Vladimir Radić

Vladimir Radić, rođen 1947. u Novom Sadu, igrao se i odrastao u Somboru, studirao mašinstvo i filozofiju u Sarajevu, išao po disko-klubovima i u pozorišta i bioskope, kampovao i putovao autostopom. Onda je postalo ozbiljno. I od tada, kao inženjer radi za jednu međunarodnu kompaniju, prvo u Sarajevu, a onda kada je postalo još ozbiljnije, u Nemačkoj, Meksiku, Slovačkoj, Kini i Rusiji. Stalno mesto boravka ima u Hanoveru.

Roman "Posle svih ovih godina" (Alma - 2010) nastao je na kraćim i dužim putovanjima po Brazilu i Kini, u Južnoj Africi i Evropi.
 
Vladimir Radić
   

Kao kad neko sedne na travu

Ta otvorena kožna tašna nikako mu ne izlazi iz glave, stalno mu je pred očima. To je dobro. Ono što nije dobro je to što ne zna šta će sa tom tašnom. Da li stvari treba da vire iz nje ili ne? Treba li preklop biti sasvim otvoren i prebačen nazad ili treba da bude pomeren na jednu stranu, tek malo, tek toliko da se nazire šta je unutra? Možda ga to neke stvari guraju u stranu. Koje stvari? Šta je u toj tašni?

Onda oseti kako mu sunce bije u lice, primeti da stoji pored vrata, okrenut plavetnilu, s ključem u ruci, ispred kuće od svetlog drveta, uz samu reku, odmah iza štranda, kuće sa strmim krovom koji se spušta prema tlu sa ove strane, a tamo sa druge strane, prema reci, krovom položenim blago, tako blago da se završava visoko iznad daščanog zida i velikih prozora, prozora koji dosežu do ivice krova i onda prelomljeni, nastavljaju da se uspinju do dimnjaka na vrhu kuće. Kuće s travnjakom ispred ulaza, travnjakom na kome je nezavršena skulptura od kamena, i travnjakom sa druge strane, prema reci, tamo gde je ovalni sto sa mozaikom - znacima horoskopa i klupama od panjeva i po dužini rascepljenih balvana. Sve ga to prože u jednom trenu, preplavi ga. A tašna? Luka pred ateljeom, sunce sija pravo u lice i nije siguran šta ima u toj tašni.

Otključa vrata i uđe u visoku i svetlu, neurednu prostoriju. Na podu, prislonjene uza zid jedne preko drugih, slike svih mogućih oblika i veličina. Gotova, još neuramljena platna, leže na naslonima stolica, na velikom stolu kraj prozora, sa strane, na stepenicama koje vode u potkrovlje ateljea. U sredini prostorije pravougaona, nezavršena skulptura od žice, zgužvanih novina, gipsa, lepila. Na podu tranzistor s izvučenom teleskop-antenom i lampa, sada isključena. Na stolu, pored slika, tegle s penzlama u razređivaču, napola isceđene tube boje, raznobojne flašice, konzerve sa ribom i paštetom, jedna pepeljara puna opušaka, blokovi za crtanje, krede u bojama, grafitni štapići, olovke, flaša s vinom, napola ispijene čaše, otvorene ilustrovane knjige, šareni časopisi, tanjir sa nožem i viljuškom, parče bageta, šolja za kafu i malo kafe u njoj.

Luka, leđima okrenut prozoru, posmatra nedovršenu skulpturu na sredini prostorije. Na kraju će biti isto kao s onim konjem.

Šta je naučio radeći plavog konja?

Ništa nije naučio. Eto šta je naučio - ništa. Sam je morao platiti za njega, sam je morao tražiti dozvolu kako bi ga izložio u gradskom parku, sam ga je postavio, sam će morati i da ga skloni kad istekne dozvola za njegovo izlaganje. Naučio je samo to kako se ljudima takve stvari ne sviđaju. Eto, to je naučio. Jednostavno - ne sviđaju! Naučio je kako niko ništa neće da kupi. To je naučio.

I šta sada, posle tog konja?

Ne zna ništa, i dalje ne zna šta je u tašni.

Ipak, ima nešto što zna, zna - to je jedna tašna. Jedna kožna, jedna braon, jedna akten-tašna. Tašna sa stvarima. Zna kako je ta tašna, više torba nego tašna, malo pohabana. I zna kako su krajevi preklopa zavrnuti prema gore. I zna kako se poklopac zakopčava kaiščićima, sa dva kratka kaiščića. Zna da su oni isto tako izlizani i uvrnuti. I zna kako je sve to u braon tonovima, i zna kako se pohabane ivice presijavaju! To je ono što zna.

U uglu prostorije stara kožna fotelja okrenuta nedovršenoj skulpturi na sredini prostorije. Luka je pošao da sedne. Tu ima nešto, pridiže se, izvlači to nešto, nešto kao remen. Ne, nije remen - ruksak je, ruksak od tamnoplavog somota. Sa džepovima. Sa strane dva mala lika sa belim maskama, jednom tužnom - drugom nasmejanom. Preklop ruksaka otkopčan, prebačen nazad, uzica na vrhu labava. Naginje se, zaviruje. Na vrhu kamera! Srce mu zaigra. Osvrće se, gleda naokolo, gleda prema podu, stolu, stolicama, prema policama. Zaustavlja se na uramljenim fotografijama na zidu, prilazi im. Tu je - list papira zadenut za ram fotografije, fotografije sa devojčicom obučenom kao paž, na bini, sa buketom u visoko uzdignutoj ruci.
Poruka krupne, na levu stranu nagnute reči:

Ćao, u gradu sam.
Telefonirala sam kući, nije bilo nikoga.
Vidimo se kasnije.
E.

Luka prisloni list papir na usne, poljubi ga – Ena!

Prisutni su ustali aplaudirajući. Ona, još gotovo devojčica a ipak nimalo zbunjena, tu na bini, tako velikoj za njen uzrast, samo malo zarumenjena, napravi korak napred, nakloni se, raširenih ruku. Njena duga, crna kosa se spusti gotovo do bine. Onda se uspravi, zabaci kosu nazad, mahne buketom kao šarenom bakljom, njegov blic sevnu i ona siđe dole, do njih.

Ena je i posle, kada je kao jedina u školi preskočila razred i umesto na pedagogiju, kako je tražila Sonja, konkurisala na Akademiju, i kada je kao jedna od retkih, prošla na prijemnom ispitu i otišla u Beograd, iako se Sonja tome protivila, primala sve to sasvim mirno. Kao da je sve što se njoj dešavalo neka najprirodnija stvar na svetu, kao da nije moglo biti drugačije, kao da je sve negde zapisano i sada se samo odvija i teče, lako i jednostavno, tu pred našim očima, samo od sebe.

Tog dana izradio je njen portret u ulju, portret koji se Sonji nikada nije svideo, gotovo mu se podsmevala. I uzalud sve one popravke, svo ono menjanje pozadine i svi naknadno dodati nabori na odeći. Nisu pomogli ni novi, manje talasasti pramenovi, ni tanje svetlije usne. Ulje umesto u kući, leži i danas ovde, naslonjeno na zid, kod stepeništa.

Luka, leđima okrenut visokom, širokom prozoru, drži ispred sebe to ulje uokvireno sjajnim, širokim, metalnim ramom u kome se oslikava nedovršena torba od gipsa i papira na sredini prostorije.

I sada zna - biće to đačka torba, torba od kože. Biće malo pohabna i imaće poklopac s uvrnutim ćoškovima. I poklopac će se zakopčavati sa dva kaiščića. I kaiščići će biti izlizani i isto tako uvrnuti. I znao je kako će sve biti u braon tonovima, i kako će se sve što je pohabano zlaćano presijavati.

Uzima grozničavo blok za crtanje, prevrće list. I unutra će biti đačke sveske, i biće đačke knjige, i đačke olovke, i gumice.

Polaže na bok nedovršenu skulpturu od papira i gipsa koja stoji na sredini prostorije. Uzima olovke u boji i brzim, ovlašnim pokretima, skicira. Pomaljaju se korice jedne knjige, proviruju sveske i olovke.

I biće jedna jabuka, i biće kistovi za slikanje, i tašna će biti širom otvorena, položena. Preklop će isto tako biti otvoren i u sredini malo odignut od one ručke koju ima svaka školska torba. I sve te šarene stvari iz nje biće rasute naokolo oko nje. I videće se žuto-crvena jabuka i viriće šarene knjige i viriće šarene sveske i biće veselo i biće toplo.

Kao kad neko sedne na travu i otvori torbu, izvadi blok i crta, a torba tu, sa svim tim stvarima, obasjana suncem.
 

 

Copyright © by Balkanski književni glasnik – BKG, 2010.
CIP – Katalogizacija u publikaciji, Narodna biblioteka Srbije, Beograd 82
BALKANSKI KNJIŽEVNI GLASNIK, [Elektronski izvor] / Glavni i odgovorni urednik Dušan Gojkov.
– Elektronski časopis. Način dostupa (URL) http://balkanliteraryherald.com
ISSN 1452–9254 = Balkanski književni glasnik (Online)
COBISS.SR–ID 141175564
BKG 2 / 2010. Sveska 24.

Nazad