БОРИС НАД

Борис Над, рођен у Винковцима, Славонија, 1966. Студирао у Загребу и Београду, дипломирао на Београдском универзитету. Од 1994. године објављује есеје и чланке у домаћој периодици.

Прозу, поезију и есеје до сада објављивао у „Књижевној речи“, „Збиљи“, „Свескама“, „Савременику“, „Књижевним новинама“, „Европи нација“, „Унус миндусу“, „Трагу“, „Зениту“, „Летопису Матице српске“, „Градини“ и „Политици“. Такође и на интернет порталима и електронским часописима „Prozaonline“, „Арт-анима“, „Творац града“, „Тврђава“, „Либартес“ и „Српски лист“.

Од 2013. је књижевни уредник у часопису „The New Antaios Journal” (Белфаст) и члан је редакције чаописа „Унус мундус“ (Ниш). Сарадник је неколико иностраних часописа и сајтова („The New Antaios Journal“, „4 Political Theory“, „Open Revolt“, „Aristokratia Journal“, „Geopolitica“, „Eurocontinentalism Journal“), а текстови су му превођени на енглески, руски, француски и португалски.

Време империја (Београд, „Ривел ко“, 2002), избор (гео)политичких огледа с предговором Драгоша Калајића; Гозба победника (Београд, „Жагор“, 2005), кратки роман с епско-фантастичним сижеом; Нова Итака (Ниш, „Унус мундус“ – Нишки културни центар, 2007), избор есеја, песама, прича и кратких проза; Неми богови (Београд, „Жагор“, 2008), кратке прозе; Повратак мита (Идеја центра, Нова Итака, Аргонаути, Симболи Хипербореје), (Ниш, Нишки културни центар, 2010); Постапокалипса (Ниш, „Унус мундус“, бр. 38, Нишки културни центар, 2011), оглед; Последња Тула (Ниш, „Унус мундус“, бр. 40, Нишки културни центар, 2011), збирка прича. Хиперборејци (ауторско издање у ограниченом тиражу, Београд, 2013), Гозба победника (Ниш, „Унус мундус“, бр. 46, Нишки културни центар, 2013), роман, друго, измењено издање. Ка постисторији света (Београд, „Мир“, 2014). Родна вера, Зборник текстова о старој вери Словена (Београд, 2012), (Борис Над: Постапокалипса, Повратак миту); Четвертая Политическая Теория, альманах (Москва, 2013), (Борис Над: Нашим проектом политического будущего должна стать Эра Евразии). CD: TSIDMZ (Thule Sehnsucht In Der Maschinen Zeit): Ungern Von Sternberg Khan, track 7: Itaca, text by Boris Nad, Label: OECD 181, Old Europa Cafe, Italy, 2013.

 

 


ХИПЕРБОРЕЈЦИ

ЛАВОВИ  

Још у историјско доба, пре нешто више од две хиљаде година, лавови су живели у Македонији. Податак о томе може се наћи код Херодота; за његовог живота лавови су живели у Крестонији, а то је, отприлике, предео између данашњег Вардара и Струме у северној Македонији. „Источно од реке Несте нигде се у Европи не може видети лав, и исто тако ни на осталом делу копна западно од Ахелоја; појављују се само у пределу између ових двеју река“ (Историја, VII, 126). Александар Македонски је у својој младости одлазио да лови ове чудесне и лепе звери.

Подвиг, више но други достојан краљева и јунака; задатак да савлада немејског лава беше први од дванаест које је Еуристеј поставио пред Херакла. Звер која је пустошила околину града Немеје имала је кожу коју није могла пробити стрела ни расећи мач; била је чедо чудовишног Тифона, или Селене, или Химере и пса Ортра. Да би савладао немејског лава, Херакле је морао да га задави голим рукама, а онда је, само уз помоћ оштре лавље канџе, могао да му одере кожу. Њу је отада носио као непробојни оклоп – симбол бесмртности и нерањивости – а тешку лављу главу као шлем. Лав, исто тако, симболише краљевство или царство. Управо лавови, везани гвозденим ланцима, чувају улаз у келтски Замак који се окреће, који је исто што и боравиште Краља рибара и тајно склониште Грала из циклуса гралских легенди.

Лав, било који лав, јесте архетип, јер за њега такође важи оно што је Борхес рекао за тигра: један тигар представља све тигрове који су били и све тигрове који ће бити, јер „јединка, у његовом случају, јесте читава врста“. Веза између краљева и лавова, нема сумње, јесте и ритуална и суштинска. Касније, током историје, када се обичај лова, заједно са лавовима, гаси, краљеви постају само колекционари ових ретких и егзотичних звери. Не постоји достојнији поклон за једног владара од лава, заточеног у кавезу, који ће му бити допремљен бродом из неке, хиљадама миља удаљене, баснословне земље. Потом се лавови селе у област хералдике, постајући скоро обавезан додатак на краљевским и племићким грбовима. Извајане од камена, изливене од бронзе или коване од гвожђа, срећемо их још и данас на капијама старих замкова и велелепних двораца, мање као симболичку претњу а више као сећање на једно доба кад је између лављег и краљевског достојанства стајао знак једнакости.

Не знам да ли следећи доживљај припада јави или сликама какве виђамо само у сновима. Било је касно летње поподне, скоро предвечерје, када сам, пењући се на калемегданску тврђаву, пожелео да се попнем на онај високи плато с којег се види ушће Саве у Дунав и само Ратно острво. Сећам се да сам пре тога дуго лутао подземним просторијама тврђаве – у једној од њих, поред гомиле отпада, некаквог ђубрета или хрпе шута, још су лежала уредно послагана камена ђулад. После тих загушљивих подземних просторија, тесних пролаза и мрачних ходника, каквих има у свакој старој утврди, а које подсећају на гробнице, желео сам да закорачим на неко место с когa ћу осетити ширину погледа и свежину воде. Жагор бројних пролазника, вриска и цика деце, у летње вече, нису ми сметали; било је то нешто сасвим различито од мемљиве и горде прашине векова. 

Беше последњи час пред сумрак, кад сунце најјаче сија. Бедеми Калемегдана добише смеђу и златну боју. Испод једног од њих, не нарочито високо изнад наших глава, изненада угледах два лава који су, отмено и лењо, ступали под сунцем.

То су били лавови из оближњег зоолошког врта, али никаква видљива ограда није делила нас од њих. Чинило се да се они потпуно слободно крећу, и да је древна тврђава, штавише, њихов природни амбијент, а да су они њен саставни део – слика, која је могла да се роди у сновима и која је припадала неком другом, безмало митском  времену, сасвим различитом од нашег.

Најстарије забележено име данашњег Београда је келтско „Сингидунум“; сложеница у којој „дунум“ означава утврду или замак, док је значење речи „синги“, засад још увек нејасно, предмет спекулација и довијања. Према неким тумачењима, „синги“ значи лав, па је, према томе, значење имена „Лавља тврђава“. Етимологија која је, без сумње, фиктивна, као и толике друге, али која представља кључ за овај сан.

 

ОРЛОВИ

Према грчком предању, орлови су чувари Златног доба: „иза орлова, чувара злата“, каже Херодот, преносећи слово древне легенде, „станују Хиперборејци...“ То је злато првог и најбољег од свих, Златног доба; у тој ведрој легенди, стичу се првобитност и слобода. Ко никад није видео орлов лет, у висинама до којих не допиру друге птице, ко није чуо његов радосни и дивљи кликтај, тај не зна шта је слутња једног сасвим другачијег и слободног живота, који се води ван окова материјалног, у етеру. Више него било која друга животињска врста – птица или звер – орао је у вези с оностраним.

Отуда је он, још од Рима, велики симбол вечитих империја, безвремених царстава која се уздижу над хаосом земаљског, како би, у свету пролазног, смртног, насумичног и ефемерног, постварила небески ред. И не само што империјални орао, од Рима до Византије, од Византије до руског или српског царског орла, симболише исту идеју, већ и велики освајачи и оснивачи царстава, по правилу, носе орловске црте. Од давнина, „орловски нос“ је физиогномски знак, спољашње обележје племенитости. „Орловски поглед“ је неустрашив јер поседује моћ да развеје све фантазме инфериорног дела психе. Доцније, кад царства више не буду имала потребу за таквим људима, „орловски профил“ се јавља само изнимно. Градове поседа плебс. У резиденције и замкове продиру гомиле, чије црте више није могуће описати. Оне подсећају на све, сем на време у коме се од мушкарца захтевало нешто више од пуке храбрости. Храмове заузимају трговци и мењачи новца. У палате продире олош. Црте лица одличника постају мекше, путене, скоро ефеминизиране. „Орлови“ се повлаче у своја скровита гнезда, у своја далека, планинска станишта – поуздан знак да је добу хероја одзвонило а да је царство пошло путевима декаденције и расула.

Mогућности појединих животињских врста изгледају нам као потенцијалности које су дате самом човеку; оне су „маске које отпадају с људског лица“ (Ернст Јингер). У свакој од њих садржана је нека црта која је, макар латентно, присутна у сваком човеку. Другим речима, човек (било који човек), може постати налик вуку, лаву или орлу, али, исто тако, и глодару, хијени или свињи. Знатан део у томе припада наслеђу али, после тридесете, каже се, свако је одговоран за црте сопственог лица...

Постати налик орлу, постати орао, једина животиња која може да нетремице гледа у сунце, представља неке од – усуђујемо се рећи – највиших могућности које су уопште дате људском бићу.

 

ХИПЕРБОРЕЈЦИ

Негде у тами Севера, међу иним земљама и народима, почивала је и Хипербореја – невидљива, друга отаџбина. Ка њој су сви тежили; не само поларни путници и истраживачи него и читави народи. Тамо где су све могућности исцрпљене, враћамо се исходишту, почетку. Отуда је освојити Пол или изнова пронаћи Хипебореју – земљу с оне стране северног ветра – могло постати равно откривању изгубљеног животног смисла. Можда су, уосталом, већ и корачали њеним светим тлом, не знајући то. Неко острво, изгубљено у пустоши Северног мора, могло је бити врх митске планине Меру. Светилишта, попут оних виђених у далекој Лапландији, на полуострву Кола – камене могиле, с јеленским роговима на врху – била су путоказ или сећање на њу. Сада су, међутим, напуштали Север поражени, болесних очију и изранављених тела, радујући се земљи као деца.

***

Овде, у беспућима Севера, сусрет с људима означавао је највећу радост. Овде више нису постојали Французи, Немци или Руси – постојали су само људи, жељни да се упусте у опасност, у пустоловину, и вољни један другом да помогну. То им је давало вредност и одређивало место. Таштина им је била страна. Оскудица није никог понижавала. Та ледена пустош Севера била је место њихове лепоте.

***

Сви су они, од првог до последњег човека, добро знали да се у опасност не упуштају због трговачких путева, а ни због научних истраживања чије су резултате, и по цену живота, проносили кроз све недаће. Једна од најчуднијих људских повести је она коју су својим подвизима и страдањима исписали велики поларни путници, освајачи Пола. Њих није покретала грамзивост ни похлепа. Овде, у поларном кругу, живело се али и умирало искључиво за славу.

***

У том кругу Пол је био центар, невидљиво средиште ка коме се, не питајући за цену, иде. Пол је за њих зрачио невидљивом светлошћу налик на ону коју је око себе ширила поларна зора. Суровост поларног круга није трпела ништа неодређено, половично ни слабо. И ступивши једном у њега, сви су они, на неки несхватљив начин, убрзо постајали свесни да је та далека тачка, с оне стране хоризонта, и њихово невидљиво средиште. Зато су се сви они са Севера враћали преображени – не другачији, већ учвршћени у оном што јесу. Север их је све везивао невидљивим нитима – и појединце, и народе, и континенте.

***

Народи се, кроз историју, крећу од Севера ка Југу, ка топлим крајевима и морима. То кретање и чини повест цивилизација, народа и раса: ратови народа Севера с народима Југа. Али, освојивши све што се дало освојити, они се овде, у топлим поднебљима, нису могли одржати. Пут историје је пут дегенерације – брже или спорије, па ипак једнако неумитне. И сви су они убрзо нестали, ишчезавши, растворивши се у мору туђине.

Поларни путници и истраживачи феномен су нашег доба. Они се јављају тек пошто су, прекоморским путовањима и освајањима, досегнуте све тачке планете. Освојени су не само врхови него и долине. Више није постојало ништа на земљи што би вредело имати. Њихов смер није више Југ него Север.

То су Хиперборејци нашег времена, који напуштају топлоту својих домова и привидну сигурност својих завичаја како би се изнова запутили искони.

 

 

Copyright © by Balkanski književni glasnik – BKG, 2014.
CIP – Katalogizacija u publikaciji, Narodna biblioteka Srbije, Beograd 82 
BALKANSKI KNJIŽEVNI GLASNIK, [Elektronski izvor] / Glavni i odgovorni urednik Dušan Gojkov. 
– Elektronski časopis.
Način dostupa (URL)  http://www.balkanskiknjizevniglasnik.com/  http://www.balkanliteraryherald.com/
ISSN 1452–9254 = Balkanski književni glasnik (Online) 
COBISS.SR–ID 141175564 
BKG Sveska 25


Nazad