ZORAN M. MANDIĆ

Zoran M. Mandić je rođen na polovini dvadesetog veka u Vladičinom Hanu na jugu Srbije, gde mu je otac Mane službovao kao oficir sa činom majora JNA. Autor je dvadesetak knjiga pesama i eseja obavljenih kod izdavača: Prosveta, Rad, Svetovi, KOV, Intelekta, Braničevo, Arka i dr. Poezija mu je prevođena na druge jezike i uvrštena u brojne antologije, panorame i preglede savremene srpske književnosti u Srbiji i inostranstvu. Knjževnu kritiku je objavljivao u najprestižnijim književnim časopisima i u dodacima za kulturu, umetnost i književnost. Živi u Somboru.
 
Zoran M. Mandić
   

Rezignirana ispovedna molitva

(Mirjana Kovačević, CRNA ŽENA, Interpres, Beograd, 2009.)

Mirjana Kovačević, CRNA ŽENA

Poema CRNA ŽENA, beogradske pesnikinje Mirjane Kovačević teče "pravom" ritamskom linijom neposredne lirike kroz "usekline i prozore" uzbudljive ženske molitvene (Molim Te Gospode otrezni me!!! – uvodni moto knjige) ispovesti, a u kojoj se metaforičke figure (i recidivi emocionalne kulture) "crne" i "bele" žene dotiču i seku u istoj vodi virova i bezdana osećanja. Pesma/poema je tu pored njih, kao najsigurniji prostor, da se o nju okače rečima koje poput bujice izviru iz svesti saznanja - da je od svih igara slika i antislika u čoveku najgubitničkija u Pandorninoj kutiji srca igra sa demonima. U kojoj je Nečastivi subverzivno (pre)crtao "život po zakonima ljubavi". prikazujući igrom senki i valera, kao na "Noćnoj terasi u Parizu" sa čuvene slike Van Goga, njen licemerni strah od nestajanja.

Pesnikinja je "postelju reči" (is)koristila da piktur(alatima) aforizmirane ironije razvije govor od one vrste pesničkog mišljenja po kome je ta ista ironija nemoćna da obuhvati složenost uloge u: radnjama, redosledima, diverzifikacijama i računima ljubavnih vatri i otrežnjenja. A, sve to u nemiloj sprezi sa osećanjem sveta čije poruke kasne, ili ne stižu, na putu od srca do uma. Na kome žena, u pohlepi za apsolutizacijom iracionalne slobode tela i duše "strelca", ujedinjenjem erotskog i ekstatičkog u ljubavi i krevetu, neprestano odustaje od formi i standarda svakidašnjeg i uobičajenog ponašanja i postupanja. A, u zaobilaženju tog puta, sve zarad odbrane kulta nedodirljivosti neograničene inicijative ega u prepuštanju "grešnim" :kušnjama, rečima i izdajama.

Ne patim, kao posvećeni čitalac poezije, da je skoro u istoriji postmoderne lirike imaginativnije sklopljena slična "ženska poema" i da se ista, po uzbudljivim dramaturškim rezovima, čak i na mestima distonacija banalizovanog tkiva teksta, može meriti, recimo radi poređenja, sa poetičkim zahvatom Jesenjina u njegovom Crnom čoveku. Ni Marina Cvetajeva, ni Ana Ahmatova, nisu unele u svoju poeziju toliku količinu strasti u (ob)računima sa necenzurisanom otvorenošću poetskog subjekta.

Pesnikinja u Crnoj ženi jednako ubedljivo: peva, cmizdri i nariče, nad pesmom, kao i nad sudbinom žene, i subverzivne emocionalne matrice crne "pastorke ljubavi", bez svog bloga, koja laže i izigrava "lažnog vodiča" pokajnice. Ženu u "crnoj venčanici" i u belini patrijahalnih pesama oca i dede. Ženu, koja u noći "drobi nekakve prevode italijanskih pejsaža". Ženu, kojoj trne glava od nasilja siline slika i prizora pri svakoj pomisli na Vladimira, adresu njene "bele ljubavi". Pesnikinjina "crna žena" promiče tamom Gospodovih hodnika i lavirinata, kao svedok-senka, koja u zamci sopstvene prošlosti vapi za oproštajem i etičkim vaskrsnućem. Traži izlazak iz zabludelosti "ljubavnom religijom" moćne kušnje. I pokušava da ispovest ličnog nemira subjektivizuje pesmom, koja želi da bude pesma, a ne prosta akvizicija sena, ili sna. I, u trenucima vapaja za istinom, okači je o čiviluk književnosti. Bez suflera nečastivih i pokajničkih mentora. Bez kalkulacija o tome koliko se i kako treba čuvati svojih reči i njihovih banalizovanih otisaka. Crnih i belih – ravnopravno.

Crna žena Mirjane Kovačević je portret žene iznutra, ispod kože, bez akni i ograda od svraba alkoholnih i drugih poroka i uzbudljivih paralelnih zabludelih radnji. Zato, u ovom tekstu, i treba postaviti Jesenjinovo pesničko pitanje: Da li je žena nevešta duša i nesrećana kao cvetovi? Ili, je reč o posledici skrhanosti ženskog bića radom njegovog unutrašnjeg glasa, koji se oglašava ispod cilindra frustracija, u samoći bez ikoga i sa parčadima ogledala Jesenjinovog Crnog čoveka? Ali, i bez odgovara na ta pitanja, pesnikinja Crne žene je uspešno napisala ispovednu molitvenu pesmu rezignacije u kojoj se lirski subjekat, u raskoraku između: sna, jave i provoktanivne zebnje za pravom na različitost, oseća poraženim bez nade u postojanje, čak, i prinudnog optimizma o kome je Dejan Medaković govorio u komentaru svoje pesme Priznanje.
 

 

Copyright © by Balkanski književni glasnik – BKG, 2009.
CIP – Katalogizacija u publikaciji, Narodna biblioteka Srbije, Beograd 82
BALKANSKI KNJIŽEVNI GLASNIK, [Elektronski izvor] / Glavni i odgovorni urednik Dušan Gojkov.
– Elektronski časopis. Način dostupa (URL) http://balkanliteraryherald.com
ISSN 1452–9254 = Balkanski književni glasnik (Online)
COBISS.SR–ID 141175564
BKG 3 / 2009. Sveska 22.

Nazad