Tomislav Osmanli

Tomislav Osmanli (1956.) je autor raznovrsnog stvaralaštva - dramaturg, scenarista, teoretičar medija, prozni autor, filmski i pozorišni kritčar. Živi i radi u Skoplju, Makedonija. Autor je penaest raznovrsnih knjiga. Napisao je prve knjige u njegovoj zemlji, posvećene teoriji Sedme (“Film i političko”, 1981., promovisana u Institutu za film u Beogradu) i Devete umetnosti (“Strip, zapis ljudskog lika”, 1987. i prošireno izdanje 2002.), potom “Skopski diptih” (scenarija, 1990.), “Medij koji nedostaje” (eseji o građanskom urbanitetu, 1992.), “Leptir detinjstva” (priče, 1993.), “Osluškivanje gluvog doba” (eseji, 1994.), “Dvoje u Edenu” (lirska kamerna drama, 1995.), “Novi car” (božićni komad za decu, 1998.), “Zvezde nad Skopjem” (dva pozorišna komada, 2000., zajedno sa 12 knjiga iz Balkanskih zemalja, uvršćena u Književni godišnjak “Enciklopedije Britanika”), “Ljubičaste svetlosti i senke” (priče, 2001.), “Put za Paramaribo” (drama, 2003.), “Priče iz Skoplja” (pripovetke, 2004.), “Svetiljka za Hanuku” (2008. dvojezicno makedonski i engleski; i 2009. na srpskom), “Kapriča” (propovetke, 2009) i “Dvadeset i prvi” (2009, roman).
Njegove su priče objavljene u više antologija priča: “Skopske priče” (1996), “Dan u Skopju” (1998.), “Maketa” (2002, PEN, Beograd), “Skopski Jevreji” (2003), “Makedonska književnost u novom stoleću” (2006, PEN, Sofija) i u internet izdanju “Caesarean cut” (2001). Drame i književni radovi objavljivani su u književnoj periodici na Engleskom, Poljskom, Srpskom, Hrvatskom, Slovenačkom, Rumunskom i Grčkom jeziku.

Autor je scenarija za igrani film “Anđeli na otpadu” (1997.), kinematografske farsa o ljudima u postkomunizmu, selektovan i prikazan na međunarodnim festivalima: u Puli, Hrvatska; u Beogradu, Jugoslavija; Kairu, Egipat; San Dijegu - Sjedinjene američke države, Podgorica - Crna Gora, Jugoslavija; takođe prikazan na specijalnom programu Američkog filmskog instituta u Nacionalnom bioskopu Kenedi centra u Vašingtonu, SAD.
Potpisao je i druga scenarija za igrane projekte, redovno nagrađivane na konkursima: “Ljudi bez adrese” (1976.), “Zvezde ’42.” (1984.), “Skopska snoviđenja” (1987.), “Zmija leti na nebu” (1999.) realizovan 2006. godine, kratkometražne filmove i TV dokumentarce od kojih je najnoviji dokumentarno-igrana persiflaža “Povodom Manakija” (2007.). Autor je dveju radio drama.
Njegov pozorišni rad uključuje: satirčnu komediju “Salon Bums” (postavljena 1986.), dve multimedijjalna komada “Memento za jedan grad” (postavljena 1993.), “Nestašne senke” (1994.), kamernu dramu “Dvoje u Edenu” (postavljena 1995, 1997. i 1998.). “Dvoje u raju” je postavljena u pozorištu John W.Gainse, Virdžinija, SAD, a učestvovala je i na pozorišnom Blue Ridge Festivalu u Richmondu. Drama “Svici u noći” (postavljena 1997, 1999. i 2001.), dečiji komad “Novi car” (postavljen 2001, kao prvi pozorišni komad na biblijsku temu u njegovoj zemlji), ratna farsa “Apokaliptična komedija” (napisana 1999.) i monodrama “Oblačna ispovest” (napisana 2000.) i dramski tekst “Tehno-zvezda” postavljena 2000.). Autor je dramskog teksta “Put za Paramaribo” (2001), objavljenog i u knjizi, u dvojezičnom makedonsko-engleskom izdanju 2003. Njegova monodrama “Još jedno nebo” 2002. je dobila Prvu nagradu na 4. festivalu monodrame u Bitolju. Postavljena je na sceni Dramskog teatra 2008.
Hrvatski časopis “Književna revija” objavio je prevod komada “Apokaliptična komedija” (br.1/2, 2000.). Solunski izdavač University Studio Press 2003. objavljuje knjigu sa istim dramskim tekstom u prevodu na Grčki jezik.
Njegova novela o holokaustu Jevreja u Makedoniji 1999. godine dobila je Prvu nagradu na nacionalnom konkursu Makedonske akademije nauka i umetnosti. Objavljena je u br.12/2000. poljskog književnog časopisa “Krasnogruda” i u jednom delu, u prestižnom njujorškom nedeljniku Forward, kao i u srpskim časopisima “Koraci” (2006) i “Ulaznica”(2006).
Na scenu NT Bitolj 2003. postavljena je dramatizacija te priče, pozorična predstava “Spilioni”.
Za svoj raznovrsni autorski rad, Tomislav Osmanli je dobio veći broj nagrada.
Član je Društva pisaca Makedonije i Makedonskog PEN centra i njegovog Predsedništva.
 

Tomislav Osmanli

   

Jesen u vazduhu


Koliko je potrebno za radost, tebi, sredovečni čoveče koji sve dublje zalaziš u park sa senkama. Podigni glavu, pogledaj gore, šta to vidiš...? Pitomo sunce što ti po licu igra, šumno pozorište senki. Izađi pod čistim suncem, glavu gore! I šta još? Visine, plave dubine. A tamo gore, iza prizora nemirnih krošnji, šapat vetrova razvlači male oblake i menja ih, kao dan tvoja raspoloženja. Tamo gore vlada sklad visokih struja koje te, ej, prihvataju i razleću. Gore, gore, nad krošnjama, onamo gde si do malopre pogledom leteo. Lebdiš, sada, visoko i prevrćeš se kao u ludoj igri iz detinjstva, pa ti dođe da se smeješ. Vraćaš se netom u dete. Letiš nad parkom i pred tobom se širi pogled na reku, na ceo park izdužen pored nje, na obližnje brdo, na oblake što se tope od miline, na sunce pod nogama, na okolne planine izokrenute na nebu, dok se ti prevrćeš gore-dole u suludoj igri vetrova i stišanog sunca. I tako razdragan, primiruješ se za tren i gledaš pod sobom, ka šumama, visokim krošnjama drveća koje prepoznaješ jer čuva tvoje tajne, jer je tako raslo s tobom.

Eno, pod onom sad raskošnom krošnjom, ugušen udarima sopstvenog srca u grlu, pokušavao si da ukradeš prvi poljubac. Ona, obučena u letnju haljinicu, sa pogledom kao uprtim u daljinu; ti, obučen u prve dugačke letnje pantalone, praveći se nevešt, kao nemaš ljubavnih namera. Ona ti govori suvislo nevažne stvari, a ti ošamućen, ućutkan, dugo gledaš u njene sočne usne, zbunjen, ne govoriš ništa. Ona ućuti izmorena praznim govorom iščekivanja, ti nesiguran, želi li ona isto što i ti. I neiskusan, naivan do beskraja, i mlad, mlad, kao ona stabljika pored koje čekaš prvi poljubac, što će se, godinama, razviti u ovo visoko drvo; i nit' pomišljaš zašto je, uopšte, došla sa tobom do ovog mladog drveta i zašto ostaje, očekujući, tako dugo, do prvog sumraka, u parku...

A nešto dalje, razvijoren i ustreptao odozgo, vidiš sebe, godinama zatim, sedeći na klupi ispod onog drveta tamo, u novoj noći parka, nedaleko od reke, kako je već ljubiš divlje; onu istu ili neku drugu, sad svejedno, pun namere da dođeš do cilja, do vrha, do kraja. Pritišćeš njene usne svojima, upijaš svežinu iz njih, tražiš njen jezik i boje i ukus jagode i potom ga loviš, čuni ti se, u njoj. Dotičete se živo, vidiš vrteći se onamo, gore. Otvaraš malo oči i pogledaš u njene. One stoje čvrsto zatvorene, zanesene u igri u koju tone, iza zatvorenih kapaka. Tu negde blizu, čuješ najednom, ravnomerno šumore vode. I čuju se daleki cvrčci u letnjoj noći. Ispunjava te njen topli dah. Gledaš: i nju svežina tvog. Je li sada trenutak? Iskusan si i već si lukav. Spuštaš polako ruku i lagano prelaziš preko njenih malih dojki; osećaš ih nabrekle i čvrste, i telo ustreperelo. Ne treba ti novo otvaranje očiju i pogled na njen zanos. Znaš, sada je trenutak. Krećeš rukom što polako klizi. Pod prstima osećaš napregnuti stomak. Gladiš kožu, a ona treperi pod tvojim toplim dlanom. Pomera tvoj dlan rukom, a ti je polako vraćaš, k'o tvrdokorni vojskovođa na jednu već osvojenu kotu. Ona se skoro predaje. A ti, ti pretvoren u ruku. Ruka ti ne miruje; miluje. Pod njom, osećaš, igra njena utroba. Dlan ti klizi po svili kože i spušta se polako, ka predelu tvojih namera. Nailaziš na otpor. Vraćaš se, maziš. Njen stomak pod tvojim rukama krije divlji leptir. Razmenjuješ udisaje sa njom, drugom rukom dotičeš pupoljak na grudima i osećaš utrobu koja treperi, stisak koji popušta, utrobu koja se opušta, a dlan što dubi dotiče sedef. Šumori. Šumori li to reka ili plima krvi u tebi? Toneš duboko i dolaziš do bisera. O školjko mladosti. O, vreme radosti. O, lepoto prvih ljubavi!

Preplavljuje te radost. Treperiš onamo visoko, sad sredovečan, vinut kroz senke pitomo osunčanog prostora. Smeješ se u glas, samo što ti se smeh ne čuje jer ga visoki vetri raznose na sve strane. Smeh ti, sredovečni čoveče, cvate u oblacima, u ruži vetrova. I vidiš odande klupe budućih ljubavi, zanosa, uzbuđenja, nemira, novih tihih svemira, sa visine posmatraš poljane mladalačkih šetnji, čitanja, zanosa, hitanja; mesta potonjih bekstava, dogovora, osvajanja, novih ljubavnih svitanja, ponuda, obećanja, zavetovanja, mesta šetnji, posrnuća, padanja, briga, raspinjanja, novih prostora nadanja.

Spuštam se, tako, polako na zemlju, sa prvim zamornim lišćem. Na zemlji sam, eto, sasvim. Bujaju novi šapati vetra. Šetaju ljudi u parku. Veselo uzvikuju deca. Šarena lopta kotrlja se po travi. Prolazi netom zamišljeni vršnjak. Vidim, sredovečni čoveče, i ti gledaš u njega, osmehnut, uzleteo na pitomom suncu i zagledan u neko svoje drveće koje, odavno, i tebe pamti pored sebe.
 

 

Copyright © by Balkanski književni glasnik – BKG, 2010.
CIP – Katalogizacija u publikaciji, Narodna biblioteka Srbije, Beograd 82
BALKANSKI KNJIŽEVNI GLASNIK, [Elektronski izvor] / Glavni i odgovorni urednik Dušan Gojkov.
– Elektronski časopis. Način dostupa (URL) http://balkanliteraryherald.com
ISSN 1452–9254 = Balkanski književni glasnik (Online)
COBISS.SR–ID 141175564
BKG 1 / 2010. Sveska 23.

Nazad