Branislav Zukić

Branislav Zukić, rođen 1972. godine u Novom Sadu, gde je završio i srednju školu elektro-struke (smer - banderaš!) kao i filozofski fakultet, smer (tada još uvek) jugoslovenska književnost i srpskohrvatski jezik (koji i danas voli da naziva tim imenom). Od 1993. godine udiše magični vazduh radijskih prostorija (još ga nije prošlo), a u poslednje vreme piše tekstove za e-novine (muzika, film, Formula 1 i koješta) i sarađuje u elektronskom časopisu "Etna".


 

Branislav Zukić

   

Dodir

Još u ponedeljak je počeo da oseća nešto čudno. Neki snažan talas koji mu je preplavio celo telo. Energetski rezervoari njegovog organizma već dugo su bili na minimumu, životario je i gledao da obavlja samo one najpreče stvari. Knjige, filmovi i trčanje zamenili su mu hranu. Susreti sa prijateljima, onih nekoliko vrednih i dragocenih ljudi. I unutrašnja pustoš. Neman od koje se branio kako je umeo i morao. I onda, odjednom – neverovatno intenzivna promena. Počeo je da se oseća veoma dobro, a kada je razmislio o tome šta bi mogao da bude uzrok ovako nenadanog preokreta, došao je do zaključka da se radilo o jednoj jedinoj slutnji. U početku je bila slutnja, kasnije je prerasla u ubeđenje. Naime, bio je potpuno siguran da bi trebalo da ode na taj koncert, koji je zakazan za četvrtak. Mesto na kojem će biti održana svirka nije bilo nimalo blizu, ali mu to nije zadavalo neke probleme niti umanjivalo njegovu sigurnost u to da mora da ode. Osećao je da će tamo videti nju. Nije imao pojma zašto je bio toliko siguran - osećaj je bio tako jak da ga nije mogao ignorisati.

Prošla je već gotovo cela godina od trenutka kada ju je video poslednji put. Na sreću, taj njihov susret bio je nešto čega će se uvek sećati sa osmehom – izlazeći iz automobila, okrenuo se da bi, pokazalo se poslednji put, poljubio usne u kojima su stanovale, potpuno ravnopravno, njegova sreća i životna energija. Bila je prelepa toga dana, nasmejana i nestrpljiva da ga vidi. Sedeli su zagrljeni, mazio je njenu kosu a ona mu je pričala nešto o tome kako je, čim ga je ugledala na vratima, osetila ogromno olakšanje, jer su je tog dana bili iznervirali kojekakvim glupostima, a sa njegovim dolaskom omogućeno joj je da uđe u njihovo sklonište, azil koji su svojim zajedništvom stvorili kao odgovor na česte neprijatnosti kojima ih je okruženje bombardovalo. Bilo im je dovoljno samo da sede jedno pored drugog i svi problemi bi toga časa izgledali smešno mali. Dobro, neretko su i sami umeli da ih stvore, ali šta su te svađe iz njegove sadašnje perspektive – nejaka jedra koja pokušavaju da zaustave razorne vetrove, unapred osuđena na neuspeh. Kako je lepo biti naknadno mudar, nasmešio se.

Samo dan posle toga, stvari su krenule po zlu. Što bi rekao Maestro u jednoj svojoj pesmi:

It don't matter how it all went wrong
That don't change the way I feel.

Danas ne zna ništa o njoj. Lakše mu je tako. A opet – ne prođe ni dan a da na nju ne pomisli, nije se još probudio a da mu se u lice nije cerila jeziva praznina njene strane kreveta. Sve promene koje je napravio, sve akcije koje je preuzimao - nisu pomogle. Stajao je usred razrušene kuće, čiji izgled je sasvim promenio posle njenog odlaska i, ušavši u sobu u kojoj su boravili, pomislio:

- Vidiš, sada je ovo sve prazno. Samo parket, zidovi i prozor. Nema čak ni ormara koji su stajali sa strane, pored kreveta. Sada mogu da stanem tu gde je nekada bio krevet i prvi put raširim ruke onoliko široko koliko sam želeo svaki put kada bi me, poput deteta, pitala da joj pokažem koliko je volim.

Mogao je da ode i na Grenland, Eskimi pred koje bi izašao goloruk odmah bi shvatili da je ipak prošvercovao neki prtljag - njen osmeh i oči, pre svega.

U sredu uveče sanjao je san koji ga je samo dodatno uverio u to da će ona biti tamo. Nije ga prečesto pohodila u snovima, možda tek tri ili četiri puta u tih godinu dana. Nikada ovako snažno i upečatljivo. Stajali su jedno naspram drugog, zagrljeni, i on ju je stisnuo malo snažnije nešto ispod ramena, kako je često činio, a ona se srećna izvijala i gledala ga pravo u oči. Rekao joj je da sada zna kako se oseća zrno pustinjskog peska kada na njega, posle duge suše, padnu prve kapljice vode.

Vozeći ka mestu koncerta, sutradan uveče, razmišljao je o tome kako je voleo da se probudi pre nje, sedne na stolicu pored kreveta i čeka momenat da njeno stopalo proviri ispod pokrivača. I da nije bilo tako lepo, kao što jeste, pričinjavalo bi mu ogromnu radost. Voleo je i njene dlanove, savršeno su se uklapali sa njegovim. Ponekad bi, krišom, dok ona spava, poljubio sebi bliži dlan – to je nikada ne bi probudilo, ali je na stopala bila osetljivija, pa bi se često dešavalo da, čim dodirne jedno od njih, ona otvori oči i glasom još toplim od sna kaže "Dobro jutro, ljubavi". Posebna poslastica bile su njene grudi. Stisnute ispod komada garderobe čije ime nikako nije mogao da zapamti, pa ga je nazvao "tiramatsu", bile su najlepša moguća stvar koju je čovek mogao da oseti pod dlanom u pola sedam ujutro. To bi, naravno, odmah dovodilo i do nekih drugih reakcija (ako se sa njima već nije i probudio) ali, hajde da budem pristojan, treba sačuvati koncentraciju do kraja ove vožnje, pomislio je uz još jedan osmeh.

Koncert je bio na otvorenom. Zloslutni oblaci nadvili su se nad gradom, ali to nije smetalo nikome od posetilaca. Čim je stupio nogom na prostor ispred bine, ugledao ju je. Bila je u nekom većem društvu, prepoznao je neke njene drugarice - skoro sve, zapravo. Nepoznat mu je bio samo muškarac pored nje. Po načinu na koji ju je gledao, teško da je mogao da bude prijatelj. To ga je na trenutak sledilo i pokolebalo, ali nije odustao u svojoj nameri. Odlučio je da odbaci razmišljanja, pretpostavke, obzire i nagađanja, i jednostavno - da dela. Da učini ono zbog čega je došao. Dok joj je prilazio, počeo je snažan pljusak i napravio opšti metež. Uspeo je da se javi drugaricama, koje su, zajedno sa njenim momkom, otrčale ispod prvog skloništa od sve jače kiše. Ostao je sam ispred nje. Stao je i gledao je, ništa ne govoreći. Osećao se kao da nije bilo nikakve pauze u njihovom viđanju. Dobro poznati osmeh, obrazi i te ruke. Bila je u nekoj bluzi, ali je on svejedno znao tačan raspored mladeža ispod nje. Nisu primećivali da kiša divlja, da mesto na kojem stoje polako ali sigurno prerasta u baru. Dugo niko nije progovarao. Prva se oglasila ona:

- Otkud ti ovde?
- Došao sam da te vidim.
- Kako si znao da ćeš me naći?
- Znao sam, bio sam ubeđen.
- Kako?
- Osećao sam.
- A šta da me nisi zatekao?
- Ništa, seo bih u auto i vratio se nazad.
- Znači, prešao si toliko kilometara samo da bi...?
- Da.

Njihova tela nisu drhtala zbog kiše ili hladnoće. Krenuo je rukom ka njenom obrazu. U trenutku kada je na njega spustio dlan, između njih se praznio napon od nekoliko stotina hiljada volti. Bio je srećan. U njenim očima video je da je on, bez obzira na sve, i dalje taj. Ovako, kako ga ona sada gleda, gleda se samo jedna osoba u životu. Mazio je njen obraz nekoliko sekundi, zatim spustio ruku i okrenuo se natrag, pošavši ka svom automobilu. Ona ga ništa nije pitala. Sve joj je bilo jasno.

Usledila je jedna od njegovih najsrećnijih vožnji automobilom. Kiša je polako prestajala, isključio je brisače i muzika je postajala sve glasnija - na radiju je upravo išla jedna od pesama koja se nalazila na disku koji je za nju napravio još u vreme početka njihove veze:

Ti si kruška, sa listom na licu
Hodaš pravo i gledaš visoko
Volim tvoje prefinjene grudi
Pupak, oko, kada koža gori, koža gori....

Nije imao nikakve planove. Po prvi put u životu je nešto jednostavno želeo da uradi i vratilo mu se snažnom plimom sreće koja se prelivala i kroz kukuruzna polja pored kojih je vozio. Od sutra ga verovatno ponovo čeka stari dobri svakodnevni pakao. Nije ga bilo briga.
 

 

Copyright © by Balkanski književni glasnik – BKG, 2009.
CIP – Katalogizacija u publikaciji, Narodna biblioteka Srbije, Beograd 82
BALKANSKI KNJIŽEVNI GLASNIK, [Elektronski izvor] / Glavni i odgovorni urednik Dušan Gojkov.
– Elektronski časopis. Način dostupa (URL) http://balkanliteraryherald.com
ISSN 1452–9254 = Balkanski književni glasnik (Online)
COBISS.SR–ID 141175564
BKG 2 / 2009. Sveska 21.

Nazad