DUŠAN MALJKOVIĆ

Dušan Maljković, rođen 1975.
   

Pismo prijatelju

Dragi prijatelju,

možda će te začuditi što ovo pismo počinjem citatom iz Danteove Božanstvene komedije

Tristi fummo
Nell’ aere dolce, che dal sol s'allegra,1

ali budući da je to odgovor na pitanje o mom privatnom životu („Kako si?“), ta rečenica učinila mi se prikladnom.

Upravo tako: osećam se tužno, bez preterano mnogo energije (fali mi taj preko potrebni élan vital), iako je, kao fraza kaže, „sve u redu“, bar u strogo formalnom smislu. Da, dan je napolju sunčan i nad nebesima pleše svetlost svoje zlaćane piruete, okretne spirale razlivene u kapljičaste, raspršene duge i izdašno pada po svim zemaljskim stvorenjima, pred kojima i njihov stvoritelj, starozavetni Bog, ostaje bez daha, zadivljen. Kako sam sada daleko od tog uvida, tog malenog, minijaturnog postignuća – da otkrivam čudesnost sveta očima deteta, opet i iznova, na nesvladivoj distanci od božanske optike koja bi u cvetu trebalo da prepozna fraktalnu harmoniju ili kvantni haos univerzuma, svejedno. Znaš šta je William Blake, taj poeta i mistik, o tome rekao – opšte je mesto u pitanju, suzdržaću se od citiranja.

Stoga, plašim se da činim najstrašniji od svih grehova, dok je moja nesreća u divotnosti prolećnih dana toliko dekadentna da oproštaja nema i ne može biti. Mogu se nadati samo bibavoj močvari, zgodno predviđenoj za ovakve slučajeve u strogom, panoptičkom hijerarhijumu Pakla. Stvoritelj ima smisla za ironiju, moram primetiti, u oba slučaja – u ovom života i onom, što nakon njega sledi. Teško da bi za sreću trebalo da bude potrebno više od jednog drveta u baroknom, razvratnom cvatu (volim skladnu neumerenost prirode), od roja pupoljaka sletelih na sivo-zelenkatse grane, te kapilarne pulsare života što u sokovima ističu iz tela boginje Flore kao vodoskok budućih latica. Ali eto, ja sam zarobljen u samici svoje tuge i plašim se da je kaznena baruština, moja strahotna pošast već tu i da me okružuje i pritiska svojim kužnim isparenjima, zakržljalim grančicama, štrokavim vodurinama. Pakao, ako budem u njega otišao, ako me lavirintičnim stranputicama Čistilišta ne bude vodio svetlošću iskovan glas božanske Beatriče, nada i putokaz ka spasu i uteha u magličastoj pomračini – moguće je da neću ni primetiti da sam mrtav. Uostalom, to je čest motiv horror filmova: priča o onima koji ne shvataju da su se upokojili, možda zato što dobro opisuje ovaj život u smrti – rođeni preminuli! – i ispravno prikazuje život u svoj pogubnoj, bogohulnoj tačnosti. Život je krematorijum, vazdušni krematorijum unutar precizne mehanike ove harmonije sfera, u kome lebdimo kao aveti, bez gravitacije da nas veže za zemlju. Kao cepelin-baloni krećemo se ka spoljašnjim područjima zvezda-stajačica, neprobojnom horizontu koji razdvaja naš svet od ostatka nepojmljivog onostranog, ka graničnoj liniji postojećeg kojoj se i Aristotel čudio, taj genij antike kakvih – po širini i veličini zahvata misli – više nema.

No, ni ta sloboda misli, to sveprostiruće polje bez spuštajuće, prizemne sile teže, taj horror vacui u kome sam vazdušast kao Arijel iz Shakespeareove Bure, to područje gde mogu nesputano da maštam – jedan od retkih preostalih relikata detinjstva! – kao da je zatvoreno. Rajska vrata bučno su se zalupila, udarila teškim metalom o još teži metal i sada sam, kao dibuk, osuđen na gmizavo puzanje rubovima neznabožačkih svetova, van domašaja milosti. You have fallen from grace, kaže Galadrijela, vilinska kraljica od tečne svetlosti, od tečnog vazduha, od tečnih misli. Da, zaista, nestalo je lepote sveta koju više ne mogu ni da zamislim. I to boli, zaista. Duboko, uranjajuće duboko boli. Kao što vode jezera boli smrt srebrnastih riba (svaka krljušt je ogledalo!) u mrežama nezasitih ribara, pokolj ptica na površini usled ekološke katastrofe, kao što boli smrznuta površina jezera u zimskom periodu kada svet je kristalizovana struktura leda u još većem ledu, u kocki leda u oku Snežne kraljice, u okovima peckajućeg mraza izlivenog iz bezdanog grotla crnih rupa, tih vratolomnih vrleti iza horizonta događaja, na temperaturama ispod apsolutne nule.

Nekada je bilo lako maštati, sanjariti pod velelepnom svetiljkom dana. Danas, ta sposobnost odstranjena mi je odrastanjem, ili pak onim što sam postao, bez mogućnosti da krivim bilo koga, do sebe. Rezultat tog „razvojnog starenja“ svodi se na telo koje grčevito žudi, vibrira na visokoj frekvenci želje i traži neodložna zadovoljenja – so innocent, so full of needs, kako peva Anthony – ali teško da nalazi išta drugo do arktičke melanholije nad kojom lagano gasne šećer-penasta aurora, do rafalno rasprostiruće sete nakon bespotrebnog orgazma. Bespotrebnog, jer pre žudim za dodirom u kome bih satima uživao, za tom čudesnom sponom sa drugim, izgubljenom u nepronalazivosti ovog sveprostranstva života, života obrubljenog neporecivom prazninom, isčezlom materijom, zauvek nestalim radio-talasima i uništenim radioaktivnim zračenjima.

Vapim za bliskošću. Čeznem da premostim razmak-provaliju između atoma kože i zaista dotaknem elektromagnetiku duše i isprepletem linije sila sa drugim, udaljenim, dalekim, iako je pored mene, udaljen samo jedan čujni udisaj. Mislim da je to ljubav, reč nekad korišćena da opiše ono neopisivo, sreću što nekog vidim i čujem, jer je samo prisustvo voljenog privatni, ekskluzivni Rajski vrt – slasni, slatkasti vazduh u kome radostan uzbuđeno dišem punim plućima, i zaslepljujući sjaj od koga očni živac ugodno boli, te mogu da uživam na granici veličanstvenog mazohizma, nežnog i blagog i krotkog. Hrišćanskog mazohizma, jer kako Nietzsche reče, hrišćanstvo ne poznaje radost (već samo patnju)! Sada vidim: ime ljubavi je Jagnje – zaklano stoji na prestolu Nebeskom, u visini svih visina, pored Stvoritelja koji silovito kovitla posuvraćenim galaksijama, treperuće-treptavim maglinama i vakuumskim kvadrantima i ravnima iznad i ispod nas, Jagnje čije su rane rane ljubavi, kao Hristove, jer to su rane čoveka koje je naneo čovek... I drugačije ne može biti.

Kada to ljudi budu naučili, kada shvate zašto je žrtva jednog čoveka ljubav, jer veruje da umire za spas svih, tada će razumeti zašto naricaljke i vapaji nevinih ne nagrđuju nepopravljivo lik Svemira. I zašto samo pomoću žrtve, samo davanjem onoga što smo mi – samog Života, dakle! – možemo postati ono najizvrsnije, božansko. Položiti život za više ciljeve, iako su (možda) iluzorni, biti spreman na smrt kao poslednji plemeniti čin, uvid da ima viših vrednosti od našeg opstanka – to je nesumnjivi akt uspenja u božanskoliku sferu. Čovek treba da transcendira sebe, iako je ateista, kao ja, prikriven plaštom hrišćanske retorike, nalik kralju odevenom u baršunasti purpur, zaogrnutom velovima prozračne, srebrom protkane svile. Hrist je bio kralj, kralj svih kraljeva, kralj nad svim zemaljskim krunisanim glavama, jer je njegova trnovita, krvava tijara dodirivala oblake od čije je porozne materije sazdano i samo Carstvo nebesko. Ali, noge su mu bile čvrsto na zemlji, te je zato i nazivan Sinom čovekovim, sposoban da van svake sumnje vidi veru u srcima-pumpama, u krvavim bazenskim arhivima unutar naših tela, veru koju više ne posedujem, jer ne verujem ni u šta, ni u sebe. Ponajmanje verujem u sebe, dodao bi Pessoa.

Put ka samopouzdanju moj je put ka izbavljenju. Do sledećeg pisanja, idem da ga potražim. Nadam se da ću ga naći, makar u veličinama na granici molekula, u tragovima mikro-količina, unutar rasitnjenih mrvica koje bude nadu uspavanu u kliničkoj smrti.

Ljubim.

D.

________________
1. Tužni bejasmo u slavi sunčanih dana i slatkoga zraka.
 

 

Copyright © by Balkanski književni glasnik – BKG, 2010.
CIP – Katalogizacija u publikaciji, Narodna biblioteka Srbije, Beograd 82
BALKANSKI KNJIŽEVNI GLASNIK, [Elektronski izvor] / Glavni i odgovorni urednik Dušan Gojkov.
– Elektronski časopis. Način dostupa (URL) http://balkanliteraryherald.com
ISSN 1452–9254 = Balkanski književni glasnik (Online)
COBISS.SR–ID 141175564
BKG 1 / 2010. Sveska 23.

Nazad