Živojin Ivković

Živojin Ivković, rođen je 1953. godine. Po obrazovanju je pravnik. Diplomirao je na Pravnom fakultetu beogradskog Univerziteta. Bavi se slikarstvom; imao je dve samostalne i više kolektivnih izložbi.
Piše lirsku prozu, kratke priče, pripovetke i romane. S vremena na vrene objavljuje priče i minijature. Napisao je dva romana.
Poslednjih pet godina živi na imanju van savremene civilizacije i Beograda koji su mu sve manje potrebni.
Trenutno piše roman zasnovan na istinitom događaju koji odslikava posledice poremećenosti srpskog društva s kraja XX i s početka XXI veka, delo biografsko-autobiografskog karaktera, pod radnim naslovom “Anatomija zlodela”.


 

Živojin Ivković

   

Odlazak

Zima je i hladno popodne, magla se povukla mada izmaglica opstaje nad rekom. Simon je od prepodneva na adi; šeta u miru koji mu pruža priroda, jedva da čuje blagi žubor vode.

Nakon srčanog udara, Simonu je lekar preporučio šetnju; od tada postala mu je navika. Prvo je tumarao ulicama naselja, potom je sve dalje odlazio. Čim bi mu jedna staza dosadila, tražio je novu. Tako je udaljavajući se od kuće, otkrio adu. Posećivao je isprva ređe, kasnije su njegove posete učestale. Bio je opčinjen rekom. Tako je zavoleo i adu, njen mir i boje koje su njom ovladavale s jeseni - poticale su u njemu elegična osećanja. Zima mu je velikodušno poklanjala reku i adu, samo njemu, nije morao da je deli ni sa kim.

A onda - ubijena je Isidora – njegova jedinica.

Izbegavajući ljude prestao je da šeta. Njihovu životnost doživljavao je kao bahatost, povređivali su ga; vreva ga je podsećala na život koji je njegovom detetu uskraćen jednim revolverskim hicem. Povukao se i osamio. I grad je napustio, odselio se. Postao je usamljenik živeći u prošlosti; sa sadašnošću nije znao šta bi.

Nakon više godina ponovo šeta adom. Dođe kada osteti potrebu i kada adom caruje tišina; da šum vode potisne misli koje mu u dušu unose nemir - nečesto.

Dugo je na adi. Nije bitno: nikuda se ne žuri, niko ga ne čeka.

Kreće se stazama koje se provlače kroz ogoljenu šikaru prateći reku. Korača kao utvara među vrbama prateći obalu. Zemlja oporo miriše. Tragovi njegovih stopala jedini su dokaz njegovog postojanja.

Promatra vodu, bez reči, bez misli. Reka mu pruža zaborav. Miriše tenja. Gode mu prigušeni zvuci reke; utapaju ga u nemisao, potiskuju sećanje. Talasi nežno miluju obalu kiteći je naplavinom lišća; svojim skakutavim kotrljanjem uz nasip i žuborom oslobađaju ga mučnine. Glatka i staklasta površina reke ritmom svojih talasa umiruje ga. Trudi se da taj tren produži u nedogled.

Lagano korača kroz gust prepletaj vrbovih grana; ne oseća hladnoću, crna odora upija svaki zalutali sunčev zrak. Vetar nije jak pa ga mraz ne štipa za obraze. Katkad prhne usamljena ptica remeteći tišinu. Prvo čuje lepet, tren kasnije je i vidi kada ga preleće i nestaje. Potom opet ovlada mir.

Sustiže ga umor; koraci su sporiji, noge teške. Usporava, diše duboko. Oseća kako mu se hladan vazduh razliva grudima. Lagano mu se vraća snaga dok se graške znoja suše za vratom. Stenjući se zaputi uzbrdo ka nasipu. Teško hoda, isprekidano i soptavo diše. Popevši se zastade i osvrnu se ka reci i zagleda u nju, da upamti krajolik.

Oseti bolno grčenje u grudima - zastenja i zguri se, pusti kratak i prigušen jauk. Čeka da bol mine. Vreme promiče, bol se povlači. Ispravlja se sporo. Umorno upire pogled u nebo; nemo širi ruke kao da pita: Bože, zašto me ne uzmeš?

Oseća se poraženim. Nesigurno korača. U potrazi je za odmorištem. Vreme beskrajno sporo protiče. Nailazi na klupu i spušta se na nju. Oko njega je zaglušujuća tišina. Sunce ga uspavljuje. Oseća blizinu sna. Ugodan utisak iščekivanja trena u kojem bi utonuo u topao i mirišljav san. Pomisli: nije li možda takva i smrt. Kako bi samo da ga nema. Oseća razlivanje vremena; širi se, kao da želi da ga sasužnji. Čuje muziku; dopiru zvuci i harmonije, kao da su i one sferične, lebde, rastaču se ispunjavajuči ga željom da zaplače. Prepoznatljiv glas pevačice. Zvuk se gubi, harmonije se razvlače kao magla, valjaju se i nestaju, potom se vraćaju i iznova ga preplavljuju. Tišina peva. Tuga pleše u njemu, oseća je u grudima, skoro kao bol. Zvuci potom nestaju. Za njima ostaju slike prošlosti, iznenadne i u naletu, ranjavaju ga sada kada je zatečen, bez odbrane, kada ih nije očekivao; poput duhova ga saleću, damaraju njegovom utrobom i odlaze ostavljajući ga izmučenog i slomljenog sa teretom sećanja.

Iznenada hvata odsjaj sunca prelomljenog preko drhtavog mreškanja vode: površina reke u pokretu, igra sićušnih talasa i zlatnih niti sunca. Nije li to spokoj za kojim žudi; uroniti u tišinu reke i prepustiti joj se - utonuti.

Urlik sirene parobroda trže ga: kao pucanj iz ostataka sećanja.

Dugo je nepomičan, postaje hladno. Studen mu se uvlači u kosti.

Smrkava i noć se približava. Ustaje i kreće, želi još za videla da napusti adu. Vetar kovitla peševe kaputa, ne dozvoljavajući mu da se bez napora kreće. Tetura se kamenom stazom ka pristaništu i čamdžiji.

Suton se spuštao kada je šajka pristala uz drugu obalu i on izašao iz nje. Krenuo je stazom ka automobilu na pustom nasipu.

Nije mu se išlo kući a nije znao kuda bi. Želeo je sa nekim da progovori, suviše dugo nije ni sa kim.

Ušao je u automobil. Neko vreme je zurio u prazno. Ne može se odupreti; odveć dugo vrti jedan san i jednu javu, plete vence satkane od jedne zbilje i nekoliko mogućih povesti, neverovatnog i nedosanjanog sna i stvarnih, gotovo opipljivih iluzija koje se raspadaju pod udarima njegovog suočavanja sa Isidorinom smrću. Više ni u šta ne veruje, ni u šta nije siguran. Kako onda da se suoči sa samim sobom? Više sebe ne prepoznaje. A i kako bi, kada je prestao da postoji.

Grčevito drži volan. 'Moram da krenem', šapuće. 'Idem kući, a i kuda bih'.

Pokrenuo je automobil. Vozi širokim i pustim bulevarom ka predgrađu, zatim zaobilaznicom ka brdima. Tamo je kuća u kojoj nema nikoga ko bi ga čekao.

'Bože, zašto me kažnjavaš?'

Ponovo je u potrazi za Isidorom, njenim mirisima koje je ostavila za sobom, poput tragova stopala u pesku ili otisaka prstiju na kristalnoj čaši. Snuje blagi povetarac kako joj miluje obraze i dodiruje usne, poigrava i mrsi joj kosu. U njemu se budi nežnost, mašta; u večnoj je potrazi za svojim detetom. Nedostaje mu. Želi da veruje da su pred njom prostori: svetli i široki, beskrajni i cvetni, mirisni, sunčani, ceo jedan život. Mora da postoje jer mu je nepodnošljivo suprotno; jeziv je prizor Isidorine smrti, iskidan i nepovezan - košmaran.

Napreže mišiće do pucanja, teško diše, vazduh je isuviše gust, onemogućava ga da je dosegne, nedostaje mu tako malo da je dodirne. Šire mu se zenice, kao vasiona; naslućuje obrise. U vrtlogu svetla i boja, zvukova rajskih, lepote koju oseća do pucanja napetim čulima, otkriva tragove njenog prisustva, dodira koji sve čini drugačijim no što je bilo: lepšim i boljim, neodoljivim i božanskim - bez čega ne može ni u snu niti na javi.

Niko mu je neće oduzeti.

Čvrsto drži volan; vozi, ne vidi kolovoz, ne primećuje druga vozila - nesvesan je okruženja: zaboravlja na vreme, prostor, dimenzije, telesnost.

Blagost mu preplavljuje čula. Isidora je u njemu, sa njime je. Gleda je nežno, pitka je i lepa poput kapljice hladne izvorske vode; drži je u sebi, doživljava je kao mitsku pojavu, večni i nedokučiv oblik života koji nadrasta sam život, i samu smrt, bilo koji njegov san. Oseća sve ono što um ne može; vreme i prostor nemaju više nikakvo značenje. Utapa se u bezvremenost, u sopstvenu patnju. Vidi staze kojima se snovi i java prepliću u kike i nikada ne prestaju da struje.

Sanja. To što vidi ima smisao, svoju lepotu i nepobitan dokaz njenog prisustva.

„Isidora, dete moje, tako mi nedostaješ“, šapuće.

Prasak se razleže. Snažan i nagli trzaj protrese mu telo. Oseti bol, tup i čudan. Sve se oko njega kreće. Do svesti mu dopre rezak, metalni zvuk, poput škripe, ili pucnja, samo izobličen, spor i čudno izdužen, kao da se razvlači, da ga usisava. Zvuk i metal su svuda uokolo, kao da je u njihovom središtu, pritiskaju ga, ne može da se pokrene. Zvuk se okreće oko njega; unutrašnjost automobila se krivi i obezobličuje. Uokolo svetlucaju nebrojani staklasti kristali, svetlost se kroz njih prelama. ’Kako su divne grimizne nijanse’, začuđen je neočekivanim. ’Zar boje mogu biti tako divne?’ Na oči mu se navlači koprena, svetlost se gubi. I zvuci. Ne oseća ni bol. Tišina je tako prijatna. U grudima oseti vrelinu, u ustima slatkast ukus. ’Da li to gubim svet, možda da zaustavim vozilo pre sna’, no nema snage da načini pokret, suviše je umoran, odveć pospan. Tone u topao, paperjasto nežan san.

Bljesak ga povrati na trenutak, ugleda Isidorin lik. Nasmešio se zadovoljno: ’Isidora, mila moja’, bile su njegove poslednje reči.
 

 

Copyright © by Balkanski književni glasnik – BKG, 2010.
CIP – Katalogizacija u publikaciji, Narodna biblioteka Srbije, Beograd 82
BALKANSKI KNJIŽEVNI GLASNIK, [Elektronski izvor] / Glavni i odgovorni urednik Dušan Gojkov.
– Elektronski časopis. Način dostupa (URL) http://balkanliteraryherald.com
ISSN 1452–9254 = Balkanski književni glasnik (Online)
COBISS.SR–ID 141175564
BKG 1 / 2010. Sveska 23.

Nazad