ДРАГИ ТАСИЋ

 

Рођен је 1933. на Белом брегу, засеоку Мале Копашнице - на улазу у Грделичку клисуру.

Од истог писца: Морија, збирка песама, Бор, 1997; Јестонија, Атлантиди и Балканиди, Еп о изгубљеној савести, 1999, два издања; Крње биографије јахача пањева, Лесковац – Бор – Ваљево, 2003; Између два бела брега, Бор – Ниш, 2006; Жункељи и Гигињери, Бор, 2010; Поетски зборник, Бор, 2011; СаваполисЉубав у Саваполису, Бор, 2011; Потиснути - Узвремене приче, Бор 2012; Адвокатске приче, Бор, 2012; Под сенкама Јестоније, Бор.  2012.

 

ЖАБЕ

 

 

Петров долазак у родни град

 

Петар Пенџер, дечак без родитеља, постаде пунолетан у Дечјем дому у градићу поред Дунава. На свечаности испраћаја пунолетних штићеника из дома, управник дома пред васпитачима и дечацима пожеле Петру срећан повратак у родни град на реци Млави.

Петар допутова аутобусом у родно место и угледа главну улицу. Продавац новина показа му голему зграду међу шареним кућама, сличну школи, и рече да је ту Општина, управа града и целе Жабичке општине у којој може обавити жељени посао. На шалтеру општинске пријемне кацеларије младић пружи писмо управника свог досадашњег дома са ознаком за председника Општине.

Сув и шиљат писар отвори писмо, климну главом, изађе у ходник и одведе Петра у кућу преко пута, показа му врата малог стана у приземљу, даде му кључ и каза да ће ту живети и од сутра зарађивати хлеб у оближњој столарници. Подсети га да у управи Општине затражи личну карту и пожеле му срећан живот пунолетног, равноправног и слободног грађанина државе Србије.

Писар оде, а Петар се сети управникове препоруке:

-                 Иди, синко, у своје место међу своје земљаке и снађи се.

У кухињи младић нађе нов чамов сточић и две столице, бео електрични штедњак и судоперу са хладном водом; на полици за посуђе угледа три плаве шерпе различите величине, беле тањире и светле кашике и виљушке, тигањ и леп нож са дашчицом. У соби га дочека опремљен кревет, већи сто и две столице, лепше од кухињских и лакиран орахов ормар.

 У столарници га прими пословођа. Уведе га у радионицу међу више радника, каза им да је то младић коме су уредили стан и затражи од њих да га подучавају послу.

Наредног дана охрабрени Петар у радионици столарнице показа пословођи и радницима да је у граду на Дунаву научио столарски занат. И поче да ради и зарађује. Пословођа га подсети да донесе личну карту; ако је нема, да је узме у Општини. Потребно је да га столарница пријави здравственом и пензијском осигурању. Лична карта са подацима и фотографијом обезбеђиваће му грађанска права; показиваће је властима да знају ко је он, банкама ако узима кредите, матичару кад се буде женио или кад пријављује своју децу.

Петар Пенџер је сазнао колико је важна лична карта.

Пун елана што је почео да ради и наде да се добро сналази, он се обрати градском фотографу. Сазнавши да је младић негдашње дете без родитеља одрасло у сиротишту, фотограф га сними и бесплатно му направи фотографију за личну карту. Он поново уђе у општинску кућу да му Општина изда личну карту.

 

 

Три различита шалтера и три иста Петра

 

У општинској кући, угледавши Петра кроз шалтер, јучерашњи писар који је показао Петру стан и столарницу, пружи кроз шалтер прст савијен ка следећем шалтеру, рекавши да тамо тражи личну карту.

Петар на другом шалтеру у оквиру угледа госпођу, мало нижу али пунију но писар. Каза јој своје име и презиме, улицу и број стана и пружајући јој фотографију затражи да му Општина изда личну карту.

Службеница му врати фотографију и затражи да јој донесе  крштеницу и фотографију заједно. Желећи да помогне младићу, за кога се већ чуло да је градско сироче које се вратило пунолетно из дечјег дома, она пружи савијени прст кроз шалтер и показа му у ходнику мало дубље трећи шалтер, на коме треба да тражи крштеницу.

На трећем шалтеру, пунолетан и са свима равноправан грађанин Петар, представи се службеници и затражи да му изда  крштеницу. Нова службеница са трећег шалтера упита Петра:

- Који си ти Петар Пенџер у нашем граду, први, други или трећи?

Била је слична службеници са другог шалтера па Петар помисли да су сестре. Обе пуначке, мало зажарена лица и усана које се кратким реченицама кратко отварају, кратко растежу и кратко скупљају.

Петар се загледа у службеницу. И ова га, као претходна, подсети на нешто што кратко отвара, растеже и затвара уста. Стојао је у недоумици па га она упита поново:

 - Који си Петар?

Он се трже и одговори:

- Ако у граду постоје два Петра Пенџера, ја сам трећи. 

Службеница са трећег шалтера затражи доказ да је он трећи Петар Пенџер: 

- Дај ми твоју личну карту.

Морао је да јој одговори:

- Немам личне карте, крштеницу тражим да бих добио личну карту.

Телефон је звонио иза шалтера. Службеница трећег шалтера није чула Петров одговор. Он га понови:

- Немам ни једног документа.

- Добро - рече она - како се зову твоји родитељи? Реци ми име бар једнога.

- Не знам, непознати су. Одрастао сам у дечјем дому.

- Имаш ли њихову венчаницу? Или своју крштеницу?

- Немам њихову венчаницу, а Ви треба да ми напишете крштеницу да бих са фотографијом добио личну карту. Рекли су ми у дому да сам у овом граду рођен и крштен и уписан у књиге.

 - Ах, да - растеже и скупи уста службеница са шалтера број три и заказа му нов разговор за сутра у исто време.

 Петар је закључио да ће шалтер број три проверити књиге рођених које води Општина. Рекао је „до виђења“ и сутрадан, после прве смене у столарници, стао је опет пред Писара и почео је да му објашњава да не зна из којих разлога не може никако да добије личну карту.

Писар га прекину кратком речи „знам“ и истим кажипрстом, савијеним као јуче и упереним кроз шалтер, показа му овог пута дубље у ходнику четврти шалтер.

 

 

Четири шалтера, четири службена лица и три Петра без личности

 

Петар не пође тамо, задржа се пред Писаром решен да му каже све што смета да добије документ, али Писар је ћутао и даље држао прст кроз први шалтер промољен, савијен и уперен на четврти шалтер. 

На четвртом шалтеру се указа четврто службено, а треће женско лице, изгледа трећа сестра двеју претходних службеница, са два претходна шалтера. И она, растежући и скупљајући усне, показа да зна зашто је младић дошао.

- Али,- рече она - у граду живе још два Петра Пенџера, а ти си трећи, како си јуче изјавио на трећем шалтеру.

- Јесам, трећи сам, то смо утврдили на трећем шалтеру, - рече нервозно Петар Пенџер Трећи. - Тај додатак је сам прикључио своме имену.

Осетивши Петрову нервозу трећа службеница или сестра претходних двеју, постаде речитија:

- Тројица сте са истим именом, сви без потребних података о родитељима и месту и времену рођења. Ни један међу вама не испуњава законске услове да му се напише, опечати и изда крштеница, јер ни један нема личне карте да би се сазнало време његовог рођења и нашла матична књига за ту годину и узели подаци за крштеницу.

Петар одлучи да буде стрпљив у разговору са госпођом, четвртим службеним лицем на четвртом шалтеру, иначе трећом сестром оних двеју, које су, сигурно, нижег ранга. Он упита службеницу са четвртог шалтера шта треба да чини да би добио крштеницу.

Она заокружи своје службено објашњење:

- Општина издаје крштенице и личне карте само личностима, а не именима без личности. Тројица имате исто име, али ни један немате своје личности. Ви нисте личност.

- Завршио сам занатску школу и столарски занат, али не разумем зашто нисам личност. Зар Ви не гледате и не видите три личности, које се зову Петар Пенџер? Ако Вам се обраћају и Ви их гледате у очи, значи да оне постоје.

- Ако, баш, хоћеш да то расправимо, Петре Пенџере, ја чујем  исто име од вас тројице, али не видим личност ни код једнога.

Петар је ћутао гледајући у очи службеницу са четвртог шалтера и проверавао је да ли га та жена види и закључио је да га види и да с њим разговара.

- Ниси ме разумео, дабоме, - рече стрпљива службеница. - Ви сте за Општину само исто име. Чак, ако сте и личности, ви сте три различите личности, имате различите родитеље и године и места рођења. Општина вам без тих различитих података не може дати крштенице, нити личне карте, ослањајући се само на иста имена.

Она се нагло досети да би Петар могао потребне податке имати у уверењу о држављанству, ако је држављанин Србије. Стога му рече:

- Ако ми донесеш уверење о држављанству, ја ћу ти издати крштеницу, а на основу ње издаће ти се и лична карта. То уверење издаје господин Жабац.

Тако са Петром на четвртом шалтеру заврши  разговор трећа сестра двеју службеница са два претходна шалтера или четврти државни службеник  Општине.

Она избаци кроз шалтер свој кажипрст, сави га и усмери на пети шалтер, још дубље у ходнику.

 

 

Пети шалтер код господина Жапца

 

Петар одмах пође на пети празан шалтер у чијој дубини угледа господина Жапца. Сачека да га Жабац погледа кроз шалтер и овај то учини.

Петар Пенџер прекрши ред домског понашања. Ниском плочастом Жапцу са буљавим очима које су се пробијале кроз оквир наочара, скоро побеснео, викну:

- Господине Жабац, захтевам да мени, Петру Пенџеру Трећем, издате уверење о српском држављанству да бих тражио крштеницу која ми је потребна да добијем личну карту!

Господин Жабац је мирно, чак и пажљиво посматрао Петра кроз наочаре својим жабљим очима, повремено покривеним очним кожицама, или очним капцима.

- Добро - рече господин Жабац, човечуљак и општински шеф са петог шалтера Општине.

Охрабрен пристајањем господина Жапца, Петар се покаја због своје несмотрене љутине па ублажи глас и рече да је пунолетан и да је по повратку из дечјег дома запослен у столарници, а настањен у Улици палих бораца, број тридесет и три.

Господин Жабац, слично трима сестрама, растеже своје усне испод неколико длака под носом и мекано, мало отежући проговори:

- Младићу, полако, све ћемо ти издати на начин и у року и под условима прописаним законом. Буди стрпљив, мало пре, запазио сам, ословио си ме са протестом. Твој случај је познат Општини и свима општинарима који се баве решавањем твог захтева да ти се издају, теби одиста потребни, документи. Добићеш их, сваки наредни за претходним документом по законском реду. Одговори ми, за сад, на једно питање: у коју ти сврху треба уверење о држављанству?

Петар прескочи приче о крштеници и личној карти, одговори да му уверење о држављанству треба да би га столарница пријавила за коришћење здравствених услуга и ради обезбеђења пензије на крају радног века.

- Ето, то си тачно рекао - похвали га господин Жабац, - али пропустио си, младићу, да кажеш да теби, уствари, треба лична карта.

- Уствари, потребни су ми подаци из уверења о држављанству да бих добио крштеницу, а на основу ње и личну карту, исправи свој пропуст Петар Пенџер Трећи.   

- Тачно, - климну главом и наочарима господин Жабац, – Лична карта се издаје на основу извода из матичне књиге рођених, или крштенице, како прост народ назива тај документ. А уверење о држављанству, које ти тражиш, младићу, потребно је да би се добио пасош за путовање у иностранство.

- Онда, издајте ми тај пети документ, пасош ако вам је немогуће да ми издате четврти, уверење о држављанству, тако да добијем трећи документ, личну карту која ми је потребнија од крштенице, другог документа, док фотографију, први документ, ја имам, фотограф ми је рекао да може да служи за добијање личне карте, али и пасоша за путовање у иностранство.

- Али, зашто тражиш пасош кад ти нећеш путовати нигде ван граница Србије?

- Путоваћу, - рече Петар, - зашто не бих путовао?

- Добро, - пристаде господин Жабац, - али дај ми фотографију, крштеницу или личну карту и издаћу ти одмах уверење о држављанству да би добио пасош.

- Рекао сам да немам ни крштенице, ни личне карте.

- Добро, - прихвати господин Жабац Петрово објашњење, - али дај ми бар твој стари пасош. На основу њега издаћу ти нови, а уверење о држављанству ти неће требати.

Господин Жабац угледа поцрвенелог младића, који је прокључао бесом и схвати да би тај могао да јурне кроз шалтер на њега, петог државног службеника, вишег од претходно четворо службеника, са претходна четири шалтера.

Он позвони дугметом општинском стражару, увек спремном да притекне у помоћ угроженом службенику, али се одмах и покаја, јер Петар не јурну на шалтер и њега, не поче да виче, ни да прети и псује, што се у овом ходнику често дешавало, а отклањало се принудним удаљавањем опасних странака из зграде Општине.

Жабац виде да се младић љуља на ногама и да ће пасти на под. Он брзо, да би га смирио и одржао на ногама, рече му да неће задржати његов стари пасош. Погледаће непроменљиве пасошке податке и преписаће имена његових родитеља, време и место његовог рођења и да ли је путовао раније у иностранство и ако јесте, у коју земљу је путовао.

Општински портир и чувар реда није принудно удаљио из дугачког шалтерског ходника разбешњеног младића. Петар се онесвестио и пао на под. Колима хитне помоћи упутио га је у Градску болницу.

Петар Пенџер, коме је пред шалтером Општине бес прекинуо дисање, срећом млад и јак момак, наставио је да дише, просвестио се и смирио у болничком кревету.

Лекар, коме је помагала млада болничара Миља, одредио је младићу да мирује неколико дана ради одмора уз болничку негу. Петар се опоравио и, брижан због прекинутог посла, вратио се кући и  послу у столарници.

Столарница је Петру оправдала изостанке са посла. Није га пријавила здравственом фонду, јер код ње ради без докумената по привременом уговору. Обзиром да је болница Петра лечила о трошку послодавца, столарница је затражила од Општине, чијом кривицом се Петар разболео, да плати за младића трошкове лечења и да му накнади три изгубљене дневне зараде.

Писар је обавестио столарницу и болницу истим писмом да лечење Петра Пенџера Трећег не може бити плаћено са рачуна  Општине, јер се зна да је он лице без докумената. У Општини су сигурни да он не зна родитеље, али ако би знао своју ближу родбину болница и столарница би могле од ње да наплате трошкове Петровог лечења.

 

 

Потрага три Петра за родитељима

 

Хтео-нехтео, Петар Пенџер Трећи одлучио је да пронађе родитеље да би открио која је он личност, коју би пријавио Општини, да би му она издала личну карту, документ да он стварно постоји.

Опет је пошао од првог шалтера и писара, али уз помоћ господина Жапца, потрагу је проширио у оба града на Млави, на још пет шалтера који су се бавили умрлим грађанима.

 Користио је време пре посла, столарница је подесила да ради само у другој смени.

Ни на наредним шалтерима у оба града после вишемесечног трагања Петар није нашао ни један податак, камоли документ о родитељима.

Због тога, своје порекло наставио је да тражи међу грађанима у оба града. Походио је и села у њиховој околини. Распитивао се о било коме ко би се презивао било када Пенџер и имао дете или сродника Петра.

Није сазнао ништа.  

Канцеларије обе општине препоручише Петру да се распитује и о родитељима Петра Пенџера Првог и онога Другог.

Оба имењака, оба без података о себи, радо се придружише трећем имењаку и свим срцем и ватреним жељама хтедоше да заједно открију ко је ко међу њима.

После неуспеха, наредне године истраживања договорише се да трагају опет одвојено. По препоруци господина Жапца,  проширише трагања на места ван општина на којима се налазе други, опет дуги редови шалтера преко којих би се могла открити околна или посредна документа о родитељима три трагаоца.

Пођоше на шалтере са подацима о пореским обавезницима, на судске шалтере с документима о судничарима, парничарима и  осуђенима, на болничке шалтере са подацима о леченим и умрлим.

Једног дана господин Жабац подсети три Петра да прегледају спискове чланова рибарских, ловачких и пчеларских удружења, спортских друштава и црквених општина, па и књиге гробаља и продавница погребне опреме.

 Три Петра су уз присуство разних надлежних писара, гледали и читали разне старе папире, тапије, уверења, потврде и извештаје, званичне наредбе и прогласе, сточне пасоше и вашарске огласе, судске записнике о увидима на лицу места, ловачке реферате и јеловнике на прославама, болничке налазе о повредама и болестима познатих личности старих времена, писма о великим погребима, пресуде о познатим пожарима, новинске извештаје о поплавама и земљотресима, записнике о потерама за хајдуцима, уговоре о великим продајама шума, кућа и њива поред Млаве.

Трагаоци нису ни у тим документима, ни једном наишли на име Петар Пенџер, било да се односи на Првог, Другог или Трећег Петра.

Господин Жабац, који је у Општини одређен посебно да саветује и да помаже потрагу за пореклом тројице Петара Пенџера, указивао им је и на могућност да су њихови родитељи били одликовани као народни борци, или осуђени као народни непријатељи, те да би им документа о одликовањима или о осудама била врло корисна.

 

 

Петар очи у очи са жабама

 

Обилазећи многе шалтере, са малом надом и великом зебњом, стално неспокојан Петар Пенџер Трећи, изгледа,  разболео се од жабље болести. Уместо лица у шалтерима видео је жабе. Уместо гласова службеника чуо је жабље крекетање. Почео је да се гади и боји жаба.

Трзао се, није веровао, проверавао је. Одиста, кроз шалтерска стакла видео је главе које ћуте оборене ка столу сличне округлим жабама са затвореним очима. Нису се мицале, као да се склониле под камен или у олук. А онда, отромбољене, усправљале су се пред њим и гледале га кроз кожу капака. После, окретале су се на другу страну и одлазиле некуд у дубине канцеларија. Тамо су нешто претурале, тихо и монотоно крекетале и изненада се враћале на отворе шалтера. Прекривене преко уста и грла затегнутом кожом са избуљеним очима или наочарима, жабље главе су га гледале право у напрегнуто лице на претрнулом телу. И. без речи, настављале су да гргоље и да се жабакеље типкањем бројева на телефону.

Петар је с муком успевао да изговори шта тражи од шалтера и никад није добијао јасан одговор. Жабаљка или жабуљко, то што иза шалтера решава о његовој судбини, прекидало је његов глас и   одскакало са стола, закључујући разговор јасним знаком да се то што Петар тражи ту не добија.

- Али где се то добија? - много пута је вапио питањем Петар. Чуо би одговор да то није ствар овог посла, ни овог референта, ни овог шалтера. И шалтер се затворио.

Петров досије молби и захтева за документима и подацима  прерастао је торбу коју је он с муком вукао са собом. Преморен узалудним трагањем, закључио је да су сва жабља лица под командом главног Жапца. И да су сва, проклете жабе, које су га у детињству без родитеља мучиле у дому.

 

 

Миља

 

Иако стидљив, Петар је у Жабици, тако се звао његов родни крај, упознао наочиту девојку, болничарку Миљу, која га је неговала у болници после шалтерске несвестице кад су га довезли са шалтера господина Жапца. Он је заволео њену бригу о њему и запазио њену умиљност и лепоту.

Миља је запазила да је у болницу смештен на лечење младић њених година, измучен и нервозан, али снажан и нежан момак. Покривала га је пажљиво гледајући у његове зелене очи. Често му је исправљала косу палу преко чела да би видео око себе. При покривању додиривала му је рамена и врат, а кад му је уклањала праменове косе са очију морала је длановима да му додирне образе, а он се није због тога љутио. У пар дана неговања његова нервоза је нестала и он се опорављао осећајући да му је ту добро. Почео је да јој говори „хвала“, кад год би му помагала додирујући га онолико колико је потребно.

А кад је одлучено да младић изађе из болнице, Миља га посети и са жаљењем му утопли груди покривачем. И деси јој се да му испод покривке, сасвим нехотице, додирне пупак и само на трен и овлаш нешто укрућено испод пупка, због чега се Петар помери и брзо милој девојци захвали за пажњу коју му пружа.

По изласку из болнице током својих потрага Петар је често сретао Миљу на улицама и увек је застајао да јој покаже захвалност  што га је неговала. У току зиме рекао  јој је, узгред, да је опет заузет тражењем података о себи и својима које никако не може наћи.

У пролеће, кад је све почело да зелени око Млаве и у граду, рекао јој је да му је врло потребна, али да се боји њеног одговора да је некоме потребнија.

Она га позва да седну на клупу поред врела реке Млаве.

Из бистрог и дубоког језерца, полуопкољеног стрмим брдом под старом шумом, избијала је вода и ширећи се у реку отицала коритом кроз град и поља ка ономе другом граду, Петровцу, опет на Млави. У врелу су играле рибе, а испод града, поред реке, прострла су се велика мрестилишта пастрмки.

Миља, свесна невоља младића без личности, које су га једном довеле у болницу, објасни Петру да схвата његову жељу да открије своје порекло. Сви желе да знају какве су личности, а он, који не зна ни ко је, жели више: да сазна и ко је и какав би требало да буде.

Узела је његову руку својом и гледала је његове зелене очи.

Петар јој другом руком узе другу руку и осећајући милину поћута мало, онда јој откри да је, како се њему чини, његова мука изгубљене личности прешла у жабљу болест.

- Ако мислиш да сам ти потребна, треба да мислиш и да не постоји жабља болест.

 

 

Петрова жабља болест

 

Петар је Миљи у исповедном тренутку казао да га мучи гађење према жабама које среће на многим шалтерима у потрази за својом личношћу.

- У Општини онда сам се онесвестио, - рече стидећи се, - кад су ме опколили, стегли и почели да ме даве шалтерски службеници претворени у жабе.  

Миља се насмеја и упита га:

- Да ли осећаш гађење или страх од жаба?

- Обоје, - рече он.

              - Што год ружно да осећаш, наш доктор ће те од тога  излечити.

Петар исприча Миљи невоље које је у дому имао са жабама.

Преко лета, ноћу у спаваоници жабе су му разбијале сан хорским крекетом који је долазио из суседне баре настале између Дунава и оближње вароши. Дечаци су спавали, најдубље најнемирнији преко дана. А он се превртао у кревету, заглувљен и узнемирен жабљим крештањем. Будило је његове жудње за непознатим својим домом у коме живе његови непознати родитељи и могућа браћа и сестре.

У јесен свакодневно је гледао та гадна створења у дворишту Дечјег дома, на путу до школе и назад и на игралишту на коме је са дечацима играо фудбал.

Заобилазио је жапчиће и жапце, и крупне жабетине. Жабе, ситне или крупне, увек рошаве и мутних очију, увек љигаве, излазиле су испод плоча и са травњака на стазе. Бојао се да ће неку згазити. И десило се да је једну згазио.

Згазио је ципелом буљаву жабетину; повраћао је и није могао да једе више дана. Касније, много пута, сањао је ту згњечену масу која се трзала на плочи стазе растежући бели стомак и црне ножне патрљке.

Петар није могао прихватити да су жабе створења достојна да живе уз људе. Гадурије, расејане свуда куд се кретао у околини, највише по барама и ливадама, тек би пред зиму постале ћутљиве и нестајале су негде одвлачећи своју одвратност. Друговима је говорио да жабе треба таманити као комарце. И утаманити их све до једне, за свагда. Залуд су га дечаци уверавали да и жабама припада свет, да су оне глатка и уствари чиста створења која имају право да живе свој жабљи живот, макар биле људима ружне и макар изазивале код њих осећање гађења.

Један дечак, кога су дечаци у дому а често и у школи морали да слушају, испричао му је неке вечери да су људи жабама много одвратнији но оне њима. Он је знао да оне имају душу, бољу но људи и да ипак подносе људе, такве, какви су гадни, вашљиви, поцепани, лопови, убице, децомрсци и курве проклете. Није се слагао са Петром да жабе треба истребити. Упитао је Петра:

- Зашто их људи не би трпели, кад су гори од њих? Напротив, људе, те гадове треба уклонити, неке запалити заједно са њиховом кућом, имањем или трговином. Оне у уџерицама треба разјурити јер ни они не воде рачуна о својој деци. Ја бих оставио само школе и хотеле.

Петар је признао да су неки људи гадни, али не тако нити толико као жабе. Он није сматрао да рђаве људе треба спалити са њиховим домовима; изгорела би и њихова деца која се из школе сваког дана враћају родитељима.

Гадљивост према жабама и после тог разговора остала је у његовим очима и ушима, грлу и стомаку, чак и кад је изашао из дома.

 

 

Лечење Петра од жабље болести

 

Пар дана касније кад су се нашли на главној улици, међу младима који су милели на све стране и по кафићима, Миља је поздравила Петра вешћу:

- Рекла сам доктору да се бојиш и гадиш жаба.

Чекао је да му открије докторово мишљење о лечењу. 

- Доктор мисли да се стидиш, бојиш и гадиш свог детињства без родитеља. И Оштине која те не прихвата, иако те је предала дечјем дому уместо родитељима, који су постојали, или још постоје. Он сматра да те само храброст и омужевљење могу излечити.

Петар Миљу погледа у лепо лице и упита је шта то значи.

- Доктор мисли да те ја могу излечити, ако те охрабрим и омужевим, одговори девојка и обоје се насмејаше.

 Кад су пошли кућама Миља му рече:

- Дођи сутра по подне у воденицу на Млави коју држи мој отац. Повериће нам посао који тражи храброст и мужевност.

Петар је преспавао ноћ са Миљиним ликом у сну. Сутрадан по подне одвезе се бициклом преко ливада до воденице на Млави.

Из куће над воденицом изађе Миља у панталонама и патикама, махну му руком и уђе у оближњу шталу. Отуд изведе младу ждребицу и приведе је Петру, сасвим близо и даде му њене узде у руке. Пребаци јој седло преко леђа и кајишима прикопча јој га испод стомака. Показа Петру како да држи узде и да ждребицу миловањем по гриви смири, а, потом да је зајаше и држећи се у седлу са лако затегнутим уздама остане у седлу што је могуће дуже, иако ће она трчати свом снагом по ливади желећи да се ослободи јахача.

- Никад нисам дресирао коње, - рече црвени Петар и окрену се ка ждребици.

- Ово није коњ, ово је ждребица коју ти кротиш, смешкала се Миља румена на вечерњем сунцу.

- Укротићеш је, мени и оцу је почела да попушта, али нисмо је још савладали. Ја сам девојка, он је старац, лако нас збацује са својих леђа. Ти си мушкарац, можеш је савладати.

Петар се колебао, ждребица га није познавала и повлачила се уназад.

- Кад је узјашеш и одржиш се горе у седлу, она ће те ослободити страха и гађења од бедних жаба, - храбрила га је Миља.

- Причекај да ме упозна, - одуговлачио је Петар милујући ждребицу по глави, коју је она трзала уназад.

- Мени ћеш олакшати презање ждребице. Досад је неупрегнута касала уз своју мајку. Ако је укротиш, она ће нас возити чезама до извора Млаве, - била је Миља упорна. И лепа. И Петру блиска.

Петар, држећи узде додирну седло ждребице. Она се узнемири и истрже му узде из руку. Он поче опет да је милује руком по врату и гриви. Миља му додаде узде у леву руку и он свом снагом пред девојком ускочи у седло, а ждребица га збаци у траву.

У жељи да не узмакне пред Миљом, кад се други пут Петар нађе у седлу, он затеже узде, ждребица се диже на задње ноге. Кад јахач попусти узде ждребица се за трен примири. Он је десном руком потапша по телу, тамо где је могао да је дохвати преко седла. Ждребица јурну напред галопом по ливади.

Миља је била усхићена. Дошао је њен отац. Воденичар је посматрао момка који је дрхтао узбуђен на виткој животињи и храбрио га узвицима да пусти, никако да затеже узде.

Ждребица је јурила по ливади, а Петар се ногама и обема рукама држао у седлу. Ждребица се окрену назад ка Миљи и стаде пред њене раширене руке.

Јахач опрезно сиђе са седла. Миља прихвати узде и рече узбуђеној ждребици:

- И мене исто чека!

Отац ведро приступи грлу и одведе га у шталу. Петар занет догађајем узе Миљину руку, подржа је неко време и пусти кад се воденичар појави из штале.

-Твој страх од жаба је пресечен. Страх ће ти нестати оног дана кад и мене укротиш.

Говорећи му ово Миља се смејала; била је узбуђена као ждребица.

Девојчин отац их позва да уђу у воденицу. Тамо је мирисало брашно, а у собичку са креветом и шпоретом мирисала је врућа погача.

Петар је наредних дана живео у несаници која је престала тек кад је Миљу, најмилије биће, једне вечери у свом стану укротио.

 

 

Петрова мајка

 

Вредан столар, познат и младима и старима, стекао је пријатеље. Надао се да ће му неко помоћи да овери потпис пред матичарем. После би га невеста, упослена Миља, могла осигурати пензијским и здравственим осигурањем као члана свог домаћинства,  свог мужа и кротитеља.

Што Општина не може, једном, кад тад, може сам живот. Петру је преко воденичара нека старија жена, Љубица, поручила да је она његова мајка која хоће да га види.

Са надом и сумњом Петар је позвао жену да се виде и поразговарају у кафани преко пута Општине.

Узбуђен и пометен, седећи на кафанској столици између давног дечачког сна о родитељима и садање могуће истине да ће наћи мајку, Петар је Љубицу, коју су облиле сузе, дуго гледао и слушао. Посматрао је њено наборано лице. Чуо је њен глас и следио њену причу. Колебао се и полако уверавао да разговара са женом која га је родила, са својом живом мајком!

Родила га је у Жабици са Петронијем Пенџером из Патаковца.

- Петроније је, кад смо се упознали и заволели, живео са мном у Жабици. Родила сам те пре венчања. Одмах је признао пред матичарем да си његов син. Уочи венчања пао је са високог ораха, чије гране је требало да отресе и умро је. Ја сам се разболела, боловала сам дуго. Кад сам устала са постеље и тражила те у Патаковцу, у кући Петронијевој нису знали за његово дете, а у Жабици, где сам лежала, рекли су ми да су тебе усвојили добри људи у оном другом граду на Млави. У овом граду нисам нашла ни добре људе, ни своје дете. После ни у ономе другоме. Обе општине на Млави ми нису дале никакве податке о теби, мом детету које је некоме дато. Примале су ме и одлагале одговоре за сутра, прексутра и за наредна сутра, да би ми коначно рекле да је дете, некоме дато на чување а затим умрло и да му се замео траг.

После осамнаест година један шалтер је Љубицу, Петрову мајку, послао у Дечји дом у граду на Дунаву. Управник дома је открио Љубици да је дете за које се распитује, Петар Пенџер, у дому иаучило столарски занат и одрасло. Рекао јој је поуздано:

- Дом је тога младића пре пар година упутио у Жабицу, родно месту у коме му је Општина обезбедила стан и нашла посао у градској столарници.

Љубица је у Жабици сазнала из градских прича да је младић, с  именом Петар Пенџер, био болестан и да га је лечила воденичарева кћи. Пошла је воденичару и од његове жене сазнала да је њихова кћер Миља девојка Петра који ради у столарници и тражи своје непознате родитеље.

- Презиме си добио од оца Петронија Пенџера. У Дечји дом те је предала Петронијева мајка, била је стара и немоћна да те негује, умрла је пре мога оздрављења.

  Петар је загрлио мајку и предложио јој да живе заједно.

 

 

Крштеница Петра Пенџера

 

 У граду се знало у главној улици и свим сокацима да је Миља излечила Петра од жабље болести. Љубица, радница Рибника, чекала је пензију. Њен син Петар је замоли да запросе Миљу.

Обоје су са осећањем да ће им живот пружити радост жељеног дома, дошли Миљиним родитељима. Миљини родитељи дочекаше скромне просиоце па после ручка по лепом обичају овог краја дадоше благослов Миљи и Петру да се венчају.

Воденичар је нашао везу у Општини да она обезбеди Љубици, Петровој мајци, да јој шалтери Општине издају крштеницу за дете Петра, а Петру Пенџеру личну карту са правим својим именом и именима родитеља.

Град на Млави је очекивао свадбу младог столара и лепе  болничарке. Али, десило се да је воденичарева  веза била слаба, или је воденичарева подлога вези била скромна.

Тако Петар Пенџер Трећи, из града на Млави, не доби крштеницу из руку своје живе мајке, нити личну карту на основу те крштенице да би се венчао са Миљом.

Ипак, после петнаест дана, петнаест усмених молби и петнаест закланих, одртих и опраних, у чисту фолију увијених црновршких јагњади, са кесом опране изнутрице, које је воденичар давао жабичким шалтерским жабама, Петар је од начелниковице управе, супруге угледног жабичког адвоката Љуспића, добио крштеницу са тачним датумом свог рођења и са именом мајке Љубице.

У крштеници није било имена Петровог оца Петронија, иако је Петроније лично пред општинским матичарем, у присуству дететове мајке Љубице,  признао очинство детета Петра под текућим бројем рођења, с којим је дете уписано у матичну књигу.

 Адвокат Љуспић посаветова Љубицу да она затражи од Општине да се нађе Петронијево признање сина и да се Петронијево име унесе у крштеницу, у рубрику где пише отац признатог детета.

Љубица, Петар и Миља су пошли на шалтере заједно, али ни један од љубазних шалтерских чиновника не нађе ни на једној полици са документима, нити у некој фиоци старих искрзаних столова, Петронијево признање очинства. Ако је постојало, изгубило се, рекли су шалтери. 

Петар је схватио да ће му се обновити жабља болест па се опет обрати жабичком адвокату господину Љуспићу. Он се диже са столице и оде у Општину. Не обазирући се на шалтере, уђе у кабинет своје жене, начелниковице управе.

Начелниковица са мужем попи кафу. Један шалтер по хитном поступку прибави пожутело Петронијево признање сина Петра. Начелниковица га пружи мужу. Адвокат Љуспић се врати поред свих шалтера не осврћући се на шалтерске чиновнике и изађе кроз главна врата Општине. За пристојну адвокатску награду предаде Љубици признање.

На шалтерима Општине број два и три Петар, ипак, није могао да добије нову крштеницу са именима оба родитеља, па ни личну карту са подацима о родитељима. У Петронијевом признању очинства стојала је мрља од мастила и нека грешка у именима оца и сина, коју шалтери не могу исправити, баш као што не могу ту мрљу обрисати. 

Воденичар посаветова Љубицу и Петра да не траже нову крштеницу, већ да Петар са крштеницом без имена оца, не говорећи о признању очинства, тражи од шалтера број два да му изда личну  карту, која  по закону мора имати „име, бар, једног родитеља“..

Тако и најзад у Општини Петар Пенџер поднесе шалтеру број два крштеницу са шалтера број три и приложи своју прву фотографију коју му је градски фотограф бесплатно направио пре две године. И на шалтеру број два доби личну карту.

Петар провери оно што је у личној карти написано и прочита своје име и презиме и име мајке Љубице. И осети силно задовољство што је постао личност. Грађанин са личном картом.

О Митров дану Петар и Миља се довезоше чезама, које је вукла ждребица и венчаше се пред начелниковицом у сали за венчавање.

Сватови пођоше за њима својим чезама, фијакерима и путничким аутомобилима право на воденичарево имање.

Свадба је слављена поред воденице на Млави уз много поклона, више казана јела, туце печених јагњади и туце прасића, неколико буради ракије и вина.

 

 

Петрова потрага за Петронијем

 

После свадбе и усељења у породичну кућу, коју је воденичар поклонио младенцима желећи унуке, Петар се није сасвим смирио.

Навикнут на подношење захтева Општини, по савету адвоката Љуспића, Петар је шалтерима  поднео молбу, коју је написао Љуспић, да исправе имена у документу о Петронијевом признању Петра, јер су они, својом грешком,  заменили имена оца и сина.

 Шалтери су у првом и другом степену одлучили да не могу да реше о исправци јер није могуће да саслушају умрлог Петронија.

Адвокат Љуспић, потом, поднео је општинском суду у Жабици предлог да утврди у ванпарници грешку у документу и да наложи матичару да је исправи уписом Петронијевог имена на месту за оца, а Петровог на месту за признатог сина.

Петар је очекива да исправком шалтерске грешке постане законит син  Петронија и мајке Љубинке.

Судски кабинет председнице суда, судије Лазарице, преко које су многе странке, уз нешто мало мита у новцу или у натури, (у стоци, шумској грађи за кућу и слично) добијале и имовинске парнице, а камоли исправке државних грешака, не примивши ни зрна жита од воденичара, одбаци предлог за исправку два замењена имена.

Судија Лазарица је нашла исто као управа, да се не може без саслушања умрлог Петронија проверити чињеница ко је кога признао, Петроније Петра, или Петар Петронија.

По Љуспићевој жалби окружни суд у Пожаревцу вратио је предмет на поновно одлучивање код другог судије  па је одлучивала судија Радујка. Судија Радујка је питала судију Лазарицу како да одлучи у тој „правној ствари“. Добила је одговор и одбацила је и она предлог да се пред судом утврђује тражена исправка управне грешке.

Кад је четврти пут окружни суд, уместо да сам одлучи о предлогу, укинуо четврто решење о одбацивање предлога и вратио предмет да опет одлучује жабички суд, Петар поче да уместо цењених судија среће судске жабе које му се смешкају, тапшу га, знају да је ожењен воденичаревом ћерком и питају што воденичар не навраћа у суд.

Миља опази да се Петру враћа жабља болест. И рече му да треба да се домужеви, пригрли га нежније те почеше да чекају бебу, неко лепо новорођенче које ће се звати или Петрић или Миљица.

Милујући Миљу по коси и додирујући јој голи повећани стомак, осећајући покрете новог бића, Петар заборави судске жабе. И рече:

-У бебину крштеницу бићемо уписани обоје, отац и мајка, твоји родитељи и моја мајка, поред чијег, бабиног имена, не мора бити уписан умрли јадан деда Петроније.

 

 

Причи се, изгледа, назире крај.

 

Петру се обратише Петар Први и Петар Други да им пренесе искуство у добијању личне карте, јер обојица су још били и без ње, и без личности.

Баш тада, кад је смишљао шта да каже обојици сабрата, у кућу уђе Миља и предаде му коверту са судским решењем.

Он отпрати сабраћу рекавши им да ће брзо наћи своје личности ако открију да им је жив бар један родитељ, потписа доставницу и Миља је врати поштару који је чекао на вратима.

Дрхтећим рукама Петар отвори коверту и угледа Решење и  помисли да се њиме коначно утврђује да га је његов отац Петронија признао за рођеног сина.

Прочитао је решење и није разумео ништа. Жабички судија Нада донела је ванпарнично Решење из кога се је видело да је он, Петар Пенџер, из града на Млави, рођен тад и тад у Жабици, признао свога сина Петра Пенџера из Патаковца.

То јест, да је Петар Пенџер сам себи отац!

Миља и Петар нађоше свог адвоката и Петар му пружи решење и рече:

- Судећи по печату суда, ја сам отац себи.

- Грешка! Морамо да је исправимо. Исправиће је исти судија, не брините ништа, - био је сигуран адвокат Љуспић.

Адвокат објасни Петру да су судски поступци услед пренатрпаности судија и успешне судијске реформе у Србији по европским правилима, истина тешки и дуги, али да исправка грешке или судијиног превида новим Решењем неће трајати дуже од године дана. Јер судија Нада је адвокатова лична и кућна пријатељица, што је у Жабици познато.

Петар рече адвокату да му не требају више адвокатске услуге и да их неће плаћати. Погледа своју трудну жену Миљу изведе је из адвокатске канцеларије Љуспића и шапну јој да се адвокат придружио жабама и да га је коначно он излечио од жабље болести.

Обоје за собом видеше да овај човек са ташном и цвикерима пође у суд и поче да скакуће још са врата канцеларије као велика крастава адвокатска жаба.

 

 

Copyright © by Balkanski književni glasnik – BKG, 2014.
CIP – Katalogizacija u publikaciji, Narodna biblioteka Srbije, Beograd 82 
BALKANSKI KNJIŽEVNI GLASNIK, [Elektronski izvor] / Glavni i odgovorni urednik Dušan Gojkov. 
– Elektronski časopis.
Način dostupa (URL)  http://www.balkanskiknjizevniglasnik.com/  http://www.balkanliteraryherald.com/
ISSN 1452–9254 = Balkanski književni glasnik (Online) 
COBISS.SR–ID 141175564 
BKG Sveska 25


Nazad