VLADIMIR KOPICL

Vladimir Kopicl (1949) objavio je knjige poezije Aer (Matica srpska, 1978), Parafraze puta (Matica srpska, 1980), Gladni lavovi (Književna zajednica Novog Sada, 1985), Vapaji & konstrukcije (Matica srpska, 1986), Pitanje poze (Matica srpska, 1992), Prikaze – nove i izabrane kratke pesme (Matica srpska, 1995), Klisurine (Narodna knjiga, 2002), Pesme smrti i razonode – izabrane i nove pesme (Orpheus, 2002), Smernice (Biblioteka »Svetozar Marković«, 2006) kao i knjige eseja Mehanički patak, digitalna patka (Narodna knjiga, 2003) i Prizori iz nevidljivog (Narodna knjiga, 2006)

Priredio je i preveo nekoliko zbornika i antologija: Telo umetnika kao subjekt i objekt umetnosti (Tribina mladih, 1972 – sa Anom Raković), Trip – vodič kroz savremenu američku poeziju (Narodna knjiga, 1983 – sa Vladislavom Bajcem), Novi pesnički poredak – antologija novije američke poezije (Oktoih, 2001 – sa Dubravkom Đurić), Vrata panike – telo, društvo i umetnost u mreži tehnološke derealizacije (Orpheus, 2005), Milenijumski citati (Orpheus, 2005), Tehnoskepticizam (Orpheus, 2007) itd.

Dobio je Brankovu nagradu za prvu knjigu pesama (1979), Sterijinu nagradu (1989), Nagradu DKV za knjigu godine (2003) i nagradu »Stevan Pešić« (2003). Prevođen, zastupljen itd. Živi u Novom Sadu.
 

Vladimir Kopicl

   

JEDNOM, NIKADA

Jednom sam video MasterCard i skoro zaplakao.
Jednom sam video Visu Electron i teško uzdahnuo.

Sada stojim i dišem, jer vidim šta sam video.

Jednom sam video Ginzberga, još punačkog, u Strugi,
sa tada novim momkom, kako stoje kraj jezera.
Bilo je veće od njih a možda čak i glasnije,
a opet tiše od svih što nisu videli jezero.

Oni vide u sebi. Oni to tako vide.

Video sam i planine kako stoje spram neba,
kao one u Šempasu, kristalno izdvojeno,
kada je Samo rekao da duša nosi liticu
i da baš na toj litici sedi Marija, majka.

Ko sedam dana tu luta obično je i sretne.

Vidiš li liticu, rekli su, treba i da se popneš,
tamo gore spram neba, to ti je zakazano.

Onda smo tamo išli, nagore kao dole.
Okolo bio je vazduh, pomalo od nas prestravljen
kao kad mrtav monah ispija živu šolju,
jer je Gotami rečeno da treba da se isprazni.

Video sam sve nisko, kao da sam se podigao.
Kao zečić u travi što šapom pipa vetar
pre nego što iz nje izađe, a ne izađe nikad.

Kuća se nije raspala, možda još tamo stoji.

Video sam Ilejn i sve što ona je videla
u onoj drugoj kući i zato sasvim drugačije.
Rafael stoji kraj cveta i vidi – da ne raste.
Tako trideset godina sve dok cvet ne poraste
tako da pomeri predeo, razdere okolinu.

A kamen nikad ne uvene, svi to znaju i gledaju
kako se kreće dok stoji a nikad da se pomeri.

Video sam sto ruku na samo jednom telu,
jer nije bilo telo, bilo je ostavljeno.
Iznutra, kao sto kad ga skrije prekrivač.

Video sam i Stejnera, dok je još imao ruku,
ako i to je posed, tako malen i iskrivljen.
Ali i to je ruka, a sa drugom se rukuje.
Za nekog to je dodir, za neke samo običaj.

Ja sam video oba i oba sam dodirnuo.

Video sam Saritu, njeno zlato i pare,
dok ih još nije imala, na livadi u Kembridžu.

Video sam sto pisaca koji govore britanski.
U njihovim je rečima sapeta Britanija.

Ona odatle cvili, sužava se po svetu.

Video sam i glečer, depresiju i fjord.
U jednoj svetloj noći opštio sam kraj pola,
na sasvim pristojnom suncu koje je smaralo zvezde.
Svakome tu bi se digao i da nije pomogla
ta kovrdžava napast, jegulja s devet kora.

Video sam tu dan, ali ne tu i noć.
Noć je došla tek posle, kao stopalo Berbera.

Video sam i pustinju, peščano poprsje Nila
kako se davi u svetlu iz mraka piramida.

Video sam Dolinu i njeno mesto u Smrti,
Mouse Trap, Zion, Barstow, i tu sam sasvim ostao
kao prvi pionir koji se uvek vraća.

Video sam i Vegas, sa dojkama se kockao
u plavom neonskom zraku koji se samoraspada.
One tu stalno stoje a nekad se i pokrenu,
kao kad zmija se pokrene iz svoga hladnog loga,
da udavi se u viskiju, a možda i u mleku.

Video sam Bhargavi, kako je gleda Metju.
Mene je Kira gledala, a nešto više Kerol.

Video sam i oblake, u njima Kolorado,
i jednom polulud, naduvan, gurao Ozirisa,
kao da sam u Egiptu, kao da to je zemlja
a ne tek naklon vatri koju prašina isisa
iz tela derviških pesama što viju se u jatu.

Tako se bolje vidi, i to bolje sam video.

Arapi samo stoje, a Kopti samo nariču.
Njih kao da i nema na pustom obrubu dana.

Video sam Dunjašu kako sva gola peva
dok niz lice joj plazi Nijagara šampona.
Te ruke bile su slika zbog koje još živi mima,
prazno srce teatra koje sam jasno video.

Video sam i grob gde uvek leži majka.

Negde leži i otac i nikad više ne peva
već samo upija prošlost iz cike mandoline.

Video sam i ribara iz tople jadranske pesme
kako još plete mrežu, jer ta mreža mu treba.

Video sam i one kojima ništa ne treba.

Tamo je jedan voz odveo Marijanu
ali to nije bio voz već samo pregršt kose.
Ta kosa, to se ne mrsi, sve dok se ne spusti veče.

Video sam i ono što se još nije spustilo.
Tu ulazi Okean da zatim dugo ne izađe.

Jednom sam ispod Triglava video tri ciklame.

Video sam tu svetlost kako stoji i gori,
tu svetlost koja se vratila kao nekada Marko.

I on tu sada stoji, prekrstio je ruke,
a bilo gde da se gleda vidi se njegov osmeh.
Taj osmeh stalno je rastao kad smo gutali pečurke
i soba bila je ravna kao Centralna Azija.

U jednoj takvoj sobi izgoreo je Suba.

I sada vidim te konje kako tamo još stoje,
a čim pritisnem kočnicu nestanu iza stenja.

Jedna velika stena bila je tako šarena,
baš kao nečije oči na samom rubu kosmosa.
Video sam to jasno kao da nikuda ne gledam
a iza svakoga oka nešto drugo se čuje.

Video sam te ljude kako su prosuli sav prah
i one koji su spalili svo grumenje u peći.

Onda su sedeli skamenjeni, noć je bila zelena.

Video sam tu ženu, a i ona je mene.
Video sam i druge i još uvek ih gledam.

Video sam vampira koji me nije video,
a drugi put u toj bašti kao da bio je jednorog.

Tako visoke planine uvek su negde drugde.

Tako je došao glas koji se više ne čuje
ni kad ga šapće Horonzon, nečija velika senka.
Tu senku sada gledam i mogu da je dirnem
ali večnost se ne dira, ona nas grli sama.

Uvek na drugom mestu ona nas čeka, pa utekne.

Već posle deset godina opet sam video Alena
kako rasteže spravicu iz koje izlazi muzika.
Tako se manje govori i kad je najbolja prilika,
a Nina će se vratiti za samo 200 evra
jer ona uvek dolazi na nekom stranom jeziku.

Video sam sav novac kako nekuda odlazi.
On uvek zna kuda ide, dovoljno da se ne vrati.

Video sam smrt novca, ujutru, u Pompeji,
gde su od silne smrti svi duhovi plavooki.
Lep predeo i sravnjen, da se vidi do kraja,
a ipak sam se vratio sa jedva pola Vezuva.

Toj planini je naš mir taman i neprijatan.

Video sam sav led koji će da se otopi
u naša prazna pluća, kada ga više ne bude.
Video sam to jasno kao da sada ne gledam,
kao kada se Nevena tek vratila iz Findhorna.

Tada su njenim telom još vladali patuljci.

Rok je tu sreo Pana a onda sa njim i pričao
kako i zašto treba da se pomeri more.

Iz ugla njenog oka virila je Agape.

Tamo je jednom mislila da je ljubi Ganeša
i da je između nogu golica malenom surlom.
Od tada, sve što čuje, samo je tiha pesma.

Ta surla, to se vratilo jednog bolesnog maja
kada je Astrid mislila da providni smo zbog plesa.

Video sam delfine što traže sebe u moru.
Video sam i kišu, za to mi ne treba nagrada.

Video sam vrh sveta sa minareta džamije
koja je posle srušena zbog miševa i ljudi.

Video sam i devojku na česmi pored Dunava,
s prelepim blatnjavim nogama i neraspoznatljivim licem.
To lice koje se ne vidi bilo je kao ime.

Video sam to ime u preko stotinu knjiga
i neke svete knjige držao sam u ruci.
Video sam ga ponovo u sobi praznih zidova
gde su nam nemo darovali imena prosvetljenja.

Sad neka imena padaju a neka čvrsto stoje.
Sve drugo biće ništa dok mi smo nečije nešto.
 

 

Copyright © by Balkanski književni glasnik – BKG, 2009.
CIP – Katalogizacija u publikaciji, Narodna biblioteka Srbije, Beograd 82
BALKANSKI KNJIŽEVNI GLASNIK, [Elektronski izvor] / Glavni i odgovorni urednik Dušan Gojkov.
– Elektronski časopis. Način dostupa (URL) http://balkanliteraryherald.com
ISSN 1452–9254 = Balkanski književni glasnik (Online)
COBISS.SR–ID 141175564
BKG 3 / 2009. Sveska 22.

Nazad