BOJAN MARJANOVIĆ

Bojan Marjanović je rođen u Užicu. Završio Fakultet političkih nauka u Beogradu, odsek za novinarstvo i komunikologiju. Trenutno studira na Master programu rodnih studija.

Novinske tekstove objavljivao u dnevnim novinama Danas, časopisima E-novine i Tekstura. Priče, poeziju i eseje objavljivao u periodici, zbornicima, magazinima i knjigama - Ulaznica (Zrenjanin), The Split Mind (Split), Pitchwise 2013 (Sarajevo), Prostor za mokrog psa (knjiga u izdanju beogradskog Kulturnog centra Grad), Beležnica (Bor), NIN (Beograd) itd. Dobitnik je nagrade Laza K. Lazarević za najbolju neobjavljenu pripovetku za 2013. godinu. Godinama aktivno učestvovao u pripremanju i organizaciji književnog festivala Na pola puta u Užicu. Priredio knjigu izabrane poezije Voja Šindolića Neuspjeli bjegunac (Levo krilo, Beograd, 2013.) Od decembra 2013. jedan je od urednika književnog programa Gradska knjižnica u Kulturnom centru Grad.

 

Your love is a place where I come from

 

 

Autobus je pravio pauzu u Kladnju,

vozači su se zabili u ćošak kafane,

a ja sam, u drugom kraju sale,

jeo burek

od koga i dalje,

slatko i neprimetno,

podrigujem

dok opružen na zadnjem sedištu busa

jezdim kroz bosanske planine.

 

Dugo sam mislio da su slana i inje

pojmovi izmišljeni samo zato

da bi đaci imala više lekcija

iz poznavanja prirode i društva,

a sad gledam u brda,

obelela,

okićena jutarnjim drangulijama,

ogrezla u ovu prirodnu bižuteriju.

 

Bosna je posrnula lepotica,

ujedinjena lepotom i ruševinama,

iako binarni umovi crtaju granice

tamo gde prestaju velike krajputaške reklame

na kojima piše JAGNJETINA,

a počinju one na kojima piše PRASETINA,

granice tamo gde prestaju džamije, a počinju crkve

i granice tamo gde spaljene kuće

i dalje ostaju spaljene kuće.

                                                                                  

                                                                                   Znam ko ih je palio,

                                                                                   palikuće se, uglavnom,

                                                                                   sve ove godine nisu pomerale iz Beograda

                                                                                   i upiraću prstom u njih

                                                                                   dok imam prste

                                                                                   i dok mi to moji

                                                                                   urednici budu dozvoljavali.

 

 

Ali ovog jutra nisam novinar,

običan sam putnik,

sedim do grla zakopčan

u svojoj debeloj jakni,

topim se na oborenom sedištu,

u ušima su mi slušalice,

a pop bend iz Škotske peva

Tvoja ljubav je mesto odakle ja dolazim,

Tvoja ljubav je mesto odakle dolazim,

Tvoja ljubav je moja otadžbina,

volimo te, otadžbino naša,

Tvoja ljubav je moja domovina,

jedina domovina u kojoj mogu biti

patriota.

 

Pesma ide i ide,

električne gitare pobeđuju,

ni sam ne znam koji put je već slušam,

moj autobus i ja krotimo

neravni put

između Sarajeva i Beograda,

žmurim,

razmišljam o razgovoru koji sam vodio

sa tipom iz Turske što sedi kraj mene,

poetizirali i politizirali smo na

divljačkom engleskom

kome smo mi, kolonizirani Drugi,

skloni i vični,

a on je poentirao

IT IZ BETER TU TREVEL VID

JOUR GRLFREND

DEN TU TREVEL ALOUN.

JU NOU,

JU KEN GOU TU D MJUZIUMS

ALOUN,

JU KEN GOU TU DISKO OR TU D PAB

ALOUN,

BAT VEN JU AR LAJING ET NAJT

ALOUN IN JOUR BED,

JU AR BROUKEN.

 

Noćas sam stvarno ležao,

ako ne slomljen,

onda bar napukao,

pomerio sam se do ivice kreveta,

napravio sam ti mesto,

za svaki slučaj,

ali probudio sam se sam

poslednjeg jutra mog kratkog boravka

u gradu koji smo zajedno toliko puta voleli

izdaleka.

 

I zato sad žmurim,

i mislim na tvoj vrat okupan u Gucci Flori,

i na kožu koja se naježi kada te vrhovima prstiju

polako češkam po leđima,

i na kuk koji ne smem da diram jer si osetljiva

na tom mestu - posledica dečije operacije,

i mislim na tufnaste gaćice

zalepljene za tvoje rozikasto čudo koje obožavam

gaćice zalepljene Svetom Vodicom,

tom relikvijom koju

volim da pijem

dok lickam njen izvor,

taj izvor moje požude,

tu sigurnu kuću za moju ljubav,

tu prapostojbinu naše nerođene dece,

dece koja verovatno nikad neće ni biti rođena,

jer je život uvek komplikovaniji od poezije.


Ali sad žmurim i ne mislim o životu,

nisam u stanju planirati ni sekund futura,

postojim samo u ovom trenutku,

postojim samo u sadašnjosti,

zaslepljen suncem,

svakim okretajem autobuskog točka sam ti bliži,

prolazim izmišljene granice

i nije me briga za njih

jer sam svakog trenutka

bliži svojoj jedinoj domovini,

svojoj voljenoj i pokretnoj domovini

visokoj oko 170 cm,

sklonoj preteranom nerviranju oko gluposti

i sklonoj nezdravoj ishrani.


Evo me, domovino,

vraćam se,

pokrij me tom kovrdžavom kosom,

jedinom zastavom za koju bi ovaj

plemenski otpadnik

položio svoj život,

raširi ruke u zagrljaj,

jedini krst kome se ovaj

nevernik

klanja. 

 

 

 

Popis inventara na liniji Cvetkova pijaca – Hajduk Stankova

 

samoća je suptilni osjećaj izgnanstva u sopstveno telo“

Faruk Šehić

 

Tri momka, vrlo kratko potšišana,

stoje i nešto ozbiljno govore,

jedan puši cigaretu,

trenerka mu je uvučena u čarape.

Cigančica trči,

a njena majka

čuči sa strane

i nešto traži u kariranoj torbi.

Ispred prodavnice

dvojica muškaraca piju

pivo iz tamnih staklenih flaša,

jedan ima ribarski šešir,

nakostrešene brkove

i nos kao Bob Rok,

a drugi je moj komšija,

koji je uglavnom fin,

osim što previše galami

kada je pijan,

a to je, opet,

uglavnom uvek.

Debeli student,

rekao bih Mašinstvo ili ETF,

prelazi ulicu,

u jednoj ruci mu pljeskavica,

a u drugoj salveta kojom

briše fleku od majoneza

na utegnutoj crvenoj dukserici.

Retardirani slepac i njegova majka

sporo hodaju trotoarom,

oboje izmučeni toliko da naprosto

ne možeš ni da pretpostaviš

koliko im je godina.

Kovrdžava, sredovečna žena

žurno hoda uz uzbrdicu,

mašući punim kesama.

Dve tinejdžerke,

u kratkim jaknama i helankama

bulje u četvrtasto svetlo

mobilnog telefona

i naizmenično se kikoću.

Četvorospratna, bela zgrada,

izgrađena pre nekoliko godina,

stoji u srcu nevelike ulice

nazvane po tobožnjem

narodnom junaku.

Bela, ulazna vrata

otključava manji ključ,

zatim nekih desetak stepenica,

te brava na velikim, drvenim vratima

škljocne posle dva okretaja

većeg, crnog ključa.

Svetlost crvenih lampica

na minijaturnoj novogodišnjoj jelki

obasjava jednosobni stan,

moju samicu sa etažnim grejanjem,

toplo i pusto parče svemira

kupljeno na kredit

koji će moji roditelji isplaćivati

narednih nekoliko decenija.

Veliki, plavi, tvrdi krevet,

raširen tik uz vrata od terase,

u krevetu ja,

a pored mene odzvanja

prazno mesto

koje pripada devojci

koja sada kunja na sedištu broj četiri

međugradskog autobusa

koji kroz usnule vrleti Srbije

spaja Beograd i Užice.

 

 

WC šolja

 

Žurno spušta šoljicu kafe,

tacna zazveči u porculanskom sudaru,

Moram brzo, moram brzo, pomeri se!

kaže i žurno prolazi pored mene,

a onda,

valjda ne želeći da prekida razgovor,

preko ramena dobaci

Hajde sa mnom!

 

Ulazimo u njen maleni WC,

ukrašen šarenim drangulijama koje kupuje

i viškom vlage,

ona otkopčava dugme na farmerkama,

hitrim potezom palčeva ih skida,

zajedno sa gaćicama,

i svoje belo dupe

                          - ona se žali na nešto što se zove celulit,

                            ali ja držim da je isto savršeno -

spušta na belu WC šolju,

čučnuo sam ispred nje

i rukama je obuhvatio oko kolena,

ona podiže čelo,

blago raširi oči i usta

i kroz koji delić sekunde,

čuje se jedno BLUP,

pa pauza,

pa još jedno BLUP,

i to je to.

 

Govna moje drage

nežno smrduckaju,

ništa u njima nema

meni posebno gadno,

istina, nisam fetišar,

u seksu me uzbuđuju

uglavnom konvencije,

ali ništa ne bih imao protiv

kada bi nju, recimo,

ložilo da prdi i sere po meni,

ljudi rade i mnogo groznije

stvari od toga,

                      - a i sećam se kako je Džojs u „Pismima Nori“

                        svoju dragu zvao poprdljivom i sa kakvim je

                        svetim ljubavnim zanosom pisao o njenim

                        govancima i prdežima,

                        priznajem, kada sam prvi put to čitao,

                        sve mi je to malo nastrano zvučalo, ali sada sam

                        bliži velikom piscu, bar na ovaj način.

 

 

Dok gledam kako ona

zavlači ruku između nogu,

te je provlači dalje i

i dok briše papirom svoje cenjeno dupence

                                                          - uvek mi je bilo fascinantno kako devojke

                                                            imaju tu veštinu elegantnog brisanja,

                                                            stečenu valjda jer nemaju kao mi cev za pišanje,

                                                            lako održivu i otresivu -

osetim rezak udar u svom stomaku,

creva otpevušiše svoj zov,

pa se zagledam u nju,

napola zbunjen,

čuo sam da je zevanje zarazno,

ali zar i kenjanje?

Draga, požuri, molim te,

moram i ja.

 

Ona ustaje,

u žurbi ne pušta vodu,

a ja sedam za njom,

munjevito lepim svoju dlakavu guzicu

za sada već pomalo ugrejanu plastiku,

ispaljujem rafale,

a ona pere ruke i smeje se

Bojane, polako!

Prihvatam poziv na igru,

te dečijim glasom odtepam

Znaš da mi stomačić reaguje kada sam nervozan.

 

Ona se smeška,

stoji naslonjena na policu sa

kremama, fenom, vatom i

ostalom kupatilskom aparaturom,

ja cedim poslednje ostatke današnjeg ručka,

osmehnem se stidljivo

i zamolim je da me sačeka ispred,

jer još nisam savladao

niti sramotu kada me neko gleda

dok toalet papirom drljam po svom govnjavom čmaru,

niti božansku veštinu elegantnog brisanja.

 

Ona se kliberi,

znala je da ću to tražiti,

ali voli da sačeka da to sam izgovorim,

isplazi mi se

i zatvori vrata

za sobom.

 

A, ti,

dragi čitaoče,

ako ti je ova pesma bila

gadnjikava i pomalo gnusna,

ili ako misliš da je sve ovo

- i bukvalno i metaforički -

patetično sranje,

ili ako ceniš da se istinska strast

krije u romantičarskim, muzejskim floskulama,

ti se, onda, dragi čitaoče,

zapitaj,

imaš li blagu predstavu

o čemu govorimo kada govorimo o ljubavi?

 

 

Savest i ja u ringu vodimo teškašku borbu

 

Voleo bih da se složim sa Adornom,

da zajedno, zagrljeni u neomarksističkom derivatu,

velimo kako posle Aušvica nema smisla pisati poeziju,

kako zapravo,

ništa više nema smisla,

a kamoli se baviti

privatnim tricama,

zaljubljivanjima,

ljubavima,

rastancima,

ličnom melanholijom

satkanom od opštih mesta.

 

Jako bih to voleo,

ali ne mogu,

bačen sam u svoj život,

i ne znam kako da se

borim sa tim.

 

Trudim se da što manje mislim

o mračnim vojnicima koji noću

odvode ljude.


Lako je poistovetiti se sa žrtvom

i u pauzi između plakanja i posete WC-u

iscediti koju mrvu pravedničkog gneva.

 

Ali šta ako ne bih bio žrtva,

već onaj ko žrtve odvodi u smrt,

doduše,

samo radeći svoj posao?

 

Šta ako smo,

moja poezija i ja,

dovoljno banalni za tako nešto?

 

 

Autopoetički manifest te zaskoči kada se najmanje nadaš

 

Video sam je kroz prozor trolejbusa,

stajala je na stanici,

čekala i blago se izvirivala,

a onda,

onda se mašina zaustavila

i ona je ušla na srednja vrata

polupraznog prevoznog sredstva

i od svih, brojnih, slobodnih mesta

sela baš preko puta mene.

 

Zašto i ne bi,

fin neki čovek,

sedi,

čita knjigu,

ugodno miriše

i ne deluje kao ima običaj da galami

ili da na druge načine strance dovodi

u neprijatne situacije.

 

Sedela je,

trolejbus je krstario

kroz praznjikavo nedeljno predvečerje,

sve vreme sam je ispod oka

posmatrao,

trudeći se da ostavim utisak osobe zadubljene

u ono što čita,

a onda,

onda se neka baba ugnezdila na sedište pored mog,

pomerila me svojim velikim, babećim dupetom,

spustih knjigu na čas

i, iznenada,

nađoh se suočen,

oči u sise,

sa njenim

okruglim mamiteljkama

pogleda, osmeha

i neke čudne nelagode u donjem delu stomaka.

 

Naravno, mislim na devojku, ne na babu.

 

I ona je primetila

taj susret,

te povuče brzo majicu,

sakri te božanstvene grudi,

kratko razmenismo

jedan neprijatan pogled,

a ja,

brže bolje,

visoko podigoh knjigu,

premalu da me zakloni.

 

U mom rodnom gradu,

nemarom birokratskih idiota,

već dvadesetak dana

sedamdesetak hiljada ljudi

nema ispravnu vodu za piće,

ali ja ne umem da napišem pesmu o tome.

 

Živim u zemlji koja je

u poslednjih par decenija

organizovala i sprovela

ubijanje desetine i desetine hiljada

nedužnih ljudi,

ali ja ne umem da napišem pesmu o tome.

 

Radnici u mojoj državi,

među njima i mnogi ljudi koje volim,

te mi ne nedostaje emotivne povezanosti,

žive i rade u uslovima nižim nego ljudskim,

ali ja ne umem da napišem pesmu o tome.

 

Sa druge strane,

pisanje o nepoznatoj devojci

ravne, smeđe kose

i punih usana nakarminisanih u neku braonkastu nijansu,

devojci o kojoj ne znam ništa osim da mi se dopadaju njene grudi

smeštene ispod nekog lančića koji mi se, doduše, ne dopada,

devojci koja je, pre nego što sam i pomislio

da bih možda mogao da saznam bar kako se zove,

izašla na Slaviji dok sam ja nastavljao ka Trgu Republike,

e, pa, pisanje o toj devojci,

koju više nikada neću sresti u životu

jer već sada nisam ni sasvim siguran kako izgleda,

pisanje o njoj mi sasvim dobro ide.

 

Jebem ti poeziju, pesniče, da ti jebem.

 

 

 

Innocent when you dream

 

Uživam dugo, gledam je kradom“

B.Š.

 

Vuku se repovi za nama.

Teški, ogromni repovi.

 

Predugo se znamo,

i to sa sobom nosi

i svoje dobre

i svoje loše

strane.

patimo naizmenično

od viška optuživanja

i viška razumevanja,

mada, priznajem,

nema previše optužbi

i to me raduje,

kao što me i plaši

što je razumevanje

nekako komemorativno.

 

Ali sve to sada nije važno,

dnevne obaveze su me naterale

da podignem svoje telo iz kreveta

nekih sat-dva pre tebe.


Svaki put kada ustanem ranije,

raširiš se preko celog kreveta,

osvojiš ga gotovo dijagonalno,

na licu ti zaigra nekakav

detinji, snevajući smešak,

uljez je odstranjen,

cela teritorija je samo tvoja,

ti si mali, spavajući

suveren ove frotirske, plave posteljine.

 

Sedim na ivici kreveta,

na stočiću se iz šoljica puši kafa,

na kuhinjskom stolu nas čeka doručak,

hleb, šunka i neki namazi,

vazduhom leluja mešavina

mirisa cigareta

i omekšivača koji izbija iz mojih sveže opranih košulja

koje se suše, okačene o garnišnu.

 

Vrhovima prstiju

dodirujem tvoje obraze

koji su se razlili po jastuku,

zatim polako, sasvim polako

češkam tvoju golu

desnu ruku,

osvajam je milimetar po milimetar,

napredujem od ramena

do nokta na kažiprstu,

a potom ustima koračam

od ničije zemlje između vrata i uveta

ka tvojim ispucalim usnama,

u glavi mi odzvanja

duboki glas onog slovenačkog pevača,

naj ti poljub nariše, nariše ustnice [1] ,

i ja ispunjavam njegov amanet,

tiho pucketaju poljupci

i u kontrapunktu sa

šuštanjem radijatorskih cevi

stvaraju muziku ovog jutra.

 

Uvek grabim ovaj prostor,

ovu pukotinu

između noći i dana,

sna i jave,

usnulog mirovanja i svakodnevnog trčkaranja.

 

Ne znam da li će danas

osvanuti najlepši ili najgori

ili tek još jedan dan za nas,

samo znam da dok ne otvoriš oči,

moram sedeti nad tobom,

jer nikada nisi tako ranjiva i krhka

kao pred buđenje,

a opet,

nikada me ne privijaš toliko čvrsto uz sebe

kao u tim trenucima, iako i ne znaš da sam tu.

 

Ali ja sam tu,

čuvam stražu,

ne znam od koga

ili od čega,

ali, ja sam tu,

jer bih bilo gde drugde

bio tek bedni replikant,

tek bedna zamena

za živog čoveka,

samo ovde,

nadvijen iznad tvog spavajućeg tela,

samo se ovde osećam

da stvarno postojim,

ovde,

u polutami mog stana,

čuvam te od nepostojećih pretnji,

dok napolju

ludaci bacaju bombe,

ratovi haraju Bliskim Istokom

i države mecima guše revolucije,

ja bdim nad tobom,

sa očima nezainteresovanim

za bilo šta osim za tvoja

blago otvorena usta

i ušima kojima su svi zvuci.

osim tvog ravnomernog disanja,

krajnje nezanimljivi.

 

Šapućem ti na uvo,

ali šapati su tihi,

ne čuju se,

te onda neće ni završiti u pesmi.

 

A onda otvaraš oči

i za nas počinje

još jedan potpuno

novi dan.

 

 

 

 

 

 

Copyright © by Balkanski književni glasnik – BKG, 2014.
CIP – Katalogizacija u publikaciji, Narodna biblioteka Srbije, Beograd 82 
BALKANSKI KNJIŽEVNI GLASNIK, [Elektronski izvor] / Glavni i odgovorni urednik Dušan Gojkov. 
– Elektronski časopis.
Način dostupa (URL)  http://www.balkanskiknjizevniglasnik.com/  http://www.balkanliteraryherald.com/
ISSN 1452–9254 = Balkanski književni glasnik (Online) 
COBISS.SR–ID 141175564 
BKG Sveska 25


Nazad