ALEKSANDAR GATALICA

Aleksandar GATALICA rođen je u Beogradu 1964. godine gde je diplomirao Opštu književnost i teoriju književnosti, sa starogrčkim jezikom. Jedan je od najistaknutijih savremenih srpskih književnika i muzičkih kritičara. Oženjen je i ima ćerku.

Objavio je romane:

Veliki rat (2012., Vulkan - NIN-ova nagrada, nagrada Meša Selimović, nagrada Narodne Biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu)
Nevidljivi (2013., Vulkan/ 2008., Zavod za udžbenike - nagrada Stevan Sremac, najuži izbor za NIN-ovu nagradu)
Euripidova smrt (2002., Filip Višnjić)
Kraj(2001., Glas srpski, Banja Luka)
Naličja (1995., Bigz - najuži izbor za NIN-ovu nagradu kao najmlađi finalista)
Linije života (1993., Rad/1994., Evropski pokret u Srbiji - nagrade Miloš Crnjanski i Giorgio la Pira u Italiji za pripovetku Largo za Nadeždu Mildinov)

Iako su sve knjige potpuno nezavisne, Nevidljivi, Vek i Veliki rat čine svojevrsnu trilogiju o XX veku. 

Knjige priča:
Dnevnik poraženih neimara(2006., Zavod za udžbenike)
Dijalog sa opsenama (2006., Glas srpski, Banja Luka)
Beograd za strance (2004., Filip Višnjić)
Vek (1999., Stubovi kulture/2012., Mono i manjana - nagrade Ivo Andrić i Umberto Saba za najčitanije delo stranog pisca u Italiji)
Mimikrije (1996., Stubovi kulture)

Esej:
Pisac ne stanuje ovde (2013., KOV - nagrada Dejan Medaković za dugo pamćenje)

Proza Aleksandra Gatalice prevedena je na više od deset jezika, uključujući najvažnije evropske jezike.

Drame:
Proces (2011. dramatizacija romana Franca Kafke u dva čina)
Čioda sa dve glave(2000., - nagrada udruženja dramskih umetnika, postavljena na scenu Beogradskog dramskog pozorišta 2001. u režiji Gorčina Stojanović)

Kao prevodilac, preveo je više grčkih tragedija. Tri su doživele scenske postavke:
Ifigenijina smrt u Aulidi (Euripid, režija Stevan Bodroža, Narodno pozorište Beograd)
Prometej u okovima (Eshil, režija Stevan Bodroža, Madlenijanum i BELEF centar)
Bahantkinje (Euripid, režija Stafan  Valdmar Holm, Narodno pozorište Beograd)

Više od decenije i po Aleksandar Gatalica bio je muzički kritičar Programa 202, Drugog programa Radio Beograda, Glas javnosti (2000-2002) i Večernjih novosti (od 2002. do 2008.). Objavio je knjige o muzici:

Anegdote o velikim muzičarima(2010., Kreativni centar)
Kvadratura nota (2004., Povelja, Kraljevo)
Zlatno doba pijanizma (2001., Glas srpski, Banjaluka)
Rubinštajn protiv Horovica (1999., Evropa)
Crno i belo (1997., Evropa)
Govorite li klasični? (1994., Clio)

 

 

Razgovor za BKG vodi: Marko Radojičić

Aleksandar GATALICA je obeležio prošlogodišnju književnu scenu dobivši veliku pažnju publike i kritike za svoje knjige. Roman Veliki rat (Vulkan) je dobio nagrade NIN i Meša Selimović za najbolju knjigu, i nagradu Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu u prethodnoj godini. Za knjigu eseja Pisac ne stanuje ovde (KOV) je dobio nagradu Dejan Medaković za dugo pamćenje. Za knjigu Ogromni mikrokosmosi (sadrži tri izabrana romana, Čarobna knjiga) dobio je nagradu Petar Kočić.Pored njih urađena su reizdanja romana Vek (Vulkan) i Nevidljivi (Vulkan), kao i zbirka 20 godina (Prometej) sa dvadeset izabranih priča. Sa ranijim nagradama koje je dobijao u svom književnom radu Gatalica je postao jedan od najnagrađivanijih naših pisaca objedinivši skoro sve književne nagrade u zemlji. Meni lično, omiljeni savremeni srpski pisac.

 

BKG: Roman Veliki rat je kruna Vašeg dosadašnjeg rada. Kakav je osećaj i šta za Vas znači ogroman uspeh koji je roman postigao, pre svega na ličnom, ali i na kulturološkom planu?

GATALICA: Daleko važnije od ličnog plana jeste upravo ovaj kulturološki. U godinama kada je pisan roman govorilo se o sunovratu čitalaštva, o tome kako među njima nema više pažnje ni za kakve osim komercijalne knjige i lako štivo. Ne mogu kazati da me te priče nisu opterećivale, ali serija bledih pobednika najvećih književnih nagrada učinila je da se stvarno tako učini. Retko, odista retko, kada bih se vraćao za svoj rukopis, čuo sam udaljeni glasić koji me je pitao ,,zašto ti to radiš” i ,,ko će to da čita”, ali svakako da nisam menjao kurs, niti namere, jer pisac dok piše knjigu, naročito ako misli da je to knjiga njegovog života, skoncentrisan je samo na rukopis. Onda je knjiga Veliki rat izašla iz štampe i ja sam počeo da se plašim da će se razbiti o hridi one tuposti i čitalačkog zamora. Međutim, dogodio se preokret. Veliki rat je mobilisao čitalaštvo do neverovatnih razmera. Deceniju i jače, vele, nije bilo tolikog zanimanja za jednu domaću knjigu. Roman je prodat u neverovatnom broju primeraka, nošen je inostranstvo našim ljudima, reakcije čitalaca bile su iskrene, jake – a iz svega ovoga moglo se zaključiti samo jedno: nismo u svim godinama XXI veka imali krizu čitalaca, već krizu književnosti. Čitaoci su se pokazali promućurnijim od pisaca i male falange književnih kritičara koja hvali njihove blede pokušaje. Oni jednostavno nisu hteli da čitaju lošu literaturu.

BKG: Koliko je kompleksno bilo pisanje ovog romana, imajući u vidu da govori o jednoj istorijskoj epohi kroz fantastiku, sa ogromnim brojem istorijskih ličnosti? Koliko dugo ste radili na njegovoj pripremi, razradi strukture i pisanju?

GATALICA: Pisanje je bilo veoma naporno i neizvesno. Po prvi put trebalo je napisati roman bez glavnog junaka, i to ratni roman uz koji gotovo prirodno idu heroji, to jest protagonisti. Bila je ovo namera koja se graničila s nemogućim. Činilo mi se da sam zapravo smislio bubanj jedne književne mašine koji se okreće na hiljadu obrtaja centrifugirajući moje junake u nameri da ih izbaci iz romana. Ali, na ovo sam bio spreman, jer sam s ranijim iskustvom znao da će to tako biti. Zato sam smilio, čini mi se, originalni lek da sve držim na okupu: roman je pisan kao kada se tka ćilim. Svaki od petnaestak junaka koji se pojavljuju u jednom času je kao jedna nit, kao jedan čvor tog ćilima. Neke niti su dugačke i protežu se na čitavu knjigu, a neke kratke, jer junak umire odmah. Svako ko se veže za preživele junake iz jedne ratne godine, videće ih u narednoj. Kada je ovako nađubren teren, bilo je samo pitanje koliko lepe biljke će iz takve zemlje izrasti. I zaista dogodilo se da je iz romana Veliki rat izraslo mnoštvo tako ubedljivih literarnih karaktera da su se ljudi vezali za njih kao za svoje srodnike; patili su s njima, smejali se i plakali. To su prave čitalačke reakcije i ja sam čitateljstvu na tome beskrajno zahvalan, jer ova knjiga postoji samo zbog njih.

BKG: Posle Dobriće Ćosića nijedan pisac pre Vas se nije usudio da piše kompleksan roman na ovu temu. Po Vašem mišljenju zašto je tako?

GATALICA: Mislim da je to zbog ozbiljnog istorijskog kapitala koji ova tema nosi sa sobom. Vreme Prevog svetskog rata kod nas je, naročito nakon Dobričnog romana Vreme smrti toliko mitologizovano da ni jedan pisac nije znao kako da priđe ovoj tematici a da ne ponovi gole glorije koje u suštini nisu dobre za književnost. Izgleda je trebalo da prođe tačno četrdeset godina, pa da se nađe novi put – a to je kroz dokumentaristiku. Kada sam pažljivo iščitao novinsku, memoarsku i svaku drugu građu, došao sam do zaključka da je to vreme bilo veliko, da je to bilo doba kada su se prebrojavali heroji, ali – i kukavice, kolebljivci i bolećivci koje je porodila ,,lepa epoha” koja je trajala od Berlinskog kongresa. Put u novo delo o Prvom svetskom ratu bio je tako trasiran. Pisati dakle o celoj jednoj eposi, ne samo o Srbiji i njenom učešću u ovoj ratnoj epopeji, predstaviti i heroji i plašljivce; i one koji ginu i one koji se provlače – naprosto dočarati kompletnu sliku. Zbog toga sam nejednom govorio da ovo nije roman o ratu, već o smrti jednog doba koje se zvalo ,,lepo”.

BKG: Ove godine obeležava se stogodišnjica od početka Velikog rata kojim je okončana jedna divna epoha. Kraj rata nije doneo trajno očekivani mir. Uskoro je usledio novi, još krvaviji rat. Šta je Evropa naučila u Velikom ratu? Kako danas gledate na taj veliki događaj i koliko je to uticalo na našu dalju istoriju?

GATALICA: Za Veliki rat nije samo bitno to zašto je izbio i kako je tekao, već i kako je završen. Taj rat, podmuklo započet, podlo vođen, okončan je jednim veoma rđavim, osvetničkim mirom, koji je za dvadeset jednu godinu doveo do Drugog svetskog rata. Po ovome već vidite da mislim isto što istoričari – ništa nismo naučili iz tih stradanja. Ostaje jedino opomena na sukob koji je zaprepastio Evropu više od Napoleonovih prevrata s početka 19. veka; sećanje na generaciju koja se ratovanju naučila direktno u rovovima i u jurišima gde su se klali u borbi prsa u prsa. Danas je najbolje ovoga se sećati kao jedne velike opomene, ali svedoci smo da nije tako i da se 2014. Velik rat još jednom koristi u efemerne svrhe da bi se danas dovršilo nešto što s tim vremenom nema nikakve veze. To baca senku na žrtve, jer one se ovom zloupotebom još jednom ubijaju.

BKG: Čitajući Vaše ranije romane: Veliki rat, Nevidljivi, Dnevnik poraženih neimara, Dijalog sa opsenama, Beograd za strance i Euripidova smrt, vidi se da ste veliki poznavalac svetske, ali i domaće kulturne istorije. Na mene je lično najveći utisak ostavio roman Nevidljivi, u kome kroz alegorijske pripovesti o neočekvanom razvoju moderne umetnosti, govorite o razvojnom putu slikara Mark Šagala i Andrea Derena. Kako je nestajala ta granica između autentičnih istorijskih činjenica i teorija zavera?

GATALICA: Lepo je proučavati kulturnu istoriju. To je zapravo istorija ideja i ona je zanimljiva koliko i istorija velikih naučinih otkrića, jer ni ova istorija ideja nije manje menjala svet od povesti velikog tehnološkog napretka. Meni je istorija umetnosti uvek bila interesanta jer je do mene nepogrešivo donosila dah prohujalih vremena, ljudskih kulturnih navika i nadanja. Spomenuli ste roman Nevidljivi. On je zapravo zamišljen da bude poput nekog ormana, ili velikog putnog kovčega, koji kad se otvori unutra ima sve što je ta epoha mogla da ponudi. Primetili ste zato da u romanu, osim središnje niti zapleta, možete pratiti čitavu malu istoriju stanovanja, putovanja, prevoza, pa čak i dvoboja. Želim ovakvim knjigama da naučin čitaoce da sve može biti uzbudljivo: ulica kakva je nakad bila u Parizu, stan, zvonce kojim se zove posluga, pa čak i kućni broj. Na mnogo mesta u ovom romanu, kao i u drugim mojim knjigama, želim da obeležim neke prekretničke novine jednog vremena: recimo moj junak se u romanu Nevidljivi vozi u Londonu jednim od prvih modela ,,ostinovog” motornog taksija. Potom na jednm drugom mestu vozi se jednom od prvih komercijalnih avionskih linija preko Anda. Sve su to mali znaci koji ne upotpunjuju samo bogatstvo kulturne istorije, već su i sami za sebe mali artefakti te istorije.

BKG: Jedan ste od najproduktivnijih domaćih pisaca objavivši preko petnaest knjiga u prethodnih dvadeset godina. Kakvi su Vaši književni planovi imajući u vidu da ste definitivno potvrdili poziciju bestseller pisca?

GATALICA: Trenutno, moram priznati, nemam jasne planove. Ja zapravo, od silne ,,buke” oko romana Veliki rat i ne stižem da razmišljam o bilo čemu drugom. Ako uzmete u obzir da se sve moje knjige prvo napišu na jednom teorijskom nivou, u mojim razmišljanjima, pre nego što uopšte sednem za ekran računara  - onda vam je jasno da za sada ništa nije na pomolu, jer jednostavno nemam vremena da razmišljam. Ipak, kako sam osoba koja ume da misli u malim parčićima, u pauzama između nekih većih poslova, treba verovati da će se moja, za sada neiscrpna mašta, opet pokrenuti, a onda će se ponovo dogoditi situacija da neka knjiga juri mene da je napišem, a ne ja nju da bude napisana.

BKG: U svom radu preveli ste veći broj antičkih tragedija i drama. Tri su doživele scenske postavke. Dramatizovali ste Kafkin Proces i napisali dramu Čioda sa dve glave. Takođe, bili ili ste umetnički direktor jednog pozorišta. Kako ocenjujete stanje u pozorišnoj kulturnoj sceni danas? Koliko je bitna pozicija antičkih, ali i savremenih dramskih tekstova u njoj?

GATALICA: Trenutna pozorišna situacija, slobodno to mogu kazati, boluje od nedostatka dobrih upravnika pozorišta. Kako su kod nas to osobe koje osmišljavaju repertoarsku politiku i igraju ulogu producenata, upravo od njih potiče ova prilična repertoarska konfuzija koju trenutno imamo. Gotovo sva pozorišta izgubila su svoj prepoznatljivi imidž i možda se još jedino Pozorište na Tearazijama drži svog modela, zato što je praktično jedino vodviljsko pozorište u Beogradu. Nekome se izbor predstava može učiniti ne toliko važnim; može se kazati da je svaka postavka autonomna i igra se zasebno. Pa ipak, sve predstave zajedno na repertoaru jednog pozorišta tvore njegov identitet. Mnogo puta spominjao sam to u Madlenianumu. Govorio sam tada upravi i vlasnici da Beograd nema ni Šekspirovo pozorište, ni pozorište koje bi prikazivalo odlične brodvejske komade, ni pozorište koje bi imalo na repertoaru ruske klasike. Predlagao sam joj tada da načinimo bilo šta od ovoga i da postanemo prepoznatljivi po takvoj specijalizaciji koja će napraviti i prestiž i kvalitet predstava, ali predlozi su odbijani i Madlenianum je do danas ostao sličan ostalim pozorišnim konceptima ,,od svega po malo, ničega previše” što je ravan put u teatarsku osrednjost. Gde je u ovakvom pozorišnom šarenišu, koji me podseća na pijacu s proleća, mesto za antičku dramu, svako će se ko čita ove redove lako dosetiti: nigde. Ona ne toleriše proizvoljnost, nepromišljen pristup, i produkciono ošljarenje, zato trenutno i nema ni jednog antičkog komada na našim scenama koji zaista živi. Možda je upravo moja dramatizacija Procesa koju ste spominjali dobar lakmus papir za odsustvo ambicije i zamor kod velikog broja onih koji prave predstave. Komad je naime trebalo da se postavi u Atelejeu, pa nije; potom je Drama Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada bila zainteresovana, pa je odustala; na kraju je jedno subotičko pozorište htelo da ga igra na mađarskom, pa se i od toga odustalo – i uvek u poslednjem trenutku sa objašnjenjima tipa: nemamo mi glumaca za takvu podelu ili ne možemo mi da iznesemo toliku produkciju...

BKG: Objavili ste nekoliko knjiga na temu ozbiljne muzike. Radili ste kao muzički kritičar u više redakcija i kao član saveta za muziku. Muzika je česta tema u vašim knjigama. Šta za Vas znači muzika i šta privatno volite da slušate?

GATALICA: Muzika je vazduh koji dišem, voda koju pijem, hrana koju jedem. Ona je uvek oko mene i ja, kad je ne slušam, sam za sebe nešto pevam ili zviždim i time nerviram svoju okolinu. Ipak, bogatstvo je imati stalno muziku u sebi. To bez sumnje utiče na sve procese u organizmu, jer ništa tako ne smiruje kao muzika. Muzika se zarana preselila u moju literaturu, najpre na nivou muzikalne rečenice, pa potom na planu razvoja i organizacije romana, da bi već od početka mog pisanja bila prisutna i na tematskom planu, pričama o muzičarima. Ipak, iako mnogi misle da sam napisao desetine, pa i stotine priča o muzičarima, to nije tako. Eto, od sedamdeset osam junaka Velikog rata, svega nekoliko su muzičari. Ja još osećam potrebu da napišem jednu dubinsku knjigu o muzici i muzičarima i to će svakako biti jedan od mojih sledećih projekata.

BKG: U dosadašnjem radnom iskustvu imali ste prilike da, pored pomenutog, radite i kao urednik stranica svetske književnosti, kulturni urednik, načelnik odeljenja za programe iz kulture i odnose sa javnošću. Šta za Vas znači kultura i gde sebe profesionalno vidite u budućnosti?

GATALICA: Ne znam. Možda sam umoran. Trenutno mislim da živimo neko vreme kulturne oseke, ali tako je bivalo i ranije. Kulturu je nemoguće predvideti i nije je moguće dugo držati na visokom nivuo, ukoliko na kulturnu scenu stalno ne dotiču novi ljudi i talenti. Visok nivo kulture Londona zato naoko može trajati u nedogled. S Beogradom i Srbijom nije takav slučaj, jer mi nsimo matica za hiljade talentovanih, već samo delta za ono talenata što imamo u tom trenutku. Tenutno mi, dakle, nije prijatno. Osećam da mi je, kada sam samo slušalac ili gledalac, dosadno, a to je signal koji treba da odjekuje kao sirena i da opominje, a meni se čini da te opomene za sada nema ko da čuje. Biće valjda bolje. Kao što se ne vide jasni razlozi za opadanja, tako se često ne mogu naslutiti ni razlozi za uspon kulture.

BKG: Svojim radom ste doprineli razvoju naše kulturne scene. Po vašem mišljenu, kako sprečiti marginalizaciju kulture na novou pojedinca i društva? Posmatrajući našu kuturnu scenu, čiji rad pratire i čija dela čitate?

GATALICA: To je nešto što je ključno u ovoj situaciji. Srbija već deceniju i po nakon Miloševića nije shvatlia da bi njen osnovni izvozni produkt, da tako kažem, mogla biti kultura. Mi smo i dalje u mnogim umetnostima, matica kulture u regionu i to ne kažemo samo mi iz Beograda, već i mnogi iz drugih eks-Ju gradova. Iako je entropija i urednička smušenost dobrim delom zahvatila i Pariz i Njujork, mi bi mogli mnogo veću ulogu da igramo nego dosad, ali za to je potrebna osmišljena državna potpora, bez mnogo velikih reči. Recimo projekat koji zagovaram od 2000. godine: Istorija srpskog slikarstva od Nadežde Petrović do Cvetka Lainovića u Boburu u Parizu, sa preko tri stotine remek-dela našeg slikarstva. To je projekat koji bi mogao da se realizuje za deset godina, ako bi sutra na njemu počelo da se radi. On je jasan, opiplji, rezultati su mu lako premerljivi i nema nikog ko bi mogao reći da je to propala investicija. Kada bismo sebi psotavili desetak ovakvih ciljeva imali bismo kulturnu politiku. Ovako ostaje utisak da se mi isuviše bavimo teoretisanjem, a malo praksom.

 

 


Copyright © by Balkanski književni glasnik – BKG, 2014.
CIP – Katalogizacija u publikaciji, Narodna biblioteka Srbije, Beograd 82 
BALKANSKI KNJIŽEVNI GLASNIK, [Elektronski izvor] / Glavni i odgovorni urednik Dušan Gojkov. 
– Elektronski časopis.
Način dostupa (URL)  http://www.balkanskiknjizevniglasnik.com/  http://www.balkanliteraryherald.com/
ISSN 1452–9254 = Balkanski književni glasnik (Online) 
COBISS.SR–ID 141175564 
BKG Sveska 25


Nazad