ANA RISTOVIĆ

Ana Ristović je rođena 1972. godine u Beogradu. Diplomirala je srpsku književnost i jezik sa opštom književnošću na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavila je šest zbirki poezije: „Snovidna voda“ (1994, „Brankova nagrada“), „Uže od peska“ (1997.), „Zabava za dokone kćeri“, (1999, nagrada „Branko Miljković“ i nagrada Sajma knjiga u Igalu), „Život na razglednici“, (2003.), „Oko nule“ (2006.), „P.S. – Izabrane pesme“ (2009.) i „Meteorski otpad“ (2013.)

Dobitnica je nemačke nagrade za mladu evropsku poeziju „Hubert Burda“ (2005.), kao i nagrade „Milica Stojadinović Srpkinja“ za zbirku „P.S.“, 2010. i nagrade "DIS" 2014. godine. Njene pesme su prevođene 2010. Godine. Njene pesme su prevođene na engleski, nemački, slovački, makedonski, slovenački, poljski, bugarski, švedski, španski, francuski i finski jezik i objavljene su u više domaćih i stranih antologija kao i u brojnim domaćim i stranim časopisima. Pesničke knjige su joj prevedene na slovački, slovenački, mađarski i nemački jezik. Prevodi sa slovenačkog jezika. Član je Srpskog književnog društva, P.E.N. centra Srbije, Udruženja književnih prevodilaca Srbije i Društva slovenskih pisateljev. Živi u Beogradu.

 

ID

Usred zimskog dana neko ti
ukrade novčanik u prepunom autobusu
na liniji toj i toj, s njim i ličnu kartu.
I, šta sad? Ama baš ništa. Provodiš dane

gledajući kroz prozor i zamišljajući
kako sneg veje po tvom matičnom
broju, fotografiji,  po tvom otisku prsta,
po Pitagori, u nekom udaljenom
kompjuteru iz one večne jedinice
raspolućene odjednom na dva ili
na četiri dela. Zemlja, vazduh. I tako dalje.

Ko da te nije ni bilo izvan tog broja.
Čežnja između tebe i tebe sve je veća.

Dok groblje ličnih karti, odbačenih,
zamenjenih, ukradenih, rasutih
po svim pločnicima ovog sveta raste
i od njega bi se mogle sastaviti
sasvim pristojne kule od karata
dovoljne da čine jednu zemlju.

Ili je sve to zbog snega, koji i inače,
asocira na smrt?
Ta iznenadna nežnost.

 

OSMEH
(Autobus 1)

Tokom svih dugih vožnji
prepunim autobusom kroz grad
pamtićeš, od sada pa zauvek,
tu sredovečnu ženu na sedištu
između dva groblja, dve pijace i nekoliko škola,
kojoj sa lica nije silazio blaženi osmeh
dok je gledala nekuda kroz prozor
u nejasnu daljinu, osmeh koji se praćakao
čas otrgnut od lica, spreman da rubovima
šljapne po istini, čas se smerno prepuštao
strujama sitnih bora.

Malo mu je falilo da se spoji sa glasom
i postane kikot koji bi odzvonio
tako jako
kao da neko palicama udara o srca svih putnika:
Ding-dong! Kuc-kuc!

Šta je videla ta žena a što nisi mogao da vidiš ti?
Šta je video potuljeni i umorni svet kraj kojeg je
promicalo lice za prljavim staklom
zagledano u ono što se zove sreća
između desetak stanica?
Šta je videla sreća?
Šta je videla stanica, na kojoj je izašla
kao da izlazi iz kočije,
držeći čvrsto u naručju
priručnik iz engleskog jezika,
i nekoliko svezaka
i krila podvrnuta pod kaput
da se između svih tih stanica
ne bi prehladila

 

PEGLOM PREKO CRTE

Jedna prastara karirana
platnena maramica
iznebuha zalutala među oprani veš
ne zahteva od pegle
baš ništa posebno.

Osim da se vrhom pažljivo, nežno
kreće po njenim poljima
kao po šahovskoj tabli koja pamti
gde je nekoliko suza
davno izgubilo partiju
od jesenje kijavice.

Jedna prastara platnena maramica
ima dušu
koja bi mogla stati
u bočicu uzorka parfema –
dušu ni veću ni manju od tvoje.

Zato se i pitate isto – da li joj je
privremeno svratište
u ormanu među peškirima i posteljinom,
pamučnim terasama što šuškaju smiraj

ili je ipak krajnje vreme
da se našije džep
tamo gde nikad predviđen nije bio
a gde šûm
osluškuje šûm.

 

IMENICE

Čitavog njihovog dugog
bračnog života
oslovljavao ju je sa
Mama  (u stvari, od onog trenutka
kad im se rodilo dete)

Ali

kada je počela da postaje
prilično dementna
a bilo je to mnogo mnogo godina potom,
i sumnjali su na alchajmer
prvi put ju je oslovio sa

Ljubavi moja

na šta mu je ona rekla, sasvim nežno

Sine

i strah u njegovim kostima
bio je trajniji od svake lobanje,
i njenog pamćenja
šupalj
kao i svaka ptičija kost

 

KUĆA

Došla je u taj stan, ponovo
nakon mnogo godina, iako je nekako
sve vreme i tamo uporedno bivala, kao
i u svim svojim prošlostima;
dovezla ju je do njega njegova devojka,
spremila joj ručak, donela čiste peškire,
rekla, Opusti se, idem časkom da obavim nešto
a i on će stići za koji sat, treba li ti šta, draga,
reci

Svukla se, otišla u kupatilo, istuširala,
pojela kasni ručak, pomislila:
Ako je ikada ostaviš,
skot si nad skotovima,
pustila muziku, sipala sebi viski,
proverila poštu s njegovog kompjutera,
doduše, nije bilo ni ljubavnih pisama
ali čemu na ovom mestu uopšte
ljubavna pisma, zar ne                                 A onda

Dok joj je ruka u savršenom miru
prepoznavala te zidove, podove,
prionula je na njihovo čišćenje,
ispraznila pepeljare,
oprala nagomilane sudove,
otvorila natrpano sanduče
i pažljivo razdvojila uplatnice,
reklame i zvanična obaveštenja.
Iznela iz radne sobe višak papira.
Odnela kese do kontejnera.
Kao da je to nešto najprirodnije što čini

kao da samo razgovara
na svoj način sa njom,
jednom kućom
sa svim tim neverovatnim krovovima
nad ljudima i predmetima,
iako retko ko u bilo kakav prag
na koji i četiri stope mogu stati veruje.

I kada su ona i on došli
a ona se smejala
zagrlila ih je oboje čvrsto
kao da vaja ta dva zida u jedan, noseći
Ostaviš li je, ima da te zgromim
kao grom kuću u polju, bez gromobrana!

I kada je prijateljima o tome pričala
nikome nije mogla da objasni
kako je to kada i ljude
i sve prostore u kojima si bio nekada
voliš zauvek
.

BURMA
(Autobus 3)

Sedeli su jedno naspram drugog
u prepunom autobusu

On je rekao ,,Da li si ga videla kako ... “
Ona dodala ,,A tek nju, i onaj izveštaj ...“
,,Kupiće nas sve! A u subotu moramo na taj piknik!“
I potom tišina duga tokom koje

milovali su se dlanovima
postavljenim na rub prozora
prstima po prstima
ali najviše po burmama (što je najčudnije u svemu)
gledali se netremice, dok svet je
promicao mimo njih, kao da ga nema
i potom je nastupila tišina

On je pričao o zajedničkom šefu,
zapletima, tamo negde
Ona je ćutala dugo a onda ga upitala,
iznenada, tiho, ,,Da li tvoja žena zna?“
pa malo glasnije ,,Za nas! Za nas!“
I opet je bila duga tišina.
I nastavio je o tome kako ko gde i šta tamo
negde u svim tim izveštajima.

Potom su stigli do stanice
na Zelenom vencu
a pre nego što su stigli, ona je rekla
,,Ja ću sada da siđem, moram na pijacu.“

Kada je krenula, ustuknuo je pa pošao
gegavo za njom:
,,Nekoliko sitnica treba
za svoje da nabavim i ja.“

I opet je bila duga, uzajamna tišina
koje ne bi ni bilo da nije zemlje
tako savršeno okrugle, glatke i egzotične
koja se zove
burma.

 

KNJIGA

Ako je istina
da neki studenti medicine
arterije pokupljene sa časova obdukcije
suše, mumificiraju, a onda upotrebljavaju
kao označivače za knjige
iz kojih potom uče

Istina je, još više,
da smo sve bliži objašnjenju
postanka sveta, jer,
prvo nije bila reč,
prvo je odvajkada bio
zaustavljeni krvotok, uništenje,
zaustavljeno pravo na disanje
makar i jednom jedinom
da bi onda, pod ostacima
mumificiranog sveta
počelo da kuca srce knjige
i svakog njenog tumačenja.

 

REČI

Plašim se ljudi koji
u pola sedam ujutru pišu
duga, mudra pisma. Onih
koji ni ne trepnuvši nastavljaju razgovor
sa tobom i preko zatvorenih vrata WC-a, ili dok
sa poda skupljaš srču ili prosut talog. Onih
koji, dok hodate ulicom, zastaju
na svakih nekoliko metara
preprečujući ti put, ne bi li, uz
podignut prst ili mlateći dlanom, podvukli
svoje veoma važne reči ili tek ono o ceni
junećeg buta i snegu na Kopu a proleće je. Onih
koji ti pošalju mejl (ranom zorom, naravno!)
a onda te smesta o tome obaveste
i porukom na mobilni i u sandučićima
svih društvenih mreža i uz to dodaju
,,Pročitaj i piši kada stigneš, mila“. Onih
koji te prodrmaju noću dok spavaš
uputivši ti pitanje ,,Spavaš li“ i pri tom, uz
malu pauzu dodaju i ono kenjkavo ,,Ljubavi“. Onih
koji završavaju svaku svoju rečenicu rečima
,,Šta da ti kažem“, a onda nastave još jednom
ispočetka. Onih koji su reči bez reči. I onih
koji drhte zbog suvišnih zapeta između reči
koje su ti napisali, i onih koji umeću u sve
citat iz već citiranog. Onih koji dok ti pričaju i
dok ti dahću o nečem moraju da, gore-dole
glade rever tvog sakoa zureći u njega,
ili da ti pri tom skidaju mic po mic
dugo dugo nevidljivu dlaku sa ramena
čineći to tako predano i obazrivo kao da
dovršavaju zašivanje tvog tela
koje je bilo rasuto
i raskomadano
i iz samih kripica sačinjeno
sve dok sitnim bodom nije krenula
upravo njihova
nezamenljiva reč
pravi štep

 

STRATOSFERA

Koji god album da otvorim
ispada iz njega
barem jedna tvoja fotografija
Tu je i ona, smrtno ozbiljna
ukradena ti iz novčanika pre rastanka
spremna
za novi pasoš i ličnu

Onda ih poređam
lepezu tvojih lica s jedne
lepezu tvojih lica s druge strane stola
i pružim svoju desnu igrajući sa
svojom levom
remi
u tvoje i u svoje ime

I sve ih vratim
na njihova uobičajena mesta
u herbarijume lica i gradova
i hiljadu sasvim budalastih razloga
pita zašto

novopronađene munje udaraju
od vrha oblaka ka gore
u stratosferu
i mnogo su ređe od onih koje
udaraju prema tlu
ili se javljaju između oblaka

I kako je moguće
da smo čak i tamo
iz jednog raspadnutog špila
stigli

 

 

 

Copyright © by Balkanski književni glasnik – BKG, 2014.
CIP – Katalogizacija u publikaciji, Narodna biblioteka Srbije, Beograd 82 
BALKANSKI KNJIŽEVNI GLASNIK, [Elektronski izvor] / Glavni i odgovorni urednik Dušan Gojkov. 
– Elektronski časopis.
Način dostupa (URL)  http://www.balkanskiknjizevniglasnik.com/  http://www.balkanliteraryherald.com/
ISSN 1452–9254 = Balkanski književni glasnik (Online) 
COBISS.SR–ID 141175564 
BKG Sveska 25


Nazad