ZORAN M. MANDIĆ

Zoran M. Mandić je rođen, u oficirskoj porodici, 20. avgusta 1950. godine u Vladičinom Hanu na jugu Srbije. Gimnaziju Nikola Tesla završio je u Apatinu, a zvanje pravnika stekao na novosadskom Pravnom fakultetu.
Objavio je sledeće knjige pesama: Koraci sumnje, 1971, Putnik i njegova nevolja, 1976, Opekotina, 1980, Upustvo za opstanak, 1982, Karinska trojstva, 1987, Čitaonica, 1989, Nišan, 1990, Kraj sezone, 1991, Bizarna matematika, 1991, Citati, 1992, Radovi na putu, 1993, Naspram čuda, 1994, Kraj sezone i druge pesme, 1995, Citati i druge pesme (izabrane pesme, priredio Saša Radojčić), 1996, Nisam nikada napisao pesmu koju sam mogao da napišem, 1997, Apatin i pesme od pre, 1998, Usekline, prozora, 2000, Nestvarni štafelaj, 2005. i Mali (p)ogledi, 2006.
Objavio je knjigu mikro/eseja Mali naslovi, 2003. g., a drugo dopunjeno izdanje 2008. god., za koju je dobio prestižnu nagradu Stevan Pešić.
Objavljeni su mu izbori iz poezije na italijanskom, Gospodovo pismo, u pevodu Dragana Mravovića, 1994. i na makedonskom, Ne brinem za nadu, u prevodu Riste Vasilevskog, 2004. g.
Zastupljen je u velikom broju antologija i pregleda Srpske poezije u zemlji i inostranstvu.
Prevođen je na više jezika – francuski, italijanski, nemački, slovački, mađarski, makedonski...
Bio je član žirija knjiženih nagrada: Brankova, Pečat varoši sremskokarlovačke, Pavle Adamov, Dušan Vasiljev, Ervin Šinko, Kruna despota Stefana Lazarevića, Knjiga godine Društva književnika Vojvodine, Lenkin prsten, Meša Selimović, Povelja Karađorđe i dr.
Za književni rad nagrađen je: Ervin Šinkom, 1975, Pečatom varoši sremskokarlovačke, 1976, Oktobarskom nagradom Apatin, 1998, Iskrama kulture Vojvodine, 2000, Stevanom Pešićem, 2004. i Knjigom godine DKV, 2005. g.
Piše književnu i likovnu kritiku, koju je objavljivao u: Politici, Poljima, NIN-u, Borbi, Dnevniku, Zlatnoj gredi, Letopisu matice srpske, Koracima, Gradini, Književnoj reči, Književnim novinama, Kovini, Mons aureusu, Bagdali, Likovnom životu, Večernjim novostima, Dometima, Oku, Književnom listu, Stvaranju, Ovdjetu, Stremljenjima, Ulaznici, Rukovetima, Književnom magazinu i dr. kao i na TV Novi Sad u emisiji U sazvežđu knjiga i na RTS Beograd.
Živi i radi u Somboru i Apatinu.
Član je AICIL-a – Evropskog udruženja književnih kritičara sa sedištem u Parizu, Upravnog odbora Društva književnika Vojvodine i Udruženja književnika Srbije.
 
Zoran M. Mandić
   

Dokaz

- Ako me voliš nikada me nećeš ostaviti. Poći ćeš samnom, i to će biti tvoj dokaz da ne možeš bez mene. – Aleksa je dugo, dugo, kao privilegovani lik ove priče, razmišljao o ovim njenim rečima, koje mu je ona izgovorila, negde na samom početku, kada su se upoznali. I kada je, poput afekta, buknula njegova zanesenost njom. Zbog koje kasnije, a ispostaviće se do poslednjeg dana, nijedan trenutak nije mogao da zamisli bez tog neponovljivog lica. Ni jedan san u kojima se, jedino slobodno, sastajali, i bez straha da će ih neko uočiti i rubricirati. Šetali po kiši neosvetljenim ulicama. Odlazili u kineski restoran u Dunavskoj ulici. Spavali u hotelu NS, čija su peta zvezdica postajali, svaki put, kada bi iznajmili jednokrevetnu sobu sa francuskim ležajem. Mnogo kasnije, možda i nakon dve godine poznanstva, kada je saznao da je bolesna, što je ona iz prevelike ljubavi, kao činjenicu zdravstvenog stanja, prikrivala, Aleksa je počeo da razmišlja o njenim rečima, kojima ova priča započinje njegovu ispovest i potvrđuje da je njegov život i, zaista, započeo od trenutka kada ju je upoznao. Smogao hrabrost da joj priđe i prepusti se čarima njene božanske ženstvenosti. Lepote. Šarma. I, nadasve, nenadmašnog unutrašnjeg bogastva njenog bića, zbog koga ga je emicionalna gravitacija obožavalački vezala, u glavi, kako na javi, tako i u snu. U svakom deliću njegovih čula. Tekla je u njemu poput reke pretvarajući se u vezduh da je udiše. I uzima, kada nije bila s njim. Kada je morala da, u nekom od svojih paralelnih života, obavi i neke od ovozemaljskih obaveza i poslova. Odgovorna prema svakoj od odluka, koje je donosila, ili donela, pre nego što je Aleksa ušao u njen život. Duboko svesna da će napuštanje te odgovornosti ugroziti smisao u koji se davno zarekla, pristajući da bude ono što je postala i bila pre Alekse. Ono što se pretvorilo u nerazumne okvire u koje su je strpali oni, kojima je podarila trenutke, ljubavi, sreće i zadovoljstva. Ali, o tim okvirima, koji su ga boleli, Aleksa je odlučio da ne razmišlja čak ni u ovoj priči. Ne želeći da se i ona svojom tekstualnom telesnošću pretvori u jednu od verzija takvih oklopa i sputavanja. Zarekao se da će takva nametanja i ograničenja, samo, rušiti u sebi. A, njoj, svaki put kada to bude zavisilo od njega, pomoći da ih sama, jedan po jedan, razori i uništi.

Danima je Aleksu kopkao smisao pomenutog "dokaza". Mučio se razrešenjem njegove zagonetnosti i osećao se, kao nekada, kada je kao gimnazijalac na časovima na prirodno-matematičkom smeru, rešavao komplikovane matematičke zadatke. U toj algebri on se prisećao i mnogih drugih njenih rečenica, koje je, iako fragmentarno izgovarane, vezala logika vešto imaginirane pesničke celine. Ona je u tu celinu unela svo svoje biće. Obojila je svojom intelektualnom harizmom. I visprenošću. Predalo joj svoja čula. Svoj čarobni sezibilitet. Nahranila je strastima čiju je tajnu suštinski otkrila, samo, svom, Aleksi. Izabraniku svog srca.

U napetom traženju odgovora, Aleksa je u svojim papirima, koje je brižljivo čuvao, slučajno našao tekst u kojem mu ona piše kako je sve počelo.

- Jednoga dana, u jednoj pustinji među gomilom zrna peska, umirao si od dosade i gledao Sunce kako beskrajno kruži istom putanjom, istim nebom. Iznenada, nakon milion godina čekanja, nebo se zacrnilo i ogromni, tamni oblaci nošeni podivljalim vetrom, nadneli su se nad tobom. Pala sam iz oblaka. Ja sam tebe pojela, a ti si mene popio. Tako smo se upoznali. Zrno peska i kap kiše. -

U kiši neverice Aleksa je nastavio da čita i ne veruje kako ni u jednoj pesničkoj knjizi, koje je neumorno čitao čitav svoj dosadašnji književni i čitalački vek, nije našao takav, lirski i metaforički, opis početka. Nastavio je da se udubljuje u drugo poglavlje istog teksta.

- Pratila sam te kroz vreme. Kada si bio cvet, ja sam bila zemlja. Nosio si me sa sobom. Kada si bio nebo, ja sam bila zvezda. Obojio si moja osećanja. I koliko god se sile trudile da nas razveju po svemiru, nalazili smo se, menjajući agregatna stanja i putujući kroz elemente. Zatim, pre nekoliko godina, koje su samo sekunda u dugom vremenu u kome se sledimo, prepoznali smo se, kao čovek i žena. Bilo je logično da u priču o pesku, kiši, nebu i zvezdama, uđe i jedno mesto na kome smo se prvi put sreli. I niko ne može reći da smo se tada upoznali. Mi smo se samo prepoznali. I prvi dodir zamirisao je na onaj vetar, na prostranstvo neba i pustinje, i htela sam da prođem ponovo sve one godine, sva ona lutanja. Eto tako ti i ja živimo van vremena, van okvira, van ljudskih sećanja. I zaista, ići ćemo ponovo, ali od sada uvek zajedno. Kada neko od nas pođe, vremenom ili prostorom, imaće otisak onog drugog na sebi, kao znak prepoznavanja. Vreme i prostor poraženi su jednom ljubavlju. I neka dođe neki fizičar, da pobije ovo što sam ti napisala. Prepoznajem se u tebi, u tvojoj ljubavi, rečima, dodirima. Moja glava savršeno odgovara tvom ramenu. Mojim usnama do savršenstva nedostaje samo tvoj poljubac. Ni jedan vetar neće me od tebe odneti. Vreme me je tako osnažilo. Pustila sam u tebi korenje. Volim te, kao što nebo voli zvezdu i zrno peska kap kiše. Van okvira. Godina. Nacija. Vera. Braka. Pola. Smešnih okvira u koje ljudi smeštaju ljubav. Kao da hoćeš da smestiš vetar u čašu. -

Dugo je Aleksa, sa suzama u očima, iako je želela da uvek bude stamen i jak kao oslonac, ostao nad njenim tekstom koji je naslovila – Zašto te volim, i dugo, dugo su, iz teksta, u njemu povratno odjekivale njene zavetne reči – Ni jedan vetar neće me od tebe odneti. Pokušao je da je nazove na mobilni telefon, ali uzaludno. Automatska sekretarica je mehanički izgovarala da je birani broj nedostupan. Uspaničen, Aleksa je seo u svoj automobil i krenuo da je traži. Ni sam ne znajući kako i gde. Nije smeo, da se približi njenoj kući. A, u njenoj sobi gorelo je svetlo. Nje nije bilo za stolom za kojim je volela da uz pomoć kompjutera plovi po internetskom okeanu. Jednostavno, kao da je negde iščezla. Noć je bila mirna. Bez daška vetra. Ali nešto mu je iznutra govorilo da je taj mir samo privid onog što se dešavalo u njoj. Ono, što je iz ljubavi zrna peska i kapi kiše tako dugo prikrivala.

U velikom strahu, nakon što se vratio u svoj automobil, Aleksa je krenuo nazad prema zgradi u kojoj je stanovao. U pokušaju da se smiri uključio je radio aparat. I baš u tom trenutku spiker je najavio lokalne vesti. Pri samom kraju objavio je da je iznenada preminula ONA. Saopštio je i njeno puno ime i prezime, ilustrujući vest sa nekoliko najvažnijih podataka iz njene biografije. Kao u ludilu Aleksa je naglo zaustavio svoj automobil, okrenu ga i pojurio nazad. Stigavši u sam centar naselja istrčao je iz automobila i istom brzinom utrčao u prvi kafić. Sa iznenađenjem su ga pogledali zatečeni gosti. Jedan od njih, naslonjen na šank i okrenut leđima Aleksi, prepričavao je NJEN odlazak. Prišavši šanku Aleksa je izgovorio – Znači istina je. Da istina je – horski su potvrdili prisutni gosti. Bez pozdrava Aleksa je napustio kafić i peške se uputio u smeru gde se nalazilo lokalno groblje. Stigavši tamo ugledao je grupu okupljenih meštana oko kapale. Duboki muk spajao je njihova tužna i pognuta lica, koji je u nepravilnim razmacima presecao bolni ženski jecaj. Potresni plač njene majke. Bojeći se da priđe, Aleksa se pritajio u senci krošnje jednog jasenovog drveta. Iako, skoro paralizovan za bilo kakav oblik odlučivanja, odlučio je da sačeka dok se prisutni ne raziđu. Trajalo je to nekoliko sati, skoro do same ponoći. U jednom trenutku noge su same krenule i Aleksa je ušao u kapelu. Kraj kovčega je zatekao, samo, jednu uplakanu staricu. Plakala je tiho, više u sebi nego što bi joj to starački glas omogućio. Ugledavši Aleksu, rekla mu je – Sinko, samo, ti priđi, ona je bila predivna, a i sada je takva, pogledaj je.

U svojoj fizičkoj, a sada i metafizičkoj, predivnosti, obučena u belu haljinu ONA je ličila na sanjara iz svoje bajke o zrnu peska i kapi kiše. U jednom trenutku Aleksa je izgovorio – Hej. Starica ga je u tom trenutku začuđeno pogledala i zapaitala – Ko si ti, sine? Aleksa je, sa suzama u očima, odgovorio – Ja sam zrno peska – okrenuo se i izašao. Na izlasku iz dvorišnog prostora groblja pročitao je na istaknutoj čitulji da je sahrana zakazana u popodnevnim časovima narednog dana koji je, već, uveliko grabio ka svom kalendarskom broju. Nekako je stigao do svog automobila, ušao u njega i nastavio put povratka ka svom stanu.

Ušavši u stan, Aleksa je počeo da po njemu pravi nepravilne koncentrične krugove. Od jednog do drugog stola. Od jednog do drugog ugla sobe. Od jedne do druge misli. Od jednog do drugog neverovanja. Tek pred zoru uhvatio ga je, onako obučenog, san. U snu je čuo njen glas - Ako me voliš nemoj me pustiti samu, pođi sa mnom, jer šta će zrno peska bez svoje kapi kiše. – Trgnuvši se iz sna, Aleksa je shvatio šta je ona podrazumevala pod tim famoznim dokazom. Bilo mu je jasno šta treba da uradi. Vreme se do sahrane polako skraćivalo, a trebalo je i pripremiti se za neke poteze, pa je Aleksa odlučio da se prvo obrije, istušira i posle toliko godina obuče svoje najomiljenije odelo, sačuvano još iz studentskih dana. Pri polasku, uzimajući sa stola cigarete, ugledao je na njemu svoju otkucanu pesmu Okviri. – i u tom trenutku osetio je iznenada neki čudan mir.

Presavijeni papir sa tekstom Okvira strpao je u unutrašnji džep sakoa, a onda iz ormana uzeo poštolj i zadenuo ga iza pasa. I krenuo. Stigavši uočio je da se groblje nije videlo od ljudi, a pristizali su i novi u grupama. Na stotine venaca i buketa cveća gradilo je neobično upečatljiv kolorit ispraćaja. Iako, usamljen, i po strani, kao najobičniji stranac, Aleksa je imao dovršen scenario za ono što mora da uradi na istom oproštaju. Nakon dužeg čekanja u povorci, došavši na red, ušao je u kapelu i spustio svoj buket belih ruža ispred otvorenog kovčega, a onda mu prišao da je poslednji put vidi. Znao je da to nije poslednji put i da su otisci, njen na njemu i njegov na njoj, neizbrisivi. I neraskidivi.

Na platou ispred kapele, kada su izneli kovčeg, Aleksa je bez pitanja, na veliko iznenađenje rodbine, prišao stalku sa mikrafonom i počeo da govori.

- Tužni zbore, jedini razlog za neočekivanost ovog mog nastupa je ljubav, o kojoj će se dugo, dugo pričati među vama i drugima. Suština te priče nije u kazivanju koje je lakše čuti i prepričavati, nego videti. A, vi ćete danas biti svedoci tog njenog prizora. Zatim je uzbuđeno pročitao nekoliko redova iz svoje pesme Okviri - Oviri su poput živog vojničkog zida, koji uspostavlja granicu, sužava vidik, tera oko u unutrašnjost ontološke provalije, samo naizgled ružno mesto iz čijeg obruča žele da se izvuku svi – merioci vremena, pisari privilegija, nestrpljivi grobari... Svet kontura i bordura, pretvoren u lažnu sliku, milenijumima oboleva od virusne groznice okvira, čak se i najefikasniji antibiotici i citostatici pretvaraju u njihove bakterije, koje vole da marširaju kroz budućnost... niko da ih uokviri za sva vremena u jednom od njihovih praznih skupova, dok zaneseni bog ćuti nagnut nad svojim najnovijim laptopom.

Sa suzama u očima nastavio je Aleksa svoj nekrolog, dodavši još i to, da je ljubav jedina privilegija. I da zato ne treba žaliti one, koji su tužni, bolesni, povređeni, gladini... već, samo one, koji je nisu za života osetili i dokazali je u sebi. I sobom. Kao zrno peska i kap kiše. Zatim je, rekavši – ovo je jedini pravi dokaz ljubavi, izvadio, iza pasa, pištolj i pucao sebi u usta. Dok je zrno peska padalo preko kovčega kapi kiše nebesa su se otvorila, a neka ogromna svetost zapevala je onu čuvenu Horgontovu svetlosnu pesmu večnosti. Ona je, čuvši pucanj i prve taktove Horgontove pesme, ustajući polako iz kovčega zagrlila Aleksu, koji ju je, na dodir njenih prelepih ruku. podigao iz kovčega, uzeo u naručje i poneo prema kapiji na izlasku iz groblja. Vreme i prostor se, sjedinujući, tako nisu razišli. A, oni su putanjom bajkovite staze nestali u veličanstvenom ruhu nadošle svetlosti i njene magične refleksije. Ostali su opet zajedno. Sa korenjem, koje su pustili jedno u drugome. Pa neka dođe onda neki fizičar i pobije ono što se desilo na groblju iz ove priče. Ili, neki matematičar sa svojom verzijom drugačije definicije dokaza ljubavi. Mnogo godina kasnije u Aleksinim rukopisima pronađena je pesma, koju je ONA napisala i posvetila Aleksi – Ti i ja/ kao kopno i more srećemo se/ jedno drugo pijemo i oblikujemo/ talase svoje strasti/ o stenu tvoju razbijam/ u so je pretvaram... na usne moje izdišeš/ život udahnjuješ.

U znak zahvalnosti za Bajku o zrnu peska i kapi kiše profesori američke akademije u Južnom Oregonu, uveli su, kao poseban, ispitni predmet pod naslovom Dokaz ljubavi, a Aleksu i njegovu Princezu uvrstili u Večiti rečnik muza na engleskom i španskom jeziku. A u knjigama Kolumbovog muzeja zapisano je da je Aleksa služio u Ratnoj mornarici Kraljevine Srbije.
 

 

Copyright © by Balkanski književni glasnik – BKG, 2009.
CIP – Katalogizacija u publikaciji, Narodna biblioteka Srbije, Beograd 82
BALKANSKI KNJIŽEVNI GLASNIK, [Elektronski izvor] / Glavni i odgovorni urednik Dušan Gojkov.
– Elektronski časopis. Način dostupa (URL) http://balkanliteraryherald.com
ISSN 1452–9254 = Balkanski književni glasnik (Online)
COBISS.SR–ID 141175564
BKG 2 / 2009. Sveska 21.

Nazad