GORan skrobonja

Goran SKROBONJA je rođen 1962. godine u Beogradu. Diplomirao je 1985. na beogradskom Pravnom fakultetu. Od 1986. bavio se profesionalno spoljnom trgovinom i bio na rukovodećim funkcijama u u više kompanija da bi od 2009. postao generalni sekretar Srpskog udruženja izdavača i knjižara (SUIK) iz Beograda. Sada vodi sopstvenu izdavačku kuću PALADIN iz Beograda. Takođe je imenovani stalni sudski tumač za engleski jezik pri Okružnom sudu u Beogradu.

Prva Goranova priča koja se pojavila u nekoj zvaničnoj publikaciji bila je Poklon s neba koju je objavio zagrebački časopis Sirius (1987). Od tada, on je objavio brojne kratke priče, novele i romane, preveo hiljade i hiljade stranica vrhunske žanrovske književnosti s engleskog jezika i kao izdavač objavio neka od ključnih dela koja se mogu uvrstiti u žanrove horora i naučne fantastike. Goran Skrobonja je priredio više zbirki i antologija, napisao strip scenario (serijal Točak) i koautor je muzičkog projekta The Rubber Soul Project. Prevodilac je romana Stivena Kinga, Džejmsa Herberta, Klajva Barkera, Dena Simonsa, Ijana Mekdonalda, Majkla Maršal Smita i dr. Živi i radi u Beogradu. Oženjen je i ima dve kćerke.

Sva Teslina deca je četvrti Goranov roman. Objavljen je u oktobru 2013. godine. Kritika ga je ocenila kao jedan od najboljih žanrovskih romana na našem jeziku, ambiciozno delo i kompleksna knjiga koja pokazuje okretnost, spretnost i potkovanost pisca da barata najrazličitijim činjenicama – od fizike i nauke, preko društvene i političke istorije do istorije istočnjačkih borilačkih veština i da ih sve smesti u alternativni istorijski kontekst i to na način koji drži pažnju i interesovanje čak i onih čitalaca koji ne ljube preterano ovu vrstu književnosti. Radnja romana dešava se dve godine pre događaja opisanih u romanu Čovek koji je ubio Teslu i može se čitati kao nezavisna celina.

Samo je Nikola Tesla u stanju da objasni slučajno otkriće Maksa Planka – otkriće koje bi moglo da promeni sudbinu čitavog univerzuma. Nemački nobelovac dolazi u Beograd kako bi sa Teslom pokušao da pronikne u ovu veliku naučnu tajnu. Ali mnogima nije u interesu da dođe do susreta dvojice slavnih naučnika. Vatikanski asesini, tajna društva u službi velikih sila, gospodari podzemlja sa Dalekog istoka... svi oni žele da organizuju atentat na Planka pre nego što Tesla bude u prilici sa njim da razgovara. Pukovnik Apis se nalazi pred naizgled nemogućim zadatkom: njegova tajna policija mora po svaku cenu da sačuva Plankov život. Ugled države je na kocki, kao i budućnost vascele savremene nauke. A jedina osoba sposobna da ukloni opasnost i postara se da dođe do susreta Maksa Planka i Nikole Tesle nosi ime Anka Cukić.

Roman nudi alternativnu istoriju Srbije ali i sveta s početka 20. veka, iako pisan nepretenciozno, kao zabavno, avanturističko štivo, našao se u užem izboru za prestižnu Ninovu nagradu. 

 

Bibliografija:

Romani:
Sva Teslina deca (2013., Laguna) 
Čovek koji je ubio Teslu: dnevnik apsinta i krvi (2010., Laguna)
Nakot (2011., Paladin/ 1994. Flamarion)
Vojnici korota ili knjiga čuda (1992., Emitor) 

Kratka proza:
Tihi gradovi: priče (2007., Laguna) 
Šilom u čelo: priče fantastike i strave (2000., samost. autorsko izd.)

Od šapata do vriska: priče strave i fantastike (1996., Paladin)

 

 

 

 

 

 

Za BKG razgovarao Marko Radojičić

 

BKG: Glavni junak romana je zapravo junakinja, Anka Cukić koja kao agent radi za tajnu policiju i jedina može da spreči svetski sukob interesa. Zanimljivo je da Ankin lik bio polunegativac u romanu Čovek koji je ubio Teslu i da je iz sporednog lika prerasla u super junakinju. Zašto ste napravili taj preokret?

SKROBONJA: Nekad se to jednostavno tako dogodi. Slično je bilo i sa likom Nikodija Marića, inače protagonistom romana Čovek koji je ubio Teslu.  U jednoj od mojih najranijih priča, Ljudska reakcija (objavljenoj u zbirci Od šapata do vriska), on je čisti negativac, i nastao je kao neka vrsta moje reakcije na pomaljanje nove klase u tadašnjem, hm, „besklasnom“ jugoslovenskom društvu – klase onih koje danas obično nazivamo tajkunima. Bilo je to pred kraj osamdesetih, i mislim da je jasno na koga od njih aludira i samo Nikodijevo prezime. Međutim, kako su godine odmicale, taj lik je počeo da se sve češće pojavljuje u mojim pričama i novelama, pa je prerastao u mnogo uverljivijeg antiheroja. Nekako, oteo se kontroli, pokazao da ima sopstvene zamisli o tome kako treba da pišem o njemu. Slično se desilo i s Ankom. Sam koncept „prve srpske superšpijunke“ koja radi za Apisovu tajnu službu dovoljno je zavodljiv i inspirativan. Pomislio sam da bi bilo zabavno napisati knjigu o gospođici Cukić – Anki Cukić – ovlašćenoj da ubije, i rezultat je sada pred čitaocima. Kako bi se sačuvao kontinuitet sveta iz prethodnog romana, bilo je nužno da radnja Sve Tesine dece bude smeštena nekoliko godina pre događaja koji su opisani u Čoveku..., pa smo dobili svojevrsni „prikvel“, kako to obično kažu filmadžije. I baš kao Nikodije Marić, i Anka Cukić se pokazala vrlo svojeglavom. Preostalo mi je samo da zabeležim njene pustolovine onako kako su se zbile i predstavim ih u ovoj knjizi.

BKG: Mnogobrojne čuvene istorijske ličnosti se upliću u ovu uzbudljivu priču o zaverama, izdaji, putovanju kroz vreme. Zašto baš Tesla kao centralno ime u oba romana? Koliko dugo su trajale pripreme i istraživanje, i kako ste pronalazili inspiraciju istorijskih ličnosti za Teslaverzum?

SKROBONJA: Epoha o kojoj govorim – kraj druge i početak treće decenije dvadesetog veka, ali u svetu koji nije prošao kroz Prvi svetski rat – puna je veoma zanimljivih istorijskih ličnosti. Pored Tesle, čija je uloga u oba romana, premda nominalno epizodna, zapravo ključna, tu su i Mata Hari, pukovnik Apis, Tasa Milenković, Nušić, Skerlić, Lenjin, Romanovi, Bufalo Bil i tako dalje. Veoma je privlačno poigrati se sa njihovim sudbinama i takve istorijske ličnosti smestiti u neistorijske situacije. Naravno, da bi to bilo dovoljno uverljivo da se postigne onaj ključni efekt fikcije – suzbijanje neverice u čitaocu – neophodno je držati se stvarnih sudbina protagonista koliko je god to moguće, uz neku suštinsku razliku, događaj koji bi ih odveo drugačijim životnim putem. (Možda je u romanu Sva Teslina deca najbolji primer za to Alvin Jork, odnosno čuveni Narednik Jork koga dobro znamo iz filma Hauarda Hoksa u tumačenju Garija Kupera.) Zato je istraživanje tu zaista neophodno, ali ono samo po sebi meni nije bilo nimalo tegobno. Naprotiv.

BKG: U poslednja dva romana ste prikazali alternativnu sliku u prošlosti, ali i futurističku sliku Srbije. Pripremajući romane i sagledavajući istorijske činjenice naše istorije, da li ste nešto želeli poručiti?

SKROBONJA: Kad ste mladi, želite da menjate svet u meri u kojoj ste nezadovoljni poretkom stvari. Kada zađete u malo zrelije godine, taj poriv zameni težnja da se nekako sa tim poretkom pomirite, i postaju vam nerazumljive ostrašćenosti bilo kakve vrste, čak i one vaše, iz mladalačkih dana. Opisujući moguću budućnost Srbije i menjajući njenu prošlost, nisam želeo da budem „angažovan“ u bilo kom smislu. I jedna i druga slika su isključivo u funkciji radnje ova dva romana (a biće i trećeg). Za svako njihovo drugačije tumačenje isključivo je odgovoran sam čitalac.

BKG: Koliki je izazov, a koliko zadovoljstvo prevoditi strane bestseller autore, poput Stivena Kinga, Džejmsa Herberta ili Ijana Mekdonalda? Da li ste prevodeći njihove romane, stekli ljubav prema ovom književnom pravcu i koliko su oni uticali na vaše pisanje? Koliko je za svakog od njih, pa i za Vas bitno da se sačuva dete u sebi, i da li je to glavni pokretač u radu?

SKROBONJA: Kod mene je to išlo obrnutim smerom – najpre sam zavoleo njihovu prozu, i tek onda počeo da ih prevodim, prvo za „svoju dušu“, a zatim i za zvanična, objavljena izdanja. Svakako da svako delo koje čitate tako „dubinski“, kao kad ga prevodite, utiče donekle, ako već ne na sam vaš stil, ono na način razmišljanja i sagledavanje konkretne teme kojom se prevođeno delo bavi. Recimo, kada govorimo o Herbertu, zaista nikad nisam pokušao svesno da oponašam njegov stvaralački postupak u svojoj prozi, ali kada sam završio sa pisanjem svog prvog romana – Nakot – i ponovo pročitao rukopis, shvatio sam da je struktura te knjige zapravo vrlo „herbertovska.“  Slično je i sa Kingom: čitanje njegovih romana i priča bilo je za mene delom i otkrovenje u smislu načina na koje se može pisati o temama kakve sam retko ranije mogao da sretnem u prevođenim klasicima naučne fantastike. Opet, kod Mekdonalda me je očaralo njegovo kombinovanje fantastike i magijskog realizma... Naravno da nikoga nećete svesno plagirati – pisanje tu gubi svaku svrhu – ali ne možete izbeći neosetan, možda i podsvesan uticaj, ne samo onoga što čitate, već bilo čega što na vas ostavi dovoljno dubok utisak. Čovek ne može biti kreativan bez velike senzibilnosti, i ne može drugima govoriti kroz svoja dela ništa korisno ili relevantno ako ne oseća dovoljno empatije prema čovečanstvu. Pisac zato ne može izbeći spoljne uticaje, koliko god se trudio.

BKG: Po uzoru na avanturističke knjige koje su nekada bile popularne i roman Sva Teslina deca poseduje ilustracije. Na stranicama ove knjige zastupljeno je petnaest ilustracija proslavljenog strip crtača Igora Kordeja, kao i tri foto-kolaža profesora Rastka Ćirića. Kako je došlo do saradnje? Koliko su za sam žanr važne ilustracije, umetnički?

SKROBONJA: Rastao sam uz izdanja pustolovnih romana za mlade koja su bila ilustrovana na ovaj način - bile su to knjige Žila Verna, Edgara Rajsa Barouza, Karla Maja... Kada sam zaključio da će Sva Teslina deca biti svojevrsni omaž mojoj čitalačkoj mladosti, poželeo sam da u romanu budu ilustracije. Sticajem okolnosti, Kordej je uključen u realizaciju Rastkovog i mog projekta rekonstrukcije „izgubljenih“ pesama Bitlsa, pa smo se tako i upoznali. Onda je on pročitao Čoveka koji je ubio Teslu i moju novelu sa Ankom Cukić (Projekt Sunce, ili: Anka, ubica vampira). Rado je pristao da nacrta tih petnaest ilustracija, a Rastko je majstorski pripremio pseudo-dokumentarne kolaže – dve naslovne strane „Novina serbskih“ i plakat za turnir borilačkih veština upriličen 1915. godine u Hong Kongu. Veoma sam zadovoljan ovim ilustracijama, i nadam se da će za nekog današnjeg mladog čitaoca one biti jednako podsticajne kao što su one stare bile za mene u „Tajanstvenom ostrvu“ ili „Tarzanu“...

BKG: Nezaobilazna ste ličnost savremene književne scene i jedan od najpoznatijih i najuvažavanijih autora savremene srpske fantastične proze čiji su temelji u žanrovima naučne i epske fantastike odnosno horora. Više od dvadeset godina uspostavljate i održavate domaću fantastičku žanrovsku scenu. Ove godine, čak tri romana fantastične proze su bile u užoj konkurenciji za Ninovu nagradu. Vi postajete bestseller pisac. Šta je to što ovaj književni pravac čini posebnim, da danas ima sve veći odziv i kritike i publike kod nas?

SKROBONJA: Stvari se menjaju, kako u samom žanru, tako i u njegovoj percepciji. Danas pisci koji su godinama, decenijama čak, stvarali romane i priče strogo po postulatima epske, naučne fantastike ili horora, kombinuju elemente istorijskog, ljubavnog ili triler romana, da bi se na kraju od žanra gotovo sasvim odvojili. Simptomatično je da u najnovijem romanu Ota Oltvanjija, čiji rukopis upravo čitam, nema fantastike, kao i da knjiga koju sam i sam počeo da pišem kao predah do završnog romana iz trilogije o „Teslaverzumu“ - nije žanrovska. S druge strane, mnogi pisci „glavnog toka“ sasvim uspešno koriste fantastiku u svojim delima, a stasala je i kritika čiji su pripadnici, zajedno sa piscima, bili izloženi istim formativnim uticajima – muzici, filmovima, popularnim knjigama. Međutim, kad se sve sabere i oduzme, najvažnije je da je knjiga dobro napisana, da ima dobru strukturu i da ne odbija čitaoca nerazumljivošću ili hermetičnošću. Za mene bi bilo idealno da jednog dana osvanemo u situaciji u kojoj kulturni zvaničnici neće pronalaziti nikakve razlike između žanra i književnosti glavnog toka. Možda se taj dan sada čini nedostižnim, ali da ste me pitali pre dvadesetak godina mislim li da bi neki domaći žanrovski roman ikada mogao da se proda u tiražu većem od 300 primeraka, verovatno bih se nasmejao. Gorko.

BKG: Završili ste pravni fakultet, bili ste na rukovodećim funkcijama u više kompanija, ali ste se od 2009. godine i poslovno okrenuli književnosti. Postali ste generalni sekretar SUIK-a i osnovali svoju izdavačku kuću. I pored toga svoja prethodna dva romana ste objavili u Laguni. Zbog čega? Da li dolaze bolja vremena i kako opisujete danas izdavačku situaciju Srbiji?

SKROBONJA: Ako bih se osvrnuo na svoju – kako to da nazovem: poslovnu? – karijeru, mogao bih da kažem da spadam u ono što se naziva „gubitnicima tranzicije.“ U današnjoj srpskoj partokratiji za mene nema mesta u vodećim državnim kompanijama, premda bi to bilo nekakvo logično ishodište u nekom „normalnom svetu.“ Međutim, sve vreme sam se bavio prevođenjem, pisanjem, uređivanjem i objavljivanjem, tako da sam itekako imao čemu da se posvetim posle sticanja „statusa“ tehnološkog viška. Zapravo, ta promena mi je i omogućila da se punom energijom posvetim onome što najviše i volim da radim, dakle, književnosti. A što se situacije u izdavaštvu tiče, pa, ona je pomalo histerična, kao i u svim drugim privrednim granama. Imamo blizu trista izdavača, i ogromnu većinu čine sitne kuće – poput moje – koje godišnje objavljuju maksimalno desetak novih naslova; opet, tu su oni uspešni, superizdavači iz privatnog sektora kao Laguna, Vulkan izdavaštvo, Čarobna knjiga, Arhipelag, Geopoetika... Situacija na knjižarskom tržištu, od kog izdavači direktno zavise, u poslednjih nekoliko godina regularnija je nego ranije, za šta su prevashodno zaslužni moderno koncipirani knjižarski lanci (Vulkan i Delfi). Neko je nedavno izneo podatak da je industrija knjige u Srbiji godišnje „teška“ oko trideset pet miliona evra, što je svakako najveća vrednost u poređenju sa zemljama u regionu, ali i veća nego u nekim daleko razvijenijim zemljama, iz EU. Dakle, ljudi i dalje čitaju, kupuju knjige, ali pomoć države je neophodna. Videćemo kako će proći ovogodišnji otkup publikacija za državne biblioteke, koji bi trebalo da bude „najbogatiji“ i najtransparentniji do sada. Imenovan je i novi Savet Beogradskog sajma knjiga, pa možemo da se nadamo da će i tu biti nekog pozitivnog pomaka. Ja sam po prirodi optimista, premda me stvarnost najčešće opovrgne, ali eto – optimista sam i sada, kad je reč o konsolidaciji izdavaštva i knjižarstva u Srbiji.

BKG: Aktivno učestvujete u promociji i popularizaciji fantastične književnosti. Pored pisanja, prevođenja, izdavaštva učestvujete i u raznim projektima, ali i usklađujete sve životne i porodične obaveze. Kako sve to postižete i koji su Vaši planovi u budućnosti?

SKROBONJA: Ponekad zaista poželim da dan traje duže, ili makar da ne moram da spavam. Teško je pomiriti sve međusobno suprotstavljene obaveze, i najviše bih voleo kad bih bio u mogućnosti da se na dva ili tri meseca godišnje povučem u duboku izolaciju i na miru pišem... Nažalost, u ovoj situaciji je to neizvodljivo.

BKG: Koga cenite i čitate od savremenika i koje pisce možete preporučiti, koji pisanjem popularizuju postmodernu književnost kod nas?

SKROBONJA: Već sam pomenuo Ota Oltvanjija – čitaoci su imali priliku da se upoznaju sa njegovim žanrovskim romanima „Crne cipele“ i „Kičma noći.“ On izuzetno ozbiljno pristupa pisanju i bolno i mukotrpno polira svoje rukopise – sasvim suprotno mom postupku; ja jedva prođem kroz „drugu ruku“ i bacim tekst u uredničku arenu kako bih mogao da se posvetim nečemu novom – ali rezultat Otovog rada su odlično napisane knjige ekonomičnog izraza, bez suvišnosti bilo koje vrste. Mislim da će njegov novi roman  snažno odjeknuti kada bude objavljen kasnije ove godine. Nažalost, Otov metod podrazumeva i relativno dugotrajnu produkciju. Voleo bih jednostavno da se njegove knjige pojavljuju učestalije, a ne svake četvrte godine. Naravno, tu su i istaknuta i nagrađivana imena, ali obično se ustežem od takvih nabrajanja, jer ponekad i omaškom izostavim nekoga ko to ne zaslužuje...

BKG: Šta za Vas znači kultura i kako pisanom rečju sprečiti njenu marginalizaciju na nivou društva i na nivou pojedinca?

SKROBONJA: Već nekoliko godina sam prilično aktivan na Fejsbuku. Pominjem to zato što sam zahvaljujući nekoj vrsti stalne straže nad javnim diskursom u medijima stekao šaljivi nadimak „gramatičkog naciste.“ Pisana reč, makar i ona virtuelna, elektronska, mora biti napisana pravilno kako bi uopšte pokušala da se suprotstavi bujici novogovora, iskvarenog jezika, tuđica i nekulture kojima nas medijii neštedimice – a rekao bih i bestidno – zasipaju. Za mene je kultura oblak plemenitih uticaja oko nas, među kojima možemo da biramo ono što nas čini duhovno ispunjenim, zadovoljnim i – pristojnim ljudskim bićima.

 

 

 


Copyright © by Balkanski književni glasnik – BKG, 2014.
CIP – Katalogizacija u publikaciji, Narodna biblioteka Srbije, Beograd 82 
BALKANSKI KNJIŽEVNI GLASNIK, [Elektronski izvor] / Glavni i odgovorni urednik Dušan Gojkov. 
– Elektronski časopis.
Način dostupa (URL)  http://www.balkanskiknjizevniglasnik.com/  http://www.balkanliteraryherald.com/
ISSN 1452–9254 = Balkanski književni glasnik (Online) 
COBISS.SR–ID 141175564 
BKG Sveska 25


Nazad