Vesna Kapor

Vesna Kapor, rođena u Nevesinju. Završila Filološki fakultet u Beogradu Radi kao urednik tribinskog programa Forum SKC Beograd.
Čita, piše i uvek negde trči. Uobičajeno, kao i svi drugi u eri globalnog izluđivanja kvantitetom koječega na uštrb......

 

Vesna Kapor

   

Večito traganje za sobom

Klaudio Magris
Arhipelag 2008.

U izdanju Arhipelaga, polovinom prošle godine, izašao je prevod knjige Klaudia Magrisa „Vi ćete, dakle, razumeti“.

Obeležen kao pisac "najbolje humanisticke tradicije" i predstavnik "umnožene slike evropske književnosti sa početka 21. veka", i u ovom rukopisu Magris se bavi pitanjem identiteta, ispitivanjem granica bliskosti i dokazivanjem večnih istosti u ljudskim životima bez obzira na vreme i prostor, uključujući mitološku ravan kao ishodište celokupne projekcije ljudskog društva.

Kao jedan od izabranih koji pisanjem razmiču granice, bavi se sudbinama omeđenim različitim provokacijama, ne prestajući kroz široki istorijski spektar beležiti primarne impulse ljudskosti koja je neminovno i svuda ista. Baveći se granicama kao potrebom pripadanja, s jedne strane, i zloupotrebom iste u različite manipulativne svrhe, Magris prati arhetipski kod primarnosti ljudskog duha. Njegovi junaci su tačke u istorijskim i kosmičkim razmerama, ali uvek, svojom bivstvom i usudom nadmašuju mesto i vreme u kome su. Potreba za širinom, za nemerljivom daljinom koja nadmašuje bilo koju vrstu ograničenosti ili pripadanja, potreba za dekodiranjem individualnog bivstva i njegovo prevođenje na nivo univerzalnih simbola prožimaju i čine suštinsku ravan Magrisovog pripovedanja.

“Vi ćete, dakle, razumeti” spada u red njegovih kratkih romana, bolje reći produženih pripovesti i pre svega pokazuje koliko je formalna dužina iskazivanja suštine zanemarljiva kategorija. Sentimentalna priča o savremenom Orfeju i Euridici, priča o krhkosti i prividnosti svega materijalnog, potvrda je vanvremenosti najprimarnijih individualnih vrednosti.

Knjiga se čita u jednom dahu. Napisana u prvom licu, ispovedno-sentimentalnim tonom, otvara više vanknjiževnih fonova kazivanja. Najčitljivija i najdirektnija jeste priča o otuđenosti, o samoći i dubokoj očajničkoj želji da se jednom pronađena nit bliskosti sačuva.

Okosnicu zbivanja čini jedna paradoksalna ljubavna priča u kojoj se obolela žena, dobrovoljno povlači u Dom spokojstva, socijalnu ustanovu u Italiji u kojoj borave bolesni, bez obzira na njihovo socijalno stanje. Radnja je geografski locirana u Italiji, ali njena vanvremenost nijednog trenutka ne biva dovedena u pitanje.

Kroz ženino pripovedanje, saznajemo sve što je nužno. Bez previše detalja, bez opterećenosti konkretnim događajima, pripovedajući više o njihovim tragovima zabeleženim u sećanjima razotkriva nam se iskonska priča čežnje i neophodnosti između muškarca kao prividnog stvaraoca i žene kao stvarnog pokretača stvaralačkog impulsa. Bezbroj trenutaka, detalja, stvarnih uspona i padova, osenčeni su lagano retrospektivnom sažetošću onoga ko je izvan pojavnog, materijalnog sveta i može i ume da sagleda veličinu i nužnost, kao i meru svih stvari koje čine jedan ljudski život.

Obraćajući se Upravniku, čoveku koji je izvan domena priče njenog bivšeg života, ali sveprisutan i postavljen na mesto vrhunskog svevidećeg oka, koji odlučuje o mogućnosti susreta, bar na jedan čas, sa njenim mužem pesnikom koji ne prestaje da je traži, žena istovremeno pokazuje skrušenost i pomirenost kao i prikrivenu povremenu nadu da se taj susret neće ni desti.

I baš u tom čvoru raspoređene su još neke relacije i intencnije romana. Prvo, raspored figura, tj. likova je eksplicitno mitološki. Žena, Euridika, prerano otrgnuta iz stvarnog sveta obitava u magličastom prostoru teško zamislivog Doma, njen muž pesnik, Orfej koji ne preza ni od čega da bi je našao i vratio kući, te Predsednik Doma, kao bog podzemlja, u ženinim ispovestima i dobar i blag, ali neumoljiv, tek negde kao naznaka. Radnja je identična sa večitom mitskom, orfejskom pričom, mada u romanu naša Euridika vođena piščevim glasom, razmešta figure i priču.. I unatoč želji za još jednim susretom, za stvarnim svetom iza polumraka Doma, unapred je odlučna da ostane tu gde je, jer je svesna da joj bolest ograničava život samo na mesto na kome jeste, što je čini idealnim tipom junaka (čoveka) koji poseduje potpunu svest o sebi i nužnosti delanja.

S druge strane pričajući svoju priču, ona priča i priču o pesniku (stvaraocu), o prirodi i smislu pevanja i pisanja (stvaranja) kao činu vrhovne ljudske opsene i esencije. Priču o umetniku i njegovoj ulozi i mogućnosti delanja u društvu, njegovoj neprilagođenosti i istovremeno sreći onih koji pripadaju tom svetu.

Izuzetno lirska naracija lišena bilo kakve patetike, na kraju se svodi svakako na priču o muškarcu i ženi, kao večitoj pomešanosti potrebe i ljubavi, ali dotiče i jedno potpuno odvojeno pitanje: pitanje individualnosti i sopstva unutar te veze. Dakle, cela priča je strukturalno monološki iskazana i zaokružena kao jedna neponovljiva sonata posle koje svakako dugo ostajemo zamišljeni…
 

 

Copyright © by Balkanski književni glasnik – BKG, 2009.
CIP – Katalogizacija u publikaciji, Narodna biblioteka Srbije, Beograd 82
BALKANSKI KNJIŽEVNI GLASNIK, [Elektronski izvor] / Glavni i odgovorni urednik Dušan Gojkov.
– Elektronski časopis. Način dostupa (URL) http://balkanliteraryherald.com
ISSN 1452–9254 = Balkanski književni glasnik (Online)
COBISS.SR–ID 141175564
BKG 2 / 2009. Sveska 21.

Nazad