Nenad Glišić

Nenad Glišić, rođen 1972. godine u Kragujevcu gde i sada živi i radi na svetskoj revoluciji.
Samostalne knjige: Domovino, ti si kao ciroza jetre (pesme); Himne kamikaza (pesme); Cvetovi hirošime (haiku); Pesmice o prirodi i društvu (pesme); Sve o Psovaču (roman); Lica i situacije (kratke priče); Anahronike (poema).
Nenad Glišić
 

 

PRESUDITELJI

Mnogo je vode rekama proteklo, mnogo se nakota promenilo dok nisu počeli da se rađaju sami od sebe. Njihovo postojanje je ultimativni dokaz evolutivnog procesa, njegov najnoviji i poučan primer, biser nastao pred očima čovečanstva tokom generacija.  Dovoljno mlad da je u knjigama zabeležena svaka njegova bitnija izmena, dovoljno star da mu se početak gubi u izmaglici prošlosti.

Razmileli su se i neopisivo lako preuzeli sve u svoje ruke, kao da je svet samo na njih čekao. Niko im se nije ozbiljnije suprodstavio, svi su samo, razjapljenih čeljusti, ukipljeni posmatrali i zgražavali se, ali ne preterano glasno. Ionako je bilo suviše kasno.

Vekovima su stvari funkcionisale tako što su više sile određivale decu koju treba dati kao danak da bi se dobio Presuditelj. Zatim su, u skorija vremena, Presuditelji počeli da se posebno odgajaju - iz odnosa dva Presuditelja dobijeni mali, genetski predisponirani, Presuditeljčić bi bio odgajan u Kampovima za odgoj Presuditelja. Ta vremena nisu bila tako davno i niko nije očekivao da se tako brzo dođe do sledeće stepenice - počeli su da ostatak ljudi koriste kao genetsku rezervu. Zapravo su počeli da regrutuju zdrave odrasle Nepresuditelje da budu donatori semena ili nosilice ploda budućeg Presuditelja. Malo stvorenje nije imalo šansu da izbegne sudbinu Presuditelja, nekoga kome je moć i hrana i droga i razlog za život i razlog za smrt.

Ja lično sam nesumnjivi Nepresuditelj. Kada se upoznajem sa nekim ja kažem: Nepresuditelj, drago mi je. Ponosan sam na svoje nepresuditeljstvo. Bio sam deo one grupe ljudi koja nije htela da se uključi u primamljivu igru presuđivanja, čak ni kao posmatrač. Nezainteresovan sam, znate, tako bih govorio kada bi se povela reč o ovoj temi. Tako sam mislio da sam ja neko čudo od čvrstine stava i da mi se svi dive.

Onda mi je stigao Poziv. Poziv koji se ne odbija, pisalo je na vrhu papira. U slučaju neodazivanja, neodazivača očekuje strašna kazna, bilo je na poleđini. Nema zezanja. Između ta dva reda nije pisalo ništa. Papir bez teksta, sa pečatom i nejasnim potpisom. Pečat krstastog oblika na kome je pisalo: Glavna kancelarija Opšteg Presuditeljstva.

Knedla je stala u grlu i nikako da siđe. Opšte Presuditeljstvo, pa još Glavna kancelarija? Otrčao sam odmah, iako su mi noge klecale. Mucajući sam se prijavio na ulazu i stao na određeno mesto, dok sam osećao zujanje u glavi. Čekanje, neizvesnost. Suočavanje sa nečim što je, po pravilu tako hladno i okrutno, dok ja, nemoćan da bilo šta preduzmem, čekam presudu. Tako je bilo uvek: dok čekam na rezultate posle nekog testa, intervju za posao, kod sudija povodom raznih saobraćajnih prekršaja i tome slično. Konačno, pozvaše me unutra.

Od čitave prostrane prostorije sećam se samo ogromnog prozora kroz koji je unutra kuljala nekakva snažna svetlost. Čuo sam jedan glas, ali nisam hteo da vidim kome pripada. Od ulaska u prostoriju dobio sam neku nezadrživu želju da pokažem bilo kakav oblik prkosa. Gledanje u veliki prozor činio mi se kao jedan od boljih načina kojim ja pokazujem da sam hladnokrvan. I zaista, strah je nekud nestao.

Vi ste Nepresuditelj
, reče Glas.
Tako je
, suvo rekoh.
Pa lepo,
opet će Glas.
Lepo.

Zatim Glas postade unjkaviji, nezainterosavaniji, kao da izgovara neki tekst koji je ponovio već mnogo puta. Upoznao me je sa propisima za koje sam već znao, akcentirajući njihovu opštu korisnost. Zatim je prešao na moje porodično stablo. Sve sami uzorni građani, doduše malo ćaknuti i pozavađani međusobno, ali poslušni i krotki prema Sili.

U skladu sa tim,
reče, Vi se uklapate u profil koji tražimo. Proučili smo Vas i odgovarate našim potrebama. Treba da ste ponosni na to. Naravno, sve je dobrovoljno, ali Vam prijateljski napominjem da se ovakva čast ne odbija bez posledica.

Ja sam ćutao. Uvek ćutim kada se od mene očekuje da uradim dobrovoljno nešto što inače nikada ne bih uradio. U ovakvim kancelarijama se često od mene očekivalo da kažem ili uradim nešto što ne želim. U takvim trenucima ja jedino mogu da ćutim. Tajananstveni Glas, međutim, nije pokazao interesovanje za finese u mom ponašanju.

Treba nam Vaš genetski materijal. Uz pravilan odnos, od tog materijala ispašće ono što treba. Vi možete da uđete u proces odmah. Javite se Bokiju. Niz hodnik, pa desno
, reče. Pozovite sledećeg da uđe.

Niz hodnik, pa desno. Na tapaciranim vratima stajao je monogram B. Ništa više. Prostorija je bila veća, ali kudikamo tamnija. Ušao sam i gledao pravo.

U oči da me gledaš,
preseče me hladni glas.

Šta sam mogao da radim? A njegove strašne, žućkaste oči, sitne i zlobne, prodirale su kroz mene. Od njega me podiđe jeza. Osetih kako on postaje sve zadovoljniji i jači. To me još više ponizi. Trudio sam se iz petnih žila da ne počnem da cvilim.

Šta si se usr'o?
, upita me podsmešljivo.

Šta sam na to mogao da kažem? Ćutao sam i čekao šta će dalje da se dogodi. On, nekako pompezno namesti šake na sto, pa ustade sa naporom ispuštajući nekakav uzdah. Poče da priča o Nepresuditeljima, kako su to nedisciplinovana stvorenja kojima je potrebna podrška da postanu pravi ljudi. Reče da većinu nikada neće da razume, ali kada je već takva situacija, kada već mora da ih trpi, neka životare i crkavaju kako hoće, šta se to njega tiče. Ipak, ima nekih koji su u stanju da se izdignu iznad svoje muke, da pobede sebe i kvalifikuju se za ljudsko društvo.

Imaš šansu
, reče on, da ti budeš jedan od njih. Uparićemo te sa jednom punokrvnom Presuditeljkom koja će u sebe preuzeti tvoj genetski materijal. Kao što već znaš, proverili smo tvoje pretke i ti pripadaš onoj plemenitijoj vrsti nepresuditelja, sa kojom mi u ovom trenutku računamo. Pamet u glavu! Čestitam.

Dobio sam adresu gde me čeka moja partnerka u poduhvatu razmnožavanja. To je bilo neko elitno naselje u koje ranije nikada nisam zašao, visoki zidovi, visoko drveće, sve visoko. Lako sam se snalazio u ovoj mreži širokih ulica koje su se ukrštale pod pravim uglom. Čisto i mirno. Pozvonio sam i vrata su se odškrinula sama. Tehnologija. Širok osmeh i beli zubi, plava kosa i čisto lice, pomalo je ličila na vilu.

Sedi
, reče. Treba bolje da se upoznamo.

Ja sam mislio da treba da se predstavim i kažem nešto o sebi, šta volim, šta sam radio i tako nešto što će da me opiše, ali ona samo odmahnu rukom.

To me ne interesuje, tako da o tome nećemo govoriti.
Odmerila me je. Pa dobro, nisam loše prošla. Zgodan si, to je dobro, a izgleda da nisi ni glup.

Pomalo je žmirkala i njeno lice mi se veoma dopalo. Uzela je papir i olovku i rekla mi da sednem. Zatim je čitala pitanja sa tog papira i olovkom nešto zaokruživala, stavljala pluseve i kukice. Pitanja su bila neočekivana. Sve nešto oko detalja na koje inače ne obraćam pažnju, zatim neka pitanja za koja sam smatrao da je nemoguće sažeti odgovor na da ili ne, što je ona izričito zahtevala. Malo je vrtela glavom i na kraju rekla da ću neke stvari morati da promenim pre nego što budem spreman za nastavak procesa. Na kraju je dodala da, pošto sam tako simpatičan, neke stvari neće pomenuti u izveštaju. Odnosilo se na moju dekadentnu prošlost. Ja sam je samo zadivljeno gledao. Veoma mi se dopala i bio sam srećan zbog ovakvog razvoja stvari.

Moraćeš da pobediš sebe
, reče konačno.

Šta bih ja na to mogao da kažem? Odmah mi je došlo da postavim pitanje: ko će da izgubi kada ja pobedim sebe? Ali, nisam pitao ništa. Rekao sam: Da.

Bilo mi je žao sebe. Završio sam sa svojim Nepresuditeljstvom. Prosto su me izabrali i promenili mi život. Nisam više Nepresuditelj, a Presuditelj nikada neću postati, to će biti tek moje potomstvo, u čije buduće postojanje se sliva suština mog sadašnjeg postojanja. Ja sam pomoćna radna snaga u stvaranju Presuditelja, njihova buduća karika koja nedostaje. Sirovina za tuđu istoriju.  Sve to me je veoma rastužilo. Sedeo sam i ćutao. Naravno, Presuditeljka je to primetila i počelo je predavanje o čeličenju volje koje mi je olakšalo situaciju. Sedeo sam i slušao zaboravivši na svoj bedan položaj.

Sve će biti u redu,
uteši me ona na kraju.

Tako su počeli pripremni dani. Sve što je trebalo da radim jeste da sledim uputstva i da se ne žalim. Rekli su mi da nije teško, ali ja sam morao da se trudim da bih zadržao jezik za zubima. Najgore je bilo to što je ulogu mog neposrednog instruktora preuzela moja lepa partnerka u projektu razmnožavanja što je bilo pomalo ponižavajuće. Ali, pobeda nad sobom valjda podrazumeva i savladavanje ove vrste sujete.

Užasnut, shvatio sam da me ova Presuditeljka sve više privlači, a vidim da su to shvatili i svi ostali, a ona prva. Nije pokazivala da joj to nešto znači, osim što se povremeno tajanstveno i pomalo arogantno smeškala. Tako sam ja neprestano tonuo sve dublje u kaljugu nemoći, ranjiv i izložen do kraja, kao gorila u zoološkom vrtu. Postao sam zamorče u kavezu, dok su se Presuditelji oko mene zadovoljno domunđavali.

Vreme je prolazilo i u meni se taložila neka energija koje sam postao svestan zahvaljujući stalnoj napetosti u predelu prepona. Sve teže mi je bilo da obuzdavam tu zategnutost i u jednom trenutku sam osetio zemljotresno olakšanje, baš u trenutku dok sam gledao Presuditeljku kako radi zgibove. Nadao sam se da ona nije ništa primetila, ali me je sačekala ispred kupatila i rekla:

Znam šta si uradio
.

Ne znam zašto se takve reakcije smatraju slabošću, ali tako su me naučili i mene bi strašno sramota.

Ja sam te gledao... i eto...
Previše si popustljiv prema sebi. To je slabost koju moraš ispraviti,
reče.

Zatim uze fasciklu i opet nešto zaokruži. To je bio taj trenutak. Uvek postoji momenat kada ona fatalna kap prelije čašu i kada ukusni napitak postaje uzrok nevolja. To se dogodilo upravo. Pogledao sam je i nisam više video onu mladu, zdravu i prijatnu ženu, već zadrtu, bandoglavu zatvorsku stražarku. Sve one lepe stvari koje sam želeo da doživim sa njom su nestale, a naprasno se javila želja da je odalamim.

Slušaj, ti si divna i sve je to super
, počeh izdaleka da se ne uvredi, i ja ne želim da pokazujem nepoštovanje ni prema tebi, ni prema tvojoj vrsti. Ali, ja sam čovek, krv i meso, razumeš? Ništa ljudsko nije mi strano.
Više si čovek kada manje popuštaš životinjskim instiktima,
zažmirka ona. Uostalom, lupetanje ovakvih gluposti mi vezuje ruke i ja ne mogu više da te štitim. Svi su primetili da si ti jedna razmažena životinja, a ja sam pokušavala to da ublažim. Više neću da zatvaram oči pred tim. Pozvaću Bokija da dođe i reši neke tvoje nedoumice.

Još se nisam ni presvukao, a Boki je već bio tu. Dobovao je prstima po svojim kolenima, duboko zavaljen u fotelju. Presuditeljka je sedela na trosedu, sa fasciklom na kolenima.

Sedi,
reče on i pokaza rukom naspram sebe. Sve znam, bolje reći, oduvek sam sve znao za tebe. Tvoj slučaj je jedan od onih koji izazivaju sumnju u ispravnost naših metoda, ali ja verujem da si ti izuzetak koji potvrđuje pravilo. Vidiš, tvoje poreklo je detaljno ispitano i - ništa. Ni mrlje. Ali, ja sam znao da si ti problem. Ima nešto u tvom držanju, u tvom pogledu, što mi je govorilo da od tebe neće biti ništa.

Presuditeljka izvadi jedan list papira iz fascikle i dade mu je ćutke. On je zamišljeno gledao u papir i samo povremeno puštao neke zvuke tipa: Hm, hm. Ona me je odmeravala sa brižljivo doziranom hladnokrvnošću i namestila usta tako da se ne vidi da li se smeška ili ne. Ja sam ćutao ne znajući šta da radim. Uglavnom me je interesovalo šta će biti. Nisam se čak ni zapitao što se diže tolika frka zbog nečega što se dogodilo samo od sebe. Kad malo bolje razmislim, oni su odgovorniji za ovu stvar, nego ja. Ja ništa nisam radio, a oni su mi napravili čitavo okruženje, čitav novi život, sa zdravom hranom i ovim robotom u obliku žene. Bio sam dovoljno glup da to pokušam i da kažem, ali Boki samo podiže dlan u stilu: ništa me ne zanima, a Presuditeljka me značajno pogleda. Eto, to je bila varnica koja je razgorela vatru.

Slušajte, nisam ja malouman. Kakav je ovo režim života? Kakva je ovo kontrola? Zar mislite da sve može da se kontroliše? Mogu li ja da se povučem iz ovog programa? Nisam vam ja za ove stvari. Možda previše dozvoljavam sebi, ali mislim da ste u pravu - nisam ja za ovo. Vratite mi stari život, a vama će više odgovarati neko drugi.

Boki me je gledao podsmešljivo, Presuditeljka ozbiljno.

Dodaj mi jednu Presudu
, reče joj. Zatim se obrati meni:

Duboko si me razočarao. Mislio sam da ti dam još jednu šansu i da te pošaljem u Otpadiju, da malo odmoriš. Međutim, ti si, izgleda, neki ekstremista. Ipak ćemo iskoristiti tvoj materijal, dovoljno je nekoliko ćelija. A mogao si sve to i na svoje zadovoljstvo.  Presudio si sam sebi, momče.
Zatim opet njoj:

Pozovi Službu za čišćenje.

Onda zavuče ruku u sako odakle izvadi potpuno crni pištolj. Samo reče: Biće mi lako, a zatim opali. Pre nego što mi je smrt odnela sluh čuo sam kako je udario Pečat. Tup!
 

 

Copyright © by Balkanski književni glasnik – BKG, 2009.
CIP – Katalogizacija u publikaciji, Narodna biblioteka Srbije, Beograd 82
BALKANSKI KNJIŽEVNI GLASNIK, [Elektronski izvor] / Glavni i odgovorni urednik Dušan Gojkov.
– Elektronski časopis. Način dostupa (URL) http://balkanliteraryherald.com
ISSN 1452-9254 = Balkanski književni glasnik (Online)
COBISS.SR-ID 141175564
BKG 3 / 2009. Sveska 22.

Nazad