ĐORĐE MAJSTOROVIĆ

 

Đorđe Majstorović je rođen 1986. godine u Tuzli. Najveći deo života proveo je u Nišu, gde je diplomirao na Filozofskom fakultetu, odsek istorija. Odnedavno živi u Novom Sadu.
Đorđe Majstorović se pisanjem kratkih priča bavi skoro čitavu deceniju, a neki od njegovih radova su objavljeni u zbornicima poput „Najkraće priče 2011.“ izdavačke kuće Alma i „Rukopisi“ Doma omladine Pančevo. Takođe, dobitnik je prve nagrade za satiričnu priču na konkursu KUA „Artija“ iz Paraćina, 2012. godine. Učesnik je radionice kreativnog pisanja Omladinskog centra CK13 i jedan od autora u zbirci tekstova koja je tamo nastala, pod nazivom „Na ulici gaze bose ljude“, 2013.
  

 

SKANDINAVSKA DIKTATURA

Henk Dalapagos se probudio tek negde oko podneva. Opet je ostao budan do zore, gledajući na internetu tuče fudbalskih navijača. To mu je bila glavna zanimacija od kako su u njegovoj zemlji cenzurisani skoro svi muzički sadržaji koji su ga zanimali. Otišao bi na sajt „youtube“, ukucao nešto kao „hooligans fights“, otvorio prvo što mu padne pod ruku i onda dalje samo pratio povezane klipove. Rusi su bili najluđi, ali i najpošteniji u tučama, a nisu puno zaostajali ni Poljaci i Balkanci, dok su se zapadnoevropljani očito manje snimali. Henk je razmišljao šta bi on radio da se nađe u sličnoj situaciji, jer i u njegovom gradu ima takvih divljaka, ali najčešće nije ni mogao da se zamisli u bilo kakvoj gužvi. Kada bi se razbudio, otišao bi do pekare po doručak i do trafike po „Eho“, jedine dnevne novine koje su izlazile u zemlji.
„Izvolite gospodine Dalapagos“, rekao bi ljubazni prodavac, jer u tom kraju svi su se znali po prezimenima. Henk nije kupovao „Eho“ da bi se na prvim stranama informisao o najnovijim putešestvijama našeg uzvišenog vođe, niti da bi na sredini čitao o tome koja će sledeća voditeljka objaviti knjigu, niti da bi na poleđini saznao čiji je tim pobedio na terenu, od one dve huliganske grupe koje je prethodne noći gledao kako se tuku. Novine je kupovao zato što su se na 28. strani uvek nalazile ukrštene reči, a Henk je bio pasionirani ljubitelj enigmatike, od kojih su mu skandinavke bile najomiljenije. Tu je bio praktično nepogrešiv.
Međutim, kada je tog dana Henk stigao do strane 28, čekalo ga je vrlo neprijatno iznenađenje. Ispod slike uzvišenog vođe, sa kojim je morala da počinje i završava se svaka skandinavka, svi kvadratići su već bili ispunjeni slovima. Neko je rešio njegovu skandinavku 12x36... Henk je momentalno pobesneo, pomislio kako bi sad najbolje bilo da se vrati do trafike i da na onom mladom prodavcu demonstrira neke stvari koje je naučio iz omiljenih klipova, ali je onda pomislio da možda nije on oskrnavio njegovu 28. stranu, već je možda u pitanju neko od ljudi koji rade u distribuciji novina, ili možda čak neko iz Ehove štamparije... Kad je taj prvi nalet besa prošao, Henk je pogledao malo bolje u slova ispisana običnom olovkom i shvatio da te reči nemaju nikakve veze sa rešenjima. Međutim, vrlo brzo je shvatio o čemu se radi i prosto nije mogao da veruje očima šta on to upravo čita usred režimskih novina...

U

Z

V

I

Š

E

N

I

V

O

Đ

A

N

A

M

S

E

P

O

P

E

O

N

A

K

U

R

A

C

O

V

A

K

O

S

E

V

I

Š

E

N

E

M

O

Ž

E

Ž

I

V

E

T

I

S

V

I

Z

N

A

M

O

D

A

S

E

S

A

D

N

E

Š

T

O

M

O

R

A

P

R

E

D

U

Z

E

T

I

P

O

S

L

E

D

NJ

I

N

A

M

V

O

Z

O

D

L

A

Z

I

J

E

R

J

E

S

V

A

K

O

G

D

A

N

A

S

V

E

G

O

R

E

I

G

O

R

E

N

E

M

A

M

O

L

E

B

A

D

A

J

E

D

E

M

O

A

O

N

I

N

A

S

V

E

T

O

J

O

Š

I

Z

A

B

R

A

NJ

U

J

U

LJ

U

D

I

M

A

D

A

P

R

I

Č

A

J

U

S

V

E

Ž

I

V

O

S

U

C

E

N

Z

U

R

I

S

A

L

I

O

V

A

K

A

V

O

T

P

O

R

N

A

M

J

E

J

E

D

I

N

A

N

A

D

A

D

A

J

E

D

N

O

M

I

M

I

NJ

I

H

I

S

K

O

R

I

S

T

I

M

O

I

D

A

P

R

O

B

A

M

O

D

A

I

H

P

O

B

E

D

I

M

O

NJ

I

H

O

V

I

M

O

R

U

Ž

J

E

M

Z

A

T

O

Š

I

R

I

O

V

A

J

P

R

I

M

E

R

A

K

S

V

O

J

I

M

P

R

I

J

A

T

E

LJ

I

M

A

A

K

O

S

I

U

Z

N

A

S

O

V

O

J

E

P

O

Č

E

T

A

K

K

O

N

A

Č

N

E

B

O

R

B

E

Z

A

S

L

O

B

O

D

U

B

U

D

I

N

A

P

R

A

V

O

J

S

T

R

A

N

I

P

R

I

J

A

T

E

LJ

U

I

S

A

M

O

Č

E

K

A

J

D

A

LJ

E

I

N

S

T

R

U

K

C

I

J

E

A

C

A

B

 

Malo je reći da je Henk bio šokiran, ali je teško opisati i koliko se slagao sa svim napisanim i zapravo ni on sam više nije znao koliko dugo je čekao na ovako nešto. Sanjao je dan kada će se pojaviti nekakav pokret otpora i u njegovoj zemlji i zamišljao kako im se priključuje i kako zajedno kreću u borbu protiv ugnjetavača, kako idu do kraja, do smrti ili do pobede, beskompromisni u svojim uverenjima i sa verom u bolje sutra i sa samo jednom rečju na usnama, onom koja se ni u ukrštenima rečima ne sme napisati: „REVOLUCIJA!“
„Izvolite gospodine Dalapagos“, nastavio je Henk da kupuje „Eho“ svakog dana, a nastavila su i da stižu obaveštenja anonimnog izvora o razvijanju novog pokreta. Henk je svaki put sa velikim uzbuđenjem čitao tih 432 karaktera, a onda brže-bolje uzimao gumicu i brisao sve, za svaki slučaj. Istina, u onoj prvoj poruci mu je bilo poručeno da prosledi novine svim svojim prijateljima, ali kod Henka bi to išlo malo teže. Nije baš da nema nijednog prijatelja, ostalo mu je par bivših kolega i starih školskih drugova, ali Henk nije siguran kakva su njihova politička uverenja, tako da to može biti i mač sa dve oštrice, dok za neke od svojih komšija sumnja da rade za Vladu, tako da ništa od toga. Bio je uveren da je ovaj pokret toliko širok da će biti sasvim dovoljno ljudi da prošire ideju, a onda će im se on pridružiti, u podrumu, na ulici, na barikadama, gde god.
Počela su da stižu i prva obaveštenja o aktivnostima organizacije, o tome kako broj članova svakog dana sve više raste i kako se planiraju akcije sabotiranja aktuelnih vlasti na raznim mestima i raznim nivoima. Stizala su uputstva da se u novinama čitaju isključivo ukrštene reči, jer ostalo je ispiranje mozga, a u skandinavkama se može naći jedina prava istina. Henk je imao ideju da se napravi nekakva ilegalna podzemna štamparija, bio je čak spreman i da pokretu ustupi svoju ionako praznu garažu, pa da se u njoj štampa „Lažni Eho“, koji bi samo prednju i zadnju stranu imao istu kao original, dok bi u unutrašnjosti bilo mnogo više mesta za propagiranje novih ideja, ne bi više bili ograničeni samo na skandinavku, koju bi Henk opet mogao da rešava sa uživanjem. Ipak, nije znao kako bi stupio u kontakt sa njima, još uvek ništa nije pokušao, niti su oni pokušali da nekako dopru do njega. Ili možda samo nisu uspeli?
I baš tih dana, kada se Henk lomio šta da preduzme, u ukrštenim rečima je pročitao obaveštenje o velikom mitingu, zakazanom za sutradan, u minut do ponoći, na glavnom gradskom trgu. Uzbuđenje Henka Dalapagosa bilo je toliko da se te večeri uspavao i bez gledanja tuča po internetu, zaspao je dok je u glavi brojao mrtve policajce... Međutim, kada se sutra uveče pojavio na trgu, malo pre zakazanog vremena, tamo nije bilo nikakvog okupljanja. Čak mu se činilo da i običnog sveta ima manje nego inače. Henk je prvo pomislio na sabotažu vlasti i pitao se kako li su ih samo provalili, ali je rešio da sačeka još neko vreme... Gledao je u prolaznike pažljivo, u nadi da će ga neko prepoznati i obratiti mu se, eventualno ga odvesti do nekog njihovog skrovišta... Ali, ništa. Polako je shvatao da je još jednom prevaren, opet sumnjajući na prodavca u trafici, lokalnog distributera novina ili nekog besposličara u Ehovoj štampariji. Međutim, odgovora nije bilo i ubrzo je morao da ode sa trga, jer je već mogao da postane sumnjiv zbog predugog zadržavanja u jednom mestu.
Polako se vratio do svoje zgrade, gde ga je, u suterenu, dočekala omanja grupa mladića, najverovatnije navijača lokalnog fudbalskog kluba, po izveštaju policije. Henk se probudio tek ujutru, u bolnici. Obe ruke su mu bile polomljene i dobio je udarac šipkom u glavu, od koga je izgubio kratkoročno pamćenje, tako da nije mogao da kaže policiji šta je tražio napolju posle ponoći. Niko nije došao da ga poseti... Mogao je da zamoli medicinsku sestru da mu donese novine, ali čemu to kad neko vreme neće moći da rešava ukrštene reči.


 

 

Copyright © by Balkanski književni glasnik – BKG, 2014.
CIP – Katalogizacija u publikaciji, Narodna biblioteka Srbije, Beograd 82 
BALKANSKI KNJIŽEVNI GLASNIK, [Elektronski izvor] / Glavni i odgovorni urednik Dušan Gojkov. 
– Elektronski časopis.
Način dostupa (URL)  http://www.balkanskiknjizevniglasnik.com/  http://www.balkanliteraryherald.com/
ISSN 1452–9254 = Balkanski književni glasnik (Online) 
COBISS.SR–ID 141175564 
BKG Sveska 25


Nazad