Branka SelakoviĆ MiloŠeviĆ

Branka Selaković Milošević je pođena 1985. godine u Užicu.
Diplomirala je filozofiju na Filozofskom fakultetu, Univerzitet u Beogradu.
Bavi se pisanjem poezije, proze, drama, eseja. Objavila je romane: „Narcisi bojeni crno“, (2006, 2013); „Kapija“, (2009); „Ljuta sam“, (2011).
Objavljuje u književnim zbornicima, antologijama poezije i proze, časopisima i sajtovima posvećenim književnosti i književnoj kritici. Njeni radovi su zastupljeni u preko pedeset antologija i zbornika.
Za svoj književni rad je nagrađivana.
Priče i pesme su joj prevedene na engleski, španski, indonežanski, norveški, nemački.
Član je Udruženja književnika Srbije.
Radi kao novinar u Radio Televiziji Srbije, Radio Beograd I.

 

ČETIRI KONJA DEBELA

Žigosano telo se lakše prepoznaje u mrtvačnici, na gomilama ostalih telasa što su bačena na smetlište N.N lica, bez grobne oznake, posađenog cveća i krsta. U istim grobnicama oni koje niko ne traži, niko ih se ne seća i ne žali. U raspadu udovi nagužvani kao rebarca u pasulju dok se krčka na kotlu, obavijeni mehurićima i crvićima koji izlaze na površinu tekućine. Kotao kao košnica i velika trpeza grobnica, su isuviše poetični za shvatanja jednog grobara pesnika u pokušaju. Oči lopate samo udaraju, režu dok zemljom zaklanjaju poslednje snopove dnevne svetlosti što žalosno miluje, poslednji put, nečijeg sina skitnicu, narkomana rasturkuću, kćer namigušu sa vanbračnim kopiletom medju nogama. Jedino ta svetlost donosi toplinu i kao da joj zahvaljuju na umilnosti i oni joj mašu zgrčenim prstima uprtim negde u nebo nadajući se poslednjem kupljenom snu urezanom na predavanjima iz veronauke da ima nade za večnost. Nada ne umire, bar ne sa nama živima.

Žigosano telo dobija svoj oblik, individualnost u masama istih telasa razasutih kraj patologovih skuta spremljenih u napad na magijsko seciranje i erektivnu dislokaciju iz medjunožja u mali prst desne ruke, ukoliko je dešnjak, ili leve, gde se sa svakim potezom skalpela pomalo isti taj malić podigne u vis, kao zastava pobijena na osvojenu teritoriju. Patolozi vole svoj posao. Ja umem da se ponekad kresnem sa nekim patologom u verbalnoj jebačini, i da ga izjebem za sve što nije video u životu van te svoje kasapnice. I bude mi lepo, jer ja im neću doći pod erekciju malog prsta, bar ne još.

I samo telo likuje u individualnosti koja ga krasi. „Ja imam silikone u sisama!“, viče jedno. „Ha, ja i u jagodicama, usnama i guzovima!“ „Ja imam pirsing na stidnim usnama, i veštački kuk istovremeno, i to onaj poslednje generacije, unet u registar velikih kompanija. Mene je lako pronaći kada se zagubim.“ „Ja imam tetovažu lika bivše žene na ramenu, njeno ime i imena tri kćeri na mišicama.“ Tela bez ikakovg obeležja, modra i obična, ćute. Patolozi vole tu prepirku, mazohistički užavaju u njoj dok pišu izveštaje i uvek se nadaju da će otkriti nešto izvanredno, zanimljivo, epohalno, da bi mogli da napišu studiju o tome i izađu van svojih klanica makar malo na istu tu dnevnu svetlost koja ume tako toplo poslednji put da miluje. Njihova neverovatna potreba da pljunu u lice hirurga i statistika o greškama istih ih dovodi do ushićenja da tajno otvaraju boce penušavca posle svakog izveštaja i u malim patološkim komunama pričaju viceve o kardio-vaskularnim hirurzima, specijalistima, primarijusima i svima onima koji širokim narodnim masama predstavljaju diku i ponos nacije. Patologe svi zaboravljaju. Oni su mesari.

Mesarski šegrt je stajao za pultom i posmatrao svaki zamah satare, u pravilnom luku izvijen kroz vazduh, kako udara u rebra mlade prasetine. Voleo bi da je i on majstor. Nada poslednja umire nama živima. Šegrt broj dva je stajao na sporednim vratima i vaćario se sa majstorovom ženom Nemicom koja nije razumela ni reč mesarkog jezika, ali je umela dobro da se jebe i još ne traži novac za to. Šegrt broj dva nije voleo što je šegrt, želeo je da je fudbaler, ali povreda je sprečila napredak velike karijere. Uvek te povrede ometu fudbalere, a šta onda fali ovima što igraju? Oni su povredili nešto drugo, „ili im je mali kurac“, u svakom razgovoru dodaje bajker što uvek svraća i naručuje pola kilograma belih bubrega. Ali nada poslednja umire, bar nama živima. „Za karijeru nikad nije kasno“, misli šegrt broj dva. O tome misli i šegrt broj jedan. Ko mu kreše ženu, misli mesar. Patologa to ne zanima, on nema ženu.

„Bajkeri su ljudine“, viknem ja kroz otvoren prozor dok turiraju na platou ispred zgrade gde živim na prvom spratu. Mesar iznad mene im jebe mater svako veče, šegrt broj dva mu kreše ženu posle njenog lažnog treninga aerobika, šegrt broj jedan iz stana pored se pridružuje mesaru, ali potajno voli motore, patolog je ostao duže na poslu, ne gori mu svetlo u stanu na trećem spratu, jer je motorista razasuo svoju sivu tečnost po tek asfaltiranom drumu, a komunalci i njemu jebu mamu jer opet moraju da rade prekovremeno. Žao mi je nekih majki, ni krive ni dužne. Bajkeri i dalje turiraju i ne čuju nas. Mi smo suviše daleko za pogled ispod kaciga. Više ih interesuju klinke što se lože na motore. Da se neka klinka naloži na nas, ostaje da se nadamo. Nada poslednja umire, makar kod nas živih je tako.

E vidiš ja baš zbog svega toga moram da postanem jedinstven ako mislim da budem zapažen. Istetoviraću na leđima zmaja, na mišici golu žensku, a tamo gde treba u srcu da stoji oznaka JNA, staviću neki japanski znak. Šta ćemo kada nismo išli u vojsku, a tenk je nekako van mode. A ako mislim da budem žestok, na grudi bombu, a na desnu stranu glavu tigra. Kupiću motor, nikako skuter, to je za pedere. A možda samo da kupim kacigu i tako se šetam kroz grad. Logično svi će pomisliti da imam motor, jer šta će mi kaciga bez motora. E i da mi Kizo uradi neku vatru na njoj, kao plamen u pravcu šibanja vetra. Biće moćnije i opasnije. Ošišaću se na kratko, šta na kratko, na ćelavo. Staviću oko vrata fejk tozla kajlu i obavezno teretanica. E ako tada ne smaknem neku klinku, stvarno sam luzer.

„A Pavle kako bi bilo da mi malo dignemo dupe sa betona i zagrejemo stolicu, vreme je za ispite?“
„Ma kakvi bre tebra, vidiš da samo mesari jebu, od škole nam nema ništa. Neću valjda da budem kao čkiljavi patolog? Znaš koliko je on godina učio školu?“
„I to što kažeš. Danas tebra samo zanatlije karaju. Mi smo ga intelektualci izduvali.“
„U pravu si brate.“
„Znaš ko još jebe?“
„Ko?“
„Glumci brate, pesnici i kockari.“

Glumaca nema puno u pokretu, na autobuskim, železničkim stanicama, metroima i kioscima. Oni su samo na televiziji. Ovi što glumataju po seoskim domovima kulture, reklamiraju prašak, tečnost za sudove i vim su niža klasa promiskuitetnih licemera, što kao žestoko zastupaju taj proizvod a u stvari im zinulo dupe za novac. Pošteniji su oni što imaju bušan kaput i cipele bez đona, ali se makar drže nekog standarda i ne pripadaju ni jednom lobiju filmske mafije, ili kako god već da se zove. U svakom slučaju što su mističniji, zapušteniji, što više palamude sa malih ekrana o svom glumačkom dostignuću to sve bolje trebe karaju. Danas je u svetu žigosanih telasa dovoljno staviti ešarpu oko vrata, šešir, zapaliti lulu i već si umetnik. Mada svima je zinulo dupe za keš. Danas je koža poštenog čoveka raširena na zastave kojima se maše i koje nose politički manipulatori na svojim mitinzima. Pošten čovek ide bez kože. To su ovi sa ispucalim noktima. E to su prijatelju moj nindže današnjice. Plaćanje električne enegrije, kredita, punjenje frižidera u naletu masovne gladi krajem meseca, može samo specifičnim potezima nindže majstora u razvlačenju novčanica iz šupljeg novčanika pravo u prazna creva poroda koji je stvarao. Moj tata je nindža-dedukujem, posle godina posmatranja elastike njegovih nerava pred paljbom mitraljeza iz mednih usta moje majke koja svojom rukom reže vazduh strašnije od mesarske satare. Moja majka uliva strah u kosti. Da nije straha, ne bi bilo ni novca. Očevi bi nekako otplivali na pusto ostrvo bez nas ptića koji pijučemo otvorenih kljunova.

„U pravu si. Na kom li je ostrvu moj ćale?“
„Na pustom.“
„Da. Kako si ti mudar brate.“
„Ništa više mudar do kakav pesnik koji možda ima veći šarm nego ja, ali oratorska veština ume nam biti slična kada nebom sejemo priču o zvezdama padalicama što se kupaju u očima kakve mlade deve spremne na drhtaj u našim čvrstim rukama sklopljenim oko njenog mladog srca. Samo što pesnik kada to kaže on nešto i...“
„Znam brate, kresne. Ali kako da postanemo pesnici?“
„Sa tim se rodiš, tako kaže moja sestra, apsolvent književnosti. Ponos familije.“
„A gde ti je šveca?“
„Kod dečka.“
„A, znači neki pesnik ti švecu?!“
„Ćuti, to mi je sestra. I nije pesnik nego menadžer.“
„Da, takvih je danas puno. Je li studira Megatrend ili BK?“
„Onaj skuplji.“
„A, znači ima se, može se. Hoću da budem bogat, ili barem mesar. Ustvari neću mesar, hoću da sam fudbaler.“
„Brate, jesi ti slušao mene? Fudbaleri imaju mali kurac. Jesi čuo šta čika bajker kaže?!“
„U pravu si. Ja ću da karam Nemice. One su i onako ružne, žute. Ja im dođem egzotičan gorštak.“
„Samo da se okupaš ponekad. I da se žigošeš radi lakšeg prepoznavanja, nećemo da koštamo državu da odrađuje dodatne analize utvrđivanja našeg identiteta. Nego žig, pa fotka na Fb, svako može da te prepozna. A i dobro je ako se zagubimo negde u beznađu ovih betonskih zidina kada ostarimo, ili naglo uzrokovano dementnim razorom zaboravimo gde smo...da nas neko dovede na pravu adresu. Da zna čovek čim udje na net i pogleda žig u registru žigova ko smo. Ušteda prijatelju moj, to je ušteda države. I onako je tranzicija i svetska kriza. A mi smo zemlja osmog reda, šestog sveta. Nama nema bolje sutra, bar ga mi nećemo dočekati. Ostaje da se nadamo, jer nada poslednja umire nama živima.“
„Je li, šta radite Vi ovde u ovo doba noći? Četiri konja debela se pružila na terasi i samo loču. Šta je sa Kizom i Čvorom, jesu ovo zaspali?“
„Jesu brate.“
„Nisam ti ja brat budalo. Pa prehladiće se ovde, neka idu kući.“
„Dobro sestro, izvini. Ma neka ih, dobro im je, tako već dva sata kuntaju.“
„Dva sata? Vi stvarno morate na ispitivanje, na lobotomiju. A šta radite vas dvojica?“
„Ništa. Blejimo. Pričamo.“
„Blejite? Na šta?“
„E Marija da znaš kakav je Pavle imao trip! O nekim grobljima. Bruka kako se uradio. Ispričaj joj.“
„Neću brate. Što nije bila ovde da čuje.“
„Kakvi ste vi promašaji od života. Jadni spermatozoidi koji su vas oplodili. Plivali uzalud.“
„Ne slušaj je Pavale. Nego reci šta bi sa onim telima?“
„Kojim telima brate?“
„Nema nade za vas.“
„Ko kaže? Nada poslednja umire.“
„E vama dvojici što celu noć arlaučete dole nada će da umre kada vam ja siđem, mamicu vam vašu. Tišina bre, hoću da spavam, ima neko ko radi ovde!“
„Šta je mesar, nema ti žene sa aerobika pa si se unervozio? Kupi pivo i dodji dole da malo izčiliraš sa nama.“
„Da mesar, dobro kaže Pavle, izčiliraj! Ne brini se, ne kreše ti ženu stranac, sve ostaje među komšijama. Red je da se ispomažemo.“
„Je li to neko spomenuo pivo?“
„O dobro jutro Kizo. Jesi lepo pajkio?“
„Još je mrak, uh zaspah na tren. Šta vičete vas dvojica? Vidi ga Čvora spava ladno. I šta rekoste ko ide po pivo?“
„Ti brate. Samo čuvaj se mesara sad će niz stepenice.“
„Što?“
„Malo smo mu se izdrkavali na život.“
„Vi zaista niste normalni, vi ste patološki slučajevi. Od vas čovek ne može da se odmori. Pavle, neko će pozvati policiju, utišajte se, moram i ja da se odmorim, ujutru idem na predavanja. Ukoliko se ne smiriš zvaću naše da odmah dođu iz vikendice.“
„U redu Marija, evo patologa, pa ga pozovi da nas proučava.“
„Dobro veče komšija. Dug dan na poslu danas.“
„Veče jeste, da li je dobro ne znam.“
„Komšija čuvajte se na stepenicama, eto ga mesar, malo se rasrdio na nas jer naglas ponavljamo gradivo za ispit sutra.“
„U redu je deco, bez brige, porazgovaraću ja sa njim. Šta ćete kada neki nisu učili školu i ne znaju šta je ispitni rok. Samo se vi preslišavajte.“
„Kizo, probudi Čvoru, hajte po pivo, ali požurite, ima direktan prenos stepenišnog trilera uživo, dok gledamo da preslišamo grlo sa po dve-tri limenke tamnog.“


 

 

Copyright © by Balkanski književni glasnik – BKG, 2014.
CIP – Katalogizacija u publikaciji, Narodna biblioteka Srbije, Beograd 82 
BALKANSKI KNJIŽEVNI GLASNIK, [Elektronski izvor] / Glavni i odgovorni urednik Dušan Gojkov. 
– Elektronski časopis.
Način dostupa (URL)  http://www.balkanskiknjizevniglasnik.com/  http://www.balkanliteraryherald.com/
ISSN 1452–9254 = Balkanski književni glasnik (Online) 
COBISS.SR–ID 141175564 
BKG Sveska 25


Nazad