Enes Halilović

Enes Halilović je rođen 1977.godine u Novom Pazaru.
Objavio je pesničke knjige Srednje slovo, Bludni parip, Listovi na vodi (4 izdanja), proze Potomci odbijenih prosaca i Kapilarne pojave kao i drame In vivo.
Zastupljen je u nekoliko antologija i prevođen na desetak jezika. Uređuje književni časopis Sent.

Enes Halilović

   

ZVEZDARA

april, maj 2009.


1. colitis ulcerosa-extensiva

Čoveče,
Kako si uspeo ovako da se razboliš?

Sebe jedeš, kaže mi doktorka Danijela.

Znaš ono, kad kažu
Kida se,
Jede čovek svoju lubinu.

Uživaj malo,
Šetaj, radi nešto zabavno,

Piši pesme!


Ali doktorka... ja pesme pišem.


2. konzilijum

Šta mi htede da prve noći bolničke
Zagrejem šakama čarobne knjige
(kao čarobne lampe)
Pa izmileše spodobe lirske, neuspavane
Rus Pasternak i
Turčin Hikmet, pomalo Rus.

Na mojoj postelji, o mojim ranama, raspravu vode.

I kaže Pasternak
Kakva nesreća roditi se pesnikom!
A Hikmet teši me
Zar ti je malo što si pesnik?

O nosite se duhovi gordi,
Hoću da svisnem, hoću da usnim.

Lako je mrtvima pevati.


3. lektira probave

Kraj mene leže

Vaske (bivši pomorac,
Sam na svetu, bez kuće ostao, bez mora i broda).
Bušnog trbuha, živih rana.

I Dado,
Ostao bez oba brata, bez hleba,
Noćni čuvar prodavnice
I noćni čuvar svojih strahova.

Privezani kablovima
I cevčicama ispirani
Već zaboravljamo kako izgleda izmet,
Jer iz nas teče samo krv.

Ja čitam drevnoga Grka,
Ktesiju iz Knida,
Pa kažem cimerima

Čujte!
Ktesija veli da je nekad, u Indiji,
Video ljude koji ne izbacuju izmet
Nego izmokravaju tečnost sličnu usirenom mleku.

Vaske glavu pridiže.

No, dalje u knjizi,
Lukijan iz Samosete navodi da Ktesija
Niti je u Indiji bio
Niti od koga istinu čuo.

Tad gorko uzdahnu pomorac stari:
Po lek da krenem u Indiju,
Ameriku bih našo.


Dado ćuti.

Stigoše u belim mantilima - anđeli nisu,
Uzalud puls mu traže.

Po zakonu,
Još sat vremena ćutaće Dado mrtav među nama.

Opet stigoše,
Podigoše čaršav
da mu isperu sokove što klize iz pupka razvezanog.

Tada iz larvi leptiri izleteše – radost proleća.


4. zbirka

I WC ovde ima svoje predsoblje,
U njemu raf po kom su poređane boce urina.
Na svakoj boci ime i prezime, broj pacijenta.

I gledaš flašu – i gledaš sebe.

I svakog jutra punjenje – suočenje.

Jedan kaže zrim kao vino.
Drugi kaže žutim kao list.

Neki starac u svoju flašu
Krišom doliva bistri jabukov sok.
Hoće doktore da vara.

No aparat ga otkriva, kao detektor laži.

Ubuduće, starac mokri pred svedocima.

Jedan brkica osušeni
Već tri dana ne puni dozu sebe
U flašu sa imenom svojim. Vratiše ga rodbini,
A rodbina ga vrati u zemlju

Ali evo tri dana
Gleda nas njegova flaša.

Upozorismo dežurnu sestru
Da je urin mrtvog
Ostao na rafu.

OK reče sestra
I prosto, kao ceo život,
Izruči flašu

U slivnike grada ovog.

Na svet onaj.


5. kolonoskopija

Sada ćemo pregledati debelo crevo.

Zar mora?

Ništa se ne bojte, malo je neprijatno...
Ali tu se sve vidi.


Da pogledamo koliko ste razjedeni, od čega.

Sonda putuje kroz mene
I gledam na ekranu prizore:
Reke krvave,
Kratere,
Kao oluje na Saturnu,
Kao svemirske magline.

Prvo ugledah jedno drvo.
Drvo sa kog sam želeo bratu jabuku da uberem.

Potom slika mog oca.
Iza rešetaka on sedi, a majka plače.
On prste provlači kroz rešetke,
Sestri lokne uvija.

Još dublje, očev izlazak iz tamnice.
Pobeda uzaludna, pravda okasnela.

I jedna žena, odlazi.
I jedna žena, čeka.

I jedan grob, nikad nađen, zatravljen.

I vidim,
Jasno vidim
Strele onih što sam hranio i branio.

Potom nejasan prizor: apstraktnu sliku umetnosti -
Živu pesničku ranu.

I senke žednih diktatora,
I senke gladnih sveštenika.

I otisci nekih prijatelja, od dugog tapšanja po ramenima.


6. terapija

Kakve sam jade
Ispio
Naiskap

Pa sada
Lek u venu primam

Kap po kap.


7. vidik

Kad padoh na postelju
Kroz bolnički prozor ugledah
Trešnju probehralu.

Ona stasava,
A ja se sušim

Pa se gledamo.

Da mi je cimer kakav drevni kineski pesnik
Možda bi pevao:

Danima venuh
Za trešnjevim cvetom,
A on sazri u sočnu krv.



8. put

Na postelji bolničkoj zabavne hronike čitam
Koje potpisa
Gaj Svetonije Trankvil.

I grč po grč secka mi štivo.

Svi putevi vode u klozet.
Dalek je sada Rim.


9. otpusna lista

Papir mi dadoše
I lekove – šest vrsta raznih buba,
Da jedem pregršt na dan.

I još mi rekoše

Da bi smirio stomak
Treba da ohladiš glavu.

Jer takva je to bolest

Kad te bure ponesu,
Dani kad te razdiru,
Zubi kad te gone i jezici
I kada kreneš iz svoje kože da izađeš

Pojedeš se
Proliješ se

Jad će iz utrobe da isteče,
Opet pod sobom videćeš krv.

A ništa neće krv da ustavi
Kao kad glavu ohladiš,

A ništa neće opet da te slomi
Kao ta tvoja krv.

I bivam tako

Kao davljenik

Koji
Za svoju glavu se hvata.
 

 

Copyright © by Balkanski književni glasnik – BKG, 2009.
CIP – Katalogizacija u publikaciji, Narodna biblioteka Srbije, Beograd 82
BALKANSKI KNJIŽEVNI GLASNIK, [Elektronski izvor] / Glavni i odgovorni urednik Dušan Gojkov.
– Elektronski časopis. Način dostupa (URL) http://balkanliteraryherald.com
ISSN 1452–9254 = Balkanski književni glasnik (Online)
COBISS.SR–ID 141175564
BKG 3 / 2009. Sveska 22.

Nazad