Vitomir Jovanović

Vitomir Jovanović (1984), radi i živi u Beogradu. Diplomirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Jedan od osnivača Časopisa za humanističke nauke – Sintezis. Objavljivao u Trećem Trgu, Književnom magazinu, Kvartalu, LitKonu, Disovom proleću. Uvršten u zbirku Gradske priče Kulturnog centra Grad. Ulazio u najuži izbor za laureate „Đura Đukanov“ i „Mladi Dis“. Piše priče, pesme i eseje..
 

Vitomir Jovanović

   

Tačke

Jutros sam prvi put shvatio da imam trideset godina. Željko, tridesetogodišnjak. Bilo mi je pomalo bolno da to sebi kažem. Kada sam se skroz razbudio i sa svog prozora video zavejanu crkvu Svetog Marka i ptice koje je preleću, zapitao sam se koje su to ptice koje su odlučile da još jednu zimu provedu ovde, kao i ja, tridesetu dugačku i dosadnu zimu za redom.

Tašmajdan ni po čemu nije poseban, ali kada bi mi ga neko uzeo osetio bih kao da je iščupao moju ruku ili jedno moje čulo. Svi nesigurni ljudi poput mene, duboko se vežu za jedno mesto ili za jedan doživljaj. Život se sastoji od nekoliko tačaka preko kojih se može razapeti njegovo platno sa konačnom slikom, ali te tačke tek kasnije, znatno kasnije bivaju uočene i osvešćene kao temelji, kao osovine našeg platna, onoga što smo mi. U početku su potpuno neraspoznatljive.

Možda ovako pričam i razmišljam zato što sam juče u gradu video Stašu.

Ona je prva devojka u koju sam bio zaljubljen. Imao sam šesnaest, bili smo  u Crnoj Gori na moru. Ona je bila prva ženska osoba prema kojoj sam osećao želju da je dodirnem, da je skinem i da njeno telo držim u rukama, da ga okrećem, da ga imam. Ali nikada je nisam poljubio onako kako bi trebalo. Stalno se izmicala. Uporno sam je zvao kada smo se vratili sa mora da se makar vidimo na kafi i da pokušam (priznajem) da povratim ono što mi je nekom višom voljom uskraćeno, makar na silu, da pokušam je privolim da se skine preda mnom ili barem da dozvoli da je poljubim u usta, onako kako bi trebalo.

Ipak, na osnovu jučerašnjeg razgovora, izgleda da je ona negde shvatila da je u mom životu činila – tačku.

Iako je nikada od tada nisam sreo, pitala me je da li još uvek komponujem pesme i da li imam neko mesto gde sviram. Samo sam se nasmejao, poželeo joj sve najbolje i nastavio svojim putem. Znam da zvuči smešno, Staša sa svojih trideset godina. Ipak sam uprkos svemu pomislio: da sam nastavio da se bavim muzikom, možda bih sada imao svoje mesto u kome bih izvodio svoje kompozicije i možda bi Staša, makar sada, došla da ih čuje. Tako sam došao do svoje druge tačke.

Negde na drugoj godini faksa prestao sam da sviram. Ne znam zašto, jednostavno nisam više želeo da boravim u muzici, da dopuštam da ona razglabljuje ionako krhke granice moje ličnosti, da me odvlači od stvarnosti (ma šta ova stvarnost zapravo bila), nisam želeo više da maštam o tome kako ću jednoga dana imati slušaoce, da maštam da budem neko... Iako su mi si svi koji su čuli moje kompozicije govorili da su njima oduševljeni i hrabrili me da ih snimim, ja to nisam hteo.

Možda je to način za prepoznavanje te tačke, osovine našeg platna: ona je ono što želimo da zaboravimo, trenutak kad se svest u vreme njenog doživljavanja tako zgusne, da se prirodno, nakon toga, želi osloboditi te svoje sopstvene naboranosti i omogućiti vremenu da kroz nju ponovo neometano prolazi.

U suštini, sada, kada razmišljam o tom trenutku u kome ću imati sedamdeset godina, sve mi i dalje bude smešno i želim da zaboravim ovaj trenutak, a možda, možda je ovaj trenutak još jedna tačka preko koje će se ostvariti jedan novi deo fotografije koja će biti ucelovljena tek tamo, za još ovoliko proživljenog vremena.

...

Pošto nisam nikada poljubio Stašu, u trenucima kada sam prestajao da sviram, u jednoj kafani u kojoj smo svi bili već pijani, odlučio sam da pokušam da to što mi je istrgnuto iz te knjige koju sam čitao, napišem sam, popunim tu stranicu samim sobom i svojim tekstom; u tom društvu se nalazila i jedna devojka u kožnim pantalonama, sa velikim grudima i savršenom zadnjicom, sa kojom sam pričao nekoliko puta pre toga, pa iako je imala ružno lice (ili barem ne toliko lepo kao Stašino mislio sam) imala je to savršeno telo, sa kojim ja još uvek, zbog svojih godina, čini mi se da sam imao skoro osamnaest,  neiskustva, nisam znao šta da radim. Uhvatila me je iznenada, izgleda, zato što je to znala, uhvatila je, dok smo pričali, moju ruku ispod stola i počela da je trlja svojim palcem. Onda sam joj rekao da moram do vecea i ona je krenula za mnom. Mirisala je na duvan i na vinjak kada mi je svojim jezikom oblizala usne i osetio sam se zapanjeno, na šta sam joj ja, iako je to bio prvi put da se ljubim sa ženom, odmah uzvratio ne dozvolivši joj da uzme vođstvo poljupca. Odmah sam uhvatio njenu veliku dojku a ona je, iako je do tada imala sigurno više od desetak momaka, čeznutljivo sklonila moju ruku i rekla: Mnogo se dobro ljubiš, sigurno si se do sada ljubio sa mnogo njih. Ništa nisam mogao drugo da kažem, osim jednog dugosilaznog daaa. Te večeri mi se učinilo da sam u obrisima i borama njenih kožnih pantalona koje sasvim precizno ocrtavale njenu zadnjicu, pa čak i pubis, video Stašin bok. Prvi poljubac, ma kakav bio, jeste tačka.

U mnogim ženama koje su dolazile učinilo bi mi se, s vremena na vreme, da vidim nešto njeno, što bi značilo da je ta žena prava i da može za mene biti nešto dragoceno.

Jednom čak, sećam se, dogodilo mi se isto ono iskustvo koje sam imao sa Stašom: lik jedne devojke kojoj ne želim da spomenem ime, nije mogao da se rekonstruiše u mojoj svesti. Odjednom. Tek tako. Iako smo se dugo poznavali, iako sam je viđao svaki dan. Jednostavno, hop. Nisam mogao da je se setim. To je verovatno zato što je ona svojom kosom, očima i kožom ličila, znate već na koga.  Kada sam to shvatio, ta devojka je za mene postala nestvarna, kao utvara, kao taj klin od magle kojim moram pričvrstiti sopstveni lik na platnu koje stalno beži. Znao sam da je to znak i pozvao sam je u stan u jednom pogodnom trenutku, da bih na tepihu svoje sobe, u kojoj sam samo pre nekoliko godina sklapao lego kocke, osetio unutrašnjost ženskog tela, a potom prvi put prosuo spermu na ženske dlanove.

Treća, ili, ko zna koja, tačka.

Jutros, kada sam odsvirao svoju pesmu, koju nisam svirao šest godina, i kada sam shvatio koliko je vremena zapravo prošlo, poželeo sam, kao i tada, da se zaustavim i zaboravim jučerašnji dan i sve ono, tako nebitno i na prvi pogled sitno što sam u njemu doživeo. Možda to znači da sada, ne znam kako i ne znam zašto, izranja iz dubine još jedna tačka na koju će se pričvrstiti moja slika, proširena za jedan sopstveni deo. Ali zaista ne znam šta će se to dogoditi. Najverovatnije ništa.

*

Mene zaista čeka jedan predvidljiv i običan, u neku ruku, kao i većinu ljudi, promašen život: umesto da sa svojim instrumentom nastupam u nekom džez ili rok lokalu i barem na jedan kratak trenutak, kroz muziku, pokušam da prizovem, i sebi i drugima, ono što je nepovratno prošlo, znam da ću umesto toga još jednu nedelju izgubiti crtajući planove za hladne, simetrične zgrade u kojima će ljudi, poput mene, nastaviti da žive svoje obične, predvidljive i dosadne živote. Živote jednog jednoličnog, praznjikavog platna. Sastavljenog tek od nekoliko dobro skrivenih i čuvanih tačaka. Onda ću dočekati vikend, tu šačicu slobode i preko dana ću sigurno, dok pijem kafu, pomisliti da su te tačke opredmećene u dobro čuvanim fiokama, u poklonu koji smo dobili, pismu, najružnijem mogućem suveniru sa nekog putovanja gde se baš dogodilo to nešto, to što nas još uvek drži da nastavimo da očekujemo da će se ponoviti. I počeću da se sećam svega, počev od Staše pa do sada, i verovatno ću smognuti snage i da poželim još nešto, još nešto takvo. Ipak su svi moji snovi i želje propali, ali tako neprimetno, tako blago, tako jednostavno, kao da su oduvek i postojali samo zbog toga da bi jednom nestali.

Kada mi ovakve sentimenalne misli padnu na pamet, pomislim: možda sam se ovoliko zatvorio prema svemu jer svaki čovek ima određeni broj tih događaja koji su mu dati i koje će preživeti, a među njima, stoji nam staza koju moramo, svakog dana, iznova i iznova, kao vojnici, prelaziti. Disciplinovano. U susret radnoj nedelji. Truditi se. Želeti. Sve zarad tih nekoliko prekida, proloma poput ovog, jer osećam sada da se ona – tačka – pomalja i da me obuhvata i da se deo moje slike širi. Onda, kada dođu sedamdesete, ako svi ti ljudi budu imali i toliko sreće u jednoj od zgrada koja je moja ruka nacrtala, moći će samo da uzdahnu ili ne znam već šta. Ne želim ni da pomislim.

Danas se više sećam sveg tog okoliša nego Staše i njenog kratkog šorca. Sećam se manastira koji je bio pored, sećam se gumna koje je izlazilo na more i sa koga se mogao videti svetleći grad u podnožju. Sećam se zvezda na nebu. Prvi put sam ih tada gledao. Sada imam utisak da sam tada prvi put počeo da živim. Znam da ću živeti kao i do sada: sam, radeći, tu i tamo sa nekim popiti piće i nastojati da zaboravim da zaista živim. Odnosno, da sam zaista mogao da živim onako kako sam hteo ili mogao, a nisam smeo. Izabrao sam jednu sigurnu, jasnu, svedenu i simetričnu sliku kao što su to i zgrade koje crtam.

*

Ali sve to nije bitno. Ova priča nije o Staši. Ona je samo duboka simbolika onoga što je možda zamandaljeno u svakome od nas, a što sam ja, izgleda, bio primoran da razvalim i da na moj trideseti rođendan sagledam kao jednu istančanu olupinu svačijeg bića. I ne mislim da je to što sam juče sreo nju i što me se tako dobro setila, bilo slučajno, u odnosu na ono što mi se dogodilo neposredno nakon tog kratkog susreta.

Nakon toga, našao sam se sa jednim dobrim drugom iz gimnazije. Onda su iznenada došle dve devojke (odnosno žene, ali ja ih pamtim kao devojke) sa kojima zapravo nikada nisam pre te večeri ni razgovarao.

Ceo taj susret bio bi sam po sebi nevažan, da me nisu u jednom običnom trenutku pitali da li se sećam Marije, devojke iz njihovog razreda, koja mi je često, kako kažu, prilazila da razgovaramo na velikim odmorima. Kao da je to stvar koju treba da znam, rekli su mi da upravo završava elektrotehnički fakultet i da ima dečka već tri godine sa kojim je jako srećna. Nisam imao pojma o čemu govore ni zašto, ni ko je zapravo ta devojka. Pokušao sam da se izvučem time da ne pamtim imena, jer je veoma neprijatno da neko vas zna, a da se vi njega uopšte ne sećate; međutim, one su išle do toga da su izvadile mobilni telefon i pokazale mi njenu sliku, a ja sam i dalje imao neprijatno osećanje da tu žensku osobu nikada nisam video u životu. Slagao sam jer mi je bilo neprijatno i rekao da se sećam.

- Pa taman da se ne sećaš Željko, ona je za vreme gimnazije samo o tebi pričala i tebe posmatrala, toliko da smo joj se smejali, sva sreća da je konačno našla dečka.  Nasmejali su se svi osim mene. – Često i dan danas, verovatno iz neke čudne znatiželje, pita da li te je neko video i šta radiš. Videla je u tebi neko nestvarno biće, savršenstvo za kojim je oduvek tragala. Veoma se obradovala kada joj je neko rekao si završio fakultet. Nikada nije mislila da ćeš postati arhitekta. Oduvek je mislila je da ćeš biti muzičar – rekla je sa osmehom jedna od ovih devojaka-žena.

Sada, dok sa svog prozora i dalje posmatram crkvu Sv. Marka, sneg i šetače koji jedini remete vidik svojim nervoznim koracima i glupim ciljevima koji sebi verovatno postavljaju, dok posmatram ptice koje poput mene ostaju ovde ni same ne znajući zašto, ne očekujući ništa, ne nadajući se ničemu, osećam to platno koje se razapinje na uvek tajanstvene i nesaznatljive načine, koje beže od hvataljki svesti, skoro po unapred propisanom zakonu. Sada mi postaje jako čudno i strano – posmatrajući te svoje klinove zabijene u vlastitu sliku – da sam i ja u jednom delu nečijeg života bio, a da to nikada nisam znao, nečija tačka.

Ne znam šta su zapravo one i gde su sve rasute.
 

 

Copyright © by Balkanski književni glasnik – BKG, 2010.
CIP – Katalogizacija u publikaciji, Narodna biblioteka Srbije, Beograd 82
BALKANSKI KNJIŽEVNI GLASNIK, [Elektronski izvor] / Glavni i odgovorni urednik Dušan Gojkov.
– Elektronski časopis. Način dostupa (URL) http://balkanliteraryherald.com
ISSN 1452–9254 = Balkanski književni glasnik (Online)
COBISS.SR–ID 141175564
BKG 2 / 2010. Sveska 24.

Nazad