Katarina Kojić

Katarina Kojić, rođena 09.12.1976 u Beogradu, završila Fakultet organizacionih nauka u Beogradu kao inženjer Informacionih sistema, trenutno boravi u inostranstvu. Piše kratke priče i pesme.
 

Katarina Kojić

   

Susret

Spuštala se liftom. Prvi sprat, prizemlje, podrum, još jedan nivo dole, još jedan, još jedan, sve brže i brže. Počela je da se oseća kao Alisa koja propada kroz rupu. Malo joj se zavrtelo u glavi. Lift se naglo zaustavio i malo poskočio na gore.

- Šta vidite?
- Vidim vrata od lifta.
- Otvorite ih.
- Ne mogu, treba sama da se otvore.
- To je Vaša podsvest, da li se plašite da uđete?
- Da.
- Vrata će se otvoriti kad budete spremni.

Napipala je prstima vertikalni prorez na teškim vratima od metala. Malo je povukla u stranu. Ništa. Pokušala je da zahvati snažnije. Vrata su se pomerila za milimetar i onda se skroz raširila.
Požurila je da izađe.
Izašla je u mrak.

- Da li su se vrata otvorila?
- Jesu, ja sam ih otvorila.
- Šta vidite?
- Ne vidim ništa, samo mrak.

Sjajna podsvest, pomislila je.

- Pokušajte da istražite.

Nesigurno je hodala po mraku, praveći male korake. Ispružila je ruke pa ih približila kad nije više mogla da vidi prste. U daljini je videla neku svetlost. Krenula je prema njoj.

- Idem prema nekoj svetlosti. To je neka soba. Aha. Sačekajte da vidim šta je.

U sobi je stajao drveni konjić i mnogo rasutih igračaka. Ovo je predivno, pomislila je.

- Vidim igračke i krećem prema njima.

Sela je na pod i počela da ih razgleda. Nisu joj bile poznate, ali su joj ipak bile bliske.
Osećala se čudno ali nekako srećnije nego malopre.

- Šta radite?
- Razgledam igračke.
- Kako se osećate pri tome?
- Srećno.

Osmeh joj se razlio po licu.
Pa ništa, sedeću ovde. Lepo je. To su neki lepi delovi mog detinjstva.
Vrlo brzo to joj je dosadilo. Setila se nekih stepenica.

- Idem da nađem stepenice.
- Kakve stepenice?
- Ne znam.

Izašla je iz sobe i počela da istražuje dalje. Jao, gde mi je ona knjiga, pomislila je. Ona sa prasetom.
Nikada je više neću naći! Rastužila se jako.
Jedna suza je krenula.

- Šta vidite?
- Ne vidim moju knjigu sa prasetom koje ide da ruča, gde je? Pa ja sam samo otišla da je nađem i ona je pala sa stepenica!
- Ko?
- Moja sestra... ona je pala sa stepenca! Pa nisam ja kriva! A i smejala se kad je pala! Ali ja sam joj rekla da ne ide dole!

Suze su počele da liju.

- Nije to Vaša krivica, niste mogli da je sačuvate od svega, pala bi negde drugde, a i nije joj ništa bilo. Jel' tako? Taj događaj će vaša podsvest sad lepo da sortira u rešene slučajeve. Kada otvorite oči, osećaćete se srećno i zadovoljno. To Vas je mučilo i neće Vas više mučiti. Krenite prema liftu. Ako vidite stepenice sedite na njih.

Odjednom ne samo da je videla stepenice nego i celu zgradu. Bile su male i igrale su se ispred stana. Ona je otišla da uzme knjigu sa prasetom i rekla sestri da sedi tu i ne ide dole. Nekako joj se sad žurilo prema liftu, osećala je iscrpljenost.

- Našla sam lift. Ulazim i pritiskam dugme. Idem u prizemlje. Poželela je da kaže krov ali nije.
- Lift polako kreće prema gore. Kad stigne u prizemlje otvorićete oči i osećati se lepo i opušteno.

Prizemlje!

Polako je otvorila oči i zatreptala, bile su malo mokre od suza. Pogledala je u ženu prekoputa sobe. Par trenutaka su obe ćutale.

- Ne znam zašto sam baš to videla, to je događaj kojeg se sećam. Ne znam zašto sam plakala. Nisam znala da me to toliko muči.
- To je samo početak krivice. Osećate se krivom za nešto i Vaša podsvest je izvukla taj mali događaj. Ali veoma lepo reagujete na hipnozu. To je odlika inteligentnih ljudi.

Dobra propaganda, nije mogla a da ne pomisli. Sad pošto sam tako inteligentna želeću još da dolazim.

- Ali ja želim da obradim stvari koje su drugi meni naneli, stvari koje su mene povredile. U redu, njen bol je povredio i mene, ali trebalo bi da se krene od neke obrnute stvari. Gde je tu moj bol?
- Vi ste verovatno takva osoba koja ipak prvo misli na druge.
- Da, to me je i dovelo dovde. Sva ta nesebičnost i pažnja prema drugima. Ali gde sam tu ja?

Nekako je delovanje hipnoze počelo da bledi. Nije se više osećala srećnom. Želela je da sedi sama i da razmišlja, kao što je uostalom uvek i želela. Do ovoga sam mogla da dođem i sama, pomislila je. Želim samo da sedim u sobi prepunoj knjiga i zurim u vrh šolje od čaja.

- Vi ste jako kompleksna osoba.

Uostalom svi smo, kao da su jedna drugoj stvorile eho u glavi pomislivši isto.

- Čovek nije u stanju da obrađuje bol tako lako. Sve tu to kockice koje treba složiti. Ako želite pomoći ću Vam u tome.
- Javiću se, hvala Vam.

Polako je ustala i krenula iz sobe. Proći će svetovi i vekovi dok upozna sebe. A nema toliko vremena.

Kada onda da živi? Kako da upozna sebe, pa svet oko sebe, pa da prilagodi sebe svetu jer ne može svet sebi? Osećala se izgubljeno kao i uvek. Previše briga, previše misli. Previše kočnica. Pozdravila se pomalo odsutno i krenula na ulicu. Ljudi su joj smetali kao neke dosadne mušice. Znam da sam i ja jedna od tih mušica, i da sigurno smetam nekom, ali oni meni više smetaju.

Krenula je zamišljeno prema parku. Pronašla je najusamljenije mesto koje je mogla, klupu čak skrivenu iza jednog žbuna. Zadovoljno je odahnula. Konačno sama. Izdvojena od svih. Ona i žbun.

Uživala je u pogledu na žbun kad je čula starački glas:
- Dete, mogu da sednem kod tebe na klupu?

Ko je sad ova baba, pomislila je. Okrenula se da je pogleda ali babin zagušljivi miris kože bio je brži. Naborala je nos.

- Može, sedite...

Samo si mi ti još falila.

- Hvala dete, samo malo baba da se odmori.

Pa imala si milion klupa, pomislila je. Ti bi samo da pričaš...

Podigla je pogled i odmah je uočila babin povez preko desnog oka. Imala je povez boje kože sa rupicama, ali je i dalje izgledala kao gusar. Pitala se čemu služe te rupice?
Baba je sela pored nje na klupu i naslonila se na štap sa kojeg je visila ofucana plastična kesa. I ona je gledala u žbun. Sedele su tako par minuta.

- Ti si neko ćutljivo dete? Upitala je baba.
- Jesam, jedva je procedila
- Neće baba da te dira, samo malo da sednem, idem u crkvu.
- Da upalite sveću? Iznenadila se svojim iznenada ljubaznim tonom i pomalo glupim pitanjem.
- Ide baba skoro svaki dan. Svašta sam prošla. To je jedino mesto gde može baba da se žali. Bog sluša i pred Njim smo svi jednaki.
- Jeste, idem i ja u crkvu
- To je dobro, dete.

Zaljuljala je kesu.

- Baba je svašta proživela. Sama sam, svi su mi pomrli, cela porodica, i deca... mnogo sam patila. Bila sam i jako bolesna. Nemam ni prijatelje. Jedva preživljavam.

Jao, nadam se da ova priča neće da se svede na to da mi traži pare...

- Žao mi je...
- Ne treba, dete. Bol je sastavni deo života. Što više patiš imaćeš i veće radosti. Ne zavidi onima koji su uvek srećni. To je plitka sreća. Ne poznaju zahvalnost jer ne poznaju muku. Ne poznaju ljubav jer ne poznaju patnju. Ne poznaju snagu života jer ne poznaju bol...

Obe su nekako uzdahnule. Ona je opet počela da razmišlja o sebi i o tome kako se loše oseća. Baba je naglo prekinula tišinu.

- Samo jedno od Boga želim.
- Šta to, bako?

Već je polako ustajala sa klupe ne gledajući u nju.

- Da mi da da mogu da plačem i na ovo drugo oko, rekla je nekako ispred sebe, polako odlazeći bez osvrtanja.
 

 

Copyright © by Balkanski književni glasnik – BKG, 2010.
CIP – Katalogizacija u publikaciji, Narodna biblioteka Srbije, Beograd 82
BALKANSKI KNJIŽEVNI GLASNIK, [Elektronski izvor] / Glavni i odgovorni urednik Dušan Gojkov.
– Elektronski časopis. Način dostupa (URL) http://balkanliteraryherald.com
ISSN 1452–9254 = Balkanski književni glasnik (Online)
COBISS.SR–ID 141175564
BKG 2 / 2010. Sveska 24.

Nazad