Đorđije Vuković

Đorđije Vuković je profesor opšte književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu. Bio je glavni urednik Studenta (1968), asistent kod Sretena Marića na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu i zaposlen kao istraživač u Institutu za književnost i umetnost u Beogradu. Pored tekstova izašlih u listovima, časopisima i zbornicima, objavio je knjige: Ogledi o srpskoj književnosti (1985, nagrade: "Miloš Crnjanski" i "Đorđe Jovanović"), Druga strana (1985), Istorijski roman (2009). Za časopis Treći program Radio Beograda priredio je zbornike radova o dijalogu, Prustu, Eliotu, Floberu i Stendalu.
Đorđije Vuković
   

Sinestezija u poeziji

Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Novi Sad - 2010
www.ikzs.com


VI
ZAVRŠNI POGLED


(Odlomak)
 

Težnje na planu književne i kulturne istorije. – Sinestezija u žanrovima. – Čulna mnogostrukost. – Filozofska i naučna ispitivanja čula. – Da li je sinestezija retka?

Đorđije Vuković - Sinestezija u poeziji

Udeo sinestezije u poeziji zavisi od perioda, žanra i drugih činilaca koje ne možemo uvek pouzdano ustanoviti, ali svaki noviji period ima svoj repertoar formula i njihovih ostvarenja, starih i novih izraza, koji prate istorijske procese. Staro i novo se pouzdano razlikuju onda kada se poezija ispituje u dužem vremenu i kad se obrađuje veći broj tekstova, što bi koristilo svakom književnoistorijskom istraživanju koje se bavi pitanjem starog i novog ili nastoji  da odredi brže i sporije promene stilskih elemenata. Slatki zvuk potiče iz davne prošlosti. Boja mirisa je nastala u drugoj polovini XIX veka. Staro je obično učestalije od novog. Iako su putevi nacionalnih književnosti osobeni, zapažamo i podudarnost između njih. Repertoar novijeg doba postepeno se uvećavao, pri čemu se menja učestalost pojedinih formula. Ono što je u jednom periodu retko, u drugom je srazmerno učestalo, ili obrnuto. Istorija nije samo neprekidna promena već i zastoj ili usporeno kretanje u kojem se poredak menja ili održava. Formule se razlikuju i po broju klišea koji nekad imaju ekvivalente u raznim jezicima: slatki glas, сладкий голос, douce voix i sweet voice. To je pogodno za lingvistiku frazeologizama koja ispituje veliki broj tih kombinacija u govoru i književnosti, kao i za poetiku stilsko-semantičkih mikrostruktura teksta, gde spadaju i sve kombinacije leksike čula. Sinestezija se daje u varijantama izraza po kojima se utvrđuje i njena originalnost koja ne obuhvata u celini pojam novine. Boja mirisa je kod Bodlera originalnija nego kod Remboa, Bodlerovi zeleni mirisi Rembou su mogli da posluže kao jedan obrazac, ali je Vinji pre Bodlera pomenuo boju mirisa. Većina pisaca se oslanja na bliže i dalje prethodnike i uspostavlja kontinuitet na ovom planu.

Dva pripadnika istog književnog pokreta nemaju isti repertoar stilskih elemenata, jer to zavisi i od individualnih činilaca. Ali svako vreme pruža nekoliko glavnih formula. Granice kombinovanja utvrđuje i osećajnost jednog doba, koju mahom pokazuju dve ili tri formule, kao tiha svetlost i meki zvuk u našoj poeziji na kraju XIX veka. Svaki je izbor ograničen. Bira se ono što stoji na raspolaganju. Kada je posredi sinestezija, malo ko bi nadišao svoje razdoblje. Boja zvuka se istakla krajem XIX i početkom XX veka, što je poduprla istorija, koja stalno usmerava pisce na metričke oblike, žanrove i figure, pa i na teme. Izbor leksičkih kombinacija rukovodi se posebnim i opštim razlozima i utoliko je slobodan. Ove kombinacije obeležavaju individualni stil, a većinom pripadaju i zajedničkom repertoaru datog vremena. Razliku između individualnog i zajedničkog pokazuje broj glavnih i sporednih primera i njihovih varijanti.

Mada sinestezija deluje kao čestica pogodna za razne celine, potrebno je tražiti veze između nje i ostalih elemenata pesničkog dela. U dobroj pesmi svaki elemenat je važan i nalazi svoje mesto u njenom sklopu, ali nije sve jednako neminovno.

Veze između žanra, stiha i stila u ranijim epohama često su bile utvrđene, dok se u novijem periodu lako gube. Slobodni stih i mešavina žanrova dovode do kidanja takvih veza. Nijedan žanr nije određen postojanim izborom sinestezijskih formula, no žanrovi menjaju obeležja pa i ove formule tome podležu.

Usmeno se razlikuje od pisanog. Iako je usmena lirika metrički šira od usmenog epa, to ne olakšava upotrebu sinestezije, koju regulišu stilski principi. Kada se više menjao usmeni stil nego stih, bilo je više mesta i za sinesteziju, mada pojedini autori to ne potvrđuju. Za usmenu poeziju kod nas važi pravilo jedan predmet + jedno čulno svojstvo, koje odražavaju sintagme pridev + imenica. Razbijanje ove mikrostrukture usmene poezije olakšalo je upotrebu leksike čula. Sinestezija se uklapa i u rečene sintagme, koje obavljaju razne uloge. Promene mogu da naruše usmeni kanon i da čuvaju modele sintagmi. No ipak, sinestezija će biti učestalija tamo gde vlada pisana tradicija. Broj i raznovrsnost ovih izraza uvećala je nova pisana poezija na vukovskom temelju narodnog jezika u kojoj se narušavaju kanoni usmenog stila.

Žanrovi pisanog nasleđa nemaju isti odnos prema sinesteziji. Jedan elemenat je kadar da potisne druge elemente, i da ono što podupire sinestezija bude slabije od onoga što se protivi njenom uvođenju. Stoga valja osmotriti mogućne činioce zbog kojih se ona u jednom žanru odbija ili prihvata. No tu nisu posredi uvek isti činioci.

Znatan broj pesama u dijalogu i dramskih spevova nije dopustio veći izbor formula, ali o tome, osim žanra, odlučuju period i elementi individualnog stila. Sinesteziji se jako protive oni dijalozi koji teže kratkim replikama i stihomitiji. Što su kraće replike, sinestezija se više gubi. Ona je retka u dijalogu lica bilo kog žanra. Ako pesma nije u celini dijaloška već uključuje dijalog, sinestezija se javlja u autorskom govoru ili u monolozima junaka. Nije posredi čista isključivost. Puškin daje nekoliko primera slatkog zvuka, Vinji: „slatki jezik” (285). U „pesmi zvukopisu” kod Hlebnjihova zvuk je „čas svetloplav, čas plav, čas crn, čas crven” (488). Drame u stihu bi trebalo pobliže ispitati. Lamartin je ostavio tri dovršene i jednu nedovršenu dramu; sinesteziju nalazimo u prvoj od njih: „bela marseljeza”, „crne himne” (1264), „vetrovi slatko pevaju” (1268), „sladak ali gorak odgovor” (1306) i „tvrde reči” (1364). Puškin je osetio „mračnu tišinu” (III, 411). Viktor Igo u obimnom Kromvelu pruža: „medene reči” (487); „slatki zvuk” (596); „tvrdu reč” (655); „slatki glas” (679), „opori glas” (814), „tvrdi govor” (883), a u Ernaniju: „ugašen zvuk” (1212, 1222), „gorki smeh” (1264) i „slatku muziku” (1301). Gotje kaže: „zlatno zveckanje rima” (292) i „orkestar moćnih i slatkih zvukova” (333); Valeri: „slatko ime” (416) i „mirisna senka” (420); Apoliner: „ledene reči” (952) i „meka muzika” (998). Pisani u stihu i prozi, Blokovi komadi su donekle izuzetak i u njima stoji: „sladostni jezik” (216), „slatko pevaju slavuji” (222), „gorki med reči” (171), „tamno ime” (105), „tamni napev” (165) „meki zvuk” (152), „suvi tresak” (161), „muzika sunca” (145); „pesme mirišu na mokri februar” (232), „u smrznutom plavetnilu” (80) i „crna tišina” (141). Navodi su iz IV toma Sabranih dela. Hlebnjikov je pomenuo „beli grom” (412) i „mrazni škrgut” (424), a Majakovski „meki mesec” (I, 136). Većina ovih primera nalazi se u dužim replikama ili u monolozima junaka.

Satira i komedija u tom pogledu neće biti otvorene. Sladak i mek glas ovde znače laž, a i takvi primeri su malobrojni. Epigram je stabilan žanr koji vekovima traje i pogodan je za naša istraživanja. Verlen je sastavio zbirku epigrama od koji su neki duži od trideset stihova, ali se lišavaju sinestezije, kao i svi ostali. Tako je kod Bodlera, kod naših i ruskih autora koje smo razmatrali. Uzmimo i antologiju Ruski epigram, gde pratimo istoriju žanra od kraja XVIII veka do Prvog svetskog rata. Deljvig kaže: „gorki madrigal” pa ironično dodaje: „slatki epigram”. Apolon Majkov cilja na simboliste: „On je video muziku; on je slušao blesak zore; on je omirisao zvezdu”. Evo još dva primera: „sladostno peva” (Nadson) i „on umekšava svoj glas” (Žemčužnjikov), koji su takođe ironični. Sinestezija se teško uklapa u ironiju i sarkazam. Pored toga, ona zahteva odstupanje od reda osnovanog na podeli čula i u isti mah beži od nereda. Eksperimenti joj očito ne pogoduju i zato je nema ni u avangardnim tekstovima koji deformišu leksiku i dovode do agramatičnosti. Kada pišu drugačije tekstove, avangardisti će dopustiti sinesteziju, što bi potvrdili ruski futuristi. U ogledalu borbenih novotara, ona je tradicionalni elemenat koji postoji zahvaljujući onome što se htelo ukinuti. Dodatni razlog je izgleda bilo ponavljanje klišea i varijanti ranijih kombinacija.

Sinesteziju više prihvata nekoliko opisnih i narativnih žanrova svojstvenih novijem dobu: idila, elegija i balada. Idila je opisna, pripovedna i tematski raznovrsnija od elegije. Opisi u elegijama prenose raspoloženje koje izaziva jesen i veče. Idili odgovara svako vreme, ali u njoj dominiraju proleće, zima, jutro i veče, pa se povećava udeo sinestezijskih kombinacija. Dodajmo tome i opisnu liriku, zasebnu vrstu povezanu sa krugom godišnjih doba, dana i noći, koja je doživela uspon tokom XVIII i XIX stoleća. Parnasovski deskriptivizam je nalazio mesto u raznim vrstama u sonetu.

Pitanje se bolje rešava kada se uzmu tematski osobene vrste kao pesma o pesmi. U ranijim epohama poezija je tema nekoliko žanrova. Ona je u antici opisana kao med Muza, i sa time je povezan slatki zvuk, što je preuzeo i Lukrecije (O prirodi stvari, I, 944-950). Od početka XIX veka naovamo raste broj strofa i pesama o poreklu, dejstvu i prirodi lirike, a otuda i toliko figura o njoj. Obuzet sobom i svojim tvorevinama, pesnik opisuje stih i rimu kao da ih opaža pomoću više čula.
 

 

Copyright © by Balkanski književni glasnik – BKG, 2010.
CIP – Katalogizacija u publikaciji, Narodna biblioteka Srbije, Beograd 82
BALKANSKI KNJIŽEVNI GLASNIK, [Elektronski izvor] / Glavni i odgovorni urednik Dušan Gojkov.
– Elektronski časopis. Način dostupa (URL) http://balkanliteraryherald.com
ISSN 1452–9254 = Balkanski književni glasnik (Online)
COBISS.SR–ID 141175564
BKG 2 / 2010. Sveska 24.

Nazad