Tatjana Stevanović

Tatjana Stevanović rođena je 1962. godine u Beogradu, gde i dalje živi.
Piše kratke priče i objavljuje ih u BKG-u.

Tatjana Stevanović

   

D E S E T


NE UBIJ

Sa potpuno nove, tek nedavno zaprljane bele flanelske krpe, uredno poslagani delovi malog ženskog pištolja bacali su sjajne odbljeske. Fantastične odraze jasne bele svetlosti. Farovi krupnijih komada, u svom kretanju, proždirali su sitnije svetleće krugove, i izrastali u veće figure u koje je ona, kroz vlažnu zavesu svojih dugačkih trepavica, žmirkala.

Skoro potpunu istovrsnost blistavih aluminijumskih delova, usložnjavala je samo raspolućena plastična drška dezena mekog orahovog drveta, položena na sam kraj krpe. Drška koja lako leže u malu žensku ruku.

Redosled delova brižljivo je pratio korake rasklapanja, kako bi i vešti laik, nedugo po završenom poslu, mogao da ponovi još nezaboravljene, u sećanju sveže radnje, obrnutim smerom.

Sedela je mirno i duboko disala koncentrišući se na plan. Isklizavala joj je rešenost, iznova oslobađajući pozornicu za ples sila smirivanja i ravnoteže.

Polako je ustala. Uvukla se u najmekšu i najtišu od svih udobnih crnih preobuka, korake prigušila bešumnim trkačkim patikama i ponovo nanizala sve razdvojene delove pištolja u blistavo ubojito jedinstvo.

Gipkim pokretima najveštijeg lovca čiji miris izmiče žrtvi, zaobilazila je pune ulice, da joj okolna živost ne oduzme rešenost i bes, koje je osedlala i uzjahala hitajući ka svom naumu.

Koncentrisala se na plan.

Korak po korak, približila se ishodištu svojih najbolnijih zamisli. Gledala je zeleni sočni travnjak i na njemu već utisnut odraz scene koja polako počinje da se odvija. Videla je svoj precizno ispaljen metak kako pogađa, prodire duboko i kida spolja nevidljiva savršena vlakna ljudskog tkiva, iz koga u snažnom mlazu ističe zdrava crvena krv, i zajedno sa vodoskokom sitnih komada utrobe pada po njenom licu i telu.

Prska je i prlja ...

Meša se sa ćelijama njene čiste kože, kaplje po njenom pogledu, steže joj misli i zarobljva um. Neraskidivim kaiševima opasuje joj veru i prazni skrivene prostore životnog poleta ...

Stala je i dugo plakala ...

mart 2008. god.

NE ČINI PRELJUBE

Dva lica. Četiri lica gledaju se sa četiri para očiju. Nekada jasno i sa željom, u senkama ogromnog drveća bezbrojnih izletišta po obodu velikih gradova, hvatajući međuvremena svojih postojanja, u stalnom preletu između nasilno podeljenih stvarnosti. Nekada zamagljeno ljutnjom, krijući poglede u okretima između komplikovanih hodnika življenja. Dva po dva. Izmenjujući se. Kad jedno pogne pogled, i ostali uzmiču...

Dva para ruku. Četiri para ruku dodiruju se nekada vrelo i uzbuđeno, sežući u čednu ljudsku bliskost, nekad grčevito, ishitreno, nevoljno, u teško raspletiv čvor spregnuto. Dva po dva. Izmenjujući se. Kad jedne ruke ustuknu, i druge posustaju...

Dva tela. Četiri tela obavijaju se šapatima, na putu na kome sve naučeno tone u beskrajni, ljudskom trajanju nespoznajni ambis osećaja, nekada trepereći od svežine udahnutog zadovostva, nekad žureći isuviše prepoznatljivim prostorima. Dva po dva. Izmenjujući se. Kad se jedno umori, i ostali zastaju...

Dva srca. Četiri srca lupaju jako, nemoćna da nadjačaju uzdahe što se neprestano uz jeku otkidaju. Uz jeku i kaplje krvi koje otiču u svetski okean boli, gde se sabira sve uludo potrošeno, izgubljeno ili ukradeno, da možda jednom pronađe put do onih koji nisu ni primetili da im nešto fali. Srca udaraju. Dva po dva. Izmenjujući se. Kad se jedno priguši, i ostala tuku tiše...

Dve tuge. Četiri tuge žive svoje sakrivene živote proždirući sve svetlo i obojeno u tankom katalogu podstičućih strasti. Primiruju kretnje, zamagljuju planove, zatiru očekivanja, uništavaju nadanja. Potapaju svaki šareni toranj koji drsko i tvrdoglavo hita uvis. Nabadaju ružne tupe predmete na strele koje bi možda zaparale nebo. Četiri tuge obmotavaju jake, žilave konopce oko prozora koji mame pogled u daljine. Dve po dve. Izmenjujući se. Kad jedna ostari, i druge se polako gase...

Dva hoda. Četiri hoda kreću se paralelnim i koncentričnim putanjama, da se nikada ne sustignu. Odzvanjaju iz blizine, usporavaju u prikrajcima i tiho nastavljaju dalje. Dva po dva. Izmenjujući se. Kad prvi koraci zamuknu u daljini, i ostali nestaju...

april 2008. god.
 

NE POŽELI NIŠTA ŠTO JE TUĐE

Moje. Moje ruke u veliki crni kofer pakuju kutije različitih boja i veličina, sve od glatkog čvrstog kartona. Kutije besprekorno, poput idealnih kocki, ležu u meku prostranu šupljinu, gradeći u njoj blistavu fantastičnu skulpturu. Jarkocrvena, iako najveća, lako i neosetno pristaje na dno, gubeći nešto od svoje golemosti u saglasju sa istovrsnim proporcijama kofera. Do nje staje tamnozelena, koja prati dužinu kraće strane crvene, i uspinje se par santimetara uvis ka svetlotravazelenoj, još višoj, koja u svojoj kvadratnoj dubini može da sačuva nešto nežno i osetljivo. Tamna kutija boje zrele višnje, svojom drskom privlačnošću zarobljava moj pogled, i čini ostale, manje kutije jedva primetnim. Srebrna i zlatna, smirujući nakit na uzavrelim tonovima, tiho tonu u nepopunjene prostore pretekle za njih. Dve bele kutije posute sitnim tufnicama, crvenim i ružičastim, izrastaju u posebnu celinu, veselo se dodirujući u gornjem levom uglu građevine.

Tvoja. Tvoja kutija svojom osnovom popunjava sav pretekli prostor, ali je viša nego što meki poklopac kofera može da podnese. Savršena je. Svojim sjajnim crnim površinama svaki put me iznova začara kada je dodirnem rukama, rešena da uklonim višak koji ne mogu, kao svoj prtljag, dalje da ponesem. Prilazim i odustajem.

Njena i njegova. Njena i njegova kutija nisu unutra. Stoje pored kofera izdvojene. Pozivaju usaglašenošću svojih oštrih strogih perfektnih ivica. Ostavljam ih izvan.

Naše. Naše vreme lako staje u najmanju zlatnu kutiju obgrljenu većim jarkoobojenim. Po malo, kapima ističe, nekad sporim bezglasnim gustouljanim hodom, nekad preglasno, ubrzano naletima teških vekovnih masa. I pored pokušaja da vidim da li se naše vreme obnavlja ili nepovratno gubi u okukama u koje zamičemo, jedino što mi pretiče je nemir neizvesnosti.

Vaše. Vaše vreme se slobodno kreće po velikoj polupraznoj crvenoj kutiji koju ne može do kraja da ispuni. Polako, ne žureći, širi svoje razređene sadržaje razupirući istanjene, do nevidljvosti oslabljene niti po prošlosti i sadašnjosti, ne uspevajući da ih razvuče u budućnost. Ako se i desi da poneki konac iz prošlosti dosegne do sutra, odmah se otkači i beži u neko od vremena. Oskudno i nikad razigrano, vaše vreme je tu.

Njihovo. Njihovo vreme još se kuva u velikom novom metalnom loncu, čiji poklopac ritmično poskakuje i oslobađa oblake pare koja se penje po visokom plafonu kuhinje. Radoznala da vidim kako će izgledati, znatiželjno udišem mirisna isparenja i nagađam. Na stolu već čeka, za njega spremna, nova, potpuno providna kutija.

Krećem na put. Na silu zatvaram kofer iz koga, kroz rupu na njegovom mekom licu, proviruje tvoja sjajna crna kutija. Ipak je nosim, strepeći da je ne izgubim prebrzo.

april 2008. god.
 

POŠTUJ OCA SVOGA I MATER SVOJU DA TI DOBRO BUDE I DA DUGO POŽIVIŠ NA ZEMLJI

Uvijam pitu za moju baku. Na dve tanke kore supenom kašikom ravnomerno nanosim blago posoljen fil od zrelog sremskog sira i svežih jaja. Četiri do pet punih kašika razmazujem po donjoj ivici kore, pažljivo uvijam prvu jufku, a onda je nežno spuštam u pleh podmazan maslinovim uljem. Prvu, drugu, treću, četvrtu, petu, dok se sav prostor ne ispuni mekanim, pravilnm bledožutim valjcima. Prelivam ih sa još jednim razmućenim jajetom u koje ulivam šolju slatkog mleka i malo soli, stavljam u vrelu rernu i pečem. Za moju baku.

Bake nema već devet godina. Za mene je po raznim uglovima ostavila mirise, boje, zvuke i uzdahe koje ja sabiram krećući se njenim stazama. Pažljivo smeštam stopala u tragove njenih malih cipela moga broja i otkrivam nove recepte za izmicanje uobičajenom i očekivanom.

Raznovrsne žute bukete razmeštam svuda po stanu. Žute lale jako kratko, dok god ih ima u proleće. Mimoze tokom zime, bez vode, da se što pre osuše i dugo mi boje sive tokove koji nekad pokušaju da osnaže. Žuto jednostavno poljsko cveće tokom leta, mali gradski pašnjak kroz koji gazim ne napuštajući obožavanu vrelinu asfalta u koji moje štikle tonu.

Na najkrupnije rende stružem nakisele jabuke u koje dodajem malo običnog i vanilin šećera, šaku suvog grožđa i sitno izmrvljene orahe. Fil raspoređujem po tankim korama, zavijam skladne, pravilne, mirišljave rolne i ređam u pleh koji punim do kraja. Pečem ih dok lepo ne porumene. Za moju baku.

Moj stan oslobađam svega što nije preko potrebno i puštam da velikim osvojenim prostranstvom zagospodari dragocena lepota željenog, izmaštanog, vanvremenskog. Lepota pronađena u trenutcima otkinutim od glavnog toka, koju mu potom zahvalno vraćam na dar. Predmete u kojima je sačuvano nešto bakino brižno razmeštam po kući, da bih, kad se zapletem u opasne mreže misli, mogla srećno da se izbavim.

Oštro zarezanom olovkom na papiru iscrtavam odeću koju želim da nosim, a onda kupujem komade tkanine koja čeka na mene pritajena u prodavnici, vešto izmičući pogledima koji ne traže baš njih. Različite izuzetne crne parčiće često udružujem sa crvenim ili intenzivno zelenim. Za njih pronalazim dugmad, rajsfešluse, postave i konce koji će ih najbolje oživeti.

Na blagoj vatri i malo maslinovog ulja dinstam posoljene kolutove praziluka i krupne štapiće crvene mesnate babure paprike dok ne omekšaju i ne prevuku se zlatnim sjajem. Ohlađene ih mešam sa kiselom pavlakom i jajima, nanosim na kore, umotavam, ređam u pleh i pečem. Za moju baku.

U svojim kretnjama i tragovima često ostavljam nešto boja, mirisa, tonova i mnogo reči. Pomalo ih prikrivam da ih neko drugi pre vremena ne pronađe. Za moju decu.

maj 2008. god.

NE KRADI

U praskozorje svečanog koncerta, na kome će razlivena bujica tonova uteći u sve meandre novootvorene Tvrđave savremene umetnosti u vidu masivne sive zalomljene stene na samom ušću gradskih vodotoka, Maestro, već potpuno spreman, u elegantnom metalnocrnom fraku, poslednji put pregleda salu kojom će uskoro zavladati njegov Ekstenzivni gudački orkestar.

Na levu stranu sigurno stupaju, nebrojeno puta izabrane predvodnice svih gudača, prve violine, koje će uskoro opet, oholo i olako, sa dozom prezira koji ne gradi sklad i savršenstvo, povesti Maestrove, iz utrobe porođene, muzičke slapove. Do njih staju druge violine, talenti zauvek prigušenog poleta, isteklog u neprekidnoj pratnji vodećih. Za njima viole, snažni izvori toplijih tonova, nepravedno prikrivene prejakim violinskim bljeskovima. Na desnoj strani, duša orkestra. Violončela. Moćni i smireni, spremni da neprimetno prevode meke zatamnjene tokove od sporih izražajnih do brzih akrobatskih. Gotovi da, ne gubeći usredsređenost nepotrebnim oticajima, vode i sabiraju Maestrova neočekivana muzička obrušavanja. Na samom kraju kontrabasi. Svoji. Puls orkestra, njegov temelj i veza sa sveukupnim muzičkim prostorom.

Maestro se klanja u mrak utisnutoj publici i okreće orkestru. Šalje kratki nehajni znak violinama, sa preletom ljutnje pogleda viole, koje uznemirene obaraju oči i gledaju neprimetne metalne prstenove kojima su njihove leve noge pričvršćene uz stolice, osmehuje se sa poverenjem čelima i basovima.

Večeras Maestro, po prvi put, predstavlja publici novi instrument kojim još jednom pokušava da rastegne već otisnute granice izražajnosti svojih gudača. Ljudski krik. Njegovo izvođenje poverava violama, uvek spremnim na iskorak ka društvu posvećenih. Za krik ne postoji notni zapis. Kada se viole, začarane i povedene kristalno prozračnim zvucima violina, pridruže melodiji koja nije njihova, šiljak na prstenovima oko njihovih nogu će se zabosti u tanke osetljive pregibe između stopala i listova. Krik koji će polomiti paralelni sklad velike svečane sale treba da bude glasan i rezak, ispunjen užasom, očajem i neumitnošću, odaslat da zapara zaobljene vrtloge gudača i preseče ih tačno kroz centar, ostavljajući utisak slučajnog niza neuređenih poremećaja.

Maestro neznatno usporava uvertiru i sabira se. Umirujuće carstvo violončela razmazuje najširom mekom slikarskom četkom, da bi uskoro mogao celo da zgužva u laku papirnu kuglu koja staje u malu žensku ruku. Razmazuje zamućene zavodljive tonove i sam nedovoljno siguran u ritam disanja publike koju osluškuje delom svoje pažnje.

Violine preuzimaju melodiju. Iznenadni zastanak i iščekivanje preliva se sa Maestra na sve gledaoce koji nesvesno prigušuju svoja životna zvučanja i osluškuju višeglasna bojenja notnih spletova. Sa lakoćom i novoosvojenim žarom, violine lete zahtevnim pasažima, uspinju se do vrtoglavih čistih visina, i trenutno propadaju u misaone dubine, dok Maestro, sa jedvaprimetnim olakšanjem sluša udvojeni, malo topliji ton.

Oštri krici užasa sasecaju sklad etra svečane sale i menjaju muziku dopunjavajući je do začudnih zvučanja. Umesto prepoznatljivih arija salom se širi fantastična muzika života, zastrašujuće istinita. Parališe i pokreće, sažima i rasipa, osmišljava i zatrpava stazu naših kretanja.

Blistav i obasjan Maestro se okreće publici iz koje odzvanjaju nebrojeni krici sabirajući se sa vapajima viola i diriguje svojim sve većim orkestrom.

jun 2008. god.
 

SEĆAJ SE DANA ODMORA DA GA SVETKUJEŠ,
ŠEST DANA RADI I SVRŠI SVE SVOJE POSLOVE,
A SEDMI DAN JE ODMOR GOSPODU BOGU TVOME

Polazim u razgledanje nevelikog mlečnobelog ostrva koje svojim oštrim kamenim špicevima cepa ujednačeno nebesko plavetnilo, a širokom stabilnom osnovom uranja u indigoplave talase jednog od uzavrelih svetskih mora.

Danas talasi tiše zapljuskuju glatku čistobelu obalu nad kojom sporo nadleću jata morskih ptica i svojim glasovima dopunjuju jedvačujnu umirujuću pesmu koja u san uljujkuje u ponoć zaspale stanovnike ostrva. Nedelja je. Dan kada se ostrvljani ne bude. Kada spavaju i sanjaju. Dan poklonjen za uloge koje priželjkuju i u koje usnuli stupaju.

Šetam tihom morskom obalom i posmatram nasmešena lica zaspalih u nekoj slučajnoj kretnji, tela prijatno opuštenih u željenim slatkim snivanjima u kojima nemoguće pretiče moguće. Posmatram pokrete njihovih obasjanih lica.

Bosim nogama gazim po toplim kamenim pločama koje mi greju tabana i dolivaju kapi miline po prizoru koji se predamnom otvara. Nedeljno podne na glavnom gradskom trgu. Usnuli stanovnici zaustavljeni u neizbežnom predahu i nemom pregrupisavanju. Usred važne misli, pre značajnog pogleda, na talasu poleta, u zamahu radosti...

Na velikoj izložbi usnulih likova, pored zadovoljno predatih snu, uočavam i druga različita raspoloženja. Iznenađenje, bes, žurbu, nervozu, kajanje...

Sve toplije kamene ploče po kojima gazim nagone me na sve brži hod koji potom prelazi u lagani trk.

Što sam bliže vrhu ostrva, sve ređe prolazim kroz osmehe zadovoljstva. Različite okamenjene grimase polako se menjaju do grotesknih izobličenja.

Pri vrhu strah. Strah da neće stići. Strah propetih u trku ka najvišoj tački ostrva gde stoji mala, nikad upotrebljena letilica. Stoji i čeka najbržeg u rešenosti da se otisne sa Ostrva nedeljnih snivanja.

Niz zaspalih trkača vodi skoro do samog vrha, i ostavlja slobodan tek mali plato oko samog vozila, koje potpuno novo, sunčevim zracima preliveno, blista dremajući u prozračnom nedeljnom danu.

Poslednjim iskrama budnosti ulećem u kabinu i snažno pritiskam veliko zeleno dugme koje se izdvaja na besprekornoj srebrnoj ljuski. Smirena uživam u brzom uzletanju koje me ushićuje i svežim udisajima koji polako bistre moj um.

jun 2008. god.
 

NE PRAVI SEBI IDOLA NITI KAKVA LIKA,
NEMOJ IM SE KLANJATI NITI IM SLUŽITI

U mislima milujem najdraža velika stopala, jedina dovoljno moćna da, kad stanem na njih, promene moj ritam i hod, i nežno, skoro neprimetno unište sve moje planove. Planove izložene na vidnim otvorenim prostorima zajedno sa onim brižljivo čuvanim u dubokim pećinama moga sećanja. Izmaknu moje najdublje oslonce kojima se svako jutro naoružavam da hrabro zakoračim u još jedan sled dnevnih otkucaja. Stajem na njih uranjajući u sve dublje slojeve bezuslovnog poverenja i predatosti.

Puštam ruke da se izgube u velikim toplim šakama koje osećam kao svoje. Utiskujem u njih znamenja svoje pojedinačnosti radosno opuštena u pasivnom sleđenju.

* * *

Penjem se na tamnosivi kameni blok nad kojim duvaju hladni vetrovi mojih kolebanja. Golim rukama tražim mesto gde se skrivaju pramenovi kratke guste prosede kose i oštrim alatom ih pronalazim. Sklanjam velove sa očiju koje me gledaju, ljuske zabrinutosti sa čela koje se razvedrava, mir sa usana koje želim da dodirnem. Pažljivo otkrivam široki pravilni nos u prvom udisaju i ušne školjke spremne da me čuju.

Nastavljam otkopavanje čisteći snažni vrat u blagom zaokretu i spuštam do izvajanih mišića ramena, grudi i ruku. Finom tkaninom vraćam sjaj blago izvijenim lukovima i zakošenjima, iznenadnim usecima i nagoveštenim proširenjima. Čudim se svojoj želji da osetim njihovu snagu sve do granice bola.

Osetljivim vrhovima prstiju lagano uklanjam zaostalo sitno kamenje iz pregiba nabreklih simetričnih pravougaonih ploča stomačnih mišića i blago ih guram nadole, niz ravan trougao donjeg stomaka i razvijenu muškost.

Sa masivnih leđa rukom otresam kamenu prašinu i puštam je da se kotrlja niz dve jednako isklesane sedaone polulopte kao niz veliki tobogan.

Niz gotovu, iz kamena izbavljenu figuru, klize tanki potoci žive vode. Kvase joj kosu, plave čelo, pa skreću zaobilazeći oči koje blago trepere. Ponovo se sustiču iznad usana koje počinju da govore. Granaju se preko široke brade, i kupaju telo sa koga spiraju poslednje tragove neživljenja. Plave dugačke vitke noge i utiču između nožnih prstiju koje prepoznajem.

Pokušavam da stanem na velika moćna stopala i pustim ih da promene moj ritam i hod, i nežno, skoro neprimetno unište sve moje planove.

jun 2008. god.
 

NE SVEDOČI LAŽNO NA BLIŽNJEGA SVOGA

Kroz vekovni odjek ogromnog kamenog hola Vrhovnog državnog suda odzvanjaju nečiji užurbani koraci.

Neugledni muškarac srednjih godina, nemarno i neuredno obučen u sivo odelo slomljenog oblika i pogrešno zakopčanu nekad belu košulju, hita ka Glavnoj sudnici, čvrsto stežući kaiš prepune dotrajale crne torbe nesigurno pričvršćene odavno prevaziđenim trapeznim metalnim zatvaračem. Torba je toliko puna da izgleda kao da će svakog časa da se otvori, a čini se i da jedva primetno poigrava skrivajući u sebi nešto što nerado miruje.

Čovek je već jako umoran pa zastaje i pribira se, ali mu pogled na sat munjevito vraća grč nespokoja na dubokim borama izbrazdano čelo i ubrizgava novi talas poleta koji ga nosi ka velikim zatvorenim vratima.

Iznenadno preglasno otvaranje Glavne sudnice pritisnute masivnim drvenim klupama prekida muk davnašnje jeze pravičnosti, istekle iz tananosti i neuhvatljivosti preciznog jezička krivice, koja oduvek vlada ovom prostorijom. Teško dišući i snažno vezujući sve prisutne poglede za sebe, čovek klizi linijom sukobljenosti između precizno razdeljene publike. Promiče pored stolova za kojima sede glavni akteri, njihovi advokati i tužilac, da bi pred crnim siluetama sudija sa belim perikama i zbunjenom porotom, uz uzdah olakšanja i prašnjavi tresak, ispustio torbu na pod.

Na talasu promaje, nadošlom iz razjapljene stare torbe, vijore se nemi izrazi lica prisutnih i menjaju od bezizraza kretnjama brige, ljutnje, straha, poniženja, nade, hrabrosti, časnosti, neodlučnosti, ishitrenosti i strpljenja, mudrosti i nepromišljenosti... šušte i izvijaju se prazni beli listovi papira lagano se puneći ispisanim tekstom... sudija čisti grlo i pušta uvodnu reč da poteče njegovim glasom... tužilac i advokati izgovaraju sledove elegantno zapletenih misli... publika bruji jakim osećanjima pretočenim u žubor reči... porota pulsira iskazima zapitanosti teško upredenim u odgovore i odluke... žrtva lije svoj očaj u zastrašujući opis napada... okrivljeni sa mukom traži jezičke zaklone da zasenči strahotnost svoga čina...

Niko ne primećuje umornog sivog čoveka koji seda na najbližu klupu, briše znoj sa čela starom sašivenom maramicom kakve odavno niko ne koristi i lagano u sve sporijim prebrisima nestaje...

...dok iz stare, širom otvorene torbe nepresušno izviru bujice nekih pravih reči...

jul 2008. god.
 

NE UZIMAJ UZALUD IMENA GOSPODA BOGA SVOGA

Kroz jedini očuvani vitko izvijeni beli kameni luk nekada jakog srednjevekovnog utvrđenja porušenog u nedavnim ljudskim izmeštanjima, intenzivno plavetnilo neba meša se sa zelenim nijansama lišća koje svojim kretnjama prati prijatna podnevna strujanja. Gomile svetlih nasumično rasutih kamenih blokova dopunjuju žareću sunčevu svetlost vraćajući joj nestvarne odbljeske. Velike glatko obrađene ravne površine isijavaju kao ogledala i čine jasno vidljivom nelomljivu tišinu koja vlada ovim prostorom.

Na jednom od razdrmanih nesigurnih zidova grada hor od desetak preteklih sivih mršavih ljudi bezizražajnih zamenljivih lica nemo pokreće usta u uzaludnom pokušaju da zapeva.

Niz ozelenelu padinu obraslu oštrim divljim korovom koji se provlači kroz onemoćale temelje, upuštena prizemlja i polomljene potporne stubove, nečujno puze gušteri i zmije uživajući u osunčanom, samo za njih oslobođenom, beskraju. Niz uzavrelu strminu otiče život gmižući ka nekad važnom rečnom pristaništu u podnožju, sablasno praznom i gluvom. Na plitkom mutnom dnu leže već dugo nepokrenuti brodovi opuštene građe penjući se svojim gornjim delom uvis iznad oskudne dopola usahle vode.

Niz pustu padinu bezglasno se kotrlja sitno kamenje za stopalima horovođe koji se ošamućeno i polusvesno survava i proklizava ka zamrlom pristaništu, s mukom održavajući ravnotežu pri svakom narednom koraku. Pri dnu kosine nakratko zastaje i briše zamagljene prašnjave elipse naočara. Dugo gleda ka plovilima i odabira uski rečni čamac plitkog gaza, koji se jedini još održava na preostaloj niskoj vodi.

Junak moje priče, horovođa, plovi pored nekad čudesnog Novog grada, sada nadrealnog betonskog spomenika ljudskog nestajanja. Velike izlomljene forme na bezbojnoj pustoši podižu brane sa njegovog pogleda i puštaju potok nemih suza da poteče iz predugo suvih očiju.

Prljavim rukama briše već umrljano lice dok odlučno odmiče ka svom cilju i posmatra, na pojedinim rastresenim zidovima, malu grupu mršavih sivih ljudi bezizražajnih zamenljivih lica u uzaludnom pokušaju da zapeva.

Oko čamca koji teče sa rekom prizor se ustaljuje. Na obe obale pruža se nepregledni svetli prašnjavi kamenjar na kome se tek ponegde naziru tragovi braon i zelene boje.

On može da odahne i kratko se odmori od prejakih osećanja koja već dugo pokušava da zauzda i spregne u ludačku neuzmičuću hrabrost čoveka koji nema izbora. Zna da ušće reke i cilj njegovog putovanja nisu daleko. Vremena ima taman toliko da se pribere a ne opusti u predugom čekanju.

Pogledom prebira po svetlosivoj okolini u potrazi za drvenom kolibom starog mudraca koji će mu, uz dugo čuvanu tajnu, poveriti i moćno oružje za okršaj kome će se sav predati.

Iz malog čamca prepuštenog vodenim strujama, na obalu izlazi Junak moje priče, sabran i potpuno miran. Još jednom, šireći najdublju tugu oko sebe, pogledom upija ostatke svog sveta i ulazi u veliku mračnu pećinu da iz dugog zatočeništva oslobodi ljudski POZIV UPOMOĆ.

jul 2008. god.
 

JA SAM GOSPOD BOG TVOJ,
NEMOJ IMATI DRUGIH BOGOVA OSIM MENE

Voz koji čeka Ana Karenjina na jednom od perona moskovske železničke stanice juri nepreglednim snežnim prostranstvom nenarušene beline. Iza tamnog stakla upravljačke kabine nevidljivi mašinovođa virtuozno upravlja vozilom opasno ga nadnoseći nad provaliju sigurnosti. Lokomotiva vuče samo jedan vagon.

Na prvoj stanici ulazi gipka sitna žena u najmekšoj i najtišoj od svih udobnih crnih preobuka, koraka prigušenih bešumnim trkačkim patikama, pogleda zamagljenog gustim kapljama koje se po njoj još slivaju, misli zarobljenih već učinjenim, vere spregnute i posustale. Neprirodno smirena i tiha seda na prednje sedište.

Na drugoj par. Stalno na oprezu, čuvajući jedno drugo od novih ranjavanja, krije poglede kojima pretražuje sve prostore vagona. Bojažljivim kretnjama uvlači se na mesta u poslednjem redu zasenčena polumrakom i negde u dubini hvata za ruke.

Na trećoj stanici ulazi vitka elegantna žena u dugačkom crnom kaputu. U ruci stiska dršku lakog aluminijumskog kofera na čijoj prednjoj strani kroz ružnu veliku rupu proviruje blistava crna kutija. Lako i sigurno prilazi jednom od sedišta u sredini i seda, često gledajući da li je sjajna crna kutija još uvek uz nju.

Na četvrtoj stanici, preskačući stepenike, u vagon uleće sitna kratko podšišana žena u crnim farmerkama, crvenozelenoj košulji i velikoj tamnocrvenoj kecelji zaboravljenoj oko vrata. Iz šarene platnene torbe nehajno zabačene preko njenog ramena šire se čarobni mirisi svežih pita sa sirom i jabukama. Veselo se spušta na sedište iza dame u crnom kaputu i smeši divnim osmehom mirisa vanilin-šećera.

Na petoj ponosno i za nijansu preglasno, na samoj šarmantnoj granici samoljublja, još uvek u elegantnom metalnocrnom fraku, stupa Maestro, seda u sredinu vagona nasuprot dvema damama i pozdravlja uz blagi naklon sve putnike ponaosob.

Na šestoj stanici bose, od mora još mokre, noge žene u crnoj kratkoj letnjoj haljini stvaraju baricu na samom ulazu u vagon, koju ona poluzačuđeno poluzadovoljno posmatra dok skida pilotsku kapu i rukom prolazi kroz oštre pramenove guste slepljene kose. Seda iza dve već pristigle žene, susreće Maestrov pogled i osmehuje mu se.

Na sedmoj ulazi par. Brza tanka zanimljiva žena drži za ruku izrazito krupnog zgodnog muškarca koji mami poglede svih prisutnih dama. Prilaze jednom od prednjih sedišta na koje se on prvi spušta i prihvata njeno malo lako telo u svoje krilo, gde se spajaju u jedinstvenu slivenu figuru pogleda poklonjenih samo jedno drugom.

Na osmoj, neugledni muškarac srednjih godina, nemarno i neuredno obučen u sivo odelo slomljenog oblika i pogrešno zakopčanu nekad belu košulju, briše znoj sa čela starom sašivenom maramicom kakve odavno niko ne koristi i užurbano hita ka jednom od slobodnih mesta pozadi. Zadihan seda a onda gleda po vagonu i ljubazno pozdravlja saputnike.

Na devetoj, poslednjoj stanici, u vagon se polako penje mlad mršav u sivo prašnjavo odelo utisnut čovek, zastaje da obriše zamućene elipse naočara i otkriva jasan siguran nadom ispunjen pogled. Seda do Maestra i rado uzvraća pozdravima ostalih.

A voz koji čeka Ana Karenjina na jednom od perona moskovske železničke stanice i dalje juri nepreglednim snežnim prostranstvom nenarušene beline dok ga nevidljivi mašinovođa opasno nadnosi nad provaliju sigurnosti.

avgust 2008. god.
 

 

Copyright © by Balkanski književni glasnik – BKG, 2009.
CIP – Katalogizacija u publikaciji, Narodna biblioteka Srbije, Beograd 82
BALKANSKI KNJIŽEVNI GLASNIK, [Elektronski izvor] / Glavni i odgovorni urednik Dušan Gojkov.
– Elektronski časopis. Način dostupa (URL) http://balkanliteraryherald.com
ISSN 1452–9254 = Balkanski književni glasnik (Online)
COBISS.SR–ID 141175564
BKG 1 / 2009. Sveska 20.

Nazad