja grada na drugi vozeći veliki muški bicikl. Bicikl je imao visoku prečku, tako da, kad bi se zaustavila na semaforu, nije mogla da dohvati zemlju celim stopalom, nego samo vrhovima prstiju, pa je bila vrlo nestabilna. Govorio sam da će je neki nesavesni vozač gurnuti, i da će se povrediti, ali ona nije slušala. Sada je decembar, putevi su klizavi od snega i leda, niko ne vozi bicikl po takvom vremenu. Niko, osim nje.

Na treninge je gotovo uvek kasnila, i onda bi se uključila tamo gde je grupa stala u trenutku njenog dolaska. Tako je preskakala početni deo vežbi, zagrevanje, koji je bio vrlo važan. Nagli i žestoki pokreti se nisu smeli raditi pre nego što se mišići zagreju i telo pripremi za njih, to joj je trener stalno govorio. I pretio je da joj drugi put neće dozvoliti da vežba, ako ne dođe na vreme. Ona bi napravila kobajagi tužan izraz lica i pokajnički rekla:
- Neću nikad više.

I namerno radila brže i bolje od ostalih da pokaže kako ona može i bez zagrevanja.

Na sledećem treningu je opet bilo isto, i trener je konačno digao ruke od upozoravanja. Shvatio je da će ona u svakom slučaju raditi po svome, i ne vredi da gubi vreme na ubeđivanje.

Potpuno sam ga razumeo. Ni ja nisam hteo da je ubeđujem u ništa. Tražio sam načine da je navedem da uradi ono što ja mislim da treba, ali tako da ona to ne primeti, što je uglavnom bilo vrlo teško izvodljivo. Tako ni sada nisam hteo da joj držim lekcije o tome kako je prozorska daska hladna, i nije mesto za sedenje, nego sam rekao kratko:
- Prehladićeš se, brzo dolazi u krevet!

Podigao sam pokrivač, a ona je utrčala unutra, hladna, ledena, i morao sam da je ušuškam sa svih strana ne bih li je ugrejao.

Sada je ta strana kreveta bila prazna. Ceo stan je izgledao prazan i pust od kada je otišla.

Znao sam da će otići. Nisam je zadržavao. Nisam rekao ništa. Želeo sam da ostane, jako sam želeo da ostane, i ona je to znala. A ako je znala, zašto bi onda trebalo da to kažem glasno?

Nisam tužan. Osećam samo umor. Umoran sam od života i svih onih ružnih stvari koje su se dešavale u poslednjih nekoliko godina. Nagomilavale se. Toliko su se nagomilale, da nekad imam osećaj kako me sve to gotovo fizički pritiska. I više nemam snage da idem dalje.

Radim svoj posao u školi, a platu skoro da i ne dobijam. Ono malo novca što ponekad dobijemo, teško da bi se moglo nazvati platom. Budžet dopunjavam tako što držim privatne časove. Gledam te mlade ljude koji dolaze u moj stan puni nade, i pravim se da ne primećujem pitanja u njihovim očima. Englesku i nemačku gramatiku im objašnjavam detaljno, i pazim da ih naučim da govore čisto, sa pravilnim akcentom. Upozoravam ih da engleski i nemački jezik nemaju tako bogat fond reči kao srpski, i da kod njih jedna reč skoro uvek ima više značenja, i da zato moraju biti oprezni, jer lako može doći do greške. One najmlađe prvo učim spelovanju, i govorim im da, znati govoriti strani jezik, ne znači automatski znati i pisati na tom jeziku.

Trudim se da ih pripremim dobro, što bolje mogu. Ali na ona druga pitanja, koja naslućujujem iz njihovih zbunjenih pogleda, nemam odgovore. Šta da im kažem? Da me njihovi roditelji plaćaju da ih pripremim za život izvan ove zemlje? Da će morati da napuste sve one koje vole, i otići da rade u neku stranu zemlju gde neće imati nikog svog? Ne. To ne mogu. Nije to moj posao.

* * *

Ali, izgleda da se konačno desilo i nešto dobro. Jutro je. Ja ležim mirno u svom krevetu, i gledam u prozor. Da li to znači da sam izlečen?

U proteklih osam meseci nisam se usuđivao ni jednom da pogledam u pravcu prozora. Spavao sam uvek u položaju da su mi leđa okrenuta ka prozoru, sa pokrivačem preko glave, samo da ne vidim te prozore. Očajno sam ih mrzeo. I prozore, i moj stan u potkrovlju, na uglu dveju ulica Starog grada. Dovoljno visoko da se vidi sve.

Na severu, preko Dunava, gorela je rafinerija nafte u Pančevu. Sa zapadne strane goreli su ciljevi preko Save, na Novom Beogradu. Eto, usvojio sam novu terminologiju u skladu sa sadašnjim vremenom. Na vestima uvek govore "Gađani su ciljevi u Beogradu, Novom Sadu, Kragujevcu, Nišu..."

Most više nije most, nego je cilj. I aerodrom više nije aerodrom, nego je cilj. Fabrike, kasarne, škole, bolnice, stambene zgrade - sve se pretvorilo u namerne ili slučajne ciljeve.

Gde god sam gledao, gorelo je sa svih strana. Moji prozori nemaju roletne, nemaju čak ni tamne zavese, tako da nisam mogao da ih zamračim, da pokrijem te vrišteće crvene i žute boje koje su parale noćno nebo i nosile samo strah i smrt. Nisam izlepljivao stakla selotejpom. Znao sam da mogu pući od pritiska i sasuti se, ali sam mislio: Ako je suđeno, onda neka bude tako.

Uveče sam uvek izlazio u grad. Nisam mogao da podnesem moj stan, samoću, zavijanje sirena, brujanje motora aviona i te ogromne prozore kroz koje se videlo sve, i ni jedan trenutak mi nisu dozvoljavali da zaboravim. Noću je gorela vatra, a danju se video gust crni dim koji se penjao u vis prema nebu.

Mislio sam da ću do kraja života mrzeti prozore, ali nije bilo tako. Rat je završen u junu, a sada je početak decembra. Prošlo je blizu šest meseci. Po prvi put, posle toliko dugo vremena, ja ležim mirno u svom krevetu, gledam kroz prozor, i ne mislim na bombe i rat.

Zamišljam nju kako sedi na tom prozoru, a crna kosa joj izgleda još crnja u svoj toj belini koja je okružuje. Ona je svojom rukom odnela sve ružne slike, i ostalo je samo široko i vedro nebo nad Beogradom.

Ponovo sam zavoleo moj stan, jer ga je ona volela.

Ali nje više nema tu. Njen miris se još uvek oseća u stanu, hteo bih da ga zadržim što duže, ali ne vredi. Ništa ne vredi.

* * *

Nisam ja izlečen. Samo je jedan bol zamenjen drugim.

Misao koja je godinama bila prisutna u mojoj glavi (naime, znao sam da je tu, uvek sam bio svestan njenog prisustva, ali nisam umeo da je definišem - a nisam ni pokušavao - jer me je uznemiravala), sada je, sama od sebe, dobila oblik, i mogao sam da je izrazim rečima:

Čitav život je samo niz bolova koji se smenjuju jedan za drugim. A umeće življenja je, valjda, sposobnost čoveka da podnese sve te bolove, i između njih prepozna i ukrade po neki lep trenutak, i uživa u njemu.

Decembra, 1999. godine
 

 

Copyright © by Balkanski književni glasnik – BKG, 2009.
CIP – Katalogizacija u publikaciji, Narodna biblioteka Srbije, Beograd 82
BALKANSKI KNJIŽEVNI GLASNIK, [Elektronski izvor] / Glavni i odgovorni urednik Dušan Gojkov.
– Elektronski časopis. Način dostupa (URL) http://balkanliteraryherald.com
ISSN 1452–9254 = Balkanski književni glasnik (Online)
COBISS.SR–ID 141175564
BKG 1 / 2009. Sveska 20.

Nazad