Branislav Zukić

Branislav Zukić, rođen 1972. godine u Novom Sadu, gde je završio i srednju školu elektro-struke (smer - banderaš!) kao i filozofski fakultet, smer (tada još uvek) jugoslovenska književnost i srpskohrvatski jezik (koji i danas voli da naziva tim imenom). Od 1993. godine udiše magični vazduh radijskih prostorija (još ga nije prošlo), a u poslednje vreme piše tekstove za e-novine (muzika, film, Formula 1 i koješta) i sarađuje u elektronskom časopisu "Etna".


 

Branislav Zukić

 

 

Elegija po Olegu


Oleg je dobar momak. Pouzdan, ozbiljan, lojalan. A i temeljan. I posle četiri godine me je zasmejavao istom lakoćom kao što je to činio kada sam ga upoznala. Sećam se, razmišljala sam - tek je ušao u moj svet, proći će izvesno vreme i on će istrošiti kompletan arsenal pošalica koje su se u njegovom životu taložile pre nego što smo se sreli. Pogrešila sam - delovalo je kao da je njegov fond nepresušan. Nije bilo situacije u kojoj nije mogao da izvede neki gaf. Umeo je i da pretera, pokušavajući da svađe savlada ponekad neumesnim i gotovo uvek neprimerenim gegovima. Najviše su me nervirali oni kojima je oponašao moj hod ili neke pokrete, poštapalice ili rđave navike. Mislim, nisam imala ništa protiv toga generalno, ali je umeo da ih izvlači u najgorim trenucima.

Sa njim nisam imala većih potresa, bar ne onih na koje se moje prijateljice obično žale - niti je visio po kladionicama, niti je ravnodušno, sa flašom piva u ruci, sedeo ispred ekrana očekujući neke glupe utakmice i pomirljivo češkao svoj sve veći stomak (da im bar muda rastu od landranja, pa da ima neke koristi od njih, govorila je jedna moja drugarica) Zaista me je slušao kada sam mu pričala o svojim problemima, u svim ozbiljnijim životnim situacijama bio bi odmah pored mene. Bio mi je od neprocenjive pomoći kada mi je umrla baka - danas mislim da bez njega ne bih izdržala, jer sam tu ženu volela najviše na svetu. Na sahrani me nije ispuštao iz vida ni na trenutak, vodio je računa o tome da li sam jela, imam li pored sebe flašicu vode i maramice i da li me cipele možda previše žuljaju. Sećam se da sam mu rekla da je sve u redu, ali je on skoknuo do auta i doneo mi druge, udobnije cipele, za koje nisam ni znala da ih je bio poneo. Umeo je, nekim svojim potezima, da obara s nogu.

Nikada nisam posumnjala u njega. Znam da je to užasno nezahvalno, ali spremna sam da tvrdim da ni u jednoj prilici nije pomislio na to da bude sa drugom devojkom. Onoliko koliko sam sigurna u sebe (a to je, u ovom slučaju, ravno 100 procenata) spremna sam da garantujem i za njega. Ne, nije ono što će mnogi prvo da pomisle - Oleg nije neki lepotan, ali nije ni neko mutavo, neugledno tocilo. Štaviše, drugarice su mi za njega uvek govorile da je šarmantan, da ima u sebi neku nit koja ga čini veoma privlačnim, a njegova urođena elokvencija samo je pojačavala solidan umetnički dojam. Kada malo bolje razmislim, nikada mi nije davao povoda za ljubomoru, mada sam ja često umela da mu priredim nepotrebne scene. U početku se zbog toga nervirao, posle mu je bilo smešno. Vremenom sam se i ja navikla na to da će ga druge žene svakako primećivati i da sa tim moram da se pomirim, jer zaista nemam razloga za brigu - razmenjivali smo sms-ove svakodnevno i on bi odmah, čim završi s poslom, išao kući, u naš zajednički iznajmljeni stan. Gledao je da što više vremena provodimo zajedno, a neretko se dešavalo da tek kasnije saznam šta je on to sve odložio da me ne bi ostavio samu ili iz puke želje da bude sa mnom.

I onda sam počela da osećam nešto čudno. Nije se on promenio, ali mi se činilo da me je to najviše nerviralo. I dalje je bio onaj isti - pouzdani, lojalni, predani i uglavnom brižni muškarac, s kojim s vremena na vreme imam poneku temperamentniju svađicu ili svađetinu. Kao da mi je smetalo što je takav, mada stvarno nemam nijedan racionalan razlog za to. Da se bar negde zapije sa drugarima, ode na neki striptiz ili napravi neku tipično mušku svinjariju. Bilo šta. Kako sam intenzivnije razmišljala o tome, počela sam da shvatam gde se nalazi generator moga nezadovoljstva, mada to sebi nisam želela da priznam. Uplašila sam se. Videla sam kuda sve ovo vodi i osetila strah - možda je malo prerano da napravim svoj konačni odabir, možda bi trebalo malo pažljivije pogledati oko sebe i naći nekog ko mi više odgovara. Oleg je odjednom počinjao da mi biva manje zanimljiv. Primetila sam da mu iz ušiju vire velike dlake. Kao da je preterivao sa provlačanjem ruke kroz moju kosu. Kako li su mi samo promakli onoliki čukljevi na njegovim nogama? Jede previše sporo, odugovlači sa svakim zalogajem. Uvek pre mene pročita moje omiljene rubrike u novinama i ispresavija mi stranice. Ljubazan je čak i sa onim ljudima za koje sam mu jasno stavila do znanja da me nerviraju. Čini mi se da njegov otac ima previše uticaja na njega. Nekada mi smeta čak i njegovo prisustvo u sobi. Još samo da u onim situacijama počnem da se vadim na glavobolju pa da zaokružim taj proces.

O svemu sam pričala Leni, jednoj od mojih najboljih drugarica. Lena je u dugogodišnjoj vezi koja bi trebalo da se zapečati brakom (ona je upotrebljavala taj izraz, ne znam zašto baš taj glagol). Od nje nikada nismo čule nikakvo kukanje u vezi sa Lukom. Znale smo da ima dosta novca i da Leni može da obezbedi sve što ona poželi, a viđale bismo ga samo kada bi po nju dolazio posle posla. Ponekad bi me nazvala sa njegovog mobilnog telefona jer je, kao i većina ljudi u Srbiji, često kuburila sa kreditom. Lena me je pažljivo slušala i na moje pitanje da li je ona imala sličnih problema i kriza, odsečno odmahnula glavom. Rekla je da je njoj Oleg ipak nešto malo sumnjiv i da mi to do sada nije govorila, ali da bi na mom mestu ipak pripazila. Pričala je ono što mi je prijalo, samo potvrđujući moje sumnje - da sam ja zaista posebna devojka i da bi mi možda više odgovarao neko... nije znala kako ga nazvati, kao ni ja, pa smo se dogovorile oko izraza „prikladniji“. Oleg nije nimalo ambiciozan, nastavila je Lena sa argumentima, pod plaštom dobrote dopušta da ga iskorišćavaju svakakve budaletine (da, i to mi je smetalo) i vrlo verovatno bi brzo došao trenutak kada on jednostavno ne bi mogao da prati moje ambicije. Rekla je da me zamišlja u nekoj malo drugačijoj situaciji, a ne u stančiću od četrdesetak kvadrata gde jedva sastavaljam kraj sa krajem. Kako je ona govorila, tako je meni pred očima bivalo sve jasnije - Lena mi je rekla ono što ja nisam umela da povežem, pogodivši dosta stvari. U meni se nataložilo nezadovoljstva mnogo više nego što se to na prvi pogled videlo, pa me Lenina žestoka rafalna paljba po Olegu uopšte nije uzbudila - u drugačijoj situaciji verovatno bih ga branila, ali mi je sada izgledalo da su njeni argumenti neoborivi.

Da se ne bih zaletela, morala sam da pribavim i famozno second oppinion. Našla sam se sa Olgom, prijateljicom koja je u braku već desetak godina. Ne znajući o čemu želim da razgovaramo, ona je odmah raspalila po žalopojkama, govoreći da ima silnih problema i da misli da bi za nju najbolje bilo da se razvede. Nagrdila je muža toliko da je i meni bilo neprijatno, ali mi je tako žestokim uvodom samo olakšala iznošenje pripremljenig elaborata. Pažljivo me je saslušala i samo klimala glavom, neprestano potvrđujući sva moja zapažanja:

-Da, da, naravno, jasno. I kod mene je počelo isto tako - od sitnih mana, preko nekih osobina koje nisam primećivala, ali smo dobili decu, pa se sve dodatno zakomplikovalo. Sada ga više trpim nego što živim sa njim i ne znam koliko dugo ću izdržati. Ti nemoj da dođeš u moju situaciju - beži dok još možeš, ne daj nikome da te zarobi. Ti si bar uvek bila jaka, znaš kako smo ti se svi divili zbog toga.

Možda je baš ta poslednja rečenica delovala kao okidač i ja sam donela odluku. Oleg je sve podneo prilično teško, ali mi nije pravio probleme. Ćutke se iselio, upitavši me samo jednom da li sam sigurna u svoju odluku. Ne znam, osećala sam se jakom i moćnom dok sam ga gledala onako skupljenih ramena, sa teškim rancem na leđim i torbama u rukama. Samo sam klimnula glavom. On je progutao knedlu, zaustio nešto da kaže ali je ostao nem. Pogledao me je, okrenuo se, rekao „dobro, to je onda to“ i izašao. Čudno, sećam se svakog detalja, i onog malog pauka koji je ispleo mrežu iznad dovratka, tankih niti koje su se zanjihale kada je Oleg zatvorio vrata. Dosta je vode zagađeno u našim rekama od tada, a opet pamtim i monotoni zvuk njegovih koraka niz stepenice, trenutak tišine koji kao da je nagoveštavao da želi da se vrati nazad, i moj pogled kroz zavesu, dok je on dole, ispred zgrade, ubacivao stvari u automobil. Nije se okrenuo, nije pogledao ka gore, niti je sebi dozvolio neki od onih plačljivih patetičnih pogleda muškaraca žestoko uzdrmanog ega. Bio je, čak i tada, isti onaj čovek kojeg sam oduvek poznavala. Makar spolja. Kako se osećao iznutra, teško mi je da zamislim.

U poslednje vreme često razmišljam o njemu. Sećam se onog osećaja slobode neposredno po prekidu, drugarica koje su me tapšale po ramenu hvaleći moju bodrost i duh u tako teškoj situaciji, čudeći se kako gotovo nikada ne pominjem Olega. Kada bi ga neka od njih pomenula, oprezno, da me ne uznemiri, ne bih se oko toga potresala. Ubrzo su došli neki drugi muškarci i Oleg je polako tonuo u zaborav. Sve dok nisam počela malo bolje da upoznajem te druge. Bila sam besna na sebe kada bih nekog od njih uporedila sa Olegom, ali to je izgleda bilo neizbežno. Živela sam sa njim, valjda mi je trebalo izvesno vreme da se razmagnetišem. Oslanjala sam se na vreme, to je uvek najsigurnije. Prvi veći problemi nastali su kod sledećeg raskida - bilo je tu suza, moljakanja, plača, opsedanja sms porukama, zaklinjanja na to da on bez mene neće moći i svih onih neprijatnih stvari koje uz to idu. Reakcija moje cimerke na četrdeset šesti poziv toga dana žestoko me je uzdrmala. Rekla je:

- Oleg ovo sebi nikada ne bi dozvolio. Ovaj tvoj se pred društvom pravi muškarčina, a ponaša se kao poslednja pičkica, nije u stanju ni da se pomiri sa činjenicama.

Nisam želela da se raspravljam sa njom pa sam izašla. Napolju sam srela Feđu, Olginog muža. Nisu se razveli, mada je u vreme dok sam ja raskidala sa Olegom to delovalo kao gotova stvar. Srela sam se sa Olgom još nekoliko puta posle toga i samo sam je jednom pitala šta bi sa njenom nepokolebljivom voljom da iz braka izađe. Vadila se da to baš nije tako jednostavno, da je iza nje i Feđe toliko toga, i dobrog i lošeg, i da u svakom braku postoje krize koje se mogu prevazići. Kada sam je upitala zašto meni nije dala sličan savet (prećutala sam njen skoro presudan uticaj na moju odluku) ona me je začuđeno pogledala i kroz smeh mi odgovorila „a što si ti mene slušala?“. Razmišljala sam o tome dok sam se pozdravljala sa Feđom, razmenjujući uobačijane ljubazne fraze i raspitkujući se za Olgu i klince. Kada smo se već rastajali, Feđa je spustio ruku na moje rame, možda malo prenisko i pogledao me nekako čudno. Ne, ne, samo mi se učinilo, ne verujem.

Cimerka se preselila kod svog momka u stan, pa sam ostala sama. Na sreću, dobila sam unapređenje na poslu, pa sam imala dovoljno novaca za taj luksuz. Evo me, inokosna u četrdesetak kvadrata, ogroman je to korak napred. Lena bi svakako bila ponosna na mene, jer sam stvarno napredovala u životu - sada raspolažem duplo većom kvadraturom (svih četrdeset samo za mene!), a to što nedostaje jedino muškarac - bože moj, njih ionako ima koliko hoćeš. Eto, baš me je i muž jedne od najboljih prijateljica poželeo, tako da za mene nema straha. Da, zaboravila sam taj detalj - posle našeg sureta na ulici, usledio je telefonski poziv, od Feđe naravno. Rekao je da je Olga sa decom otišla kod svojih i da bi voleo da navratim kad budem imala vremena. Odgovorila sam mu, otprilike, da se najede gnuovog izmeta i opsovala nekoliko najfamilijarnijih stvari i nebeskih tela kojih sam se u tom trenutku mogla setiti. Naravno da sam to prenela Olgi, čim smo se videle, ne sluteći da je to naš poslednji suret. Vrištala je na mene da sam sve izmislila, da njen Feđa nikada ne bi uradio tako nešto i da nije ni čudo što sam sama u ovim godinama, jer neprestano smišljam spletke i upropaštavam tuđe živote. Tako ona meni.

Malo sam plakala - šta malo, nekoliko dana, i onda sam stavila još jedan krst preko imena u adresaru. Dok sam olovkom pritiskala papir, neuporedivo više me je zabolelo ono neprekriženo „Oleg“, tik iznad tek preškrabanog „Olga“. Gledala sam dugo u četiri slova njegovog imena i broj telefona pored njega, shvativši da ću tu kombinaciju cifara verovatno pamtiti celoga života. Usred tog vizuelno-reminiscentnog transa začuo se signal koji označava taze pristigli sms. Dok sam bila sa Olegom, to mi se dešavalo često - kada bih najviše mislila na njega, on bi mi poslao sms, ili bih, češće nego što to slučaj dozvoljava, dobila poruku od njega u istom trenutku kada bih je slala. Zato sam bila toliko uzbuđena da sam poruku otvorila ni ne videvši od koga je, jer sam se očajnički nadala da je Oleg. Posle prve rečenice srce mi je ludački lupalo. Pisalo je „nemogu da prestanem da mislim na tebe“. Zanemarila sam nepravilno napisanu negaciju pripisujući je žurbi, mada su njegove poruke bile uvek takve da je i na interpunkciju pazio. Otkucaji su naglo usporili već kod sledeće rečenice, a suze radosnice pretvorile su se u suze očajnice. " Idem u Makarsku na nekoliko dana, pa bi mogla i ti, sjajno ćemo se provesti!". Ne, ovo sigurno nije Oleg. Vratila sam se dva koraka unazad u meniju telefona i pogledala ono što sam propustila. Poruka je stigla sa broja koji nije memorisan, ali mi je odnekud bio poznat (zanimljivo je da svi mi pomislimo isto u takvim momentima, mada se često ispostavi da to nije tačno). Srećom, imala sam sačuvane pozive u poslednja skoro dva meseca i onda sam ih izlistala. Tamo sam našla ovaj broj. Mene je neko zvao sa njega, i razgovor je trajao oko dva minuta. Pogledala sam datum i vreme i skamenila se. Bilo je subotnje veče i Lena me je zvala da mi kaže da će dobiti auto od Luke i da se dogovorimo oko odlaska na koncert. Zvala me je sa Lukinog broja. Jebem ti. Ne sad i ovo. Šta da radim?

Iskustvo sa Olgom je bilo takvo da me je teralo na oprez. Naravno da na poruku nisam odgovorila, morala sam samo da smislim način kako da kažem Leni. Ili da joj ne kažem, pa da onaj kreten pomisli da se ložim na njega? Težak izbor. Ipak, nisam imala previše manevarskog prostora. Našla sam se sa njom već sutra, rešena da joj kažem na što diplomatskiji način. Od prve rečenice sam shvatila da govorim pravo u zid. Delovala je kao žrtva lobotomije ili maestralnog spinovanja. Tupo je zurila u mene, o nju se odbijala i najmanja mogućnost da joj se govori istina. Podsećala sam je na to kako mi je njena pomoć bila dragocena kada sam prolazila kroz raskid sa Olegom i da je ovo što je uradio Luka strahovito loše za nju i da to nikako nisam mogla da prećutim, jer smo super drugarice celoga života. Kada sam napravila pauzu da srknem gutljaj kafe, ona je ustala, energičnim pokretom vratila svoju stolicu pod sto i krenula da se udaljava . Nisam verovala šta se dešava, ustala sam, potrčala za njom, moleći je da se smiri, da razmisli o svemu. Ona se okrenula prema meni, crvenog i zajapurenog lica i rekla samo:

- Nema tu o čemu da se razmišlja. Moj dečko se zove Luka, a tvoj?

Još jedan udarac groma u čeonu kost. Uzdrmana, slomljena, isceđena i jebeno tužna, dovukla sam se do stana. Legla sam na krevet i gledala u plafon. Ne, neću da plačem ovaj put. Ne mogu, nemam snage. Uhvaćena u zasedu nostalgije, sa ozbiljnim emotivnim ranama, uradila sam nešto što u normalnim okolnostima ne bih - poslala sam sms. Običan, jednostavan, bez velikih reči ili konkretnih predloga. Olegu. Činilo mi se da mi je u tom trenutku najvažnije samo da ugledam slova njegovog imena na displeju, mada sam bila gotovo sigurna da se to neće dogoditi. Pogrešila sam - kroz nekoliko minuta telefon je zavibrirao. Ono malo preostale nade razbijeno je čitanjem poruke:

- Nemoramo u Makarsku, možeš i kod mene, imam dosta zanimljivih igračaka. Nebrini zbog Lene, to ću ja da rešim.

Isključila sam telefon i bacila ga daleko od sebe, mislim da je završio u sudoperi. Zajedno sa velikim komadima mraka, u sobu se uvlačila neka čudna, a opet prijatna atmosfera, najviše nalik čistoj olegovštini. Vladala je nenametljiva olegarhija. San koji je usledio bio je prepun stopala sa čukljevima i dlaka koje nekontrolisano vire iz ušiju. Nekom drugom bi to možda bio košmar, pa bi sa čuđenjem gledao u osmeh koji nije silazio sa mog usnulog lica.
 

 

Copyright © by Balkanski književni glasnik – BKG, 2010.
CIP – Katalogizacija u publikaciji, Narodna biblioteka Srbije, Beograd 82
BALKANSKI KNJIŽEVNI GLASNIK, [Elektronski izvor] / Glavni i odgovorni urednik Dušan Gojkov.
– Elektronski časopis. Način dostupa (URL) http://balkanliteraryherald.com
ISSN 1452–9254 = Balkanski književni glasnik (Online)
COBISS.SR–ID 141175564
BKG 2 / 2010. Sveska 24.

Nazad