DUŠAN GOJKOV

 

http://about.me/gojkov

LA BELLE ÉPOQUE

Ili

Kako je LazÀr otiŠao u rat

 

(Odlomak iz romana u nastajanju)

 

 

Poglavlje prvo

U kojem Lazár, pesnik praški,dobija dijagnozu, i pokušava sebi da dokaže da je pogrešna.

 

 

Doktor Rabenvögel gledao je preko svojih naočara sa debelim staklima u pacijenta. Trepnuo je nekoliko puta, baš kao čavka. Malo prelistao papire sa beleškama, zakašljao se, ugasio tursku cigaretu.

„Bogami…”

„Doktore?”

„Bo-ga-mi. Slabost nerava. Tanki, ovako tanki, tanušni živci: drhtanje ruku, nesanica, prevelika nadražajnost, probodi, bolovi po telu, glavobolje, slabost… polna preteranost.

Niste vi duševni bolesnik, pane Lazáre. Nemojte da mislite. Ne, ne. Ne to. Nisam to rekao. Ne, ne. Samo ste umorni, jako umorni. Jako umorni. Vidite kako ste bledi? Da li vi jedete išta? Mora se jesti. Redovno jesti. Aperitif, pa malo supice, pa mesa, ribe, i povrća, i krompira, bočica vina za ručak da se popije, konjak kao dižestif, mora se jesti. Kafa ne. Kafa je štetna.“

Ale, Pane doktore, prosim Vas...“ – zbunjeno je progovorio na češkom.

„Šaljem vas u Karlsbad. Da se odmorite. Sasvim da se odmorite. Ništa da ne pišete. Da ne čitate novine. Da ne čitate ni tu vašu, novu poeziju, pane Lazáre. Da se šetate. Naspavate. Dišete vazduh onaj banjski tamo. Pijete onu vodu divnu. Mineralnu.

Moraćete uzimati i preparate. Ja ne verujem u moderne lekove, apotekari i fabrikanti su prevaranti – hehe, ovo se i rimuje, zgodno, zar ne; jeste, nauka napreduje, ima mnogo novih i, kako se ponekad čini dobrih i korisnih lekova, ali sve je to još neisprobano, neisprobano (osim na sirotinji, koja i ne može da se buni) – prepisaću Vam prirodne stvari, samo prirodne stvari. Ovako: korena valerijane, dvadeset grama, šišarki od hmelja, šezdeset grama, da se prelije blago zagrejanim konjakom i pije izjutra, u podne i uveče, i kad god osetite da vam treba. To vam je protiv suvišnog polnog nagona. Može apotekar da vam pripremi, pa nosite sa sobom u čuturici.

Za ono grozničavo stanje, da uzmete koru od vrbe, eto tako jednu šaku, dve šake valerijane, poparite blago zagrejanim konjakom i pijete tri puta dnevno.

Za drhtanje ruku da kupite becherovku, najbolje u Karlsbadu, tamo je najsvežija i najjača, da pijete tri puta dnevno.

Za nesanicu tri kašike čaja od maka pred spavanje, tražite u apoteci da vam daju sa rumom i ukusom limuna, taj je bolji.

I vodu karlsbadsku da pijete tri puta dnevno, pane Lazáre.

A izjutrada pijete cocawine, po potrebi, ima u apoteci da se kupi, napisaću vam recept, to pravi neki američki Italijan, Marijani, dobra stvar, ne pravi probleme za stomak i srce kao kafa. A lepo vas razbudi, razbistri, milina jedna. I, dobro je za apetit.

I vodu mineralnu da pijete.

I da jedete redovno. Da jedete. Redovno. Dobar doručak. Pa šetnja. Duboko disanje. Tamo je vazduh lep. Disanje. Disanje. Pa kupanje u mineralnoj vodi. To se zove balneoterapija. Dobro je to kupanje, korisno. Njihova mineralna je topla, ugodna.

Za ručak i supice, i mesa, i ribe, i krompira, i povrća. Može i kuglofa uz čaj.

Kafu više da ne pijete. Ona je štetna. Veoma štetna, pane Lazáre.

 

***

 

Lazár je potpuno zbunjen uzeo recepte, rukovao se sa lekarom i pošao napolje. Na stepeništu ga je zaustavila doktorova bedinerka. Zaboravio je šešir i štap.

Sišao je na Malé námesti, i u apoteci u Vejvodovoj kupio sve preparate. Krenuo je lagano prema Betlémskoj kapeli, tu se malo odmorio, umio se na česmi, ta voda, kažu, nije za piće ali, za umivanje je valjda dobra, nastavio ka stanu, u Náprstkovoj.


***


„Hura, hura. Gospodin je stigao.“

Mrzovoljna kućepaziteljka je zainteresovano gledala u oveći paket, koji je u međuvremenu doneo apotekarski pomoćnik.

„To su lekovi, madam Sova.“

„Lekovi?“

„Doktor Rabenvögel smatra da sam isrpljen. Šalje me u Karlove vary.“

„Karlsbad? Mnogo, oh, veoma mnogo ćete nam nedostajati.“ – rekla je monotonim glasom. „Koliko ostajete?“

„Ne znam. Spakujte mi i nešto toplije, ako ostanem malo duže od tri – četiri nedelje.“

„Samo toliko? Šteta. – Razočarano. – Hoćete da ručate?“

„Ne, hvala, madam Sova. Jeo sam u Klubu književnika. Popiću samo pivo, dole. Molim Vas, pošaljite nekog da odnese na poštu ovu depešu, za mog prijatelja Ziemssena. On je u Karlsbadu.“

***

 

Seo je u baštu pivnice, naručio pivo, črno; pa mali rum; pa slivovice; becherovka ’mora da se proba’ – kaže doktor Rabenvögel da je lekovita; pa dupli fernet; jedna medovina; jedan grog; jedno horké víno; potom, ipak, francuski konjak. Nekoliko čašica konjaka.

U jednom momentu naglo se spustila kiša nad Náprstkovu. Iako mu je konobar uporno nudio da uđe u pivnicu, ostao je da sedi. Uživa u konjaku. Diše vlažan vazduh. Kisne.

Fotograf iz dućana preko puta otvorio je vrata, postavio tronožac, Kodakovu prenosnu kameru i slikao pesnika kako sedi na kiši, kao da je nekakvo čudo.

„Kad se vratim iz Karlsbada, zatražiću mu jednu fotografiju“ – pomislio je Lazár.

 

***

Rano jutro u Pragu uvek je bučno i upečatljivo. Prolaze špediterska kola sa buradima vina, mlekari sa staklenim i limenim bocama, oseća se miris zemički, kifli, hlepčića, kobasica i topljenog sira, kiselog kupusa, bledunjave modre frankinje koja se uz doručak služi u debelim staklenim čašama. Razbarušeni i mršavi momci sa svežnjima jutarnjih novina se ćutke spuštaju ka starom delu grada. Lazár je kupio Prager Presse sa kulturnim dodatkom Ota Pika i Národní listy i lagano nastavio da hoda iza nosača, koji je na dvokolici gurao uzbrdo kroz Václavské náměstí njegov prtljag ka železničkoj stanici.

 

***

 

Jedan pohabani čovek u smeđem odelu pokušao je da mu na peronu proda anzihtskarte, sa slikama narodnih junaka, vojskovođa, nekih brkatih i bradatih generala – „a ima i slika golišavih damica, ako pan izvoli“ – šapatom. Lazár ga upita da li ima razglednica sa likovima pesnika i pisaca, prodavac se zagrcne, pogleda ga začuđeno, kao da pred njim sumanut čovek stoji – okrete se ’nalevokrug’ i pobeže, „ko zna, može ovaj i policajski žbir biti“...

Na vagonima narandžastim slovima: Magyar Államvasutak.

Čim se smestio u kupe, pan Lazár je raširio novine: svašta tamo ima da se pročita. Uglavnom: posle Grčke i Srbije, i Rumunija objavila rat Bugarskoj – to se sad već i zvanično zove ’Drugi balkanski rat’; neko ukrao „Mona Lizu“; uhapšene londonske sifražetkinje; potom nešto o meksičkoj revoluciji; pa, Irci se ponovo bune; Tony Wilding pobedio u Vimbldonu; balet Stravinskog izviždan na Šanzelizeu; statua „Male sirene“ otkrivena u Kopenhagenu; na japanski Imperijalni univerzitet primljene prve studentkinje; neki Rus aeroplanom napravio petlju u vazduhu, nije poginuo; pronađen novi vitamin, podstiče rast kose i noktiju; predsednik francuske vlade Aristide Briand predlaže evropsku uniju; u Parizu Svetski kongres čistača cipela, potrajao dva dana; Barnes osvojio sedamnaest viketa (ma šta to značilo) u meču protiv Južne Afrike, u Pragu i celoj Gornjoj Bohemiji očekuje se sunčano i suvo vreme...

Voz još nije ni krenuo, a počela je da pada kiša, još gora nego juče, pravi jesenji pljusak.

Te novine zaista znaju šta rade.

 

 

 

 

Poglavlje drugo

Ein Mitteleuropäische Kurreise

(u kojem Lazár sreće prijatelja u Karlsbadu)

 

Jedan mladić, koji je sišao na stanici pre Karlsbada zaboravio je na sedištu knjigu u mekom povezu, sa natpisom Ocean steamships. U kupe je kroz prozor ulazio dah teško brekćuće lokomotive i prljao njen žut omot česticama čađi.

Bilo je oko osam sati naveče, još se videlo, ali šuma na bregovima oko banje bila je već crna, neprepoznatljiva.

Na stanici je čekao Joachim Ziemssen, koji je u Karlove vary otišao pre šest meseci, i kako izgleda – zaboravio da se vrati, izlečen od sušice i kostobolje, ili ne. Zagrlio je srdačno Lazára. Dva mlada muškarca su se dugo bez reči posmatrala i tapkala po ramenima, osmehujući se. Nad njima su se vijorile zastave: carsko-kraljevska, „kompromisna“ austrijsko-mađarska iz šezdeset sedme i belo-crvena zastava banje, sa češkim lavom koji se, kako izgleda, davi u mineralnim vodama.

Po travi oko pruge već su se videli prvi opali jesenji kestenovi, glatki i lepi. Prosto su se nudili, tražili da se čovek sagne, uzme dva-tri, stavi u džep i ponese sa sobom. Kao neke jesenje igračke, kao krunica ili budistička brojanica, za smirivanje živaca.

Joachim reče nosaču u koji hotel da odnese Lazárev prtljag i reče:

„Vi i ja ćemo naokolo. Lepo je veče.“

„Nije hladno. U Pragu, i dobar deo puta je padala kiša.“

„Nas je, kako izgleda, nekako zaobišla.“

Dva mladića su se lagano spuštali ka rekama Ohře i Teplá. Joachim je neprestano hvalio karlsbadsku klimu, karlsbadski vazduh, karlsbadsku vodu... Šta im je svima sa tim vazduhom i vodom – pitao se Lazár.

„Ima li lepih, mladih dama, to mene zanima?“

„Ovo je Stára Louka“ – rekao je, brzo Joachim, pocrvenevši, da promeni temu.

„Zašto pristanište? Plitko je, ovde ni mali čamac ne može da plovi.“

„Ne znam, tako se zove. Ovde ima više od tri stotine toplih izvora.“ – dodade, i lagano mahnu rukom da pokaže ka brdima gde su ti izvori, nekako ponosno, kao da su i bregovi i topli mineralni izvori i lekovit vazduh koji ih okružuje njegovo vlasništvo. – „Putnici ne znaju gde je voda najbolja, pa je piju tamo gde im je izvor najbliži. Mi, ovdašnji, znamo, znamo čak i koja voda, sa kog izvora, leči koje bolesti. Pokazaću Vam sutra, Lazáre.“ – osmehnuo se.

Soba je bila sasvim prihvatljiva. Čista, prostrana. Čak je imala i svež buketić cveća u vazici na nahtkasni. Kako mu je Joachim rekao, tu je živela jedna Amerikanka. Umrla je prekjuče. A njen verenik, engleski pomorski oficir je bio uz nju, i nije se sasvim vojnički ponašao. Svakog časa je izlazio u hodnik da plače. A zatim je mazao obraze kremom, jer je bio izbrijan, i suze su ga pekle.

Lazár se ćutke pravio da pomno sluša, uredno oprao ruke na umivaoniku i preko ramena upitao Joachima kakva je hrana u hotelu, jer je osetio da je već ogladneo.

Na ulazu u trpezariju video je zlokobni natpis:

 

 

Kašrut. To znači, sva hrana u ovom hotelu je košer. Kao i sve ostalo, verovatno. Ipak, pogledao je po sali za obede, u uglu je sa porodicom sedela stasita devojka – očigledno, po frizuri i odeći, neudata. Ugledala je i ona njega, osmehnula se, krišom namignula. Pa, možda i nije sve „košer“ u ovom hotelu – pomislio je Lazár.

No: neslani gefillte fisch za predjelo (ipak je petak, veče), potom tanka, bistra supa od kupusa, sa ponekom šargarepicom, pa slatkasti gulaš preko nedokuvanog krompira – dezert je zamolio da ne donose, iako su mu usrdno najavljivali i nudili nekakve „karlsbadske šljive“ u sirupu.

Ipak, naručio je bocu peleniša. Konobar je hitro doneo flašu, na etiketi je pisalo Original Bermet. 

Joachim je bio uzbuđen. Govorio je brzo, glavom pokazujući ka gostima koji su se mučili sa večerom. „Kod prozora je jedan veliki ruski plemić, ime mu se ne izgovara glasno, ko bi ga znao – može da bude i sam car, tako se, uostalom i ponaša, vidite samo poslugu oko njega, nije hotelska, njegova je, lična ali, on se ponaša kobajagi „demokratski“, jede u zajedničkoj trpezariji, sa svima nama. Gradi veliku pravoslavnu crkvu tamo gore, iznad kolonade, kod Zámetskog vrha; ova dvojica dugokosih staraca što deluju blago sifilistično su umetnici, pesnik i kompozitor, jedan sa srčanom slabošću, drugi sa problemima na jetricama, nije ni čudo od toliko kiselog vina, a gluv potpuno, zamislite, kompozitor a gluv, ali se lepo razumeju, kako izgleda, pesnik piše veliku poemu u dva čina o doktoru Faustu, a vidite onu mladu damu sa smeđim očima, i kako je pesnik posmatra, to je baronesa von Levetzow, kažu da je njoj posvetio čitavu pesničku trilogiju, omanji gospodin okružen ženama je Jaroslav Kvapil, to su mu ćerke, neudate, od njega u Karlsbadu ne možete pobeći, kod svake česme sa mineralnom naletite na njega, pod svakim drvetom u parku je on, u svakom kafeu je on, kad otvorite novine – eto njegovih članaka, loših, ako odete u pozorište, on je pisac teksta i reditelj, predstave očajne, šta da se radi, za stolom po strani, sasvim iza, sedi asistent Krokowski, on se bavi sekciranjem duša karlsbadskih pacijenata...“

Sekciranjem duša? Duhovito. Interesantno.“ – reče Lazár uz osmeh, uživajući u bermetu.

„Pogledajte ko ulazi, Lazáre: Gustav Aschenbach. Ili von Aschenbach, kako god želite.

Ovaj dečko sa njim je Karl Hermann Frank, propali praški student prava. Njega često gosti banje unajmljuju kao sekretara. Lepuškast momak, ali, ima nešto zastrašujuće u licu. Biće da će odrasti u nekog gadnog tipa.

Za stolom pored je Walter Serner, avangardni pisac – možda ste čitali njegov Letzte Lockerung...

„Nisam. Kako je Aschenbach sićušan… Čovek bi prosto pomislio da će neko, ko je napisao onu bljuvotinu o ‘Alte Fritzu’, onaj hipertrofirani feljton, maligni pamfletu kojem je taj kalvinistički, latentno homoseksualni Friedrich der Große predstavljen kao prorok, kao Sin Anđeoski koji je u Fürstenbundu pod svojom stražnjicom šest konja pomorio, da će pisac te epopeje izgledati kao div, kao stena, kao planina, kao vrhovi Zugschpitza…”

“Prestanite, pane Lazáre. Prestanite, molim Vas, primetiće.”

„Grehota za konje, Fridrihove. I, ne bojte se. Neće primetiti. Taj ništa pred sobom ne vidi, eto, pogledajte, naprosto pusto neinteligentno zuri u svoje predivne pedikirane ručice, te literarne ručice koje su napisale Bednika, te fragilne ručice koje upravo nežno, skoro lelujavo drže naočare sa – kakvim? Pa jasno, zlatnim okvirom, te meke, negovane ručice…”

„Ali, molim Vas.”

„Dobro, dobro, samo – vidite sa kakvim gađenjem von Achenbach promatra sve oko sebe, goste u restoranu, osoblje u restoranu, escajg u restoranu… Čovek bi rekao da je ispao iz oblaka, iz visina, iz nekakvog lebdećeg dvorca i, nekim žalosnim slučajem upao ovde. A deda po majci mu je bio Čeh. Češki kapelnik. Slučajno to znam.”

„Juče smo prošetali, na kratko. Od hotela, sve do Marijanske crkve. I, bojim se da ste potpuno u pravu, Lazáre. Von Aschenbach je čitavo vreme govorio kako se ’izuzetno pokajao’ zbog svog dolaska u Karlsbad, kako je ovde sve bedno, jeftino, veštački, kako mu ni vazduh ne prija, ni mineralna voda ne prija, ni oblande, kako mu sve to miriše na neku sirotinju, kako mu to sluti na koleru... Rešio je da sledeće godine ide na odmor u Veneciju.“

„Kako dekadentno. Neka mu je srećan put.“

Lazáre, ako smo gotovi sa večerom, da krenemo u šetnju? Popijemo malo mineralne vode?“

„Disanje, i mineralna voda. Da vidite šta mi je sve lekar naredio da pijem... To je u onom drvenom koferčetu. Kad bih stvarno popio sve te ubibol–medicine, pa preko toga i karlsbadsku vodu, naduo bi se kao luftbalon i eksplodirao.“

„Lekari nemaju pojma. Pogledajte, recimo, onog gospodina: pošto je bolestan od sipnje, teraju ga da puši duvan pomešan sa tatulom i beladonom. Vidite, već nakon tri–četiri dima, oči mu se zastakle, prevuku kao nekom izmaglicom, i više ne vidi ništa i ne čuje nikog oko sebe. Ali, čini se da je budan, bar naizgled. I ne kašlje.“

„Nisam Vam rekao: video sam Franca, u Maiselovoj. Sad tamo stanuje, nije više sa roditeljima. Mršav, bled, ali, uredan, ispeglan, prosto mirišljav. Još uvek nosi onu kragnu od kaučuka. Čak i cvet u reveru. Crveni karanfil. Nismo imali mnogo vremena za razgovor, žurio je da ide u Klub Mladých ili da vidi Freulein Bauer, ne znam, nisam ni pitao, kazao sam mu da sam čitao Das Urteil, pohvalio sam ga, a zaista je to dobar, neobičan tekst – a on reče da sad radi na nečem novom, većem, na romanu – zapravo, da je još u januaru prestao da radi na njemu, ali da će uskoro nastaviti, da će to možda biti njegova najbolja knjiga...“

„Kako će se zvati?“

Amerika. Čini se da sam malaksao od putovanja. Patite li od hladnih nogu? Ja do sad nikad nisam patio, a sad mi se stopala smrzavaju. Evo, imam tako vrele obraze, u isto vreme, to je neprijatno. Idemo do moje sobe, u koferu imam dve stotine komada najboljih ’Maria Mancini’ cigara, uzećemo po jednu, prošetati – zapravo... pao sam od umora, bolje je da legnem, laku noć.“

Lazár ustade od stola, klimnu glavom i pođe ka svojoj sobi.

Joachim ostade za stolom, gledajući za njim.

 

 

 

Poglavlje treće

U kojem Lazár spava. Sanja.

 

Noge su mu i dalje bile hladne, a lice, kao-usijano. Disao je teško, kao da ga nešto krupno pritiska na grudi. Uprkos tome, usnio je čim je legao u krevet.

Obreo se u nekoj prostoriji u kojoj su sedeli ljudi koje nije poznavao, svi u žutim haljinama sa lepim vezom.

Pitali su ga da li mu mogu pomoći, šta želi da učine za njega. Lazár je odgovorio: „Izgubio sam dosta svojih rukopisa, u raznim selidbama, voleo bih da ih nađem“.

Odjednom, soba je počela da se puni papirima. Padali su sa plafona, uletali kroz prozore, ispadali iz kamina: eto, njegove neobjavljene zbirke „[...]“, evo i „[...]“, tu su i kratke priče koje se „kopčama“ na koncu pretvaraju u roman, „[...]“... No, tu nije bio kraj. U svim uglovima prostorije pojavljivale su se hartije, svakakve hartije, sve ispisane njegovim rukopisom, Lazár je trčao od ćoška do ćoška, podizao papire, gledao, nacrti za poeziju, prozu, potom i spiskovi namirnica koje valja nabaviti na pijaci, dva ugovora, jedna potvrda, čak i sveske pune školskih zadataka, pa i matematički proračuni iz realke, rađeni uz logaritamske tablice, koje, uzgred budi rečeno, nikad nije razumeo. Pojavilo se, jednostavno, sve što je ikad napisao, olovkom, perom, bilo kako. Sve.

Lazár je uzviknuo „Dosta je, dosta je, nisu mi više potrebni rukopisi, molim vas, dosta je“ – i svi papiri, i potrebni i nepotrebni, nestadoše.

Ustao je potpuno mokar. Gola voda. Šta li ovo bi? Prišao je prozoru. Napolju se čula neka noćna ptica, u potrazi za hranom. Potom, verovatno sa drveta pod prozorom, valjda sova, ili neki ćuk: huu... hu-huu... huu... hu-huu... huu... hu-huu... U pravilnim razmacima.

Dugo je razmišljao šta li bi ovaj san mogao da znači, potom šta bi moglo da znači ono Joachimovo sinoćno „mi, ovdašnji, znamo“.

Setio se čaja od maka, otvorio drveni sandučić, pronašao bocu sa natpisom opium domestique i nacrtanim cvetom maka, počeo da čita uputstvo, odmahnuo glavom i otpio nekoliko velikih gutljaja.

Uredno je vratio flašicu na mesto, potom polumehanički uzeo cocawine, otpio malo i iz te bočice, stavio je na noćni stočić, vratio se u krevet i – zaspao u roku od nekoliko sekundi.

A onda:

...Hoda Lazár tako hodnicima hotela, polumrak je jer su gasne lampe prigušene, a zidovi se lagano skupljaju, približavaju, nekako grgurave, kovrdžaju po površini, dok se ne pretvore u lavirintske šimširne hodnike iz nekakvog viktorijanskog engleskog vrta, tu su i dalje vrata, valjda od hotelskih soba, sva zatvorena, sa mesinganim brojevima, ali potpuno pomešanim, bez nekakvog normalnog redosleda, na nekim vratima su latinična, ćirilična, alefbetska hebrejska slova, čak i poneki egipatski hijeroglif  ili neko indusko slovo, pa ponovo brojevi, čas rimski čas arapski, u jednom momentu on primeti poluotvorena vrata, priđe, pokuca, nema odgovora, gurne ih malo, ona se otvore i otkriju veliku, belu, dole mermernim, po zidovima keramičkim pločicama obloženu prostoriju, u sredini je veliki sto, tapaciran zelenom lažnom kožom kakvom se prekrivaju kreveti u lekarskim ordinacijama, Lazár ulazi, prilazi stolu, na njemu mirno leži lepa, izuzetno plava, naga žena, poluotvorenih očiju veoma svetlih, nekako beličasto plavih, kose rasute na sve strane, punih usana, kao osmehnuta, dugog vrata, grudi čvrste, štrče ka plafonu, ravan stomak, ugnut ka unutra, između plavih, maltene belih pubičnih dlačica vire nežne, ružičaste usmine – odjednom u prostoriju ulaze tri čoveka pripasana malim, kao slobodnozidarskim, ali gumiranim keceljama, ne posmatraju ga, ni ne primećuju ga, kao da nije tu; nose sekire, satare, noževe, prilaze devojci, pod bradu joj zabadaju čeličnu kuku i dižu je u vis, ka plafonu, uz metalni kliz lanca čuje se i krckanje kostiju, šištanje – i nekakav skoro-pa-uzdah iz grudi dok je uzdižu, telo se lagano klati, najstariji čovek prilazi i uz dva odmerena udara sekirom, jedan satarom (krv curi veoma lagano, lagano u slivnik na podu), i sa tri poteza velikim nožem odvaja levu nogu iz kuka, dvojica pomoćnika je prihvataju, stavljaju na sto i dok se onaj prvi bavi odsecanjem desne, tranžiraju levu – butina u veliko bure soli (otkud u Češkoj toliko soli, so je ovde skupa); koleno i list u bure soli, kao da pripremaju pršutu ili šunku za sušenje, stopalo, sa jarkocrveno lakiranim noktima (mora da je plavuša bila kabaretska pevačica ili igračica) bacaju u kantu za otpatke, na sto stiže i druga noga, majstor – mesar sad pravi veliki rez od vrata, preko grudne kosti, sve do pubisa, širi rebra, na pod ispadaju creva, on ih pažljivo pomera nogom u stranu, jedan od momaka u naručje uzima creva, nosi ih do vangle, sistematično pere, za to vreme glavni kasapin odseca jetru, bubrege, srce, pluća, sve stavlja na sto, okreće truplo devojke, seče uzduž kičme, sa obe strane vešto iseca karé, pokazuje divan, dug komad mesa, pa drugi, prelazi na guzove, odseca krupne komade koji se na stolu odmah pretvaraju u šnicle, Lazár se neprimetno povlači unazad, izađe iz sobe, zatvori vrata za sobom, ali to više nije onaj hodnik iz kojeg je ušao u klanicu za plavuše, to je Náprstkova ulica u Pragu, u noćnoj košulji je, a u rukama mu je drveni sandučić pun lekova u bočicama što zveckaju, negde iza ugla čuju se konji, mnogo konja, kako dolaze u pari toplog i prijatnog konjskog vonja, zvuk tih potkovica po kaldrmi se uzdiže u vis, odbija o zidove zgrada, vraća dole kao eho, pretvara u klak-klak-klakiti-klak-klak kakofoniju – pojavljuje se čitava regimenta kaiserlich und königlich husara u letnje neboplavim uniformama sa mnogo svetlucavih četvororedno prišivenih dugmića na zlatnim gajtanima, u jarko crvenim pantalonama sa lampasima, sa raznobojnim kićankama na visokim kapama; sjajni, uglancani opasači, koplja u rukama, puške na leđima, sablje što zveckaju, mamuze koje ukrašavaju visoke čizme; na čelu je bio brkati oberstleutnant, koji je izgledao kao dva burenceta piva, loše privezanih za konja, koja će se svakog časa preturiti ili na levu ili na desnu stranu, služavke i deca sa prozora nemo i kao nezainteresovano gledaju povorku jahača, koji deluju, u isto vreme nekako dopadljivi, cirkuski zanimljivi, ali i užasavajuće, zastrašujuće surovi, sa tim brkovima i kapama spuštenim na čela, sve do tamnih obrva i namrštenih očiju; preko puta bila je fotografska radnja iz koje će kad se vrati iz banje uzeti svoju fotografiju snimljenu na kiši, pekara sa natpisom „masne pogačice“, „domaći hleb“ i „kuvani đevreci“, zalagaonica sa prašnjavom figurom crnca sa turbanom i lulom u ustima, velikim trombonom i čudnom drvenom kutijom ukrašenom sedefom u izlogu, nejasne namene, pokraj nje bila je pivnica gde je Lazár voleo da predveče popije jedno črno pivo ili francuski konjak. Zapravo, u poslednje vreme, radije konjak; Lazár se okrenuo od konjanika, ka vratima svog stana, smeđim, uljanom bojom namazanim vratima, sa kvakom od uglačanog žutog mesinga i okruglim mesinganim prozorčićem, koji je izgledao kao minijatura prozora na lađi. Iza tog metalnog točkića bio je spušten poklopac.

Pločica sa imenom u drvenom okviru.

Pozvonio je. Dugo nije bilo nikoga; sve je bilo tiho, kao da je izumrlo. Čak i fikus u uglu, kod dovratka, delovao je nekako prašnjavo, sasušeno, žućkasto po vrhovima nekad sjajnih, voštanih listova.

Pozvonio je opet. Baterije električnog zvonca kod njegove stanodavke nikad nisu bile naročito pune i zvuk zvona bio je sasvim slab. Nekako, to je Lazáru i prijalo. Madam Sova spava. Dugo spava. I bolje je tako, možda.

Onda, nakon treće zvonjave, čulo se da su se otvorila vrata od njene sobe, i čule su se papuče po drvenom parketu. To je, svakako, bila ona. Otvorila je poklopac na malom mesinganom prozorčetu i video je njen hladan pogled. Zeleno-plave, krmeljive oči. I ono malo šminke što stavlja, sinoć, kako izgleda, nije ni skidala, sva je bila razmazana, prosto musava po kapcima i oko očiju. Čuo se njen strog i mrzovoljan glas. Zapitala ga je šta želi, veoma protokolarno: – Co si pan přeje? – Šta gospodin želi? – Pa ja sam to, madam Sova, otvorite mi, bio sam napolju – odgovorio je Lazár. Isti taj mrzovoljni glas ponovo se javio: – Tamo i spadate. Napolju.

Poklopac se spustio, i ponovo su se čule papuče koje su se vukle po parketu uz lupkanje potplatima, pa zatvaranje vrata od spavaće sobe.

Potom, tišina.

Okrenuo se od tih vrata i – odjednom nije više bio u Náprstkovoj ulici u Pragu, već na trgu Place de la Concorde, pred obeliskom je plavi omnibus sa otvorenim spratom, kondukter viče „razgledanje Bulonjske šume, samo dva sua“, Lazár se penje spiralnim stepenicama na sprat, daje dva filera kondukteru (francuski novac nema, ali kondukter prima i ove novčiće, ni ne pogledavši ih), seda, primeti da je sad u odelu, ali nezakopčan, i da ima mnogo, mnogo dugmića, izbroji – trideset tri dugmeta, trideset tri rupice ukupno, kao na jezuitskom habitu, zakopčava jedno po jedno dugme, vidi, nema ni kravatu, pogleda oko sebe, nigde nema ni šešira ni štapa, no dobro, bar je maramica u levom gornjem džepu tu, istina, malo musava, ne mari, kad se drugačije presavije, ne vidi se, jedna vrlo duboko dekoltirana devojka u saksonskoj nošnji i sa odgovarajućim teškim naglaskom nosi na poslužavniku sićušne fildžane turske kafe i turske rahat-lokum slatkiše, nudi putnike, Lazár pruži ruku da uzme fildžan, više da krišom zaviri u dekolte kad se devojka sagne nego zato što mu se pije kafa, no, tu, iza devojke čuči doktor Rabenvögel, šapuće mu kafa je štetna, kafa je štetna, kafa je štetna, kafa je štetnaa onda nastavlja preterani polni nagon, preterani polni nagon, preterani polni nagon, devojka je lepa, plava, čak i pomalo liči na onu koju su maločas (ili pre nekoliko desetleća) tranžirali oni čudnovati „slobodni mesari“, jedino što joj je frizura drugačija, malo kraća, veoma kovrdžava, omnibus staje, no, to nije Bulonjska šuma, već luka na Kapriju od pretprošle godine, bura hladna, talasi veliki, prskaju sve do otvorenog sprata omnibusa, naokolo palme, ribarske brodice koje kao da će se svakog časa prevrnuti, potonuti, na jednoj lepoj jedrilici piše Bel-Amie; na njenoj palubi stoji debeljuškasti gospodin sa lulom u ustima, zapisuje nešto u sićušnu beležnicu i povremeno gleda na drugu stranu, ka belom gradiću što se uspinje  krivudavim ulicama ka palati na vrhu brda, hridine, Lazáru prilazi talijanski čičeron u masnom strukiranom smokingu sa, verovatno od upotrebe sjajnom bourgogne kravatom, za pedeset lira pokazaće mu katakombe, otkud katakombe na Kapriju, o imamo mi katakombe, ali ne znaju svi za njih, samo oni koji imaju pedeset lira mogu da saznaju nešto o tome, Lazár pita kad omnibus polazi natrag, on bi da se vrati u Karlsbad, kažu tek sutra, karta natrag košta pedeset lira, šta da radim do sutra, daju mu neki prastari primerak Malatestinog La Rivolouzione Sociale da čita, da mu ne bude dosadno, ako već neće da gleda katakombe, ali novine koštaju pedeset lira, nad njima lete galebovi, orlovi, vrapci, čiope, senice, jedna velika prugasta žuta mačka, lebdi tako zajedno sa pticama, osmehuje se od uha do uha, nekako prirodno lebdi, kao Cheshire Cat, Lazár presavije novine, stavi ih u levi džep, u desnom pronađe kutiju cigareta, na njoj veliki ruski carski orao, kutija crno-zelena, natpis Царскїя папиросы высшего сорта №1: Герцеговина Флор: 25шт. Цена 5 коп. Папиросы крученыя. Lazár vadi jednu cigaretu sa žućkastom kartonskom muštiklom, duvan је umotan u tanak, masni papir, ali nema šibice da je pripali, baca cigaretu preko ograde omnibusa, onda se pokaje, pogleda dole, da vidi gde je cigareta završila, da je nije nekome nenamerno bacio na glavu i ugleda tepih.

Lazár je ležao na podu pokraj kreveta, licem ka tepihu. Pipnuo je svoje čelo, i dalje vrelo, ustao, jedva, sav ukočen.

Već je svanulo.

Otvorio je prozor, imao je utisak da je soba puna zagušljivog dima.

Dok se umivao, prao zube, brijao, iz šume sa brda, od brega gde je železnička stanica dopiralo je sunce, meko i toplo, i tiha, drvećem prigušena muzika. Pomislio je da je prepoznao neku Rossinijevu sonatu, najverovatnije petu, no, nije bio sasvim siguran u to. Uglavnom, tempo je bio alegro vivace, b-mol. Jedva je čuo muziku, naročito violončelo, ali, pomislio je: ipak je ovo lep početak dana. Gioachino Rossini.

 

 

 

Poglavlje četvrto

Lečenje Lazárevo.

 

Neko je zakucao na vrata.

Joachim,već obučen u „banjsku“, sportsku odeću – krupno rebraste somotske tamno braon bridž pantalone, fusikle i gojzerice u istoj nijansi, filcana košulja i debeo pulover, preko ruke smeđi žaket od tweeda sa pomodno našivenim kožnim zakrpama na laktovima, kao da je dokoni britanski golf igrač. A kapa – tek je kapa bila smešna: kačket, malo prevelik, slične boje kao žaket, no, sa jarko crvenim pomponom. Kravata iste boje, kao ta, potpuno nepotrebna vunena čupava izraslina na kačketu.

„Napokon ste se probudili? Kako ste spavali?“

Lazár htede da promrmlja nešto u smislu „oh, ma dobro, kao klada“, ili „grozno, čitavo vreme sam slušao noćne ptice“, ili „užasno, imao sam strašne snove“ ali, ne odgovori ništa razgovetno. Samo promumla nešto kao „mhmhhmm“.

Proverio je da li ima sve što mu je potrebno za pušenje, beležnicu, malu pisaljku – ipak je on pesnik, valja zapisati štošta ako išta padne na pamet, uzeo štap, kaput, šešir iz nekog protesta nije hteo da stavi, na kraju krajeva, on je tu da se odmori i smiri „napaćene živce“, ne da se modira. Pustio je svoju sjajnu, svetlo smeđu, blago kovrdžavu kosu koja mu je dopirala do ramena i koja je, uz njegove čelično sive oči, oštre crte lica, jarko crvene, pune usne, i atletsku građu tela izluđivala mlađahne „ljubiteljke poezije“ koje su umele i da ga spopadnu, sve sa makazicama u rukama nakon nekog javnog čitanja poezije, ili čak na sred ulice, da mu odseku uvojak kose, otmu maramicu iz gornjeg džepa ili cvetić iz revera koji će čuvati među stranicama njegove zbirke stihova.

Setio se, uzeo pljosnatu bočicu sa alkoholnom tinkturom valerijane „protiv preteranog polnog nagona“ – piće sa snažnim ukusom i mirisom konjaka i stavio je u džep mantila sa ranglan rukavima, koji je obesio preko ruke.

Nikoga nisu sreli do trpezarije.

Užurbano zveckanje posuđa i neispavane devojke sa bokalima kafe i mleka.

„Ako želite, možemo sedetii na terasi“. Lazár je samo klimnuo glavom, imao je nejasno osećanje da su mu oči mutne a lice crveno, od prethodne noći – što je bilo netačno: naprotiv, bio je veoma bled a oči su mu bile čiste, budne, zenice veoma široke.

Na velikom stolu bile su posudice sa čuvenim karlsbadskim pekmezom od šljiva, neobično tamnim i gustim planinskim medom, velika kocka butera, topljeni sir pod staklenim zvonom, posude sa suvim, posude sa svežim voćem, lešnici i bademi pomešani sa suvim grožđem u malim činijicama pokraj već skuvane ovsene kaše, pirinač kuvan u mleku sa cimetom, metalnim poklopcem prekriven topao tanjir sa ogromnom kajganom, činija sa hladnim pečenim mesom, umešno isečenim na tanke šnicle, činija sa kuvanim kobasicama iz kojih je prosto zaudarao najkvirc, češkim knedličkama i krompirima. To je bila samo osnova: gosti su, po volji, mogli za doručak naručiti i nešto drugo.

Devojka, obučena u crno i belo, upita: - Kafa, kakao, mleko?

„Čaj, ako je mogućno. Crni. I malo toplog mleka, posebno.“

Za njihovim stolom već su bili gosti. Preko puta Lazára sedeo je stariji gospodin sa lancem za sat debljine palca preko prsluka od listera. Sa njim je bila mršava, nosa kao miš gospođa. Po izrazu lica, koji je odavao tvrdoglavu neznalicu, videlo se da je u stanju da svašta lupeta i da joj se nešto trenutno mota po glavi, ali da se srami da pred muškarcima započne razgovor. Malo dalje sedela je neugledna, bucmasta, pepeljasto plava, raščupana žena, koja je delovala kao kakvo služinče u penziji, ostarela pralja, peglerka, ili prodavačica štrikanih čarapa na pijaci.

Srećom, na Lazárevo i Joachimovo „dobro jutro, da li je slobodno“ ovo troje je samo klimnulo glavama i nastavilo da u sebe bez i jedne reči stavlja ogromne količine hrane, povremeno dodajući u tanjire još po dva – tri odreska rostbifa, još malo kajgane, kuvane kobasice... Pa sve ispočetka.

Joachim je stojeći predstavio Lazára susedima za stolom, iz čiste formalnosti: zadrigli tip (stav mirno, kuckanje potpeticama) je bio, šta bi drugo, industrijalac iz Pešte, nemačkog prezimena – odmah je izrecitovao i da ima veliku, lepu kuću „na dva boja“ u ulici Váci, V. Kerüllet, Belváros – kao da je Lazár nekakav policajski pisar, kazao mu da tamo, ka Istočnom groblju ima veliku fabriku dugmadi od bakelita, ta dugmad su jeftinija od koštanih ili mesinganih, a lepša su, dugotrajnija, sjajnija, da zapošljava tri stotine osam radnika, žena sa mišjim nosem je bila njegova supruga; na sreću, nije progovorila: samo se osmehnula, klimnula glavom i uporno ćutala; u jednom momentu Lazár je pomislio da je čak maloumna, verovatno zbog tog neobičnog nosa i izuzetno čudnovatog pogleda koji nikako nije mogao da se zaustavi na jednoj tački, osim na preteranoj količini hrane u tanjiru.

Neugledna „pralja“ se predstavila kao profesorka Curie – Lazár je ponovo pogledao njeno lice, podrobno, ipak, trebalo mu je nekoliko sekundi da shvati da pred sobom ima Mariju Curie, čiju je fotografiju nekoliko puta video u novinama, ženu koja je dobila već dve Nobelove nagrade, jednu za fiziku, jednu za hemiju.

Ustao je, blago se naklonio, prvo profesorki Curie, potom ostalima, više reda radi, otrpeo Joachimovo, nekako piskavo objašnjavanje „Moj prijatelj je najpopularniji evropski pesnik, njegova poezija se prevodi na mnogo jezika, čita i u ’najcrnjoj Africi’“ – ma šta to značilo, jer, nakon ludog i divnog i nasilnog i nesrećnog Rembauda više nije ni postojala u pesničkom smislu ta fraza ’crna, ili najcrnja Afrika’, uostalom, koliko Lazár zna, Afrika je i plava, i žuta, i crvena, i bela, i narandžasta, i svakakva – kao buddhistička zastava, što da ne?...

I tako, doručkovali su. Ne obilno kao njihovi susedi, no ipak. Čaj je bio izvrstan. Orange Pecoe, verovatno asamski. Joachim je, iako je bilo jutro, uz omlet sa biftekom pio belo, neko skoro zelenkasto vino, pa je i Lazár na kraju obeda zatražio čistu čašu, i usuo poveću količinu svog „ubibol-napitka“ u nju. Samo se konjak osećao, valerijana, koja je svakako bila dodata konjaku nije mirisala ni na šta. Odmah mu se boja lica popravila, porumeneo je, počeo da se osmehuje na sve strane, čak i supruzi mađarskog industrijalca sa mišjim nosem, konobaricama koje su užurbano skupljale tanjire, beštek i servijete sa stolova, ljudima koji su sedeli podalje, sve dok Joachim nije predložio šetnju po gradu. – „Da napokon vidite našu banju.“

Jesen je u Karlsbadu bila topla, tiha, prosto zlatasta. Smeđa stabla po ulicama, sasvim tamna, kao baršun, nekako vlažna, još uvek su imala lišća po sebi, kaldrma kojom su se spuštali ka izvorima bila je sjajna i uglačana, na ponekim zgradama bile su ploče sa natpisima koji su se skoro pravili važni „Ovde je 17... boravio ...; Ovde je 18... živeo....;“ i tako dalje, i tako dalje. Kao da to nije bilo dosta, Joachim je, nakon što je, naravno, blentavo rekao – „I na našem hotelu će jednog dana stajati ploča na kojoj će pisati da ste vi tamo jedared odseli“ – (postaviće je istog momenta čim umre, možda i pre nego što mu se truplo ohladi, verovatno) – stalno skretao pažnju na ljude koji su sedeli po kafešantanima, srkutali mineralnu vodu iz nekakvih čudnovatih, raznobojnim cvećem i drugim kič ukrasima namalanim porculanskim posudama koje su imale pisak kao gorštačke lule, - „Ovo je Lou Salomé, une femme peut être terrible, pokraj nje, ovaj mršavi sa dignutom kosom, ovaj, sa kosom očešljanom unazad, ovaj što mu drhte ruke je Rilke, mogućno je da ste čuli za njega“. Naravno da je Lazár čuo za oboje – Rilkea je baš voleo, sa sobom u prtljagu je nosio čak dve njegove knjige – Neue Gedichte, i Der Neuen Gedichte – Anderer Teil, dok mu je Lou Salomé izgledala starija nego što je zamišljao, i kao nekakav, zapravo, namćor od žene, sa tim tamnim očima, kao neko ko u teškoj svili, ogrnut debelom samurovinom u lepo jesenje jutro krišom i potajno analizira svakog prolaznika metodom svog prijatelja profesora Freuda. Nije mogao da kaže da je nezanimljiva, svakako, ali, da je zaslužila takav „ugled“ fatalnosti koja hoda – to mu je, nekako, bilo nejasno. Video je njene fotografije iz mladosti: bila je zgodna – ali, više to svakako nije.

Nije više ni slušao toliko pažljivo svog prijatelja, koji je govorio, govorio, govorio do u beskraj, sve dok nisu stali kod jednog kioska, gde je Joachim zastao i ubrzo mu u ruku utrapio jednu vruću oblandu sa kremom od vanile, okruglu i veliku kao Grosseplatte –  tanjir za glavno jelo namenjen jednom rataru nakon teškog i mukotrpnog dana na njivi, ali veoma tanku, tanušnu – „One se peku na toploti naših mineralnih izvora“. Onda su nastavili Dvořakovim parkom, po uskim stazama koje su išle okolo – naokolo, glupavo grickajući oblande koje su se, na sreću, relativno brzo ohladile.

Seli su na jednu „pogodnu“ klupu, da se malo odmore i pogledaju naokolo. Park je zaista bio lep, dobro održavan. Lazár je primetio jato senica, dao im nekoliko komadića oblande koje su odmah pokljucale.

Na klupi preko puta njih bile su dve postarije dame, on pomisli „mora biti da su Ruskinje, kao da su iz Turgenjevljevog romana izašle“. Jedna, mršava, orlovskog nosa, skoro sasvim sede kose, ogrnuta lizezom, držala je knjigu u jednoj ruci, a u drugoj veoma dugu muštiklu, kao čibuk, sa cigaretom na kraju. Nije baš pazila ni u kom smeru duva dim, ni gde joj pada pepeo, na haljinu, klupu, ili negde pored. Lazár je pomislio da ona čita sigurno neki od pomodnih francuskih romana, ali je uskoro, dok je okretala stranice video da se radi o raspravi Sørena Kierkegaarda. Druga, za nijansu mlađa, punačka dama u beloj rekli koja je heklala, podigla je pogled sa hekleraja, dugo gledala u nebo, potom duboko, duboko uzdahnula.

„Zbog čega ti to, sestrice?“ upitala je nosata mršavica, na francuskom, ali ipak, sa nekim stranim akcentom. Svakako ne slovenskim.

„Onako – reče debeljuca lepog osmeha – Kako su divni oblaci!“

„Pa valjda ti ih žao, šta li, kad tako uzdišeš?“

Lazár i  Joachim su završili oblande, otresli mrvice sa pantalona, na poklon senicama, i krenuli dalje. Najzad su došli do mosta. Sa druge strane bila je ogromna, nova zgrada, sva neoklasicistički kockasta i nekako ružno siva: Termal Sanatorium. Stalno su sretali ljude koji su se već penjali uzbrdo, od sanatorijuma ka svojim pansionima i hotelima. Hodali su smirenim korakom. Joachim je i dalje pokazivao levo – desno „ovde je živeo taj-i-taj, a ovde, baš na ovom drvetu, eto, na ovoj, baš ovoj grani, vidite ovu horizontalnu, e, tu su pre nekoliko godina našli nekog slikara obešenog, nemački ekspresionista, kako kažu, tu je i jedan izvor, ali on je dobar samo za zglobove, za reumu, vidite ovu ženu, ovu lepoticu sa suncobranom: kod kuće ima muža i petoro dece, a ipak je u Karlsbad došla sama, tu je već mesecima, baš u našem hotelu, stjuard kaže da niti prima niti šalje poštu, ni posete nije imala, niko joj od gostiju banje ne prilazi, valjda zato što je osobito privlačna, primetili ste da previše lepe žene nemaju preterano mnogo udvarača...“

Lazár je slušao, slušao, slušao, nije to Joachimovo trabunjanje bilo dosadno, nije ga nerviralo, već mu je bilo apsolutno neinteresantno, pa je, iz razloga izvesne trenutne duhovne mlitavosti izvadio jednu Maria Mancini cigaru iz džepa, dobro je pogledao, prošuškao njom sa tri prsta pored uva – sasvim dobra, ni suva, ni vlažna, i pripalio je voštanom šibicom koju je našao u malom džepu.

U  susret im je došla grupica veselih mladih ljudi. Žene u šarenim, otkopčanim sviterima, veoma lepih, jarkih boja, muškarci odreda svi bez vrskaputa i, što ga je iznenadilo – bez šešira. Odmah je, iz nekog skoro pa snobovskog razloga malo zgađen, rešio da od sutra, ili, od ovog popodneva, obavezno nosi šešir kad pođe u šetnju.

Neko od ove grupe je objašnjavao kako ta-i-ta „žena lakog morala“ koju je „upoznao“ ko zna gde, ume na tačno dvadeset osam načina da zadovolji muškarca. Muškarci su glumili gađenje i nezainteresovanost, dok su skoro sve devojke veoma pažljivo slušale:

„Na dvadeset osam načina? Kako je to postizala?“

Samo je jedna kratko, veoma kratko, skoro vojnički ošišana mršava curica (čak joj je i vrat bio obrijan, ali je napred imala čudnu, asimetričnu frizuru: desna strana je bila kratko i uredno, muški ošišana, a od razdeljka na levo išla je poluduga kosa koju je prebacivala iza levog uveta – to je sigurno neka nova pariska ili berlinska moda – praška sigurno nije, pomislio je Lazár), u bezobličnoj haljini, neodređene boje, možda sivkastoj, zaista pocrvenela.

Ili  je to bilo od banjskog vazduha.

Na ulazu u Termal Sanatorium, sluga ih je odveo do atrijuma, što su zapravo bile divno uređene svlačionice, dobro ih odmerio, doneo im prugaste kupaće kostime, koji su ličili na olimpijske uniforme. Samo je na leđima, umesto broja takmičara i oznake države, stajalo „Svojina Termal Sanatoriuma“ – kao da bi neko šašav hteo da ih ukrade. Uostalom, ima svakakvog sveta, nikad se ne zna. Ne bi oni to napisali badava. Kupaći kostimi su bili čisti, i prosto mirisali na sapun i perborat. Služitelj je zakucao na vrata svlačionica i, uz izvinjenje, ponudio i čiste papuče od ružnog, smeđeg kaučuka.

Pomoćnici u bazenu za balneoterapiju (na ulazu je pisalo Piscina), ljudi jarko narandžaste, svetlucave, skoro crvene kože, kako Lazáru objasniše, „od minerala koji je u ovoj lekovitoj vodi“ nosili su visoke, drečave kape, kao evropejske verzije fesova, sa crvenim, dugim kićankama, da bi se lakše prepoznali ako nekom od kupača zatreba pomoć. Jedan je pažljivo pridržao Lazára i Joachima da uđu u vodu po klizavom stepeništu, pokazao im metalne alke duboko zakucane u zid i sugerisao da se pridrže za njih ako ne umeju, ili ne žele da plivaju. Voda je bila topla i veoma duboka. Lazár je, pre nego što je prvi put preplivao bazen, morao izvesno vreme da obema rukama steže taj gvozdeni obruč, dok se ne navikne na temperaturu.

Iz bazena, Lazár je prešao u Laconicum, veliku salu punu tople pare, obučen u čupav ogrtač koji su mu pružili čim je izašao iz vode. Tamo su, u uglu, sedele dve žene. Akustika prostorije, mermerni zidovi, podovi i plafon tako su pojačavali zvuke njihovog, inače nerazumljivog govora da je, zatvorivši oči, Lazár imao utisak da sedi u vrućoj mračnoj pećini, u čijoj dubini svira orkestar osamnaest kontrabasista, koji su, kako je on zamislio, ličili na nekakva čudnovata, dlakava antropoidna bića, koja su na neznani način dospela na ovu planetu. 

Nakon kupanja i malog "odmora" u toj toploj, bučnoj sali, sledila je masaža. Jedan krupan momak sa engleskim tipom brkova, konjozubim osmehom i neuobičajeno snažnim mišićima, u sivom trikou atlete je Lazáru prvo rukom pokazao da se skine, dao mu peškir da se ogrne i pokazao na mermerni sto. Lazár je, sav još uvek smežuran od ležanja i plivanja u toploj vodi seo, ovaj mu je na nekom nemuštom jeziku objasnio da legne na trbuh, i počeo. Prvo mu je jakim i brzim pokretima zagrevao površinu kože uz pomoć nekakvog mirišljavog ulja, od leđa do krsta, potom je, sve snažnije i snažnije zabadao svoje debele prste, a pomalo i nokte u njegovo meso, ne obazirući se na Lazáreve povremene jecaje. Kad je stigao do kostiju i počeo da ih, redom, pomera iz ležišta (zaista se čulo kvrckanje), Lazár je podigao jednu ruku da time pokaže da mu je dosta. Na žalost, ovaj je to shvatio kao „dobro je, samo nastavi tako“ ili „slobodno jače“. Počeo je da ga masira sopstvenim laktovima i kolenima, dugo, dugo. Kad se dohvatio nogu, Lazár je pomislio da će mu iščupati prvo donji deo, od kolena na dole, potom gornji, butine od kukova, i da će nastaviti ka gore, rascepiti mu karlicu, povaditi unutrašnje organe jedan po jedan, pa sve više i više, sve dok ne stigne do onoga što je ostalo od njegovog napaćenog mozga.

Onda je maser krenuo laganim, pa sve jačim i jačim udarcima po njegovom telu, opuštenim rukama, verovatno da više zaboli. Na kraju je posvetio pažnju njegovoj stražnjici. Lazáru je bilo malo neugodno, a u isto vreme se osetio kao galoperski konj koga peckaju korbačem, da brže okrene u krivini.

Koliko je vremena proveo za tim stolom, nije znao.

Momak je još jednom pokazao svoje ogromne, žute zube, potapšao ga nežno po ramenu (to je bila prva prijatna stvar koju je od njega doživeo) i otišao, zviždućući, kako je izgledalo, ariju Major General iz Pirata Gilberta i Sullivana. Kako mu je to uspevalo, bilo je potpuno nejasno.

Lazár je neko vreme ležao, pokušavao da dođe do daha.

Kad je probao da ustane, iznenadio se: ništa ga više nije bolelo. Ni vrat, ni leđa, ni kukovi, ni stopala... Vredelo je ovo mučenje.

Bio je, ipak, dosta umoran, i od plivanja i od masaže. Krenuo je ka svlačionicama, tamo ga je Joachim već čekao, potpuno obučen: samo mu je pompezni komplet štapova za golf nedostajao.

Na povratku su obojica osetili glad. Joachim je rekao nešto u smislu „ovde, u našoj banji, sat ti nije potreban, organizam tačno zna koje je doba dana – a sad je upravo vreme za ručak.“ Lazár je pomislio da je to možda prva pametna stvar koju je ovaj u toku dana izgovorio.

Zatražili su dnevni meni. Dobili su, nakon tanke i providne supice, nešto potpuno neprepoznatljivo u tanjirima, kao da dve potpuno različite grupe kuvara pripremaju doručak (koji je bio obilan i izvrstan), i ručak i večeru, koji su neprivlačni i nejestivi.

Momak sa recepcije, obučen u neku komičnu, vodviljsku livreju ukrašenu gajtanima, zlatnim epoletama i dugmićima je na srebrnom pladnju doneo kovertu i ponudio Lazáru: „telegram, stigao je za vas, gospodine, drugom poštom danas“. Na koverti se po pečatima videlo da je prosleđen iz Praga.

 

 

Poglavlje peto

Putovanje u Paligo Palus

 

„Pa šta sad ovo znači?“ – upitao je Joachim.

„Vidiš i sam: ’Sürgősen igényeljük jelenlétét a Paligo Palus gyógyfürdőben Stop Sürgősen Sürgősen Sürgősen Stop Dr. Mabuse Stop’ – ’Neophodno hitno potrebno vaše prisustvo u banji Paligo Palus Stop hitno hitno hitno Stop Dr Mabuse Stop’. Kako izgleda, moram da otputujem, koliko danas. Ko zna o čemu se radi.

– Napravio je pauzu, pogledao u svog prijatelja koji je napravio snuždeno lice i rekao: –  „A baš mi je postalo lepo ovde, kod vas, u Karlsbadu. Radovao sam se da provedem neko vreme ovde sa tobom. I vazduh je lep, i voda, mineralna, je ukusna, i plivanje je prijatno, i masaža... – tu napravi malu pauzu – masaža je... korisna.

No, posao je posao – nastavio je – izdavač me do sad nikad nije zvao da negde dođem „hitno, hitno, hitno“, i to još depešom. Mora da je neki problem u pitanju. Uostalom, svi problemi su rešivi. - Osmehnuo se. - Možda će ovo potrajati kratko, pa se vratim u Karlsbad, ko zna? Vidiš: Dischtung und Wahrheit – poezija i realnost. Samo, u poslednje vreme, kako izgleda, preovlađuje realnost.“

„Bilo bi lepo da se vratiš. Gde je uopšte taj Paligo Palus?“

„Nemam pojma. Pozovi onog operetskog admirala sa recepcije da nam donese neku mapu, da pogledamo.“

Pronašli su to malo mesto na jugu, skroz kod Maria-Theresiopela. Srećom, uz samo jedno presedanje u Pešti, mogao je direktno vozom iz Karlsbada da stigne tamo. Zamolio je jednu užurbanu konobaricu da do njih dođe Maître d’hôtel; to je bio proćelavi, debeljušni čovek u crnom vrskaputu bar tri broja manjem, kojem su rukavi košulje bili predugi, a dugmad su preteći bila zategnuta oko njegovog ovećeg trbuha: „Gospodin želi?“

„Na žalost, danas hitno moram da otputujem. Pošaljite nekoga u sobu da mi popakuje stvari, uzmite mi kartu do Maria-Theresiopela, pripremite mi račun i karuce, da me čekaju za sat vremena. I, kažite nekome da nam donese bočicu konjaka, a drugu mi pažljivo spakujte za put, umotajte je da se ne razbije u koferu. Armagnac.“

„Razumem, poštovani gospodine. Da Vas nismo nečim uvredili? Da li je usluga bila dobra? – snishodljivo je upitao maitre.“

„Ne, ne, sve je u redu, imam jedan neodložan posao na strani. Možda ću se i vratiti ovamo nakon toga. Zapravo, nadam se da ću se vratiti – rekao je.“

„Svakako, svakako, Isti apartman će čekati na Vas. Ili, neki još lepši, veći, sa radnom sobom – gospodin je ipak Pesnik, treba mu mir, tišina, i radni prostor.“

„Hvala Vam na tome, monsieur maitre.“

 

***

 

Mladići su se oprostili ispred hotela, Lazár nije hteo da ga Joachim prati sve do železničke stanice i stalno mu stišće levo rame, kao sad. Toliko ga je snažno držao, verovatno da ga ne bi grlio pred svim tim svetom koji je se odjednom pojavio ispred hotela i okolo-naokolo prolazio noseći kofere, zavežljaje, bošče, neke neidentifikovane sanduke, da je Lazáru već čitava ruka utrnula.

„Pisaću ti na hotel, obećavam“ – rekao je Joachimu.

Ovaj je napravio neki izraz lica kao da će se rasplakati, pa je odjednom sve pokušao da okrene na šalu: „pisma, pisana tvojom rukom, će jednog dana mnogo vredeti u aukcionarskim kućama“.

„Moram da te razočaram. Jeste, prostak sam, ali sve, poeziju, kratku prozu, eseje, prikaze, čak i privatnu poštu pišem pisaćom mašinom – Hermes Baby– dobio sam je na poklon od svog izdavača. Novotarija, ali, kad se čovek navikne... Naravno, potpišem se perom i mastilom.“ – osmehnuo se: „Misliš da će i tada vredeti nešto?“

„Svakako. Uostalom, uskoro će svi pisati pisaćim mašinama, a samo se pri dnu potpisivati rukom. Uveren sam u to. Čuo sam da je i Niče još pre trideset godina koristio pisaću mašinu, zapravo „Schreibkugel“, to je ono okruglo... Video sam jednu „Remingtonku“ u kancelariji kod svog oca, ali, ona je ogromna.“

„Moja je mala, nema ni tri funte. Kilo i po – kako se sad, moderno kaže.“

 

***

 

Karuca ga je odvela do železničke stanice, prtljag mu je već bio smešten na sigurno, Lazár je platio fijakeristi, dao napojnicu nosaču, čak i kondukteru, zamolivši ga, da, ukoliko nije baš neophodno, ne pušta nepoznate ljude u njegov kupe.

 

***

 

Voz je krenuo na vreme, ali veoma lagano, kao fijaker za mladence. Ili lafet za sprovod neke babe-general-majorice. Klac-klac. Lazár je zamislio kako na vrhu lokomotive sedi kočijaš – paradeš, obučen u baršun i pomno osmatra sve naokolo. Tako je i Lazár posmatrao kroz prozor. Uz prugu ređali su se nizovi pobrašnjavljenih topola, već pomalo žućkastog lišća. Sa desne strane travom prekrivenog železničkog nasipa, čitava šuma trske, lepa, lelujava. Voz je sve više ubrzavao.

U daljini, kad se proturi glava kroz prozor kupea, kalvarija. Visok krst na bregu. I to odmah nestane iz vidika. Vozovi  su, kako se čini, ipak, brži nego što nam to u prvom momentu izgleda.

Na jednoj njivi, skoro požnjevenoj, stajao je kobac. Nije leteo. Delovao je kao skulptura ptice: nije mrdao ni krilima, ni glavom, samo je čekao i pomno posmatrao da li će videti nekog mišića koji bi, svojom nesrećom, stigao dotle, da pokupi zrno-dva žita, preostalog od žetelaca. (Lazár se odmah setio starozavetne priče o Ruti.)

Lepa ptica. Snažna. Ali, Lazáru se nikako nije činilo da je, u tom momentu, dok čeka poljske miševe u zasedi i „ponosita“. Ne, ovakve ptice se ne stavljaju na štitove grbova velikih junaka i vitezova. Bolje je malog, nezaštićenog miša staviti na grb: on rizikuje život da bi, možda, decu, porodicu prehranio.

Kondukter je zakucao na vrata kupea, ponudio gospodina da pređe u vagon restoran, gospodin je rekao da nije gladan, ali da bi rado nešto popio, kondukter je ponudio čaj, kafu, gospodin je zamolio za čašu apsinta, sa vodom sa strane. I, neke novine.

Novine je samo prelistao, bile su pune političkih tekstova o ratnoj situaciji na Balkanu. Nije ni primetio kad je popio apsint.

A onda je skinuo žaket, uredno ga okačio na čiviluk, uzeo ćebe iz za to predviđenog pregratka i legao ispruženo preko tri sedišta.

Probudio se tek u Pešti. Morao je da žuri, da stigne na sledeći voz.

I ovaj put je imao sreće: kao da niko nije putovao na jug, odmah je pronašao prazan kupe, i ponovo mirne duše zaspao. Na grudi je stavio voznu kartu, da je kondukter probuši kad naiđe, a da ga ne budi.

 

 

Poglavlje šesto

U kojem Lazár stiže u Paligo Palus

 

Paligo Palus, meštani kažu Palić. Predgrađe Maria-Theresiopela, varoši  koje se inače zove Szabadka, ili Subotica.

Malo mesto, kako izgleda. Od železničke stanice ka jezeru se pružaju zrakaste aleje, kuće su drvene, mađarskom secesijom ukrašene, dvorišta uredna, puna cveća i onih šašavih sadrenih patuljaka. Sparina, kao pred kišu.

Fijakerista na železničkoj stanici je bez reči utovario Lazárev prtljag i pokrenuo zapregu. Lazár je uzviknuo: „Kuda?“ – odgovor nije dobio. Samo mu je dugim bičem pokazano u smeru lepe vile, na obali jezera, par stotina koraka udaljene. Na hrptu roza – žuto – zelene  (neko bi kazao rezeda boje) kuće pisalo je Regina.

Krenuo je peške, za fijakerom, odmahujući glavom. Ionako za njega u malom fijakeru, zapravo čezama, tipa „engleska viktorija“, pored toliko prtljaga, i nije bilo mesta.

Vreme je bilo lepo, iako još nije u potpunosti ni svanulo. Lazár je lagano išao mirnim, pustim drvoredom, pod već blago požutelim krošnjama do pola okrečenih dudova, lipa, jablanova i visokih platana. Pod nogama, sitan beli tucanik. Sa desne strane kapelica u potpunom mraku, očigledno još uvek zaključana. Svuda okolo vile za odmor – mnogo manje od te „Regine“ gde mu je rečeno da će boraviti, ali lepe, mirne, sa pažljivo uređenim dvorištima. Hodajući tako, lagano za fijakerom punim prtljaga, naleteo je na klasičnu seosku krčmu. Kroz zamašćena stakla prodirao je poneki tračak svetla. Lazár zastade, pogleda na sat – tek je frtalj do šest, sad će sigurno nepotrebno buditi ako već ne služinčad u vili, no domaćine svakako, ako bane pre svitanja; šta bi mu falilo da posedi malo u ovoj krčmi? Nije mu se spavalo.

Tamo je zatražio kafu, dobio je nekakvu ciguru sa toplim mlekom. Nije to bilo neukusno. Potom, rakiju, prosto su se izvinjavali što nema šljivovice ili becherovke, već samo rakije od grožđa (videće gospodin, ovo je fini vinarski kraj, tu se gaji čuvena "loza sa peska"), popio je jednu, pa drugu, na sto je stigao i vruć hleb na čistoj drvenoj dasci, sa malo narezane slanine, šunke, kulena i tvrdog, slanog, kao talijanskog sira. Jako trupkajući nogama, u prostoriju je ušao seljak u beloj košulji i dugim belim pustenim gaćama, sa crnim prslukom i šeširom, noseći naramak drva. Tako je naložio peć da uskoro nije moglo da se diše. Ali, uz još dve – tri lozove rakije, disati više nije ni bilo potrebno.

U neko doba, Lazára neprimetno uhvati polusan, glava mu blago klimne ka stolu, i on vide sebe kako roni u dubokom bazenu čiste vode, oko njega samo mehurići i nekakvo morsko cveće (nikad nije video podvodno cveće, njegova glava ga je već nekako zamislila) i začu – Kegyelmes ùrom Lazár... Gospodin Lazár – tiho, tiho.

Podiže glavu, vide fijakeristu koji ga obavesti da na njega već sat vremena u vili Regina čekaju, da su se glavna kuvarica jako, jako zabrinuli, ali gde bi u jednoj ravnoj aleji Gospodin Lazár mogao da se izgubi, no kako ona reče ipak je on Pesnik, a oni su Drugačiji Ljudi pa ga je tako oteralo napolje da potraži Gospodin Lazár, pa je on tražio i tražio i da mu na pamet ne bi palo da u krčmi pogleda, ali sam đavo mu ne dade mira, jer je hteo da sa nogu popije jednu rakiju, tek tako, malu jednu majušnu, da se zagreje, za dobro jutro, kako se kaže, pa je tako uspeo i da pronađe Gospodin Pesnik Lazár, blaženi da su Ježuš i Marija (va vijeke) – Gospodin Pesnik će dopustiti da se ipak popije jedna rakijica, ne žuri se baš tako?

Popio je pet, i pojeo sve što je od mezetluka ostalo na Lazárevom drvenom tanjiru, sve vreme govoreći, nekako tužno, a u isto vreme i ponosno o svojim konjima, kako ovaj mlađi izgleda ima sipnju, da ga valja prodati što pre, kupiti novog, ali da za novog, boljeg, nema para koje bi valjalo dodati, ali vranac, pa vidite samo vranca, vranac je snažan, pogledajte samo ta prsa, te kičice, tu belu lisu, te poluputaste noge, ma kažem vam Gospodin Pesnik, to je nonijus, pravi nonijus, onaj sipljivi ne može ni da ga prati, mora da ga proda, a bio je tako snažan kad je bio mlad, skoro holštajner, po grbini se videlo da ima nešto i od te krvi, kupio ga je od nekog Hercegovca (ma, ličio je na Ciganina, ali je bio obučen u hercegovsku nošnju) na Josefi-Jahrmakt vašaru 1908, tad je i karuce sa ’zlatnom kolajnom’ sa točkovima ’na gumiradlu’ kupio od Matije Rajha i Karla Lebherca iz Novoga Sada, sve od parno savijenog drveta, glanc kao na fortepijanu, ali, kakve slabine je taj konj, kad je kupljen imao, kako je mogao da povuče, ali eto, ta sipnja, sipnja... Lazár ustade, plati šta su pojeli i popili, reče „Možda je vreme da krenemo, da ne brinu“.

Napolju je varoški dromb u zelenoj uniformi sa kožnom šapkom sa emaljiranim brojem IV, kao da je đak četvrtog razreda realke, već gasio fenjere, podsecao im stenjkove i brisao cilindre.

Tako od fenjera do fenjera, noseći sa sobom štap sa limenom kapicom za gašenje vatre, lojtre na leđima, veliko staklo gasa i kožnu torbu sa, verovatno dugim makazama i kučinom unutra.


***

 

Soba je gledala na jezero. Mirno, bez talasića, oivičeno velikim platanima, senicama za odmor i ukrasnim žbunjem.

Oko jezera – ravnica i park platana, divljih kestenova, žalosnih vrba, breza i nekog visokog šimširastog drveća sa crvenim bobicama. Dosta cveća, svuda.

Iznenadilo ga je da je u sobi imao kupatilo, sa toaletom, čak i bideom. Ogromna ogledala bila su preko čitavog zida. Nije odoleo, pa se posle tuširanja dobro pogledao: još uvek nije imao ni stomačić, ni oklembešene mišiće na grudima, rukama, nogama – iako nije bio neki gimnastičar.

Sav srećan, zviždućući Fröhlicher Landman von Der Arbeit zuruckkehrend preobukao se u belo laneno odelo; sve je – čak i cvrkut ptica sa drveta pod prozorom nagoveštavalo lep dan.

Sišao je dole, i batler mu reče da ga već očekuju u „baštenskoj trpezariji“. To je bila lepa kuća u vrtu, napravljena od belo obojenog art deco izuvijanog metala, sa puno stakla, kao nekakva zimska bašta za egzotično cveće koju su projektovali arhitekte iz La société des artistes décorateurs.

Tamo je već sreo i veselo i namrgođeno društvo, zavisi od toga u koga je pogledao. Dva stola su bila puna gostiju koji su se očigledno trudili da ne gledaju jedni u druge ako baš ne moraju.

Njegov izdavač, Dr Mabuse ga je predstavio gostima za stolom, „braćom rotarijancima“. Neverovatno kako je Mabuse popamtio sva imena, prezimena i zanimanja. Verovatno je znao i kako im se i žene, i ljubaznice zovu.

 

Copyright © by Dušan Gojkov & Balkanski književni glasnik – BKG, 2014.
CIP – Katalogizacija u publikaciji, Narodna biblioteka Srbije, Beograd 82 
BALKANSKI KNJIŽEVNI GLASNIK, [Elektronski izvor] / Glavni i odgovorni urednik Dušan Gojkov. 
– Elektronski časopis.
Način dostupa (URL)  http://www.balkanskiknjizevniglasnik.com/  http://www.balkanliteraryherald.com/
ISSN 1452–9254 = Balkanski književni glasnik (Online) 
COBISS.SR–ID 141175564 
BKG Sveska 25


Nazad