Vesna Korać

Vesna Korać rođena je u Vrbasu 05.04.1969. godine, osnovnu i srednju školu završila je u Bačkoj Palanci. Apsolvirala istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu.

Knjige pesama: Sarkazam reprodukcije, 1994, BG Beletra; Uninije, 1998, NS Prometej; Pesme i druge priče, 2001, NS Svetovi, Vitez od Ravnih Gomila, 2008, Kulturni centar B.P.
Roman: Divlja loza, bršljan, 2007, NS Adresa

Poezija i proza objavljivana u književnim časopisima: Književne novine, Književna reč, Sveske, Ovdje, Polja, Zlatna greda, Ulaznice, Metafora....
Zastupljena u pesničkim antologijama. Učesnik mnogih književnih manifestacija, domaćih i međunarodnih. Osnivač knjiženog društva Pečat u Bačkoj Palanci. Član DKV od 1998. godine. (Član Upravnog odbora DKV, predsednik Komisije za prijem novih članova u DKV) Roman Divlja loza, bršljan bio u užem izboru za nagradu Knjiga godine DKV.

Živi u Novom Sadu. E-mail: vesnako@sbb.rs
 

Vesna Korać

 

 

Borbeni avion F 32

Otvorila je knjigu na 285 stranu i pročitala: Od ovih, najbolji je mudar čovek koji poseduje potpuno znanje, ujedinjen sa Mnom putem čistog predanog služenja, jer smo jedno drugom veoma dragi. U tom trenutku su se ulazna vrata stana koji se nalazio tačno iznad njihovog snažno zalupila. Prvo se čuo muški glas a nedugo potom i ženski.

Jesam ja ikad bio pička, drao se, sad su već i stanari susednih stanova ovo mogli čuti, jel' čuješ šta te pitam, jesam ja ikad bio pička. Krenula je lupnjava, padale se stolice, potom je nešto snažno udarilo o pod, nešto teže od stolice, moguće da je to bio sto. Ona je plakala, potom je bežala po stanu, on ju je sustigao, počela da je vrišti. Oborio je na pod, udarali su laktovima i kolenima o parket, tup zvuk se izdvajao od ostalih, njihovo tumbanje po podu, njeno vrištanje. Njene su reči bile tiše, nisu se mogle razaznati, ali je lako bio prepoznatljiv ton pravdanja. Jesam ja ikad bio pička... pomišljala je da se popne gore stepenicama, ali malecka je spavala u krevecu i nije je mogla ostaviti samu, a on je opet radio noćnu smenu. Da ode do vrata, pozvoni, prekine bar za trenutak njihovu raspravu i vrati im podmetač za čaše koji je prethodnog dana sa njihove terase pao na njenu. Potom imala je mogućnost da se vadi na dete, da im skrene pažnju, kaže da su preglasni i da će probuditi malecku, zamoli ih da budu tiši. A mogla je i da pozvoni i ukoliko joj on otvori vrata da ga upita: jesam li ja ikad bila pička. Iako u alkoholisanom stanju, bilo je sigurno da je i ovog puta pijan, uvek je u liftu smrdeo na alkohol, on bi se morao naći zatečenim, verovao je da izgleda strašno, da se ljudi ustežu pred pijanim čovekom, da on već deluje dovoljno opasno i preteće. Da, to joj se činilo najboljom idejom, trebalo je prekinuti magarca koji se dere i iživljava nad nesretnom ženom, ali je isto tako postojala mogućnost da nesretna žena otvori vrata ili se pojavi iza njegovih leđa i upita je šta hoćeš ti, šta tebe boli kurac da li je on ikad bio pička.

Činilo se u nešto malo, kratkih susreta u liftu i ispred zgrade, da se ne bi snašla više ni u jednoj ulozi sem u ulozi žrtve. Nikome se nije javljala, ni prvim komšijama, nije reagovala na dečiji smeh u liftu i želju malecke da joj se dopadne i s njom zapodene razgovor. Bilo je nečeg zastrašujućeg u ženi koja nema smešak za dete. Večito mrzovoljna, bez želje da se uključi u bilo kakav razgovor i usputni dijlog od prizemlja do četvrtog sprata, bez dobar dan i prijatno, u nikome nije mogla izazvati sažaljenje. Ako voli neka je mlati, samo buka je bila nesnosna. Čuješ šta te pitam... zašto od njih, ej, bre, od njih da uzmeš pare... jesam li ja ikad bio pička. Jel' ima nešto što ti nisam dao a mogao sam. Nemoj, da vikala je nemoj, to je jedino što se moglo razaznati a onda bi on uzvraćao, šta nemoj, jel' čuješ šta te pitam...

Potom zvonce ulaznih vrata. Neko im zvoni. Ništa ne čujem, možda je neko iz komšiluka. Vrata se otvaraju nakon nepunog minuta, zatvaraju i tišina. Osluškujem, duboka noć, prošlo je sigurno dvanaest. Opet čujem svoje disanje, počinjem da dišem. Šest godina smo zajedno a nikad me nije pitao da li je on nekad bio pička. Pokušavam da zaspem, onda čujem ključ u bravi, došao je na pauzu, sad će da skuva kafu i opet nazad na ulicu, u noćnu smenu. Razmišljam da li da ustanem, strah me je da se u potpunosti ne rasanim. Hoću da pružim šansu tabletama. Ustala bih da ga pitam da li sam ja ikad bila pička. Otvara vrata spavaće sobe, ulazi, gleda da ne probudi malecku, prilazi krevetu, ja ga uzimam za ruku, stavljam mu do znanja da sam budna, naginje se ka meni da me poljubi.
- Da li sam ja ikad bila pička.
- Kakva pička, ti si pičketina, ribetina, spavaj, bre. Okrećem glavu na drugu stranu, pomiluje me po leđima, potom izlazi iz sobe.

F 32 i nije neka opaka dijagnoza, ima je pola sveta i u stalnom je porastu. Nešto kao domaća životinja, podrazumevajuća stvar vremena u kom živimo, epizodni uljez. Ipak on brine. Ušao je da vidi da li spava. Da li je dr Popov na dobrom tragu, imaju li lekovi efekta, dnevni za dizanje i noćni, blage sedacije za spuštanje. Dnevni noćni, dnevni noćni...

Kada se stvar dogodi svi misle da se tad desila, a događaj je zapravo tek prizor, uspela slika koja lako može da zavede iako u sebi objedinjuje sav sled događaja koji do nje vode. Tako i njen događaj izgleda posve tačno, jedan precizan prizor za koji bi od sto ljudi devedeset devet reklo isto. Sedi u čekaonici, čeka da je prozovu. I zaista čeka ispred vrata dr Popov. Na vratima do njenih je zajednička prostorija za sve medicinske sestre na odeljenju. Metalna pločica na vratima joj govori da je reč o pet doktorki zapravo, sve su žene dakle i svaka ima po dva prezimena. S obzirom da je reč o psihijatrima zanima je koje bi objašnjenje dala svaka od njih.

Otkud obrazovanim ženama potreba da se čvrsto drže prezimena svojih očeva kada su u najvećem broju slučajeva upravo oni nosioci njihovih drama koje se tiču karijere, opredeljenja, izbora muškarca. Da li je to poslednje što bi navele kao razlog. Godinama i godinam su kao te i te strpljivo išle ka zvanju dr, odnekud osećaju da ta žrtva nadmašuje sami motiv i da sad nakon toliko godina nemaju kud do u pravcu onog ka čemu su krenule, ka samostalnosti.

Dr Popov je razvedena, ali na pločici i dalje stoji njeno drugo prezime, tačnije prezime njenog bivšeg supruga. Vesna to saznaje tek kasnije, ali u trenutku kad iz razgovora to shvati nije više sigurna da li treba da bude u ulozi pacijenta i da li zaista postoji iko ko može pomoći čoveku kad misli da je dotakao dno. Iko sem njega samog. Neugodno je stajati pred ogledalom i gledati sebi pravo u oči. Ne poznaje ništa neprijatnije. Tog dana nije gledala sebi u oči, bio bi to nadljudski napor ali nekoliko dana pre toga jeste. Pomislila je: toliko bavljenje sobom, ceo ovaj život, i na kraju samo jedan pogled u ogledalu. Pogled u ogledalu nije bio presudan, presudio je telefonki poziv prijatelja kilometrima udaljenog od njenog grada, koji je očajan izjavio... ne znam, evo, ne znam šta da uradim, kako da ti kažem da odeš tamo. Samo je rekla dobro, idem sad.

Bio je to već sedmi dan da ne spava ni dva sata u kontinuitetu a već četvrta godina da nije sastavila ni jednu noć bez tri ili više buđenja. Da li je sve počelo nesanicom. Koliko je moglo biti istine u tome da je nesanica uzrok. Telefon je držala isključen već dvadeset dana, nije mogla da razgovara s ljudima. Mobilni je uključivala tek s vremena na vreme da vidi propuštene pozive. Bilo je poziva kojih se plašila a poslednja tri dana više uopšte nije ustajala iz kreveta. Sve je bilo na njemu, briga oko deteta, pripremanje obroka, spremanje stana... sve. Nije joj to govorio ali videla je u njegovim očima strah, u načinu na koji se šalio, strah od invalidnosti supruge, nošenja dodatnog tereta na leđima, nemogućnosti da je napusti, da jednog dana u krizi srednjih godina ode kako to muškarci obično čine.

Kod dr. Popov pregled se morao zakazati, dugo se čekalo na slobodan termin. Došla je samo s namerom da zakaže, posmatrala podeblji notes koji je listala sestra, svaka je stranica imala datum. Bio je početak februra, a listovi notesa su već ulazili u mart. Sestra bi podizala glavu da je pogleda svaki put kada bi prevrnula list. Vesna je imala kapu na glavi iz koje je izvirivalo tek nešto lica i nije ništa progovarala.

Vrata između ordinacije dr Popov i sobe medicinskih sestara bila su poluotvorena, sestra je povukla u stranu kako ih doktorka ne bi videla:
- Ući ćete odmah, jedan pacijent se nije pojavio, ako vas doktorka bude pitala kažite da ste pregled zakazali još pre mesec dana. Izađite sad napolje, sačekajte malo i ja ću vas prozvati.

Da li da joj kaže za prozor, šta uopšte da joj kaže. Ophrvana umorom od višednevnog nespavanja nije dugo mislila o tome, više se bavila time kako da sakrije pogled od žene koja je sedela preko puta nje. E ovo je duševni bolesnik, ja sam kurac od ovce. Problem je što za kurac od ovce zvan nesanica ne možeš da dobiješ lek bez recepta, potrebna ti je dr Popov ili bilo koja druga raspoloživa sa dva prezimena. Žena je pričala sama sa sobom nerazgovetno, pravdala se, jedino se to moglo razaznati. Spadala je među one za koje nema povratka, a u njih je izuzetno neprijatno gledati. Osećali biste se krivim, dužnim. Prosto bilo je jasno da ona sama nije mogla biti odgovorna za svoj kraj koji će morati da živi još ko zna koliko. Bilo je jasno da je svako kriv, a najviše onaj ko se nađe nasamo sa njom u istoj prostoriji. Gde da gledam. Nema smisla da gledam u svoje čizme od crne lakovane kože, preskupe su. Žena preko puta ima braon poluduboke cipele od polireutana ili poliestera koje smrde na kinesku robu. Ako budem gledala kroz prozor biće jasno da izbegavam njen pogled, a ludi ljudi uvek nepogrešivo znaju kad izbegavate njuighov pogled. Telefon. Držaću mobilni u ruci i kucaću poruke pa ću ih brisati.

Telefon je upalio. Njoj je odvukao pažnju, a žena je prestala da je posmatra. Koliko je to trajalo nije bitno. Otvorila su se vrtata i ona je bila na redu. Sestra je igrala ulogu mesije. S obzirom na to da nije bila dr već samo medicinska sestra sa završenom srednjom školom, nije joj ništa drugo preostalo nego da uzme ulogu zaverenika, supermena za čije se identitet ne zna i koja spasava u poslednjem času. Prstom ju je pozvala, da neko ne vidi i ne sazna da je baš ona supermen. Uđem, tamo za povećim stolom, skoro kabinetskim, sedi žena pedesetih godina, dobrano neofarbanog izrastka na glavi, svetlo smeđe kose, gleda me. Psihijatar te odma gleda, kao ti sebe u ogledalu. U početku ponižavajuća pronicljivost izaziva nelagodu, ali samo nekoliko trenutaka nakon toga biva savladana poslednjim snagama urušenog ega. Izvolite, koji je vaš problem.

Da me usled nedostatka serotina, koji proizvodi tamo nešto što varniči u mozgu s tamo nečim, nije oborila depresija, prsnula bih u smeh. Umesto toga počinjem da plačem, tek što sam sela. Krenem da izgovorim neku reč i zaplačem se. Onda pokušam da počnem priču s druge strane ne od kraja nego od početka - opet isto. Potom se malo smirim, jer ona napokon uviđa da nema te božije enciklopedije koja može obujmiti problem ne celog čovečanstva nego nijednog čoveka, pa kreće sa nešto određenijim pitanjima.

- Dobro, recite jeste li udati, imate li dece.
- Jesam, jedno dete, devojčica.
- Jel' radite. E jebiga, opet plač. Uviđa da treba da krene dalje, u hodniku je još pacijenata koji čekaju, pregledi i iznošenje dijagnoza moraju biti brzinski i efikasni. - Imate li problema u braku, e tu ne plačem, kažem nemam divan čovek, a šta radi on, e tu već počinjem sa plakanjem. Izverzirna je, pita jel' noćne smene, kažem da. Moj plač zaustavlja začuđujuće precizan pogodak. Kako je znala. Zar je moguće da joj svake nedelje na kanabetu završi po jedna supruga taksiste koji radi isključivo noćnu smenu. Šta ste po struci, ništa kažem, niko sam i ništa. Nisam završila fakultet, ne radim, niko ne čita knjige koje pišem, jednom rečju - ništa. Kakve knjige. Očigledno ne dovoljno dobre. Koje su dovoljno dobre. Pa znate već one sa ... Opet kreće plač.
Nakon još nekoliko neuspelih pokušaja ona prekida dijalog i kaže
- Prvo ovako, vaš osećaj i doživljaj sebe je krajnje subjektivan, vi niste niko i ništa, poznajem bar sto žena koje bi se rado menjale sa vama.
Ja ne poznajem ni jednu.
- Drugo, majka ste, znate li koliko je onih koje ne mogu da ostanu u drugom stanju. Imate brak kojim ste zadovoljni, vlasnik ste stana bez kreditnih zaduženja i hipoteke, lepa ste žena primećujem, imate nekoliko napisanih knjiga, nešto što želite oduvek. Postavili ste sebi visoke ciljeve, imate visoke standarde, ali ne i mogućnosti da sve ostvarite u rokovima koje ste sebi zacrtali. Živite okruženi ljubavlju u svojoj porodici, koliko sam vas shvatila, sa punim razumevanjem supruga, vi dajete ljubav. Strahovi koje osećate su projekcija ne samo vaših ambicija nego i vremena u kom živite, imate prevelik fokus na sebi. Depresivni ste, a to se leči. Procenjujem da je vaša depresija epizodna, ali to ćemo nakon prve terapije lekovima utvrditi kod kliničkog psihologa uz pomoć testova. Za sad o tome ne mislite.

Mozak je organ, kao stomak, ako u njega svašta trpate mora vam pozliti. Ako u njega svašta trpate godinama, izvesno je da ćete se razboleti. Suicidne misli su uobičajeni propratni efekat i one se leče. Sledeći put kad budete prali prozore vašeg stana na četvrtom spratu osetićete prolećne miomirise, lagani lahor i bićete radosni što ste živi.
Porodica je najbitnija, ja bih sve svoje titule, profesionalna dostignuća i zvanja dala da smo opet na okupu, ali sada je gotovo.

Zamena uloga, zar će mi i to biti oduzeto. Dr Popov se zagledala kroz prozor, udobno se namestila u svoju stolicu.
- Pitala sam vas šta želite da radite, rekli ste ništa, ništa da ne radite a da imate novac, kazali ste znam da je to suludo. Nije suludo, vidite ja imam ćerku koja ništa ne želi da radi, kaže hoće samo dobro da se uda i da ne radi ništa.
Dr Popov počinje da biva nervozna.
- Zamislite mladog čoveka koji ne želi da završi školu, koji neće ništa da radi i koji samo vreba priliku da se dobro uda. Sva, sva moja praksa nije bila dovoljna da je dovedem do drugačijeg razumevanja stvari. Ali to je stvarnost i ja sam je prihvatila. Samo vidite, sad već gestakulira, maše rukama, povisuje ton, da bi moja ćerka mogla da živi tu stvarnost ja moram da radim prekovremeno i u privatnoj praksi.

O ne, još jedna vizitka. Nemam za to para, ali me čizme odaju. Bacim pogled na njenu obuću, loše. Loše mi se piše.

- Sve je mnogo lakše kada se prihvati, svaka stvarnost. To je prvi korak ka rešenju problema. Vidite i ja sam nekad pisala, ali nikad nisam bila dovoljno ambiciozna da svoje pisanje prihvatim kao nešto više od dnevničke, ispovedne proze. Uvek sam mislila da to ne može bit dovoljno interesantno drugome. Da imam takvih ambicija i da se već nisam profesionalno opredlila, upustila bih se čak i u ovim godinama u tu avanturu.

Ljuljajući se u stolici u jednom je trenutku podigla noge na drvenu prečku u unutrašnjosti stola.

- Srećom sačuvala sam svoje sveske. Ipak bi to trebao da pročita neko ko je književno već angažovan, kompetentan, ko je već dovoljno dugo u književnosti da može da proceni.

Prvo bivši bokser, potom sudski tumač, onda dve domćice a sad i dr Popov sa neuropsihijatrije. Previše, zaista.

- Razumela sam vas i da se angažujete na dobrovoljnoj osnovi, takoreći volonterski, vaše funkcije nisu plaćene, radite za doborbit društva. To je vidite fino, ali u vašem slučaju nepoželjno, jer vas još više degradira. Nezaposleni ste a postoji nešto za čega odvajete svoje vreme a to ne naplaćujete. Mislim da treba da okrenete stvari u svoju korist. Ja imam prijateljicu koja godinama već pokušava da postane član udruženja književnika, bezuspešno. Doborstojeća, imućna domaćica čiji suprug drži prestižnu stomatološku ordinaciju u gradu. Jednom prilikom mi je rekla, Zorka, kod tebe dolaze različiti ljudi, oni koji su sve pokušali ti si im poslednja nada. Jednom će ti natrčati neko iz društva književnika, godinama se družimo znaš koliko mi je to važno, onako usput nenametljivo preporuči me. Dr Popov se smeje, smeh nesigurnosti jer ja se ne smejem.
Potom su se otvorila vrata, sestra supermen je najavila farmaceutskog trgovačkog putnika. Znala sam da od svakog novo reklamiranog prodatog leka određene farmaceutkse kuće imaju procenat i da smo završile razgovor. Kao na komandu dr Popov naglo je ustala.

- Neka uđe, sad ću ja. Napisaću vam dva recepta. Flunisan od 20 mg ćete piti ujutru i u podne, prvih pet dana po pola tablate, nakon toga ujutru celu u podne pola, uveče po jedan ksalol od 0,25 mg. Za tri nedelje kontrola.
Otkucala je dijagnozu ispratila me do vrata.
- Bićete vi dobro, videćete.

On je čekao kući. Htela je da to sama obavi, kao porođaj. F 32, rekao je, držeći papir u ruci, kao borbeni avion, lovac. Pa dijagnoza je odlična, hteo je da se nasmeje. I ona je htela. Trebalo je sačekati samo da sve prođe, da uhvate sebe u smehu. Ništa mu nije rekla o prozoru, bili su odrasli ljudi u godinama kad se svako nosi sa svojom samoćom i strahovima. U dugim noćima čekajući na stajalištu glas dispečera njegove su misli mogle biti bilo gde, a ona je samo mogla naslućivati koliko je teskobe i usamljenosti bilo u tim mislima. Odrasli ljudi nikad o tome ne govore. Kad reše da žive zajedno svako gleda pre nego što krene na put šta može podići sa zemlje, koliko tereta i onda jedno kraj drugog hodaju noseći svoj tovar i ćute. Znala je da nije lovac F 32, ona je neko ko gleda u nebo.
 

 

Copyright © by Balkanski književni glasnik – BKG, 2009.
CIP – Katalogizacija u publikaciji, Narodna biblioteka Srbije, Beograd 82
BALKANSKI KNJIŽEVNI GLASNIK, [Elektronski izvor] / Glavni i odgovorni urednik Dušan Gojkov.
– Elektronski časopis. Način dostupa (URL) http://balkanliteraryherald.com
ISSN 1452-9254 = Balkanski književni glasnik (Online)
COBISS.SR-ID 141175564
BKG 3 / 2009. Sveska 22.

Nazad