Biljana Ćulafić

Biljana Ćulafić rođena je 27. februara 1979. godine u Ðakovu. Diplomirala je pedagogiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu.

Objavila je knjigu priča Marginalna stvar (Narodna biblioteka „Jovan Popović", Kikinda, 2008; drugo izdanje Partenon, Beograd, 2010.) za koju je dobila nagradu "Ðura Ðukanov" za 2007. godinu.

Prozu i kritike objavljuje u književnoj periodici.

Živi u Beogradu.

 

Biljana Ćulafić

   

Vodeni podrum u Zataju


Malo naselje Zataj, u kome, sticajem okolnosti, živim, udaljeno je dvadesetak kilometara od prestonice. Naselje nema jasno definisan identitet, budući da se nalazi na samoj granici Vojvodine i Beogradskog pašaluka. Starosedeoci, ponajviše najstariji, ponosni su upravo na svoju „prečansku pripadnost“, dok se stanovnici koji su se doselili posle Drugog svetskog rata iz Bosne, centralne Srbije i Dalmacije diče blizinom glavnog grada. Izbeglicama, naseljenim nakon poslednjeg građanskog rata, izgleda da je svejedno. Stil u kojem su građene kuće Zataja, sa fasadama prepunim arabeski, grifona i devojaka sa bokalima – jasno pokazuje da je naselje dugo bilo pod Austro-Ugarskom vlašću. Mada šturi, ovi podaci mogli bi zavesti neznanca da se radi o istorijski važnom mestu, bar prema lokaciji i izgledu kuća. Zavesti na pogrešnu stranu budući da ovde nije vođena nikakva odsudna bitka niti potpisan mirovni dogovor, a jedine znamenite građevine neselja predstavljaju katolička crkva, iz osamnaestog veka, i pravoslavna iz devetnaestog. No, ni jedna od njih ni po čemu bitnom ne izdavaja se od tipičnih crkava njihovog doba. Ipak, postoji jedna relativno nova građevina po kojoj je Zataj donekle poznat.

Šezdesetih godina prošlog veka zamenik gradonačelnika prestonice, poreklom Zatajac, odlučio je da se u našem naselju izgradi dom za studente iz Nesvrstanih zemalja. To je podgrejalo nadu meštana da će se konačno povezati sa prestonicom te da će se više ulagati u razvoj naselja. Zataj je uglavnom poljoprivredno naselje i nekako ga je zaobilazio tadašnji industrijski procvat zemlje. Međutim, sve što je naselje dobilo gradnjom doma bila je nova, ekspresna linija gradskog saobraćaja. Ali, i to su meštani naglašavali kao napredak, govoreći:
„Iz Zataja do Zelenjaka 63-om stigneš za samo petnaest minuta, duplo brže od gospode iz Braće Jerković!“

Mada je za lokaciju gradnje doma izabran breg u inače ravničarskom naselju, veliki problem je predstavljala voda koja se neprestano pojavljivala prilikom kopanja temelja. Meštani su mislili da će se od gradnje odustati ili da će se njena lokacija promeniti, pa su se čak počeli pribojavati za svoja imanja, ali izgleda da je neko mnogo moćniji od njih odlučio da se dom izgradi baš na bregu.

Sa glomaznim mašinama, kakve Zatajci do tada nisu videli, otpočet je dug proces postavljanja temeljâ. Podrum nije mogao ostati u vodi jer arhitekta, najpoznatiji u zemlji i, kako su mnogi tvrdili, omiljen kod tadašnjeg predsednika, nije pristajao na izmenu svog nacrta. Podrum je, naime, zamišljen jednim delom kao menza a drugim, širim, kao svečana sala – mesto okupljanja studenata. Zato su oko glavnih temelja napravljeni podzemni bazeni u kojima se skupljala voda i zadržavala se podalje od doma.

Peripetije oko postavljanja temelja potrajale su celu godinu, što je meštanima odgovaralo jer su, kao pomoćni radnici, dobro zarađivali na njegovoj izgradnji. Međutim, dobivši temelje, dom je začuđujuće brzo napredovao; činilo se da je, prosto, naočigled rastao. Čak se i noću na njemu radilo i niko nije postavljao pitanje tolikoj žurbi. Deset spratova beše izgrađeno za tri meseca, a završni radovi potrajali su još dva.

Od „kockaste i ćosave kućerde“, kako su Zatajci opisivali dom (a radilo se o jednoj tipično socrealističkoj masivnoj građevini) odudarala je boja njegove fasade: ciglocrvena sa žutim okvirima prozora; ličio je na plamteći svetionik.

Konačno, na dan otvaranja ispred doma je organizovana maratonska priredba za novopečene stanare, studente sa Kube, iz Egipta, Sudana i Indije. Nasmejani i zbunjeni studenti posmatrali su svečanost sačinjenu od bloka narodnih igara, pionirskih recitacija i govora partijskih funkcionera. Ljudi još uvek čuvaju crno-bele fotografije koje pamte te pojedinosti. Izgleda da je studente najviše zbunjivala brojnost posmatrača, Zatajaca.

Studenti su uglavnom bili usmereni na prestonicu, kako zbog obaveza tako i društvenog života. Zataj im, uistinu, nije ni imao šta ponuditi.

Dom je bio svet za sebe. Osim domaca i pomoćnog osoblja koje nisu činili meštani gotovo da niko nije znao ni kako izgleda unutrašnjost doma. Samo je domar bio sklon druženju s meštanima, naročito zbog ljubavi prema domaćoj rakiji. No, njegove priče uvek su graničile s nestvarnim. Sobe je opisivao kao luksuzno nameštene, opremljene televizorima, radio-aparatima, plastičnim ukrasnim biljkama. Najlepša od svih prostorija, tvrdio je, bila je svečana sala, predviđena za igranke i filmske projekcije. Njen pod je postavljen crvenim i plavim kamenim pločama a zidovi oslikani muralima koji su u natprirodnoj veličini prikazivali partizane u različitim aktivnostima: kako logoruju u šumi, kopaju rovove na bojnom polju, avionima nadleću neku planinu, oslobađaju prestonicu sa saveznicima, razdragano igraju kolo...

Zatajci pamte dolazak Yu-grupe, Indeksovaca, Čobija, Mileta Lojpura i drugih u dom. Ali, ti koncerti bili su predviđeni isključivo za domce, baš kao i filmske projekcije, tako da meštani od doma gotovo ništa nisu ni dobili. Osim zgodne teme za ogovaranje.

Naročito su studenti iz Sudana Zatajcima bili zanimljivi, što zbog boje kože, što zbog ponašanja. Zvali su ih „garavi“. Stariji Zatajci, na klupi ispred svojih kuća znali su da komantarišu:
„Pre ću dočekati da mi garavi kaže dobar dan nego rođeni unuk! Ne bi ti taj proš’o a da se ne javi, nema šanse! A još pride i kulturno klimne glavom, u znak rešpekta!“

Ali, još češće bi primećivali:
„Kakve koristi od te crvene kućerde? Bar da su smestili sirotinju u nju… ili da su neku fabriku izgradili… Ili nešto za naše mlade…“
„Ili, kad već leži na vodi – banju za tvoju reumu?“ znao bi neko da potkači.

Četiri godine dom je živeo svojim skrivenim životom; i meštane je sve manje interesovao.

A jedne noći desilo se nešto što je uznemirilo sve meštane – poplava u domu, koja je pretila i okolnim kućama. Dva dana trajalo je njeno saniranje. Temelji doma ostali su, ipak, pod vodom. Radi sigurnosti, studenti su prebačeni u domove prestonice.

Tokom uviđaja otkriveno je da vrata bezbednosnih bazena nisu popustila. U pitanju je, izgleda, bio ljudski faktor, slutili su meštani. Domar je u obližnjoj kafani ispričao kako je jedna studentkinja, poreklom sa Kube, ostavila pismo s porukom:
„Potopiću dom. Neka sve moje boli s vodom odu!“

Ipak, u prestoničkim novinama mogla se naći samo štura vest da je poplava sanirana, iako su Zatajci znali da to nije potpuna istina. Naime, radnicima nikako nije polazilo za rukom da izbace vodu iz menze i svečane sale. Pumpama bi uspevali da izvuku vodu iz podruma ali se ona noću, tajanstveno, opet pojavljivala. Radnike je bunilo još nešto: čim bi se podrum napunio vodom – njen nivo bi se zadržao i voda ne bi plavila ostale prostorije. Ista situacija ponovila se nebojeno puta, bez obzira na pokušaje inženjera da vodu zadrže u sigurnosnim bazenima. Korišten je čak i najsavremeniji materijal – metidan, koji su odskora počeli ugrađivati u temelje venecijanskih građevina, ali uzalud.

Počele su se širiti priče o Kubanki koja je, po svojoj prilici, potopila dom. Domar, sada jedini stanovnik doma, uz popijenu časicu ili dve, otpočinjao bi priču o Kubanki s više pojedinosti:
„Nisam smeo pre, a i sad nije sigurno… ta Kubanka, Marija joj je ime, bila je zgodna cura, malo krupnija doduše… Zabavljala se sa jednim Indijcem, Redžijem. Nemam pojma šta su studirali… Nisam na to obraćao pažnju, ali sad, kad je sve prošlo, sad mi se sve, nekako, uklopilo.“

I tu bi stao, tobož nakašljavajući se, a čekajući da mu neko naruči novu turu.

„I, da… par dana pre poplave, dok sam obilazio hodnike, u Indijčevoj sobi začuh neku svađu. Ja se ućut’o, doduše, ništa nisam razumeo, a i kako bi, pričalo se po stranjski, pa sam…“
„A zar nisi ti tamo postavljen da čuvaš red i mir?“ dobacio bi neko.
„Jesam“, brecnuo bi se domar i besnim pogledom presekao dežurnog svedoka, pa bi nastavio:
„Ali, drug Bodrožić, moj pretpostavljeni, dao mi u zadatak da snimam situaciju!“
„Prisluškivanje Bodrožić obodrio!“
„Bar da ga je neko Indijskom naučio…“ dobacio bi neko tiho, ali domar bi već uveliko nastavio donekle poznatu priču:
„Indijac izleti brzo iz sobe, umal’ me ne obori. Izvinu se, pa pravac niz stepenice, pa niz ulicu. A u njegovoj sobi, sedi uplakana Kubanka i bogohuli nešto, valjda psuje, ko će ga znati, zatvorila se, ne dâ mi da uđem… A sutradan, Kubanka ona stara, kao da se ništa nije desilo – ni plač ni svađa.“

Izgleda da je u domarevoj priči bilo i neke istine, jer se posle nekoliko dana, u „Politici“ pojavio oglas za nestala lica:
„Traži se Marija Munoz, Kubanka, studentkinja mašinstva, 22 godine. Živela je u Zatajskom domu. Na specifičan način govori srpskohrvatski jezik. Onome ko donese informacije o Mariji sledi nagrada…“

Crno-bela fotografija prikazivala je devojku duge guste kose i krupnih, pomalo kosih očiju. Izraz njenog lica bio je više nego ozbiljan; odavao je grč. Isti oglas pojavljivao se svakodnevno još pola godine, da se posle više nikad ne pojavi.

Studenti, lišeni menze, svečane sale i lifta, vratili su se tek da bi pokupili svoje preostale stvari.

Ove nerazjašnjene okolnosti i sada pusti crveni dom Zatajcima su dali povoda za različita tumačenja proteklih događaja. Oni trezveniji nisu poverovali u postojanje bilo kakvog pisma, kriveći arhitektu i inženjere kojima je i palo na pamet da grade dom na podzemnom izvorištu.
„Pa nisu naši stari džaba izbegavali taj breg! Ni drveće tu da nikne, nema se za šta koren u’vatiti!“

Nekako se, ipak, među meštanima učvrstilo verovanje da je Kubanka zbog ljubavi prema Indijcu, koji ju je (zasigurno!) ostavio – potopila dom, ali i sebe. Njeno telo krije se negde na dnu svečane sale, i nikakvi oglasi neće je pronaći! To je razlog zbog koga se voda ne povlači.

Sažaljevali su nesrećnu davljenicu, ali su se i pribojavali, plašeći decu:
„Budi dobar! Nemoj da te Marija odvuče u vodeni podrum!“, a ustalila se i izreka:
„Nest’o, k’o da ga vodeni podrum progut’o!“

Narednih pet godina dom je bio bez stanara, samo je domar bio u njemu, čuvajući zgradu i preostali nameštaj. A zatim je firma „Mene-komerc“ iskoristila povoljnu priliku i zakupila deo doma kao skladište za električne uređaje. Sve do devedesetih godina dom je služio kao magacin različitim firmama, a onda, raspadom države, jedno po jedno poduzeće se povlačilo. Stari domar je umro.

Odlukom prestoničkog Komeserijata za izbeglice u dom su smešteni ljudi koji su napustili svoje kuće u Kninskoj krajini nakon akcije „Oluja“. Dom je oronuo, lift odavno nije bio u funkciji, ali novi stanari nisu postavljali uslove. U početku oprezni, meštani se ubrzo počeše družiti s novim komšijama. Sažaljeveli su ih, što zbog ostavljene zemlje i dobara koje su izgubili, a što zbog stanovanja u „ukletoj crvenoj kućerdi koja nikom dobra nije donela!“ Međutim, novi stanari behu ponosni i, nekako, zatvoreni u sebe. Muškarce iz doma niko nije viđao, a žene su sve vreme provodile u stanovima, s decom. Ta otuđenost ljutila je Zatajce.

„Kamenjari! Ne znaju šta je red…“
„A zar nisi i ti Dalmatinac?“
„Ma dobro, jesam, ali moji su još ’48-me došli ovamo! Nije ti to isto! Nismo isti!“

Nakon godinu dana stanari doma počeše da kupuju placeve širom Zataja i, udruženi, da grade kuće. Nisu se osvrtali na strašne priče o Mariji i vodenom podrumu, jer su dom doživljavali kao trenutno rešenje; i meštanima je to bivalo jasno.

Premda se u međuvremenu znatno povećao broj stanovnika, Zataj je i dalje ostavljen da tavori bez bilo kakve „kulturne infrastrukture“. Ljudi su to pravdali blizinom prestonice.

* * *

I sama gledam da slobodno vreme provedem u prestonici; za nju me vezuju poznanstva sa fakulteta. Iako etnolog po struci, radim kao prodavačica u jednoj parfimeriji u Zataju. Mislim da nisam neko ko pobuđuje naročitu radoznalost meštana. Čudi ih samo to što nisam udata, što i dalje živim s majkom. Ponekad bih načula kako ime ovoga ili onoga mladića vezuju za mene. Kako su godine prolazile pripisivali su mi, sve ćešće, afere; navodno, uzrok sam rastava, preljuba i koječega sve ne. Navikuta na svakakve priče, umela sam se gdekad našaliti s majkom na svoj račun:
„Razvedoh ja pola Zataja a i dalje ostadoh sama!“

Mislim da nije postojao naročit razlog za moju samoću. Iza mene se nije nalazila nikakva velika ili, možda, neprežaljena ljubav. Studentske veze sa Ivanom, mirnim ali posesivnim mladićem jedva da se i sećam.

Ipak, moje prijateljice su se skrasile. Sve osim Kaje. Ona već godinama živi sa „dečkom“ (nikako mužem!), u iznajmljenom stanu u prestonici. Volim njeno društvo jer je nepopravljivo optimistična:
„Odbijam da se suočim sa realnošću; šta će mi takva, prljava i smorena? Radije kreiram svoju!“

Kaja je bila srećnije ruke od mene i uspela je da se zaposli u struci. Radi u jednom kulturnom centru kao organizator multikulturalnih događaja. Ipak, najbolja je u organizaciji kućnih žurki. Uvek pozove zanimljive ljude, često i strance. Na jednoj od tih žurki upoznala sam Filipa, Kanađanina, programera po struci. Nasmejan i naglašeno ljubazan, odbio me je u prvi mah. Svaki njegov gest delovao mi je izveštačeno, naročito preterano korišćenje reči „cool“. Ali, umeo je da zanimljivo priča, pažljivo da sluša. Nekako smo se, tokom razgovora, izdvojili iz bučne grupe, prešli iz dnevne sobe u kuhinju. Rekao je da želi da mi pripremi jedan koktel. Dok je skakutao po pločicama, vešto je pretakao piće iz čaše u čašu. Delovao mi je kao dečak, sa svojom gustom plavom, kovrdžavom kosom, stalno osmehnut. Takav stav je ono što, izgleda, odlikuje sve Kajine poznanike. Otkud ja onda ovde, večito oprezna, večito ozbiljna?

Filip Livs ili, prosto, Fil (kako je voleo da ga zovu) imao je neobičnu ličnu istoriju i interesovanja, a mnoga među njima bila su oprečna. Otac mu je Englez, a majka Francuskinja.
„Otkud toliko pitanja o poreklu? Nisam to smatrao bitnim!“, upitao je.
„Ja sam etnolog.“
„Tako! Pa pitaj me, ja sam ti živa enciklopedija, nema gde nisam bio… Naročito na zabačenim mestima!“

Posao programera omogućavao mu je da slobodno bira mesta boravka. Ali, njegova prava opsesija bili su ronjenje i fotografija.

„Tri meseca sam proveo na je jezeru Loh Nes u Škotskoj. Ljudi nalaze da je to funny.“
„Ja se ne smejem“, prokomentarisala sam.
„Volim da istražujem mesta koja nastanjuju neobična bića.“
„Nadaš se da ćeš ih baš ti otkriti?“ upitala sam.
„No, for good sake! Ne verujem u njih, daleko od toga! Ali nisu bez razloga upravo ta mesta izabrana za legende. Ima u njima neke mističnosti zbog koje je, verovatno, i izmišljena čitava priča… Ili ljudima nisu bila dostupna pa su, iz čiste zavisti, smislili neku gadost da ni drugi u njima ne bi mogli uživati! Šta ti misliš o tome?“
„Opisuješ mesto u kome živim“, nasmejala sam se.
„Wow, koktel je konačno počeo da deluje!“ dobacio je i kucnuo je vrhom svoje čaše o moju.
„Za mistična mesta!“ nazdravio je.
„U stvari, u naselju u kome živim postoji legenda o devojci koja je čitavu zgradu htela da potopi zbog ljubavi...“
„Zvuči cool! Voleo bih da ga posetim, ali, nažalost, već sutra ujutro treba da sam u Budimpešti...“

Razmenili smo mailove i brojeve telefona.

Navikla sam već na ovakve susrete. Nova lica, naročito stranci umeju da unesu novu energiju. Ne zamaraju i ne obavezuju. Većina njih nikad se posle i ne javi. Naročito oni koji se, ohrabreni vinom, otvore pa ispričaju svoje traume i promašaje.

„Ti si takva, Ljiljo, navedeš ljude da ti se poveravaju. Nekako si… kako bih rekla – sređena. Ulivaš sigurnost. Kad razmislim, čini mi se da si jedina trezvena osoba s kojom se družim!“ Kaja bi umela ponekad da prokomentariše.

Ipak, Fil se javio već sledećeg dana, euforičnim SMS-om:
„Fantastic Night!“
Nisam odgovorila; usledio je mail:

Hello Lili!
Možda sam bio dosadan sinoć sa svojim pričama o putovanjima ali, znaj da sam uživao… kao nikada do sada! Malo ljudi zanimaju razgovori o ronjenju…Ali, nije stvar u tome! Po prvi put sam osetio da je neko preko puta mene zaista zainteresovan za moju opsednutost legendama. Znam da si me razumela… I samo to razumevanje izaziva u meni želju da se ponovo susretnemo. I oprosti na tendencioznosti, ali ja znam da naš susret nije bio slučajan, kao što, uostalom, ništa u ovom divnom životu nije slučajno!

Već sledeće nedelje došao je u prestonicu. Dok sam mu išla u susret činio mi se, tako visok i žgoljav, još mlađim nego one noći kad sam ga upoznala. Bio je obučen u plavu majicu bez rukava i izlizane maskirne pantalone, a na glavi je imao kačket. Na njegovom licu najupečaljiviji je bio osmeh. Ko bi tom čoveku dao trideset osam?

Zagrlio me i tako presekao moju blagu nelagodu. Da, taj čovek je krajnje neposredan i otvoren. Čista moja suprotnost.

Obišli smo najpopularnije znamenitosti prestonice. Premda je pokazao radoznalost za istorijske i društvene događaje u zemlji, nije ih razumeo.

Nisam stigla da mu pokažem Zataj. To smo ostavili za sledeći susret.

Ali, Fil nije imao slobodan termin sledeća dva meseca. Ipak, neprestano smo razmenjivali mailove. Mislim da smo, upravo zahvaljujući toj posrednosti, i izgradili odnos bliskosti. Ona me je oduvek plašila; možda sam baš zbog toga tako dugo bila sama?

Kad je konačno došao u Zataj, začudila ga je idiličnost i usporenost mesta, njegova očigledna različitost od prestonice.

Dok smo posmatrali crveni dom, šapnuo mi je:
„Želim da zaronim u svečanu salu!“
Zbunjeno sam ga pogledala.
„Je li to zabranjeno?“ upitao je.
„Nije, naravno, ali je opasno. Tamo niko nije kročio više od trideset godina. Ne znam ni kako bi uopšte ušao u podrum.“
„Hej, pa šta ja to primećujem, devojčica se zabrinula za mene!“ nasmejao se.
„Zabrinula bi se za bilo koga ko bi se usudio da se spusti u tu crnu rupu!… Sem toga, Zatajci bi to neizostavno komentarisali. Ma, šta komentarisali, pa to bi ovde bio događaj decenije!“
„A ako bih se spustio noću? Meni je svejedno, unutra je i inače mrak. Imam podvodno osvetljenje... Ne brini se, nije mi ovo prvi put. U kakvim sam sve jamama bio! Mora da postoji otvor kroz koji bih ušao… Još večeras bih to uradio! This Night…“, zastao je, počešao se po neobrijanoj bradi, i usplahireno nastavio:
„Nemam šta da čekam! Najbolje su brze odluke! Nego, živi li neko u tom domu?“
„Niko!“
„A u čijem je vlasništvu objekat?“
„Ne zna se ko je vlasnik, mislim da je to nacionalna imovina.“
„National… odlično, to olakšava čitavu stvar! Bitno je da nije u privatnom vlasništvu i da nikog ne ugrožavam.“
„Nikoga osim sebe! Nadam se da nećeš ostaviti neke siročiće iza sebe!“ dobacila sam.
„Šta ti je, odakle meni deca? Pa ja sam još u srednjoj!“, opet se pojavio njegov tipični osmeh.

Osećala sam se kao srednjoškolka dok smo se, nešto posle ponoći, približavali crvenom domu.

„Još nije kasno da odustaneš!“ rekla sam.
„To give up? Šališ se? Ovo je prvi put da ronim u nekoj zgradi. Ni za kakvu lovu ne bih ovo propustio!“

Na prelazu od prizemlja ka podrumu pronašli smo mala elipsasta vrata, dovoljno velika da se čovek provuče, ako bi uspeo da ih otvori. Fil se, sada već u ronilačkom odelu, latio glomazne alatke koja je ličila na klješta i pokušao da ih otvori.

‚Šta ja uopše znam o njemu? Rekao mi je da je programer, a mogao bi jednako biti i obijač… Mada, ruku na srce, ovde zaista nema šta da opljačka.‛ pomislila sam.

„Lili, sad obrati pažnju, moguće je da će nas zapljusnuti voda, i da ćemo morati da se izgubimo glavom bez obzira… mada ne osećam jak pritisak na vrata. Still, be carefull!“ govorio je sa blagim grčem na licu.

Otvorio ih je i spretno odbacio, začuđujuće snažno s obzirom na njegovu građu. Voda se nalazila u nivou vrata.

„Kiseonika imam dovoljno za jedan sat. Ako se ne pojavim… onda stvarno ne znam šta bismo mogli… Pretpostavljam da ovde ne postoji udruženje spasilaca zalutalih ronioca?“ pokušavao je da bude duhovit.
„Plašim se!“
„Ne brini Lili, biće cool… stari sam ja kljun!“, već je stavljao masku na lice.

Stegla sam mu ruku; potom je nestao. Čula sam neko potmulo udaranje. Ubrzo je nastupio mûk.

‚Pobogu, šta se to dešava sa mnom? Otkud ja uopšte ovde? Doduše, oduvek me je privlačio ovaj podrum, zastrašujuće priče o njemu, ali nikad se nisam usudila da kročim u dom. A šta ako se Fil ne pojavi? Ko zna šta se sve nataložilo u toj sali… Bože, ako upadne u neku zamku! Oh, kud je našao mene, ovako plašljivu… Zašto sam mu uopšte pomagala? Već vidim naslove u novinama: U vreme stabilizacije novih bilateralnih odnosa sa Evropom i Amerikom, dogodilo se… Ma, šta se dogodilo? Ništa se nije dogodilo! Baš je našao parnjaka! Kakav smo nas dvoje uopšte par? Jedna stara devojka i jedna lutalica, eto to smo mi… Nema tu nikakvog para… Spojile nas bizarnosti! Samo to? Ne, nije samo to, znam da nije. Ne provodi se toliko vremena s nekim do koga ti nije stalo… Tim gore!‛ , razmišljala sam.

Da bi se malo umirila, izašla sam i kružila oko doma. Nigde žive duše. Samo mesec na nebu. A vreme ne prolazi. Odjednom, obuzela me zavist.

‚Prošao je pola sveta i zavukao se u svaku rupu, a ja, oduvek fascinirana vodenim podrumom, nisam smela ni nos da pomolim u njega. Ko me sprečavao? Ko nas inače sprečava da ispunimo svoja htenja, tajne snove? I da razbijemo stare mitove? Odrasla sam, trebalo bi da sam slobodna. A nisam… Još dvadeset minuta! Dobro je, još samo malo. Malo. Malo strpljenja… Nisam ja sređena, kako Kaja kaže, samo dobro glumim… Na ivici sam da puknem. Zar uvek? Uvek! … Uvek na oprezu…‛

Desetak minuta pre isteka onog sata pojavila se crna prilika iz elipsastog otvora. Fil. Skinuo je kapu i euforično uzviknuo:
„Bilo je cool! Unbelievable! Neverovatno, Lili!“
„Jesi li dobro?“ jedva sam uspela da izustim.
„Odlično!“

Poletela sam k njemu i počela da ga udaram po grudima, vlažnom i kliskom odelu.

„Ali ja nisam dobro! Htela sam da umrem od brige, prokletniče! Tebi je sve lako, zgodno, cool“, urlala sam.

Spretno mi je zarobio ruke i zagrlio me. Potom poljubio. Potpuno sam smalaksala, a suze su potekle.

„Dearest Lili...“

Tek kad je svanulo uspela sam da ga saslušam. Utvrdila sam da je stari domar prilično tačno opisao izgled svečane sale. Fil je bio fasciniran slikama na zidu koje su, uprkos tome što su bile pod vodom, ipak sačuvane.

„Partizani su totally cool! Liče mi na strip-junake. Imao sam utisak da je sve oživelo, da svi igraju oko mene!“
„A jesi li nešto video u unutrašnjosti sale?“
„Sala je prepuna mulja. Malo sam ga istraživao, ali ništa nisam našao.“
„Ništa. Nemoguće. Toliko buke o podrumu, a u njemu samo mulj i slike partizana. Niš!“
Fil je nastavljao i ne slušajući me:
„Žao mi je što nisi bila sa mnom. Drugi put ćemo ići zajedno. Together! In fact…“ najednom se uozbiljio, kao da je tražio prave reči.
„Voleo bih da živimo zajedno.“
„Tebi je to kao Hello, izgleda?“ iznenađeno sam dočekela predlog.
„Zašto da ne? Pa nisam mislio da se ti bilo čega lišiš… Ti znaš da me ništa ne vezuje za Budimpeštu. Mogao bih iznajmiti stan u prestonici. Sviđa mi se ovde. Sviđaš mi se ti!“
„Ne znam… Nisam to planirala…“
„Ali, kakvi planovi… planovi su paktovi sa đavolom!… Sve je prosto, kao jedan plus dva, može nam biti tako cool… Odavno nisam sreo osobu koju interesuju iste stvari kao i mene. To me čudi, mislim… nisi putovala gotovo nikud, nismo iz iste sredine, čak ni sa istog kontinenta…“ nasmejao se kod ove opaske. Nasmejala sam se i ja.
„To ću razumeti kao da!“ spremno je prokomentarisao.

Ćutala sam a on je nastavljao:
„Moram ti nešto priznati.“
Zastao je, pa se nervozno nakašljao.
„Oženjen sam.“
Uzdahnuo je duboko.
„Taj brak egzistira samo na papiru… Oni su u Australiji.“
„Oni? Ko oni, zaboga?“
„Da, oni… Lili, pa nisi valjda očekivala da sam sâm u tridesetim?“
„Ja sam devojka.“
„To je drugo, kod vas je bio rat, kod vas je teže, nisi u sjajnoj prilici, sve je nekako sporije… Imam dvoje dece.“

‚Verovatno u svakoj zemlji u koju zaluta nađe jednu poput mene. Naizgled opreznu, a zapravo naivnu. Je li mu to, uopšte, prvi brak? I kakav bi sa mnom imao? Koliko dugo bi to potrajalo? Dve godine, dva meseca? Nove senzacije mamile bi ga dalje, a on se ne bi mogao odbraniti. Koliko dugo?‛

„Prija li ti to vino?“, upitala sam ga pribrano.
„Prija… zašto pitaš?“ zbunio se na tren.
„E, onda ga dokrajči, pa se pakuj.“
Zaćutao je, oborio pogled, mirno uzeo ranac, pružio mi ruku.
„Friends?“ upitao je.
On ima manire.
„Možda, jednog dana.“ Odgovorila sam.

Dok sam ga ispraćala, najednom me obuzeo strašan umor. Pomislih kako bi mi godilo kupanje.

‚Ubaciti se u vodu, pa sprati sve sa sebe i zaboraviti. Šta me još u ovom životu očekuje? Imam li ja očekivanja? Ne mogu da ih se setim, a kamo li da im pohrlim, poput Fila. Valja mi napuniti kadu. Odmoriti se. Gospode, od čega? Od tavorenja! To me je, zapravo, umorilo… a to me i dalje čeka. Ili bi trebalo, prosto, leći u kadu i zaspati. Da li su Kubankine boli otišle s vodom? I koliko su jake bile? Možda joj je Indijac saopštio da je oženjen ili da je nekome dao obećanje, a ona, svejedno, uprkos mučnom saznanju, odlučila se i pobegla za njim. Zato je i nisu mogli pronaći. Ili je patila za svojim domom, ostavljenim životom. Ma ko bi još patio za tim? Ja sigurno ne bih.‛

Čula sam majčin glas, kao iz daljine, izmešan s mojim mislima:
„Hoćeš li ti da oslobodiš kupatilo, ili misliš u njemu logorovati?... Da te nije vodeni podrum progutao!?“
 

 

Copyright © by Balkanski književni glasnik – BKG, 2010.
CIP – Katalogizacija u publikaciji, Narodna biblioteka Srbije, Beograd 82
BALKANSKI KNJIŽEVNI GLASNIK, [Elektronski izvor] / Glavni i odgovorni urednik Dušan Gojkov.
– Elektronski časopis. Način dostupa (URL) http://balkanliteraryherald.com
ISSN 1452–9254 = Balkanski književni glasnik (Online)
COBISS.SR–ID 141175564
BKG 2 / 2010. Sveska 24.

Nazad