Jordan R. Stavrov

Jordan R. Stavrov je rođen 05. januara 1936.godine u selu Borovu (Barje) kod Dimitrovgrada, u Srbiji.
Osnovnu školu je završio u rodnom selu, takozvanu progimnaziju u susednom selu, a gimnaziju u Dimitrovgradu. Namervao je da studira književnost, ali siromaštvo ga prisiljava da krene drugim putem…
Kao penzioner živi u Sloveniji, u Sp. Besnici kod Kranja.

Teška i specifična služba mu ne dozvoljava da se bavi literaturom.
Ipak, sudbonosne promene u životu ga vraćaju literaturi, tj. prozi. Kad već nije na neki drugi način, progovorio je perom, iskazujući ono šta muči i njega i druge.
Dosad je objavio romane Zbogom moje parče Balkana – umro je tata, Tajna zakletva (preveden na slovenački jezik pod naslovom Skrivna zaveza, Povratnik, te Ja, stranac.
 

Jordan R. Stavrov

   

MOJ ISTOK

odlomci

Nikodim je posle 60 godina obelodanio sadržaj svoje tajne sveske MOJ ISTOK.

…Danas, da to unapred podvučem, dok sam čitao svesku, skoro da ne poverujem da sam to ja napisao; ne zbog lepog sadržaja, ne zbog drskosti, ne zbog sveske kao istorijskog dokumenta, nego zbog ljubavi prema svom Istoku. Ljubav koja treba da ostane, da se prenosi sa pokolenja na pokolenje. Zato nije ni čudno što se tada, kao mali junak, nisam upitao, kao jedan junak pisca C. Miloša: "Kome ja ovo pišem?" I zašto?

(Priča sadrži 82.290 znakova)

*


Moj rođak Stojan, stariji od mene godinu dana, celo proleće, svakog sunčanog jutra kada smo se sreli, istezao je ruku prema istoku i vikao: „Sunce!“ Pomislio sam da se raduje pravom suncu, svetlosti koja zasipa naše cvetne livade, poorane njive, olistale šume. U leto, kada je sunce stajalo iznad naših glava, isto je pokazivao prema istoku i opet vikao: „Sunce!“ U jesen, predveče, dok smo čuvali zajedno goveda, često je pogledavao prema brdima na istoku, i podskakujući vikao: “Tamo je sunce!“ Jednog dana, iste jeseni me iznenadio novom rečenicom: „Tamo je život!“ Tek tada sam razumeo zašto je njegovo sunce stalno na istoku. Verovao sam da će tako i da ostane, sunce na istoku, a on na svojoj zemlji. Nisam znao da je njegova žudnja za istokom velika kao sunce, niti da je on lukav dečko. Želeo je da i ja zavolim to njegovo sunce i pipremao me da zajedno pođemo njemu u susret.

Jednom, dok je njegova šarena krava-junica halapljivo gutala travu na međi između moje i njegove livade, rukom je pokazao na nju i rekao: Vidiš, sve na njoj je lepo, sve, a najlepši su rogovi, za izložbu. Znaš li samo koliko oni vrede! Nagovoriće kaže oca da je u petak, ako bude lepo vreme, odvede na pijac i proda. Uzeće dosta para, za godinu života jednog čoveka.

Petak je bio vrlo lep, najlepši dan te jeseni. Na istoj livadi sam čuvao goveda, ali sada bez Stojana. Njegova majka je pasla goveda na susednoj livadi. Sagnula je bila glavu i ćutala. Pogledom sam tražio šarenu junicu. Ne našavši je na paši, malo sramežljivo upitah majku gde je Stojan. Sa ocem su odveli kravu na pijac, suznih očiju rekla je majka, onda je iskoračila nekoliko koraka prema meni pa dodala da nije mogla ubediti sina da to ne čini, jedva se odvojila od lepe junice. U trenutku mi je u glavu sletela misao: ovu skromnu majku ne zanima ni istok ni zapad, nije je briga ni za tuđe sunce, tuđi život, njoj je dosta da ima hleba, mleka i sira, soli, pasulja i graha, da ima svinjske opanke, da ima koga da joj donese pitku vodu sa udaljenog izvora, ona jedva čeka da joj sin poraste, oženi se i nastavi posao oca, koji će tada da čuva stoku na paši, a ona će da sedi na kućnom pragu, leti, i milovati unuka, a zimi, u toploj sobi, pričati mu bajke, jer ona ne poznaje slova pa da mu čita knjige. Da li ona zna da sin sanja o bogatijem životu? Da želi da ode tamo gde se ne sme.

Sutradan je otac isterao goveda na pašu. Odmah mi prišao i pitao da li znam gde je njegov Stojan, da li mi je poverio svoje tajne. Nisam bio mnogo začuđen pitanjima, više sam se osećao krivim što njegovog Stojana nema na livadi. Priznadoh ocu šta mi je njegov sin pola godine govorio. „Pobegao je...“ plačući, vrlo žalosnim glasom reče mi otac. Nekoliko trenutaka je trljao uplakane oči, pa rekao kako je sin bio vrlo veseo kada su dobili novac od kupca junice, ispružio je dlan kada su ostali sami i zamolio: „Tata, daj mi novac da ga ti ne izgubiš.“ Ne pomislivši na nikakvu opasnost, otac mu ga je mirno dao. Pa pošto sporije hoda od sina, krenuo je malo ranije kući, najkraćim putem. On je ostao u gradu. Tu su ga videli naši ljudi. A ljudi iz sela D. N. ga pred mrak videli kako sam lagano pešači putem duž graničnog potoka. Kako i gde je prešao potok, i da li ga je čitav prešao, niko ne zna. Pucanj se nije čuo. Možda su mu graničari sa drugog brega mahnuli gde i kada da potrči preko opasnog potoka, jer, pričalo se, oni često pozivaju prolaznike da krenu prema njima. Tu ih čeka rajski život.

Za čim više žali otac, za novcem ili za sinom? Učini mi se da podjednako. Uveče sam dugo ležao budan u krevetu i razmišljao o Stojanu. Hrabrost je potrčati preko miniranog potoka, branjenog još zasednim automatskim oružjem. Da li se taj podvig, sada bih rekao lični, isplati. Odjednom ostati bez roditelja, brata, sestre, prijatelja, rodne grude. Samo zbog te obećane zemlje. Tada nisam znao da se u pubertetu biće menja, da nastaju prelomi, da tada najčešće krojimo svoju sudbinu. Stojan se približio istoku, suncu, a da li boljem životu?

Petak, četrnaesti dan nakon Stojanovog bekstva. Nastavnici su na konferenciji u gradu. Mi đaci imamo zato slobodan dan. Vraćam se iz grada. Sunce visi na zapadu, ja koračam putem uz potok. Krišom posmatram potok, tražim mesto gde ga Stojan pregazio. Koračam dalje, sada u senci brda. Nigde nikog. Sem šuma potoka, sve je zalila tišina. Gde su ti vojnici koji recituju pesme na svom jeziku i prolaznike pozivaju da pregaze potok i pređu na teritoriju gde se bolje živi. U redu, oni su se posakrivali, ali gde su ti zvučnici na banderama sa kojih se čuju patriotske pesme i pozivi na bekstvo? Sa moga puta, sa ove strane potoka. Put se udaljava od potoka, mala čistina, ravnica, pa tek onda je vrbak, uz vodu. Da nije preko čistine Stojan puzio prema vrbaku i dalje prema istoku? Vreme je da pođem nadesno, lošijim putem, uzbrdo, prema svom selu. Do kuće me spopadaju misli o Stojanu, gde, kada i kako je prešao potok, da li na poziv odande, da li uz pomoć odavde, ili pak je krenuo bez ičije pomoći, potpuno sam? A šta ako nije istina da je on pobegao? Uzeo novac i otišao na zapad. Kada smo se mnogo godina kasnije sreli, to više nije bio onaj Stojan sa livade, niti je gledao u sunce, niti je maštao o boljem životu, niti je spominjao sadašnjost, niti prošlost. Nije spominjao ni ženu ni decu; ni svoje nove drugove. Zaboravio je da smo čuvali zajedno goveda na livadi i šta mi je tada pričao, verujem da sam jedini u selu koji je čuo njegovu priču o suncu.

*
 

Jutro je, kosi sunčevi zraci miluju svežim snegom pokrivene njive i livade, bašte, kuće i puteve. Tu i tamo na plotovima čuči pokoji vrabac, na granama šljiva dremaju vrane. Psi ne napuštaju dvorišta. Stoka je u košarama, štalama. Belina i mir. Jedino se ne bele i ne miruju sivi stubovi dima iznad kuća. Sedim uz prozor i čitam pesme seoskog pesnika, Sergeja. Njegova zima peva – uzvikuje, vejavica sred avlije, ptice su ozeble, ogladnele; pod njegovim prozorom bela breza je ogrnuta snegom, a moja zima, ovako mirna. Od jutros, ni prtine u snegu. I najednom, taj spoljni mir u meni izazva čudan nemir. Možda zato što upravo bejah pročitao: u petnaestoj se zaljubih do ušiju... i slatko razmišljah... da ću s devojkom, najlepšom od sviju, čim poodrastem sklopiti brak. Onda ga u sebi molim: Daj, Sergej, seoski pesniče, pomogni mi da ispevam stihove o njoj, posudi mi ih, bar dozvoli da ih prepravim. Pa čitam: Od Tanjuše lepše cure ne beše u selu tom. Pa izmišljam kratke ljubavne stihove, ne zapisujući ih, gledajući napolje, kao da su na snežnoj belini napisani. Isprva se zadovoljno smešim nad mojim stihotvorstvom, ali uskoro se prisetim kako su se mojoj Miluvanki jednom na času u školi, dok sam čitao pripovetku od Elina Pelina, usne rastezale u osmeh od sreće i od divljenja meni, a crne oči samo igrale sjajem sreće. Znači, njoj treba pročitati nešto lepo, može to biti pripovetčica, samo da bude iskrena i lepa, njoj posvećena. Može biti i pismo, pa neka ga ona sama čita. A kako to pismo, prvo, ljubavno početi, pa dalje raspredati? Kombinirati sa stihovima Sergeja? On piše iskreno, prosto. Ne, tuđe se duše ne kopiraju, pomislim. Niti sam ja Sergej, niti je njegova devojka bila Miluvanka. Moja je odrana, još u drugom razredu škole, počela da me zaljubljeno gleda, da se smeje svakoj mojoj šali, gluposti, pogledu, dodiru, da mi se divi. Koliko je puta sedeći u školskoj klupi okrenula glavu unazad da bi me pogledala, i samo meni nasmešila.

Onda, umesto stihova, neočekivano sevnu misao, zapoved. Poseti je, lični dodir je vredniji od pisanih reči. Koje mogu biti i tuđe, nakalemljene. Nedelja je, možeš kod nje da ostaneš ceo dan, da joj rečeš sve što želiš. Odavno te nije gledala, nije čula tvoju, živu, reč.

Prvi izlazim napolje da gazim sveži sneg, visok ravno do kolena, da napravim prtinu do njene kuće, da svežom prtinom, mojom, označim početak naše ljubavi. Opijen od sunca i beline, prvi koračam kolskim putem, između plotova, prvi sečem belu poljanu koja se rasprostire imeđu moga i njenog zaseoka, prvi sam na koga ovog jutra, iz njenog zaseoka, laju psi. Iza prozora kuća izviruju ljudske glave. Buket kuća je iza mojih leđa, psi su utihnili, samo još potočić da preskočim i već sam ušao u njeno dvorište. Njena kuća je u zavetrini, uvučena u usku dolinicu, oko nje je sve tiho, i pas u kućici spava. Neopazno prolazim mimo njega, tiho preskačem kućni prag i ulazim unutra, i ugledam prvo nju, još neumivenu i neočešljanu. Oba repa su joj visila na grudima. Ne znajući kako da pobegne od mojih očiju, prvo je pošla prema kuhinji, onda prema drugoj sobi, devojačkoj, pa kao da nešto traži, vraća se nazad, zaokruži oko peći, pa tek onda, shvativši da je beg glupa stvar, sva zacrvenela u licu, meni nepoznatim glasom, kaže: „O, dobro jutro!“ Otpozdravljam joj: „Dobro jutro, kako si.“ Očekivao sam da mi pruži ruku, kaže da je dobro, da se vidno obraduje mojoj iznenadnoj pojavi, zaraduje samom mojem pozdravu, a ona je ćutke donela metlu od pelina da očistim noge od snega. Odjednom, kao po komandi, ulaze zajedno u sobu: otac, majka, dve sestre i snaha, svi nasmejani, i svi mi srdačno pružaju ruku, prvi otac. Brat je bio koji minut ranije otišao u lov na zečeve, u brdo iznad kuće. Otac pokazuje rukom gde da sednem, a majka naređuje ćerki da mi skuva čaj. Gazio je po debelom snegu, mora da ima mokre noge, kaže. Mlađa sestra briše stolicu na koju treba da sedenem. Svi su veseli, govorljivi, uslužni, jedino je ona ćutljiva, namrštena, glavu malo pognula. Gde su one njene crne oči, gde je njena lepo očešljana kosa, njene crvenkaste usnice, beli zubi, kao biseri poravnati, i onaj njen zadivljujući osmeh? Je li to druga Miluvanka?

U nastaloj tišini, zbunjen, tražeći opravdanje za moj iznenadni ulazak u kuću, izustih: „Dušan reče da je ona knjiga kod tebe, došao sam da je uzmem, potrebna mi je.“
Svi se okreću prema njoj.
„Vratila sam je, direktno u biblioteku.“
„Koju knjigu si vratila?“
„Pa, Zmajeve pesme.“
Knjiga Zmajevih pesama je bila u mojim rukama, pesme su me oduševile, davao sam ih drugima na čitanje, ali njoj, znam da nisam. Tako saznadoh ko je vratio (moju, dvaput ukradenu) knjigu nazad u biblioteku.
„Ne Zmajeve pesme, drugu knjigu tražim“, kažem.
„Koju?“

Sada svi gledaju u mene. Srknem kapljicu čaja, obliznem usne, pa pomislim da kažem: Moj istok. A šta ako me otac upita čija je to knjiga, o čemu govori i zašto mi je tako potrebna? Munjevito se prisetim domaće lekcije iz istorije, i u sobi odjednom odjekne moj glas: Južni Sloveni.

Sami smo u sobi. Ona sedi na krevetu, ja na stolici, čas-čas podignem šolju i srknem kapljicu čaja. Zaboravio sam na Južne Slovene, na Moj istok, na sneg, u glavi kjuča samo jedna misao: kako je osvojiti, imati je samo za sebe. Ona, ne znajući kako da pokrene razgovor, pita: „Je li knjiga Južni Sloveni debela?
„Jeste, ali ja tu knjigu u stvari ne tražim.“
„Nego?“
Onda je krenula bujica reči.
„Miluvanka, tražim nenapisanu knjigu, naslov već imam: Naš život. Knjiga će govoriti o nama, o našoj ljubavi, budućnosti, našoj deci, unucima, o našem prostoru. Bez nas dvoje, zajedno, nje neće biti.“

Uzdahnula je, ćutala, razmišljala. Usnice joj stisnute, oči gledaju a ništa ne vide, u njoj se očigledno nešto okreće, buni, lomi, u njoj se prošlost i budućnost spajaju, da, u njoj juri: nestašni dečak, odrastao muškarac, muž; ona njegova nevesta, poštena žena, vredna, peče hleb, radi na polju, pa rađa decu i postaje vrlo brižna majka, pa postaje baba, čuva unuke, ne prestajući da se raduje što je ostala da živi na svom parčetu zemlje...

Gledam te usne, oči, gledam pobledelo lice, grudi, kako se nadimaju i skupljaju, zamišljam međunožje, od te zamišljene slike se malo stidim, gledam kolena, između čarapa i haljine beli se koža, o kako bi lepo bilo da je dotaknem; pa ponovo pogledam njene oči, njene trepavice, očekujući da veselo zaigraju. Ubeđen bejah da će se prvo malo nećkati, kao: još je mlada za ljubav, da mora malo razmisliti, jer je to velika odluka, a onda stidljivo izustiti jednu reč – hoću. Rekla je nešto drugo, da joj se muti u glavi.

Od iznenadne sreće? Od bola? Zato što mora reći istinu?

Baš zato. Ona nije samo lepa, pametna, ona je i plemenita devojka. Slušam njenu istinu.

Ona i ja nikad nećemo biti zajedno, jer između nas postoji zauvek nepremostiv jaz. Ona, s četvorogodišnjom školom, to meni kaže, da postoji nepremostiv jaz. Ništa čudno, bila je bistra učenica. Prokleta knjiga, ona je u stvari taj jaz, ustajući sa kreveta, kaže sa uzdahom. Razumeo sam je. Ona, neobrazovana ne može niti sme da bude moja saputnica u životu. Ne deli nas bogastvo, kultura, vera, lepota tela, nego samo knjiga.

„Nećeš se predomisliti?“, bio je moj vapaj.
„Ne!“
„Da dođem još jednom?“
„Možeš, ali ne zbog toga.“

Raočaran do dna duše, ustajem primam je za ruku i, neočekivano za sebe i za nju, izrecitujem Jesenjinove stihove, malo prepravljene: Nanela si mi strašan bol... i kada zavolim drugu, ako mi srce dozvoli, pričaću o tebi, devojčice moja.

Potekle su joj suze.

Na pragu mi stavlja ruku na rame i kaže: Nikodim, školuj se, idi napred, negde drugde potraži život, bolji, ja svoj život vidim ovde, naći će se neko da bude uz mene. Drugom rukom me pomiluje po licu.

Tako me je ispratila devojka (prvi i zadnji put) koja nije želela da ostavi svoj istok.

Idući nazad, do potoka, išao sam bez misli, onda sam dugo čuo njene zadnje reči, a onda, dok sam koračao mojom stazom preko livade, razmišljao sam o sudbini svih devojaka moga kraja. Jer mi, muškarci, školovani i neškolovani, pripremamo se da negde pobegnemo, a one su osuđene da ostanu ovde i da čekaju...

Nasred livade sam zastao i gledao selo. Sve je pokriveno belinom i suncem, tu i tamo se čuje pasji lavež, u mojoj mahali neko seče drva. Iz svih kuća se diže dim, znak da unutra neko živi, jedino Ivanova kuća je bez dima. Zatvaram oči. Vraća se prošlost. Isto zima, sneg dubok i svež, sunce sija. U Ivanovoj kući igramo šah, šestoro nas je. Ivan je najbolji. Kada je odigrao zadnju, pobedničku partiju, naglo je ustao, prišao prozoru, pogledao prema toj livadi i rekao: „Bežim!“

Moj sused Ivan je lepo pevao, još lepše igrao kola, pravi momak, devojke ga obožavale.

Sutradan je otišao u pečalbu i nikad se nije vratio da odigra partiju šaha i da pogleda belu livadu...

I prvi put pomislih da ću i ja morati da napustim svoj Istok.
 

 

Copyright © by Balkanski književni glasnik – BKG, 2010.
CIP – Katalogizacija u publikaciji, Narodna biblioteka Srbije, Beograd 82
BALKANSKI KNJIŽEVNI GLASNIK, [Elektronski izvor] / Glavni i odgovorni urednik Dušan Gojkov.
– Elektronski časopis. Način dostupa (URL) http://balkanliteraryherald.com
ISSN 1452–9254 = Balkanski književni glasnik (Online)
COBISS.SR–ID 141175564
BKG 1 / 2010. Sveska 23.

Nazad