Jovan Matović

Jovan Matović (1985, Beograd), Barajevo. Piše poeziju i prozu. Poeziju objavljivao u književnim novinama “Svitak” i časopisu “Zeleni konj”. Prozu objavljivao na blogu “Kišobran“ i u zbornicima Izdavačke kuće „Alma“: "Najkraće priče 2007", "Najkraće priče 2008", "Priče za poneti", "www.price.co.yu."
Osvojio treću nagradu na literarnom konkursu „357 – Trenutak inspiracije“.
Autor scenarija za kratkometražni film “Vatra i ništa“, zajedno sa prijateljem Daliborom Pejićem.
Objavio zbirke poezije: „Između svetova“ (2007) i „Suicidni bicikl“ (2009).

Živi u sopstvenoj glavi, kao nezavistan umetnik.

   

X, Y, Ja

03.39h je. Prolazni trenuci smenjuju se kao iskorišćena ljubav dvoje glupih,
Ne osećam ih, kao da se neko drugi rodio umesto mene. Ili umesto Ja.
Ne vidim sebe ispred sopstvenih očiju, nema me, jebote,
Horizont je prazan kao duh umetničkih robova.
Noć nema hrabrosti da mi ulepša strah koji mi ne dopušta da sanjam,
A ja se smejem sopstvenom nepostojanju,
Žmureći u pravcu praznine koja me gazi po glavi kao da sam nečiji sin.
Invalidno sunce koje me gleda iz garaže još više mi oštećuje nesrećne organe,
Razlaže mi kosti na hiljadu tek tako bačenih konfeta,
Kao da sam ljudsko biće koje ne znamo.
I zvuk polovnih ljudi, koji se njiše po prašini počinje žestoko da me jebe,
Kao da sam suicidni pesnik. Ili je to, ipak, moj najdraži um koga sam iz dosade ubio?
Prelazim masnim rukama preko individualne glavetine, histerično se češem po nebu,
Oslobađam put sveobuhvatnom umu da me pronađe na horizontu.
Jer, ja nisam ovde, kao što piše na spomeniku.
Kiša počinje da se ponižava pred lakoćom mog nestajanja,
I nadjačava nemoć prividnog septembarskog lišća, ostavljajući goli đžoint u mraku sakoa.
Izgubio sam se negde na ivici sebe,
A godine se slivaju niz moje, ožiljcima ukrašeno lice, kao da je smrt umrla,
Zatvarajući mi oči pred još jednim divnim porazom.
Prisustvujem noći koja me konačno prepušta privilegiji netaknutog luzera.
Ushićenje izaziva suštinu, kao da nekakvim čudnim čudom razmišljam.
Dlanovi se kupaju u mutnim suzama, sve lošije se osećam,
Ali ne mogu da aplaudiram sebi što sam ovako divno poražen, ali nikada pobeđen,
Jer ja sam um koji ima samo um.
Jebeš publiku kad posedujem sopstvo uma koji savršeno neprijatno pruža utehu,
Prislanjajući prostranstvo na moje gluvoneme uši.
Upravo sada dopustio mi je da zaćutim na jastuku svoje prve pesme.
Pružio mi je svu nesreću ovog neuspelog civilizacijskog eksperimenta.
Mrzim ga zato što je poseban.
 

 

Copyright © by Balkanski književni glasnik – BKG, 2009.
CIP – Katalogizacija u publikaciji, Narodna biblioteka Srbije, Beograd 82
BALKANSKI KNJIŽEVNI GLASNIK, [Elektronski izvor] / Glavni i odgovorni urednik Dušan Gojkov.
– Elektronski časopis. Način dostupa (URL) http://balkanliteraryherald.com
ISSN 1452–9254 = Balkanski književni glasnik (Online)
COBISS.SR–ID 141175564
BKG 3 / 2009. Sveska 22.

Nazad